„Vi ste so svetu.“ Jasno je značenje ovih Isusovih reči, ali neka važna, a meni skrivena značenja, počeo sam da uviđam tek zahvaljujući radu u Adri. Ta dodatna značenja nisu samo važna već možda i ključna, kako za uspešan rad i misiju Adre, tako i za Hrišćansku Adventističku crkvu.

Za početak, ovu sliku nas kao soli svetu treba uvek posmatrati u svetlu Božje misije u svetu. On se prvi vazda napreže da ovaj svet vodi ka konačnom isceljenju. Mi Mu se samo pridružujemo. S tim na umu, evo dve glavne lekcije koje su se iskristalisale dok sam posmatrao koleginice i kolege u Adri u njihovom nesebičnom radu za ljude u potrebi.

So i njeni partneri

So je imala važnu ulogu u društvu i vremenu kojeg je Isus bio deo. Zato je lako razumeti glavno značenje Isusove izjave. Biti so svetu značilo je i još uvek znači biti nalik antibiotiku za različite bolesti ovog sveta; znači i delovati slično analgetiku i antipiretiku, tako da ublažiš patnju patnika i nadahneš očajnike. Ali to nije sve čemu slika soli može da nas pouči. Rad u Adri mi je otvorio oči da zapazim očiglednu činjenicu – Crkva i ADRA ne treba da se ponašaju kao da su same u svom poslu. Naravno, tu je Bog, ali tu su i drugi – ljudi, organizacije, institucije, koji ovako ili onako „guraju“ u istom, dobrom smeru.

Poigrajmo se slikom nas kao soli i zamislimo da smo mi tu da pomognemo da se na Božju trpezu servira – hleb. Slan hleb, naravno. Zamislimo da je to konačni cilj naših napora. Da Bog dobije slan hleb. Mi to nećemo moći sami jer za ukusan, zdrav i slan hleb nije dovoljno da imate so. Potrebno je i neophodno izmešati je sa brašnom, vodom, uljem, kvascem, a ako ste skloni eksperimentima i sa zrnevljem i ko zna čim sve još. So ima svoju ulogu, veoma važnu, nezamenljivu, ali čujte, nema tu mesta za oholost, samodovoljnost, stav nadmoći nad drugim „sastojcima“. Pozvani smo da – sarađujemo. Zapravo, pozvani smo da  budemo partneri sa svima ostalima koji žele isto ili slično što i mi – da ljudima i lokalnim zajednicama i društvu bude bolje nego što jeste.

Razmišljajući na ovaj način, prirodno sam se upitao – a ko su ostali? Osnovna lekcija kojoj me rad u Adri uči jeste da postoje tri glavna igrača u svakom društvu na koje treba računati:

1. javni sektor – čine ga državna i lokalna vlast, i javne ustanove – zdravstvene, prosvetne, sudske, kao i centri za socijalni rad i policija, itd.
2. privatni sektor – čine ga preduzeća,
3. građanski sektor – čine ga građani, udruženja građana, neformalne grupe građana, ali i crkve i religijske zajednice  (Crkva i ADRA spadaju ovde).
   

Njihov konačni cilj trebalo bi da bude da se nekako doprinese opštem dobru. To bi bio najviši mogući cilj. Da se doprinese dobru ljudi i lokalne zajednice, a pri tom mislimo na naše selo, varošicu, mesnu zajednicu, opštinu ili grad. To je svrha rada svih njih, ili bi makar trebalo da bude.

Moramo biti svesni svih njih i iskreno i mudro nastojati da ponudimo ruku saradnje. Jer ključ je u partnerstvu. Zajedno raditi za dobro svih. Sami niti treba da pokušavamo, niti možemo da postignemo ono što nam je Bog dao da uradimo.

