Savremeni pesnik u dirljivoj pesmi svom nedavno preminulom ocu peva: „Imati kuću ne znači imati dom/ Ne ostavljaj me samog ovde.“ Sa šesnaest je ostao bez majke, a sa četrdeset i nešto i bez oca. Što reče Ivana Dimić, ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade: „Svako od nas ima jednog oca i jednu majku; kad ostanete bez roditelja, vi ste siroče.“ Sećam se izraza lica svog oca na sahrani svog drugog roditelja kada je „ostao siroče“. Posmatrajući ga, shvatio sam da se nešto u korenu promenilo, ostao je – sam. Naravno, imao je on tada nas – mamu i mene, i svoju sestru, ali više nije bilo onih koji su ga doveli ovde, i koji su bili tu pre njega. Kao da se temelj sveta pomerio, izmakao ispod nogu. Posle seoske sahrane ušao je u kuću u kojoj se rodio; ona je bila tu, ali doma, onog doma, više nije bilo. Imati kuću je dobro i utešno, ali tek nas dom – mesto gde pripadamo i gde nas podržavaju drugi ljudi – čini da se osećamo kao „kod kuće“. Ovako ili onako, svi ljudi su u potrazi za tim osećanjem. Kad imaš dom, imaš sve; bez njega, ništa što imaš nije dovoljno.
A sad zamislite one koji nemaju ni kuću. A ima ih među nama više nego što se čini. Zovemo ih beskućnicima, ili ispravnije – osobama u situaciji beskućništva.

Borko i Dragana

Kakve su životne priče ovih ljudi? Ima ih koliko i tih ljudi; grube procene kažu – od tri do pet hiljada samo u Beogradu. Ako čovek i nema preteranog iskustva sa ovim ljudima, nekada je možda dovoljno i pet minuta da počne da shvata tugu i borbu u njihovom životu. Toliko je trajao nedavni prilog na jednoj od televizija. O Dragani i Borku koji žive kao beskućnici u Beogradu. Iako se priče onih koji žive u situaciji beskućništva međusobno razlikuju, ova obuhvata suštinu koja je zajednička svima njima. Vredi je preneti od reči do reči.

