Subota

Milostivi Tvorac, posle šest dana stvaranja, odmarao se sedmoga dana i za sve ljude uspostavio Subotu kao uspomenu na stvaranje. Četvrta zapovest Božjeg nepromenljivog Zakona zahteva svetkovanje ovog sedmog dana, Subote, kao dana od odmora, obožavanja i službe u skladu sa učenjem i životom Isusa, Gospodara od Subote. Subota je dan divnog zajedništva sa Bogom i nas međusobno. Ona je simbol našeg spasenja u Hristu, znak našeg posvećenja, znak naše vernosti i predukus naše večne budućnosti u Božjem carstvu. Subota je Božji večni znak Njegovog večnog zaveta između Njega i Njegovog naroda. Radosno svetkovanje ovog svetog vremena od večeri do večeri, od Sunčevog zalaska do zalaska, je svetkovanje Božjeg stvaralačkog i otkupiteljskog dela. (Osnovna verovanja, 19)

SUBOTA

Zajedno sa Bogom Adam i Eva istraživali su svoj edemski dom. Lepota predela zaustavljala je dah i prevazilazila sve mogućnosti opisivanja. Dok je tog petka, šestog dana stvaranja Sunce polako zalazilo, a zvezde počele da se pomaljaju, “pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma”. (1. Mojsijeva 1,31) Tako je Bog završio svoje stvaranje “neba i zemlje i sve vojske njihove”. (1. Mojsijeva 2,1)

Ali bez obzira na lepotu sveta koji je upravo potpuno izgradio, najveći dar koji je Bog mogao da da tek stvorenom bračnom paru bila je prednost ličnog opštenja sa Njim. Tako im je dao Subotu, dan naročitih blagoslova, druženja i zajednice sa njihovim Stvoriteljem.

Subota kroz Bibliju

Subota je središte u našem obožavanju Boga. Kao uspomena na stvaranje ona nam otkriva razlog zašto Boga treba obožavati: On je Tvorac, a mi Njegova stvorenja. “Subota, stoga, leži u samoj osnovi obožavanja Boga, jer ona, kao nijedna druga ustanova, na najupečatljiviji način, daje pouke o ovoj velikoj istini. Prava osnova obožavanja Boga, ne samo sedmoga dana, već svih bogosluženja, nalazi se u razlici između Tvorca i Njegovih stvorenja. Ova velika činjenica nikada ne može da zastari i nikada ne sme da se zaboravi.”[1] Ova istina je večna i morala je da se sačuva pred ljudskim rodom, zato je Bog ustanovio Subotu.

Subota prilikom stvaranja. Subota je došla do nas iz bezgrešnog sveta. Ona je naročiti Božji dar, koji osposobljava ljudski rod da doživi nebesku stvarnost na Zemlji. Tri različita delovanja uspostavila su Subotu:

1) Bog se odmarao u Subotu. Sedmoga dana Bog “počinu i odmori se” (2. Mojsijeva 31,17), ali ipak nije se odmarao zato što Mu je to bilo neophodno (Isaija 40,28). Glagol “počinuti”, shabath, znači doslovno, “prestati” sa poslom ili aktivnošću (uporedi: 1. Mojsijeva 8,22). “Božji odmor nije bio rezultat ni iscrpljenosti ni umora, već prestanak sa ranijim poslom.”[2]

Bog se odmarao zato što je očekivao i od ljudi da se odmaraju. On je ljudskim bićima dao primer koji je trebalo slediti (2. Mojsijeva 20,11).

Ako je Bog završio stvaranje šestog dana (1. Mojsijeva 2,1), šta ističe Sveto pismo kada govori da On “svrši … dela svoja” sedmoga dana (1. Mojsijeva 2,2)? Bog je završio stvaranje neba i Zemlje u toku tih šest dana, ali je trebalo još da načini Subotu. Odmaranjem u Subotu, On ju je načinio. Subota je bila Njegov završni potez, kraj Njegovog dela.

2) Bog je blagoslovio Subotu. Ne samo što je Bog stvorio Subotu, već ju je i blagoslovio. “Blagosiljanje sedmoga dana u suštini znači da je on time proglašen predmetom naročite božanske naklonosti i danom koji će donositi blagoslov Njegovim stvorenjima.”[3]

3) Bog je posvetio Subotu. Posvetiti nešto znači načiniti ga svetim ili osvećenim ili ga izdvojiti kao sveto i za svetu upotrebu – posvetiti ga. Ljudi, mesta (kao što su svetinja, hram ili crkva) i vreme (sveti dani) mogu biti posvećeni. Činjenica da je Bog posvetio sedmi dan znači da je ovaj dan svet, da ga je On izdvojio za uzvišen cilj obogaćivanja božansko-ljudskih odnosa.

