Čemu služe evangelizacija, propovedanje evanđelja i sva nastojanja Crkve da vaspita sve narode i plemena da slede Isusa Hrista? A čemu služi ADRA i sve što ona radi dok oblači, hrani, obrazuje, zapošljava one kojima je to bilo uskraćeno, dok olakšava mentalni i fizički bol namučenih i vraća dostojanstvo i nadu? Ovom prilikom me ne interesuje toliko zašto radimo to što radimo (motivi iza naših dela), već radi čega to radimo (koja je svrha). Tačno je da Crkva ima jednu misiju, a ADRA malo drugačiju, ali bi odgovor morao biti isti. Šta, dakle, želimo da postignemo svim što radimo? Odgovor na oba pitanja bi trebalo da bude, recimo: svrha je da ljudima i svom stvorenom svetu bude – dobro.

Šta mi u stvari – želimo?

Ovih meseci smo u našem subotnoškolskom razredu razgovarali upravo o ovome (podstaknuti biblijskom poukom Uloga crkve u društvu). Kako da opišemo svrhu naše zajedničke misije? Svakako, mnogi odgovori su mogući i mnogi su tačni. Možemo reći da sve naše službe treba da „dovedu ljude Hristu“, svaka na svoj način. Ili da svi treba da ih učinimo „Hristovim učenicima i sledbenicima“. Ipak, čini mi se da je neobično važno da se usredsedimo na onu krajnju, konačnu svrhu svega. Sam Hristos je služio ljudima da bi njima bilo bolje. I kada poziva ljude da Ga slede, to nije samog sledbeništva radi, niti zato što je, božemeoprosti, slavoljubiv ili gladan vladanja nad što više ljudi. Ništa od toga već, jednostavno, da bi čovek i stvoreni svet procvetali i postali sve ono što je Bog zamislio da treba da budu; da bi zavladao šalom. Ako je tačno da je ovo konačna svrha svih službi Crkve i Adre, to bi trebalo da oblikuje i sve što radimo, i naše motive i način rada. Naravno, kažimo i ovo: dok se čovek kreće tim putem ka potpunom šalomu, u jednom trenutku će doći red na korake kao što su pokajanje i slamanje srca dobrotom (Božjom), odricanje od greha, rast u ljubavi, radosna služba i sve ostalo. To je sve nesporno i zato ćemo sve to imati na umu. Međutim, važno je da je konačni cilj svih tih stepenika – da mu bude bolje. Nema drugog cilja i svrhe Božje misije. (Iz tog razloga je, zar ne, i prirodno obožavati Boga jer sve što radi izvire iz nepodeljene ljubavi prema svemu stvorenom, i savršeno je oslobođeno vlastitog interesa.) Iz Božjeg ugla, svi pozivi čoveku da se pokloni Caru isključivo su upućeni zato što Bog zna da čovek samo tako može da sazreva i raste u ljubavi, slobodi i radosti. Sam bogoslužitelj će reći, ja se klanjam Bogu Boga radi a ne radi svog ćara; i to je dobar stav bogoslužitelja koji potvrđuje da se radi o istinskoj uzajamnoj ljubavi. Ali posmatrano iz Božje perspektive, ne treba Njemu – Bogu, slava. On čezne da čoveku bude bolje. Mi, kao Božji partneri u službi, učimo se od Boga.

Posle poplave, Paraćinke koje su preživele poplavu udružile su se da pruže jedna drugoj podršku, a to se polako pretvara u zanatsku radionicu.

Čisti motiv u srcu, celi čovek na umu

Ako je sve ovo tačno, onda će i saradnja Crkve i Adre biti prirodna i mnogo bolja.

Zašto je važno imati jasnu viziju, i zašto ona mora biti opisana ovako nekako? Iz više razloga. Prvo i očigledno je da Crkva i ADRA treba da dogovore zajednički cilj. Drugo, Crkva i ADRA treba da se ispomažu da bi ostale na ispravnoj liniji, ali i da bismo svi imali u vidu sve potrebne vrste potreba i službi – od fizičkih potreba do duhovnih, uključujući sve između. S jedne strane, Crkva pomaže Adri da ne zaboravi da je konačno blagostanje moguće tek ako se, uz čovekov pristanak, doživi preporod njegovog srca, duha, ukoliko se nanovo rodi Duhom Svetim. Hrišćanski identitet Adri pomaže da se ne pretvori u još jednu nevladinu humanitarnu organizaciju. Neće ADRA nikad moći (ni želeti) da propoveda Reč ili nešto slično, ali ipak, ova svest pomaže da se njena služba obavlja drugačije.

