U replici kuće sastanka gde su je pionir Crkve adventista sedmog dana i prorok Elen G. Vajt jednom govorila 10 sati o Velikoj borbi, svetske vođe crkve sastale su se juče da obeleže 150. godišnjicu crkve.

Kuća drugog sastanka nalazi se na kampusu Adventističkog istorijskog sela u Batl Kriku, rodnom mestu Adventističke crkve i mestu ovogodišnjeg Prolećnog zasedanja, dvogodišnje poslovne sednice crkvenog Izvršnog odbora, njenog glavnog upravnog tela.

Delegati su odlušali brzi kurs o Adventističkoj istoriji 101, zajedno sa nekim manje poznatim događajima koji su okruživali rano formiranje crkve, kao i snažni podsticaj da nauče pouke iz prošlosti i iznad svega, primili su poziv da ponovo upale oduševljenje koje su rani Adventisti imali prema Hristovom drugom dolasku.

„Nikada ne smemo da izgubimo osećaj da je Isusov drugi dolazak blizu,“ rekao je adventistički istoričar Džim Niks delegatima. „To su naši pioniri usrdno verovali.“

Niks, direktor Zaostavštine Elen G. Vajt, istražio je crkvene rane korene u Batl Kriku za vreme jutarnje prezentacije. Kada je crkveni pionir Džozef Bejts prvo stigao u ruralni grad u Mičigenu, rekao je Niks, upitao je lokalnog poštara ko je „najpošteniji čovek u gradu“, nadajući se da će taj čovek biti otvoren za primanje adventističke poruke. Taj čovek bio je Dejvid „Peni“ Hjuvit, putujući trgovac koji je bio toliko pošten da ako je, nesvesno, prevario mušteriju za samo jedan peni, smatrao se obaveznim da to odmah ispravi, rekao je Niks.

Nakon što je „jutarnje bogosluženje“ koje je Bejts održao proteglo čak do večeri, Hjuit i njegova žena Oliv bili su ubeđeni da je subota sedmi dan i poverovali su u doktrinu svetinje. Oni su postali prvi adventisti koji su svetkovali subotu u Batl Kriku. Godine 1860. Dejvid će rastuću veroispovest nazvati Crkva adventista sedmog dana, tri godine pre nego što je službeno organizovana.

Delegati su takođe naučili nešto od onoga što je Adventistički istoričar Merlin Bart nazvao „duhovna skretanja u vođstvu“ tokom ranog formiranja crkve.

„Biblija ne skriva slabosti ljudi vere, tako ni mi ne treba da pričamo nepotpune priče o našim pionirima,“ rekao je.

Bart, koji upravlja Centrom za adventističko istraživanje na crkvenom Univerzitetu Endrus u obližnjem Berijen Springstu u Mičigenu, iskoristio je priliku da odbrani reputaciju čoveka kojeg mnogi adventisti posmatraju kao autoritativnog legalistu.

Taj čovek, Džordž Id Batler, bio je uvučen u žučnu debatu sa drugim ranim adventističkim vođama u vezi doktrine opravdanja verom. Batler je odbacivao sve to, tvrdeći da to slabi uzde Božjeg zakona.

Do 1888. godine Batlerovo zdravlje je propalo. Upravo je bio „ubačen“ u vođstvo u Ohajo oblasti, nakon što su dva disidenta, Snuk i Brinkerhof, dovela u pitanje proročki autoritet Elen Vajt i neočekivano napustili crkvu, rekao je Niks. Batler će kasnije služiti dva termina kao predsednik Adventističke crkve.

Povukao se na ruralnoj farmi citrusa u Floridi gde se starao za sadnice pomorandži zajedno sa svojom suprugom Lentom, koja je pretrpela onesposobljavajući šlog. Godinama kasnije, u jednom pismu, Batler je rekao da mu je okruženje pružilo mnogo „prilika za razmišljanje“ i priznao je da su njegove greške bile „mnogostruke.“ Umiren tihim razmišljanjem, Batler je u potpunosti prihvatio doktrinu opravdanja verom i vratio se crkvenoj administraciji, mentorišući A. Dž. Danijelsa i druge mlade vernike.