Bog je blagoslovio i posvetio sedmi dan Subotu zato što se toga dana odmarao od svih svojih dela. On ga je blagoslovio i posvetio za ljudski rod, a ne za sebe. Njegova lična prisutnost donosi Suboti Božji blagoslov i posvećenje.

Subota kod Sinaja. Događaji koji su usledili nakon odlaska Izrailjaca iz Egipta pokazuju da su oni u velikoj meri izgubili iz vida Subotu. Strogi zahtevi ropstva kao da su svetkovanje Subote učinili veoma teškim. Odmah nakon što su stekli slobodu, Bog ih je čudom padanja mane i objavljivanjem Deset zapovesti izričito podsetio, na njihovu obavezu svetkovanja sedmoga dana – Subote.

1) Subota i mana. Mesec dana pre nego što je objavio Zakon sa Sinaja, Bog je narodu obećao zaštitu od bolesti ako bude brižljivo pazio zapovesti Njegove “i uščuvao sve uredbe njegove”. (2. Mojsijeva 15,26; uporedi: 1. Mojsijeva 26,5) Uskoro nakon davanja ovog obećanja, Bog je podsetio Izrailjce na svetost Subote. Čudom davanja mane On ih je praktično poučio koliko važnim smatra njihov odmor u sedmi dan.

Svakog dana u sedmici Bog je Izrailjcima davao dovoljno mane kojom je zadovoljavao njihove potrebe za taj dan. Nimalo mane nisu smeli da ostave za sledeći dan, jer bi se pokvarila ako bi tako učinili (2. Mojsijeva 16,4.16-19). Šestog dana morali su da skupe dvostruko više nego obično, tako da su imali dovoljno za svoje potrebe u toku ta dva dana – tog dana i Subote. Poučavajući ih da je šesti dan određen za pripremu, kao i to kako treba Subotu držati, Bog je rekao: “Subota je odmor svet Gospodu; što ćete peći, pecite i što ćete kuhati, kuhajte danas; a što preteče, ostavite i čuvajte za sutra.” (2. Mojsijeva 16,23) Jedino se sedmoga dana mana nije ukvarila (2. Mojsijeva 16,24). Jezikom sličnim četvrtoj zapovesti Mojsije je rekao: “Šest ćete dana kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti.” (2. Mojsijeva 16,26)

Četrdeset godina ili više od 2.000 uzastopnih sedmičnih Subota, dok su Izrailjci bili u pustinji, čudo sa manom podsećalo je na ovu šemu od šest radnih dana i sedmog dana za odmor.

2) Subota i Zakon. Bog je postavio zapovest o Suboti u središte Dekaloga. Ona ovako glasi:

“Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.” (2. Mojsijeva 20,8-11)

Sve zapovesti iz Dekaloga imaju životni značaj i nijedna ne sme da bude zanemarena (Jakov 2,10), pa ipak Bog je napravio razliku između zapovesti o Suboti i svih ostalih zapovesti. U naročitom odnosu prema njoj, On je naredio “sećaj se”, pozivajući ljudski rod da se čuva opasnosti da zaboravi njen značaj.

Reči kojima počinje zapovest “sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ” – pokazuju da Subota nije prvi put ustanovljena na Sinaju. Ove reči ukazuju na to da ona odranije potiče – u stvari, prilikom stvaranja, kao odmor, kako nam to zapovest pokazuje. Božja namera je bila da svetkujemo Subotu kao Njegovu uspomenu na stvaranje. Ona određuje vreme za odmor i službu Bogu, usmeravajući nas na razmišljanje o Bogu i Njegovim delima.

Kao uspomena na stvaranje svetkovanje Subote je lek protiv idolopoklonstva. Podsećajući nas da je Bog stvorio nebo i Zemlju, ona Ga odvaja od svih lažnih bogova. Svetkovanje Subote tako postaje znak naše vernosti pravome Bogu – znak da priznajemo Njegovu vrhovnu vlast kao Tvorca i Cara.