Novinarka: Kada ste beskućnik, noći vam izgledaju kao da će trajati zauvek. Nikada se ne naviknete na hladnoću i mrak beogradskih ulica.
Borko: I dalje pokušavam. Ali je nemoguće, znači, verujte mi, znači, ne znam šta ću večeras da radim, ja više ne mogu. Prvo spavaš na otvorenom. To jeste neki zatvoren prostor, ali odakle znaš, Beograd je metropola, ko će da prođe pored tebe, ko će da te šutne u glavu.
Novinarka: Ali svaka noć donosi novi dan, a taj, taj ne donosi ništa.
Borko: Bojiš se jutrenja, a ujutru kako li će dan da protekne. E, onda opet neka doza optimizma postoji. Nakon sat vremena kad se probudim, pa `ajde, možda ćemo da nađemo nešto da se snađemo, da vidimo.
Novinarka: Kada napuste mesto na kom su prenoćili, upute se ka Zelenom vencu, jer kad nemaš gde, gde možeš da odeš?
Dragana: Pa, evo, na ulici. Ustajem ujutru kad mora da se otvore lokali u Čumićevom, dođem ovde ili gore do (hotela) Moskve i to je to. Snalazimo se nekako za hranu i to je to.
Novinarka: Svako jutro Borko i Dragana započinju zajedno. Upoznali su se kada su već oboje ostali bez svojih prethodnih života.
Dragana: Na Kosančićevom vencu, dole, gde smo živeli, tu smo se upoznali i posle toga počeli da živimo zajedno.
Novinarka: I od tada, oni su nerazdvojni prijatelji, možda i najiskreniji koje su ikada imali. Draganina priča od momenta kada se rodila nije bila laka.
Dragana: Moj otac, biološki… Mene je usvojila njegova tetka. On je došao kod nje i rekao – tetka, kupi mi fiću, evo vam Dragana. (Dragana za fiću…) Ona je rekla – ja neću, ja ću ti kupiti fiću, ali to nije uslov da Dragana ostane. Dragana može da ostane, ali to nema veze sa fićom.
Novinarka: Međutim, baba-tetka nije dovoljno poživela da je zaštiti. Kad joj je najviše bila potrebna, opet je bila sama.
Dragana: Posle saobraćajne nesreće, pala sam u komu, kod bivšeg dečka sam živela dve godine pre toga. Posle toga sam prodala kuću. Oni su mi uzeli novac. Nebitno je. Ja sam završila posle toga na ulici. I od tada sam na ulici i to je to.
Novinarka: Iako je život namestio da budu tu gde jesu, i dalje su ponosni… Često ostaju i bez ono malo stvari koje dobijaju od dobrih ljudi.
Dragana: U džakovima crnim nekad zateknemo ono što smo ostavili, nekad ne. Nekad pola, nekad ništa. Od garderobe su pokupili skoro sve, ostala su ta dva ćebeta, dva jastuka i to je to.
Novinarka: Sada ima Borka, a od pre godinu dana im se pridružio još jedan verni prijatelj – Joja (pas).
Borko: Uveče kad spavamo, imamo dva jastuka ovako, postavimo kartone dole i jedno ćebence. A pokrijemo se sa dva ćebenceta. A između dva jastuka, znači između moje i njene glave legne Joja i onda otimamo se ko će da je zagrli. Svejedno, bila leđa ka Gagi ili šapica ka meni, ona greje.
Novinarka: Neobična družina prkosi i suncu i vetru i ovim temperaturama u dubokom minusu.
Borko: Naravno da se nadamo. Da se ne nadamo, ne bismo sada sedeli i komunicirali sa vama. Nada je… i vera i ljubav, jedina. Šta, treba da skočim sa Brankovog mosta? Ne pada mi na pamet. Ali znate kada dolazi do granice – ne mogu više.
Novinarka: Kada sledeći put pomislite da vam je hladno, setite se onih čiji je životni san samo jedna topla soba i krevet.

„Ne mogu više“

Koreni beskućništva su duboki i složeni. Naravno, sve se okreće oko glavnog problema – nerešenog stambenog pitanja. Ali kako se uopšte dođe do toga da nemaš krov nad glavom? Obično se radi o zamršenom klupku uticaja i razloga, jednog ili više njih – nefunkcionalne porodice ili njenog potpunog odsustva, lošeg mentalnog zdravlja, tuđe loše odluke ili sopstvene, nesposobnosti da se zaradi dovoljno, odsustvo ljudi koji bi ti mogli pružiti podršku, prijatelja, porodice ili države. Ima toliko toga. Ovako ili onako, čovek završi bez prostora, tople sobe i kreveta, bez osnovnog za dostojanstven život. A to obično znači i odsustvo doma – tj. okruženja gde se čovek vraća da u miru prikupi snagu i gde se pregrupiše, dobija podršku od najbližih. Beskućništvo zato neminovno utiče na psihofizičko zdravlje, urušava samopouzdanje i motivaciju za dalje. Sve je teže naći razlog za nastavak borbe, i sve je lakše reći – Ne mogu dalje.
Za početak je važno razumeti da nije mali broj onih koji žive u situaciji beskućništva. Pored onih koje lako prepoznamo na ulici, tu su i oni koji žive u napuštenim zgradama u nikakvim ili rizičnim uslovima za život, nesigurnim i lošim po zdravlje. Tu su i mladi koji su izašli iz državnih institucija za decu bez roditeljskog staranja, na primer, i sada se manje-više snalaze, prepušteni samima sebi. Neki od njih žive od prijatelja do prijatelja, bez perspektive. Drugi u hostelima dobiju sobu za protivuslugu čišćenja. Najmračnije priče, kojih nije malo, su one u kojima prostituisanje bude način da preživiš dan za danom.