Dok čitaju ovo, neki će se zapitati: „Zar mi ne treba da se čuvamo sveta i onih koji nisu obraćeni i imaju nejasne motive?“ Naravno, moramo se čuvati da ne obljutavimo kao so, da ne napravimo pogrešan kompromis i da dobro uravnotežimo rad na isceljivanju ljudi ovde i isceljivanju za večni život. To je sve važno i nesporno. Ovde je reč o tome da nas Bog poziva na radikalniju veru. Naime, verovatno najuzbudljivija ali, priznajem, ponekad i najteža strana našeg poziva je pružiti ruku na sve te strane, mogućim partnerima, sa verom da Bog među njima ima spremne ljude dobre volje, čistog srca, sposobne i posvećene da rade za dobro svih. Ovo je najteže jer podrazumeva i poniznost sa naše strane, otvorenost prema drugima, spremnost na saradnju i iznad svega – veru u Boga. Veru da je ovaj svet još uvek Njegov (Psalam 24), da On i te kako ima svoje Rave, Felikse, Sirofeničanke i Gamaleile među onima koji nisu iz našeg „vernog plemena“. Štaviše, Sveto pismo nas uči da Bog među „neznabošcima“ uvek ima Rute, Urije i milostive Samarjane koji nas verne – krasne li ironije – mogu da pouče šta znači vernost, čistota, sposobnost i veština, dobrota i – ljubav. Još kako! Možda se čak ispostavi da od te saradnje najveću korist imamo mi, „Izrailj“.

Elem, evo tri primera iz aktuelnog rada Adre, gde se vidi kako saradnja može da izgleda i šta se njom postiže.

Dnevno oko 90 najugroženijih – majki sa decom i maloletnika bez pratnje – u Beogradu prime osnovnu pomoć preko Adrinog Centra koji je proizvod saradnje sva tri sektora.

Prvi primer je projekat osnaživanja mladih romskih porodica u Beogradu u oblasti obrazovanja i privređivanja. Velik broj njih pati od toga što roditelji nemaju završenu osnovnu školu, a i deca idu sličnim stopama. Premda su vredni i žele da zasuču rukave, mogućnosti za zaradu i pristojan život za njih i decu su minimalne. Dužni smo da im stvorimo jednake šanse koje imaju ostali. ADRA sprovodi projekat kojim se pomaže čitavoj porodici i za to obezbeđuju sredstva. Škola „Branko Pešić“ u Zemunu je partner koji nudi zgradu i osoblje koje pomaže roditeljima i deci iz tih porodica da završe osnovnu školu. Nevladina organizacija SOS Dečja sela pomaže da same porodice „ozdravljaju“. Različiti poslodavci nude priliku za praksu, gde se sprovode kursevi namenjeni obučavanju za rad punoletnih korisnika projekta, a nakon toga najvrednije zapošljavaju. ADRA organizuje i nadgleda sav taj proces. Rezultat je da desetine odraslih i dece završi osnovnu školu, punoletni završe kurs za određeno zanimanje, dobiju sredstva za rad i zaposle se.

Drugi primer tiče se izbeglica u Beogradu. Dnevno oko 500 samohranih roditelja sa decom i maloletnika bez pratnje punoletne osobe boravi u Beogradu. Njihove osnovne potrebe su brojne. ADRA vodi Centar u Nemanjinoj 3, blizu železničke stanice, i sprovodi veoma važne aktivnosti zaštite ovih iscrpljenih ljudi. To ne bi bilo moguće da opština nije obezbedila prostor na odličnoj lokaciji, različite društveno odgovorne kompanije donirale nameštaj, rekvizite za aktivnosti sa decom, i da partneri iz drugih nevladinih organizacija ne pomažu Adrinim timovima socijalnih radnika, psihologa i prevodilaca. Rezultat je da dnevno do 100 najuogroženijih primi pomoć u vidu skloništa, suve odeće i obuće, u obliku aktivnosti zahvaljujući kojima se roditelji rasterete i odmore dok se sa decom radi, u vidu pružanja praktičnih informacija koje ih mogu zaštititi od zloupotrebe krijumčara, informacija o komunikaciji sa policijom i drugim organima, i slično.

Saradnjom između Adre, austrijskog preduzeća i lokalnog udruženja građana, osiguran je plasman korpi na evropsko tržište. To je izvor sigurnosti za desetine siromašnih porodica u Šapcu.

Treći primer je zapošljavanje siromašnih sugrađana iz šabačkog kraja. Ispletene korpe od vrbovog pruća koje proizvedu, plasiraju se na evropsko tržište preko jednog preduzeća iz Evropske unije. Jedno udruženje građana iz Novog Sada pomaže tim porodicama da vode administraciju i izmiruju obaveze prema državi. Trenutno oko desetak porodica živi od toga i izlazi iz siromaštva.