Zapovest o Suboti deluje kao pečat na Božjem zakonu.[4] Obično, pečati sadrže tri elementa: ime sopstvenika pečata, njegovo zvanje, i pravnu nadležnost. Službeni pečati koriste se za overu značajnih dokumenata. Dokumenat prisvaja sebi autoritet zvaničnika čiji je pečat stavljen na njega. Pečat u suštini znači da je sam zvaničnik odobrio zakonitost i da sva moć njegovog nadleštva stoji iza toga.

Između Deset zapovesti, zapovest o Suboti sadrži životne elemente pečata. Ona je jedina između njih deset koja označava pravoga Boga iskazujući Mu ime: “Gospod Bog tvoj”; njegovo zvanje: Onaj koji je stvorio – Tvorac; i Njegovu teritorijalnost: “nebo i zemlju” (2. Mojsijeva 20,10.11). Pošto samo četvrta zapovest iskazuje čiji autoritet stoji iza Deset zapovesti, onda ona “sadrži pečat Boga”, dodat Njegovom zakonu kao dokaz njegove autentičnosti i obavezujuće sile.[5]

Bog je načinio Subotu kao “uspomenu ili znak svoje moći i autoriteta u svetu koji je bio neumrljan grehom i pobunom. Ona je trebalo da bude ustanova večne lične obaveze naložene opomenom ‘sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ’.” (2. Mojsijeva 20,8)[6]

Ova zapovest deli sedmicu na dva dela. Bog je ljudskom rodu dao šest dana da “radi” i svrši “sve poslove svoje”, ali sedmog dana da ne radi “nijednoga posla” (2. Mojsijeva 20,9.10). “Šest dana”, kaže zapovest, su radni dani, ali sedmi dan je dan od odmora. Da je “sedmi dan” jedinstveni Božji dan od odmora dokaz su uvodne reči ove zapovesti: “Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.”[7]

Iako je ljudskim bićima potreban telesni odmor da osveže svoje telo, Bog zasniva svoju zapovest na našem odmoru u Subotu po Njegovom primeru. Pošto se On odmarao od svoga delovanja u prvoj sedmici sveta, i mi treba da se odmaramo.

3) Subota i zavet. Kao što je Božji zakon bio u žiži zaveta (2. Mojsijeva 34,27), tako je i Subota, stavljena u srce Zakona, istaknuta u Njegovom zavetu. Bog je objavio Subotu kao “znak između… (vas) i mene da (biste) znali da sam ja Gospod koji …(vas) posvećujem”. (Jezekilj 20,12; uporedi: Jezekilj 20,20; 2. Mojsijeva 31,17). Stoga, rekao je On, svetkovanje Subote je večni zavet (2. Mojsijeva 31,16). “Upravo kao što je zavet zasnovan na Božjoj ljubavi prema Njegovom narodu (5. Mojsijeva 7,7.8), tako je i Subota, kao znak toga zaveta, znak božanske ljubavi.”[8]

 4) Godišnje subote. Pored sedmičnih Subota (3. Mojsijeva 23,3), bilo je i sedam godišnjih, obrednih subota raspoređenih po celom verskom kalendaru u Izrailjaca. Ove godišnje subote nisu bile neposredno vezane za Subotu sedmoga dana ili za sedmični ciklus. Ove subote “osim subota Gospodnjih” (3. Mojsijeva 23,38) bile su prvi i poslednji dan Praznika beskvasnih hlebova, Dana pedesetnice, Dana trubnih, Dana pomirenja i prvi i poslednji dan Praznika senica (uporedi: 3. Mojsijeva 23, 7. 8. 21. 24. 25. 27. 28. 35. 36).

ošto je računanje ovih subota zavisilo od početka svete godine, koja je bila zasnovana na lunarnom (mesečevom) kalendaru, one su mogle da padnu u svaki dan sedmice. Kada su se poklopile sa sedmičnom Subotom, nazivane su “velikim danima” (uporedi: Jovan 19,31). “Dok je sedmična Subota bila za ceo ljudski rod uspostavljena na kraju sedmice stvaranja, godišnje subote bile su sastavni deo jevrejskog sistema obreda uspostavljenih na brdu Sinaj … koje su unapred ukazivale na dolazak Mesije i zato je njihovo praznovanje prestalo sa Njegovom smrću na krstu.”[9]

