Komentar u vestima: Dva lidera imaju iznenađujući religiozni uticaj tokom predsedničke trke 2016.

Politička scena SAD-a je u krajnju ruku interesantna.

Ličnosti važnije od života,  bacanje u blato, skandali, gafovi – nikada nije dosadno. I naravno, čitav proces je prožet sa više religije nego u bilo kom drugom narodu na Zemlji.
Uz sve priče o sekularizaciji SAD-a, to je i dalje jedna od nacija koja je najviše prožeta hrišćanstvom na Zemlji. (Govorim o ispovedanju a ne ponašanju).  Deklarisani ateisti i dalje imaju problema da dobiju podršku u političkoj kampanji. Prošle jeseni, javno deklarisani ateistički kandidat prvi put se takmičio za Kongres u istoriji SAD-a. Jedan kongresmen (Pit Stark) priznao je da je ateista nakon što je preuzeo dužnost; izgubio je u pokušaju da bude reizabran 2012. godine. Kongresmen Barni Frank objavio je da je homoseksualac 1987. ali je čekao sa priznanjem da je nevernik dok nije predao dužnost.
Takozvana moralna većina možda nije moćni lobi kakav je nekada bila, ali hrišćanstvo nastavlja da snažno vodi i oblikuje javne rasprave i političke debate, čak i tamo gde je Ustva SAD-a sasvim jasan da „nikakav verski test neće biti nikada potreban kao uslov za javnu službu“.
Pretpostavka hrišćanstva je prisilila predsednika SAD-a Baraka Obamu da potvrdi da je hrišćanin više nego jednom. Isto se dogodilo i sa drugim predsednicima i predsedničkim kandidatima.
Sadašnji predsednički kandidat Donald Tramp izgleda da se pozicionira kao hrišćanski kandidat. On je u maju objavio da će biti „najveći predstavnik hrišćana kojeg su imali za dugo vremena“.
Tramp koji sebe predstavlja kao prezbiterijanca, takođe se osećao primoranim da brani svoje hrišćanstvo kada je nedavno upitan da li je ikada molio Boga za oproštenje. Njegov odgovor ukazao je na tragičan nedostatak razumevanja Jevanđelja, ali je bio osvežavajuće iskren – i nije se mnogo razlikovao od razumevanja Jevanđelja kod većine ljudi.
Šta je to osvežavajuće iskreno bilo u tome? Tramp nije težio da bude „ponovo-rođeni“ vernik (u onom smislu u kojem bi termin shvatila većina evanđeoskih hrićana SAD-a) da bi zadobio popularnost. On je mogao početi da iznosi pred kamerama ono što bi većina hrišćana želela da čuje, ali nije. I činjenica da otvoreno simpatiše hrišćanstvo izgleda, za većinu vernika, dovoljno dobro da ga se označi kao solidan izbor.
Ali Tramp nije jedina verski uticajna osoba u predsedničkoj trci. Naslov u Tajm magazinu privukao je moju pažnju: „Propovedati politiku Pape Franje moglo bi biti ključno da se postane predsednik“. Članak nije bio u potpunosti objektivan. Bio je to u stvari komentar vesti koji je napisao izvršni direktor „Alijanse katolika za opšte dobro“.
Ali ipak predstavlja iznenađenje. Ateisti nisu jedini koji se muče da dobiju podršku za ove važne izbore. Katolici su takođe imali teškoća godinama. Kao što članak ukazuje, 1960. je i Džon Kenedi morao da uverava narod SAD-a da neće dobijati naređenja od Pape da bi bio izabran.
Ukoliko je postojala raširena sumnjičavost u pogledu uticaja Rimokatoličke crkve na politiku SAD-a u prošlosti, izgleda da tome još nije kraj. Na listi sadašnjih visokih službenika koji su katolici su: potpredsednik SAD-a, dve trećine sudija Vrhovnog suda SAD-a kao i portparol Predstavničkog doma SAD-a.
Vaši pradede bi bili iznenađeni. Zid razdvajanja između crkve i države koji se nalazi u Ustavu, podignut je da zaštiti versku slobodu i drži ruke crkve podalje o svakoga ko ne želi da ga dodirnu. Bio je to jasan raskid sa moći koju je Katolička crkva imala vekovima u Evropi.
Ustavno razdvajanje ne isključuje kandidate katolike po sebi, već je želja da ne dođe do toga da Katolička crkva ne dobije uporište u SAD-u bila toliko snažna da su motivi i lojalnost katoličkih kandidata uvek dovođeni u sumnju.
Biskup Rima postao je, na oko, najpopularniji govornik u SAD-u i globalnoj politici. Naravno, postati popularniji od vašeg prosečnog političkog kandidata danas nije tako impresivan podvig, naročito ako vi niste politički kandidat i razmatrate zamor birača, veoma nepopularne vlade i način na koji se politika SAD-a pogoršala tokom vremena. Nasuprot mnogim političarima, papina težnja da prihvati izazov i moralno vođstvo deluje osvežavajuće mnogim ljudima. On je postao moćni moralni glas nakon decenija moralne suše.
Papa češe gde mnoge svrbi. On je čovek razočaranih i obespravljenih. On izaziva globalnu mašineriju korporacija i vlada i njegova publika raste. Ljudi koji su razočarani svetom i dugačkim nizom političara koji ne drže obećanja gledaju u njega kao u sledeću veliku nadu. Nakon njegovog izbora 2013. godine,  Tajm magazin ga je odmah proglasio Ličnošću godine. Magazin Hrišćanstvo danas (Christianity Today) ga je nazvao „našim Franjom“. Uticaj njegove popularnosti teško se može preceniti.
U septembru, Papa Franja će se obratiti Kongresu , što je još jedan presedan za vladu SAD-a. Rečima magazina SAD Danas (USA Today), „Prema Istorijskom birou Predstavničkog doma SAD-a, nijedan papa ili verski lider koji služi kao poglavar države nije se obratio Kongresu“. Zašto? Zbog problema sa odnosom crkve i države.
Za studente koji istražuju Vladu i istoriju SAD-a, uticaj Pape predstavlja iznenađujući razvoj događaja. A za studente biblijskog proroštva – pa, oni su ovakav razvoj događaja očekivali već dugo, dugo vremena.

Izvor: Adventist Review/Shawn Boonstra