Nazivajući priču „otkupljujućom“, Bart je pozvao delegate da primene njene pouke na sopstveno vođstvo. „Čak i kada Bog radi i menja naš sopstveni život, naša ograničenja i dalje ostaju,“ rekao je Bart. „Nadam se, da kada smo zavisni od Boga, možemo da budemo ponizniji u našem mišljenju, milostiviji prema drugima, manje kritični i da pokušamo da razumemo i staramo se za druge. Kada smo svesni Božje milosti, to nas čini milostivijima i sposobnima da budemo uspešne vođe.“

Tokom dnevne pauze, delegati su svedočili polaganju temelja za dve nove zgrade na kampusu adventističkog istorijskog sela – replike prve crkvene izdavačke kuće i prvog instituta za zdravstvenu reformu u Batl Kriku.

Predsednik Adventističke svetske crkve Ted N. C. Vilson i predsednici 13 crkvenih svetskih divizija, podigli su jarko plave lopate u vis za slikanje, što je bio oštar kontrast sivoj sumaglici koja je okružila selo.

„Neka ovo bude podsetnik na važnost prenošenja istine kroz izgovorenu reč i kroz pisanu reč,“ rekao je Vilson, misleći na buduću izdavačku kuću.

Tokom poslepodnevne prezentacije, potpredsednik Adventističke svetske crkve Delbert Bejker, istraživao je kako su misionski metodi rane crkve učinili da se nađe na čelu borbe za jednakost. Rani adventisti, rekao je Bejker, borili su se s ropstvom, jednakošću i drugim „definišućim temama“ sredinom 19. veka. Crkva je službeno organizovana dve godine pre kraja Građanskog rata, koji je podigao severne i južne američke države u krvavi međusobni rat zbog ropstva, prava država i očuvanja Unije.

Elen Vajt je savetovala rane adventiste da dozvole da „bezvremeni biblijski principi“ vode njihov pristup pitanju rase. Koristeći Luku 4 kao ono što je Bejker nazvao „nacrt misionskog rada“, Adventisti su bili „nedvosmisleni“ u svom verovanju da Biblija podstiče službu svim narodima i poziva hrišćane da „oslobode potlačene.“

Zaista, rekao je Bejker, rani Adventisti bili su raznolika grupa, dobro predstavljajući pol, godine i etničke grupe. Bivši rob po imenu Čarls Kini postao je prvi crni propovednik u crkvi. Misionar Ana Najt bila je prva crna žena koja se bavila misionskim radom u Indiji.

Ipak, progres „nije bio slučajan“ niti, povremeno čak „lak“, podsetio je Bejker delegate. Često je bilo potrebno „podsticanje vernika“ i „suočavanje s Elen Vajt.“

Rani adventisti takođe su se borili da li da se formalno organizuju kao crkva, tema o kojoj je Bari Oliver, predsednik crkvene Južne Pacifičke divizije, istraživao. Rani pioniri kao što su Džems Vajt bili su usrdni u svom pozivu da „se izađe iz Vavilona“, koji su najpre tumačili kao poziv da se napusti organizovana religija i da se vrate jednostavnosti jevanđelja.

Ali finansijski kolaps i hitna potreba da se nađu fondovi za misionski rad navela je Adventističku crkvu da  prihvati formalnu organizaciju.

„Razvijanje misije bio je jasan cilj organizacije,“ rekao je Oliver, dodajući da su rane vođe bile jednako jasne u upozoravanju da „kada struktura ometa misiju, ona treba da se promeni.“

Formalna organizacija dovela je do rasta crkve širom sveta. Kada je crkva službeno organizovana 1863. godine, bilo je 3,500 adventista. Na kraju veka, bilo je 75,000 adventista širom sveta u Americi, Evropi, Južnom Pacifiku i drugim takozvanim „misionskim poljima.“

Tokom perioda za pitanja i odgovore, jedan delegat pitao je Olivera da li strahuje da bi trenutna napetosti između sedišta svetske crkve i lokalnih regija mogla da ugrozi jedinstvo crkve. Neke administrativne jedinice crkve u poslednje vreme izazvale su svetsku crkvu povodom pitanja rukopoloženja žena.

„Tražite od mene da budem prorok,“ rekao je Oliver izazivajući smeh delegata. Razmislio je za trenutak a zatim preporučio zdravu „ravnotežu“ između sedišta svetske crkve i regionalnih administracija.

„Mi smo otporni kao crkva, ali jedinstvo mora prikladno da se čuva,“ rekao je.

13. april 2013, Batl Krik, Mičigen, Sjedinjene Države, ANN