 Subota i Hristos. Sveto pismo otkriva da isto kao što je to bio Otac, i Hristos je bio Tvorac (vidi: 1. Korinćanima 8,6; Jevrejima 1,1.2; Jovan 1,3). Prema tome i On je odvojio sedmi dan kao dan od odmora čovečanstvu. Hristos je docnije udružio Subotu sa svojim otkupiteljskim, kao i svojim stvaralačkim delom. Kao veliki “JA SAM” (Jovan 8,58; 2. Mojsijeva 3,14) On je prisajedinio Subotu Dekalogu kao moćnu uspomenu na ovaj sedmični sastanak za službu Stvoritelju. On je dodao još jedan razlog za svetkovanje Subote: izbavljenje svog naroda (5. Mojsijeva 5,14.15). Tako Subota obeležava one koji su prihvatili Isusa kao Tvorca i Spasitelja.

Hristova dvostruka uloga kao Tvorca i Izbavitelja čini očiglednom tvrdnju da je On kao Sin čovečji, takođe “gospodar… i od subote” (Marko 2,28). Takvim autoritetom, On je mogao da odbaci Subotu da je to hteo, ali On to nije učinio. Naprotiv, On ju je primenio na sva ljudska bića govoreći “Subota je načinjena čoveka radi”. (stih 27)

U toku svoje zemaljske službe, Hristos nam je bio primer u vernom svetkovanju Subote. Njegov je “običaj” bio da ide na bogosluženje u Subotu (Luka 4,16). Njegovo sudelovanje na bogosluženju u Subotu otkriva da ju je On potvrdio kao dan za službu Bogu.

Hristos je vodio toliku brigu o svetosti Subote da je, kada je govorio o progonstvu koje će se zbiti nakon Njegovog vaznesenja, savetovao svoje učenike u vezi sa njom. “Nego se molite Bogu”, rekao je, “da ne bude bežan vaša u zimu ni u subotu.” (Matej 24,20) To u suštini jasno znači, kako je Džonatan Edvards (Jonathan Edwards)  zapazio, “da su hrišćani čak i tada bili obavezni da strogo paze na Subotu”.[10]

Kada je Hristos završio svoje delo stvaranja – svoj prvi veliki čin u istoriji sveta – On se odmarao sedmoga dana. Ovaj odmor označavao je dovršenje i savršenost. On je isto tako učinio i na kraju svoje zemaljske službe, kada je završio svoj drugi veliki čin u istoriji. U petak posle podne, šestog dana sedmice, Hristos je završio svoje otkupiteljsko delo na Zemlji. Njegove poslednje reči bile su “Svrši se!”. (Jovan 19,30) Sveto pismo naglašava da kada je On umro “dan bejaše petak, i subota osvitaše”. (Luka 23,54) Nakon svoje smrti, On se odmarao u grobu, simbolišući na taj način da je dovršio otkupljenje ljudskog roda.[11]

Tako Subota svedoči o Hristovom delu stvaranja i otkupljenja. Njenim svetkovanjem Njegovi sledbenici raduju se zajedno sa Njim zbog Njegovog dostignuća za čovečanstvo.[12]

Subota i apostoli. Učenici su pažljivo poštovali Subotu. To se moglo videti u vreme Hristove smrti. Kada je nastupila Subota, oni su prekinuli svoje pripreme za sahranu “i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu”, sa planovima da nastave ovaj rad u nedelju, “u prvi dan nedeljni”. (Luka 23,56; 24,1)

Kao što je činio Hristos, i apostoli su imali bogosluženje sedmog dana u Subotu. Na svojim evanđeoskim putovanjima apostol Pavle je u Subotu išao u sinagogu i propovedao Hrista (Dela 13,14; 17,1.2; 18,4). Čak su ga i neznabošci pozvali da im propoveda Božju reč u Subotu (Dela 13,42.44). U mestima u kojima nije bilo sinagoge, on je tražio mesto koje je bilo odvojeno za subotno bogosluženje (Dela 16,13). Kao što je Hristovo učešće u subotnom bogosluženju otkrivalo Njegovo prihvatanje sedmoga dana kao naročitog dana za bogosluženje, tako je i Pavlovo učešće ukazivalo na njegovo prihvatanje.