Saradnja je ključna. Ono najbolje što so poseduje pokaže se tek kada se izmeša sa ostalim sastojcima. Uloga Adre u ovim slučajevima je između ostalog da bude vezivno tkivo, organizator, neko ko daje pozitivan ton i ukus celokupnoj saradnji. (Ova načela ne važe samo za Adru već i za crkvu i njenu misiju.)

Džak soli

Kad smo kod mešanja i uticaja koji treba da vršimo na okolinu, pronalazimo i drugu lekciju koju učimo u Adri. U Novom zavetu su hrišćani nazvani onima koji su „okusili sile budućeg sveta“ (Jevrejima 6). Postoji nešto moćno u ovoj slici. Obraćenje Bogu se ne ogleda samo u promeni stavova i ponašanja. Najčudesnije je što je ovde reč o tome da je stvarnost Nove zemlje prodrla u namučeno ovde i sada i leči ga. Kao kad je vaskrsli Isus sklonio kamen, iskoračio iz mračne pećine među zabezeknute rimske vojnike i time ovu našu stvarnost nepovratno uveo u predvorje Carstva života i radosti. Mi smo „okusili sile“ tog budućeg Sveta. Znamo da je to moćno i životodavno iskustvo. Sada se upitajmo: dok nastojimo da na ovaj način služimo svom naraštaju, kome će se najpre otkriti ta drugačija stvarnost? Sva je prilika – ne ljudima kojima pomažemo, već onima sa kojima smo se udružili da pomažemo. Dakle, našim kolegama neadventistima iz Adre i svih drugih partnerskih organizacija i ustanova. Jer, kaže naš narod, nekog upoznaš tek kad pojedeš džak soli sa njim. Dok provodimo sa njima vreme u divnom poslu pomaganja ljudima, upoznajemo jedni druge. Utičemo jedni na druge. U Adrinim redovima ima oko 50 profesionalaca – socijalnih radnika, psihologa, prevodilaca, pravnika od kojih većina nisu adventisti. Delimo život i rad jedni sa drugima. U tom suživotu se tačno oseti da li smo deo ovog sveta ili Onog sveta.

Kakvi su odnosi među kolegama u Adri? Svako gleda svoja posla ili su odnosi kao u porodici ali pri tom ipak profesionalni? Kakav je tretman zaposlenih u Adri, a kakva atmosfera? Čuvamo li i podstičemo jedni druge da napredujemo? Kada pomažemo svojim korisnicama, da li nas interesuju pre svega oni ili plata koju dobijemo kroz projekte? To se oseti. Ili, kako se ponašamo kada nesreće pogode čitave grupe ljudi? Tipično, posle katastrofe mnogi donatori žele da daju novac humanitarnim organizacijama, i mnoge ga i dobiju. Kada prođe udarni talas donacija, i veliki donatori po pravilu prestanu da daju sredstva jer se pojavila neka nova katastrofa na drugom kraju sveta; da li i mi odemo sa njima ili ostajemo tu, jer su ostali i ljudi kojima treba podrška u oporavku na duže staze? Da li posmatramo druge organizacije kao puku konkurenciju, da li pristajemo na utakmicu i borbu za opstanak gde gledamo samo svoje interese, ili smo solidarni, iskreno se boreći da i drugi dobiju prostor da rade i doprinesu? Kada vlast ili neko moćan čini nešto nepravedno ili neodgovorno što šteti ljudima kojima pokušavamo da pomognemo, da li ćutimo ili dižemo glas? Da li savijemo glavu da ne bismo ugrozili svoje interese pred vlastima, pokvarili svoj odnos sa vlastima, ili nam je važnija pravda i interes nezaštićenih? Da li nam je humanitarni posao postao opsesija i ovisnost, ili imamo zdrav odnos prema radu? Da li priznajemo svoje greške i nastojimo da unapredimo svoj rad, da se nadalje još više profesionalizujemo? Kako rešavamo probleme?

Džak soli se polako smanjuje, a iz nas i kroz nas do njih – naših koleginica, kolega i naših korisnika, dopiru uticaji i sile, nadamo se upravo Budućeg sveta.

To su neke od „slanih“ lekcija koje nam život ponavlja, s razlogom.

Igor Mitrović,

direktor Adre Srbije