Šta bi bilo kad bi bilo…

Kako pomoći ovim ljudima? Najteže je kad se osetiš bespomoćnim pred tim brojem od do možda i čitavih pet hiljada ovih ljudi, i to samo u Beogradu. Čoveku nekad dođe da sanja pa zamišlja, recimo, kako bi im pomogao da ima priliku. Recimo, da mogu da se redovno kupaju, da koriste toalet koji će biti samo za njih. Da mogu da dobiju odeću i obuću kad ostanu bez nje. Da mogu da se ošišaju. Drugim rečima, da mogu da se dovedu u red. Ne samo da to neposredno utiče na zdravlje već, što je još važnije, donekle obnovi dostojanstvo – pogledaš se u ogledalo i lakše ti je da veruješ da vredi ne predati se, već boriti se. Još kad bi mogli da razgovaraju sa nekim ko će umeti da sluša, ali i da im pomogne da se pronađe neko rešenje, uh… Da se obrate za neku vrstu stručne pomoći, da izvade lična dokumenta koja mnogi nemaju, da se zaposle.

Izgled sličnog autobusa i kupatila u autobusu organizacije „Lava Me“ u San Francisku

Ponekad takva maštanja pronađu svoj put do stvarnosti. Tako je, proviđenjem – a i čime drugim, ADRA Srbije uspela da pronađe sredstva za kupovinu velikog autobusa koji će se preurediti u pokretnu stanicu sa tuševima, toaletima, berbernicom, mestom za podelu potrepština i kancelarijom za razgovor – a sve to namenjeno beskućnicima u Beogradu. Taj autobus će ordinirati gradom, parkirati se na mesta gde je ovim ljudima najlakše da koriste njegove usluge. Socijalni radnik, psiholog i volonteri će ih opsluživati. Važna će biti i kancelarija za razgovor gde ćemo se zbližiti sa njima i saznati detalje njihovih potreba i videti šta još možemo da učinimo. Konačni cilj biće da im se vrati dostojanstvo, vera u sebe i volja da se bore dalje, a da im istovremeno pomognemo da se osamostale i da se pronađe dugoročnije rešenje. To je, naravno – posao, a zatim i neko stambeno rešenje. Nešto slično ovom postoji samo još u San Francisku, gde autobus sa tušem i toaletom pomaže tamošnjim beskućnicima Naš autobus će biti ambiciozniji u smislu usluga koje će nuditi. Radovi oko adaptiranja autobusa počinju u februaru 2017. godine. Kada autobus počne sa radom, dnevno će do 30 ljudi moći da koriste njegove usluge. Nekima ćemo pomoći ne samo tušem, toaletom, šišanjem i deljenjem odeće, a nekima samo tim. Postignut je dogovor sa opštinom Palilula i Centrom za socijalni rad, i sa uličnim časopisom „Liceulice“ koji će neke od beskućnika zapošljavati kao prodavce uličnog časopisa. Ovaj front saradnje ćemo širiti.
Biće ozbiljnih izazova, a bez upornosti i kreativnih rešenja nećemo daleko stići. Onima radi kojih ovo pokrećemo nećemo garantovati svemoć u rešavanju problema, već svoju upornost i iskrenu podršku. Dok se bude tragalo za konačnim rešenjem, kućom ili stanom za svakog od njih, mi ćemo obezbeđivati ono što možemo – Dom, jer je on sačinjen od ljudskog iskrenog prihvatanja i podrške.

Jasno je da će nam biti potrebna svaka moguća molitva. I volonteri. Naročito oni koje proganjaju one divne i ozbiljne reči: „Kada učiniste jednom od ove moje male braće, meni učiniste“ , i ne daju im mira.

Igor Mitrović, direktor ADRA Srbije