Verno svetkovanje sedmične Subote od strane apostola Pavla stajalo je u oštroj suprotnosti sa njegovim stavom prema godišnjim obrednim (ceremonijalnim) subotama. On je jasno istakao da hrišćani nisu bili obavezni da svetkuju ove godišnje dane od odmora, zato što je Hristos prikovao na krst obredne zakone (vidi: 18. poglavlje u ovoj knjizi). On je rekao: “Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote; koje je sve bilo sen od onoga što šćaše da dođe, i telo je Hristovo.” (Kološanima 2,16.17) Pošto se “kontekst (ovog pasusa) bavi obrednim (ritualnim) predmetima, subote o kojima je ovde reč, su obredne (ceremonijalne) subote jevrejskih godišnjih praznika ‘koje su sen’ ili slika čije izvršenje je trebalo da se ispuni u Hristu.”[13]

Isto tako i u Galatima poslanici apostol Pavle prigovara poštovanju zahteva obrednog zakona. On je rekao: “Gledate na dane i mesece i vremena i godine. Bojim se za vas da se ne budem uzalud trudio oko vas.” (Galatima 4,10.11)

Mnogi su stekli utisak da Jovan ima u vidu nedelju kada iznosi da je bio “u duhu u dan nedeljni.” (Otkrivenje 1,10) (U originalnom biblijskom tekstu stoji “dan Gospodnji”, pa takvo značenje treba dati i našem prevodu. prim. prev.) U Bibliji, pak, jedini dan koji se odnosi na naročitu Gospodnju svojinu je Subota. Hristos je izjavio: “Sedmi dan je subota odmor Gospodu Bogu tvojemu”. (2. Mojsijeva 20,10; 2. Mojsijeva 31,15) Kasnije ga je nazvao “moj sveti dan” (Isaija 58,13). Hristos je sebe nazvao “Gospodar od subote” (Marko 2,28). Pošto je u Svetom pismu jedini dan koji Gospod naziva svojim sedmim danom Subota, čini se logičnim zaključiti da je to bila Subota na koju se apostol Jovan pozvao. Svakako ne postoji nikakav biblijski raniji slučaj koji bi ukazivao na to da on primenjuje ovaj pojam na prvi dan sedmice ili nedelju.[14]

Biblija nam nigde ne nalaže da svetkujemo bilo koji drugi dan osim Subotu. On nije prozvao nijedan drugi sedmični dan blagoslovenim i svetim, niti Novi zavet ukazuje na to da je Bog zamenio Subotu nekim drugim sedmičnim danom.

Naprotiv, Sveto pismo otkriva da je Božja namera da Njegov narod kroz celu večnost svetkuje Subotu: “Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod, tako će stajati seme vaše i ime vaše. I od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako telo da se pokloni preda mnom, veli Gospod.” (Isaija 66,22.23)

Značaj Subote. Subota ima široki značaj i ispunjena je dubokom i bogatom duhovnošću.

1) Večna uspomena na stvaranje. Kao što smo videli, osnovni značaj koji Deset zapovesti pridaju Suboti je da ona podseća na stvaranje sveta (2. Mojsijeva 20,11.12). Zapovest da se svetkuje sedmi dan kao Šabat (odmor) je “nerazlučivo povezan sa delom stvaranja, uspostavljanjem Subote i zapovešću da se ona svetkuje, pošto je neposredna posledica dela stvaranja. Dalje, celokupna ljudska porodica duguje svoje postojanje božanskom delu stvaranja koje se na taj način pamti. Prema tome, obaveza povinjavanju zapovesti o Suboti (odmoru) kao uspomeni na Božju stvaralačku moć pada na celi ljudski rod.”[15]

Strong naziva Subotu “večnom obavezom kao Božjom određenom uspomenom na Njegovu stvaralačku aktivnost”.[16]

Oni koji je svetkuju kao uspomenu na stvaranje, svetkovaće je kao zahvalno priznanje “da je Bog njihov Tvorac i njihov pravedni (zakoniti) Vladar; da su oni delo Njegovih ruku i podanici Njegove vladavine. Tako je ova ustanova potpuno komemorativna i data celom ljudskom rodu. U njoj nema ničeg nesuštinskog ili ograničene primene na bilo koje ljude”.[17] I sve dok obožavamo Boga zato što je naš Tvorac, sve dotle će Subota delovati kao znak i uspomena stvaranja.