S druge strane, moje iskustvo je da ADRA može i treba da pomaže Crkvi u suprotnom smeru. Na primer, da ne zaboravimo da je čovek takođe i fizičko, društveno, ekonomsko i političko biće (ovo poslednje ću kasnije da pojasnim). Zatim, da nadgledamo svoje motive. Jer, ako pomažem ljudima da budu zdraviji, da budu pismeni, da se obrazuju i lakše zaposle da bi se oni krstili te povećali članstvo crkve i naše desetke, nek` mi je Bog u pomoć. Šta bi bilo ispravno, po Hristu? Pomagati im bez zadnje namere pri čemu i dalje radim sve navedeno ali iz drugačijih razloga. Krštenje, uključivanje u život zajednice pozvanih od Boga, davanje desetka, i sve ostalo su aktivnosti koje, opet, treba da pomognu da se čovek i čitav stvoreni svet dalje rastu u blagostanju. To je razlog zašto valja da se u sve ovo uključe, naravno, ako budu želeli. Izgleda kao da nema razlike u pristupu a razlika je zapravo nikad veća. Svaki aspekt službe uvek treba da služi istoj onoj svrsi – da čoveku i stvorenom svetu bude dobro, i sve bolje i bolje. Tačno, Carstvo Božje će u potpunosti zavladati tek sa Drugim dolaskom, ali se Duh Sveti već sada napinje da ugradi taj poredak gde god i koliko god može! Ili ćemo stajati po strani dok On to radi ili ćemo se dati da nas taj Vetar zanese i ponese.

Snežana, radnica Adre, na persijskom prenosi važne informacije izbeglicama iz Avganistana koje ih mogu zaštiti od onih koji žele da im naude dok beže od sukoba i nemaštine.

ADRA i ono što obično zaboravimo

Pričam ovo iz svog iskustva. ADRA pomaže da ne zaboravimo da smo adventisti, a oni su od početka zamišljeni kao energičan pokret kog interesuje sve što Boga interesuje, a Boga interesuje svaki aspekt stvarnosti, pa samim tim i sve što dotiče čoveka. A čoveka dotiče sve ono što se dešava njegovom telu, umu, duhu, ali i porodici, njegovom džepu, ulici, selu i gradu, društvu i državi, uključujući i da li postoje fer zakoni i da li se oni poštuju, i da li je sistem tu da obezbedi opšte dobro ili jedne gura sve više, a druge sve niže. ADRA ima svet i nimalo lak zadatak da radi ovoliko široko, ali i da time služi Crkvi kako ne bismo zaboravili gde sve Carstvo Božje treba da se nastani.

Sve je važno. Zato ADRA pokušava da obuhvati što više potreba. Obično se kaže da zaista pomažeš gladnom čoveku kada mu daš ribu ali ga i naučiš da peca. Ali tu nije kraj. Hajde da iskoristimo ovu sliku i malo je proširimo, i ilustrujemo primerima iz aktuelnih projekata Adre u našoj Uniji:

• delimo obuću, odeću, i hranu onima koji to ne mogu sebi da obezbede, kako našim ljudima tako i izbeglicama (dajemo ribu u ruke);
• pomažemo deci i odraslima bez škole da je završe, obuče se za posao, dobiju sredstva za rad, i povežu se sa poslodavcima (učimo čoveka da peca ali mu i dajemo pecaljku u ruke). U slučaju izbeglica, potreba za njihovim osnaživanjem je drugačija. U njihovom slučaju pružamo im detaljne informacije i savete kako da zaštite sebe od krijumčara i drugih koji žele da im naude, i povezujemo ih sa državnim službama koje im mogu pomoći. Razmislimo o ovom: samo u toku 2015. godine, 10.000 dece-izbeglica je nestalo negde na putu;
• kod vlasti i donosilaca odluka zalažemo se za pravična i pravedna rešenja kad su najugroženiji u pitanju (u slici od malopre, to bi značilo da se zalažemo da svi imaju jednak pristup ribnjaku). U slučaju izbeglica, sarađujemo sa vlastima i pomažemo im da rade ono što samo vlasti mogu da urade (obezbede siguran smeštaj, fizičku i pravnu zaštitu i poštovanje dostojanstva). Kad treba, podignemo glas i insistiramo na boljim rešenjima. Sve to radi ljudi u potrebi. Jesmo li proročki pokret ili ne? (Kad smo kod toga, ako je pokret proročki, onda bi svom repertoaru trebalo da pored objavljivanja istine o blizini kraja trebalo da doda, zar ne, ono što je, na primer, prorok Amos radio kada je neumorno dizao glas protiv nepravde i u ime onih koji su nemoćni i koji su ostali bez glasa: sirotih, udovica i stranaca!)

A u svemu ovome, konačni cilj jeste da zavlada šalom, u svakom kutku ovog svemira. Cilj je da se što većem broju ljudi povrati radost, čista i jednostavna, nalik onoj na licu osmogodišnjeg dečaka-izbeglice iz Avganistana dok u beogradskom parku gleda gomilu šarenih Adrinih balona sa helijumom koji će uskoro odleteti u nebo.

Igor Mitrović, direktor ADRA Srbija