2) Simbol otkupljenja. Kada je Bog oslobodio Izrailj iz ropstva u Egiptu, Subota, koja je već bila uspomena na stvaranje, postala je isto tako i uspomena na oslobođenje (5. Mojsijeva 5,15). “Gospodnja je namera bila da sedmični subotni odmor, ako se pravilno svetkuje, stalno oslobađa čoveka od ropstva u nekom Egiptu, koje nije ograničeno na neku zemlju ili vek, već obuhvata svaku zemlju i svako vremensko razdoblje. Čovek danas oseća potrebu da se oslobodi ropstva koje dolazi od gramžljivosti, od dobitka i moći, od društvene nejednakosti i od greha i sebičnosti.”[18]

Kada posmatramo Krst, onda se subotni odmor ističe kao naročiti simbol otkupljenja. “Ona je uspomena izlaska iz ropstva grehu pod vođstvom Emanuila. Najveći teret koji nosimo je krivica naše neposlušnosti. Subotni odmor, ukazujući na Hristov odmor u grobu, odmor pobede nad grehom, nudi hrišćaninu stvarnu priliku da primi i iskusi Hristov oproštaj, mir i odmor.”[19]

3) Znak posvećenja. Subota je znak Božje preobražavajuće sile, znak svetosti ili posvećenja. Gospod objavljuje: “Ali subote moje čuvajte, jer je znak između mene i vas od kolena do kolena da znate da sam ja Gospod koji vas posvećujem.” (2. Mojsijeva 31,13; uporedi: Jezekilj 20,20). Subota, je takođe, znak Boga kao Onoga koji posvećuje. Pošto se ljudi posvećuju Hristovom krvlju (Jevrejima 13,12) Subota je i znak vernikovog prihvatanja Njegove krvi radi oproštenja grehova.

Isto kao što je Bog izdvojio Subotu za svete ciljeve, tako je izdvojio i svoj narod za svete ciljeve – da bude Njegov naročiti vesnik. Njegova veza sa Njim toga dana vodi ka svetosti; on uči da ne zavisi od svojih sredstava, već od Boga koji ga posvećuje.

“Sila koja je stvorila sve, sila je koja ponovo stvara dušu po Njegovom obličju. Za one koji svetkuju Subotu, taj dan je znak posvećenja. Pravo posvećenje predstavlja sklad sa Bogom, istovetnost sa Njim u karakteru. Ona se prima poslušnošću onim načelima koja su kopija Njegovog karaktera. Subota je, pak, znak poslušnosti. Onaj koji je od srca poslušan četvrtoj zapovesti, biće poslušan i celom Zakonu. On biva posvećen poslušnošću.”[20]

4) Znak vernosti. Kao što je vernost Adama i Eve stavljena na probu postojanjem drveta poznanja dobra i zla smeštenog usred edemskog vrta, tako će vernost svakog ljudskog bića prema Bogu biti stavljena na probu zapovešću o Suboti koja je postavljena usred Dekaloga.

Sveto pismo otkriva da će pre Drugog dolaska ceo svet biti podeljen u dve grupe: one koji su verni i “drže zapovesti Božje i veru Isusovu” i one koji obožavaju “zver i ikonu njezinu” (Otkrivenje 14,12.9). U to vreme Božja istina biće uzdizana pred svetom i biće jasno svima da poslušno svetkovanje sedmoga dana Subote po Svetom pismu, dokazuje vernost Stvoritelju.

5) Vreme zajedništva. Bog je stvorio životinje da budu drugovi ljudskom rodu (1. Mojsijeva 1,24.25). A za uzvišenije druženje Bog je dao čoveku ženu i ženi čoveka. (1. Mojsijeva 2,18-25). Međutim, u Suboti Bog je dao ljudskom rodu takav dar koji nudi najviši oblik druženja – druženja sa Njim. Ljudska bića nisu stvorena da se druže samo sa životinjama, niti čak samo sa drugim ljudskim bićima. Ona su stvorena za Boga.

Upravo u Subotu možemo naročito da iskusimo Božju prisutnost među nama. Bez Subote sve bi bilo samo težak rad i znoj koji ne bi imao kraja. Svaki dan bio bi istovetan, posvećen zemaljskim poslovima. Dolazak Subote donosi nadu, radost, smisao i hrabrost. Ona nam obezbeđuje vreme da budemo sa Bogom putem bogosluženja, molitve, pesme, proučavanja, razmišljanja o Reči i deljenjem Jevanđelja sa drugima. Subota je naša prilika da iskusimo Božju prisutnost.

6) Znak opravdanja verom. Hrišćani priznaju da rukovođeni prosvetljenom savešću nehrišćani koji pošteno traže istinu, mogu biti dovedeni Duhom Svetim do razumevanja glavnih načela Božjeg zakona (Rimljanima 2,14-16). To daje objašnjenje zašto se devet zapovesti osim četvrte, u izvesnoj meri, sprovode i izvan hrišćanstva. Međutim, to nije slučaj sa zapovešću o Suboti, danu od odmora.

Mnogi ljudi mogu da sagledaju razlog za sedmični dan od odmora, ali često imaju teškoća da shvate zašto je rad kad se obavlja u bilo koji drugi dan u sedmici dobar i dostojan hvale, a predstavlja greh kada se obavlja sedmoga dana. Priroda ne daje nikakav povod za svetkovanje sedmog dana. Planete se kreću po svojim utvrđenim putanjama, vegetacija buja, a životinje se ponašaju kao da je svaki dan isti. Zašto, onda, ljudska bića treba da svetkuju sedmi dan Subotu? “Za hrišćanina postoji samo jedan razlog i nijedan drugi; ali je taj razlog dovoljan: Bog je rekao.”[21]

Jedino na osnovu Božjeg naročitog otkrivenja, ljudi shvataju opravdanost svetkovanja sedmog dana. Oni koji drže sedmi dan, čine to verom i bezuslovnim poverenjem u Hrista, koji je naložio njegovo svetkovanje. Svetkovanjem Subote vernici otkrivaju svoju spremnost da u svom životu prihvate Božju volju, umesto da se oslone na svoje rasuđivanje.

Držanjem sedmoga dana, vernici ne pokušavaju da sami sebe učine pravednima. Oni svetkuju Subotu najpre kao ishod svoga odnosa sa Hristom Tvorcem i Otkupiteljem.[22] Svetkovanje Subote je plod Njegove pravde u opravdanju i posvećenju, a to označava njihovo oslobođenje od robovanja grehu i primanje Njegove savršene pravde.

“Jabukovo drvo ne postaje jabuka time što rađa jabuke. Ono najpre treba da bude jabukovo drvo. Jabuke tada nastaju kao prirodan plod. Tako i pravi hrišćanin ne svetkuje Subotu ili drugih devet pravila da bi sebe načinio pravednim. Pre je to prirodni rod pravde koju Hristos deli sa njim. Onaj koji svetkuje Subotu na ovakav način nije legalista, jer spoljašnje držanje sedmoga dana nagoveštava vernikovo unutrašnje iskustvo u opravdanju i posvećenju. Otuda, se pravi svetkovatelj Subote ne uzdržava od zabranjenih akcija u Subotu da bi zadobio Božju naklonost, već zato što voli Boga i želi da od Subote učini sve što je moguće za prisnije druženje sa (Njim)”[23]

Svetkovanje Subote otkriva da smo prestali da se oslanjamo na svoja dela, da shvatamo da samo Hristos, Tvorac, može da nas spase. Zaista, “duh pravog svetkovanja Subote otkriva nam uzvišenu ljubav prema Isusu Hristu, Tvorcu i Spasitelju, koji nas je načinio novim stvorenjima. On čini svetkovanje pravoga dana na pravi način znakom opravdanja verom”.[24]

7) Simbol prebivanja u Hristu. Subota, uspomena na Božje oslobođenje Izrailja iz Egipta da bi se odmorio u zemaljskom Hananu, bila je znak razlikovanja oslobođenih u ono vreme od naroda koji su ih okružavali. Na sličan način Subota, koja je znak oslobođenja od greha za Božji odmor, odvaja otkupljene od sveta.

Svi koji stupaju u odmor na koji ih Bog poziva, “počiva/ju/ od dela svojih, kao i Bog od svojih”. (Jevrejima 4,10) “Ovaj odmor je duhovni odmor, odmor od ‘naših sopstvenih dela’, prestanak sa grehom. Bog poziva svoj narod u ovaj odmor, pa su i Subota i Hanan simboli ovog odmora.”[25]

Kada je sedmoga dana završio svoje delo stvaranja, Bog je obezbedio Adamu i Evi u Subotu priliku da se odmaraju u Njemu. Iako su pogrešili, Božja prvobitna namera pri davanju tog odmora ljudskom rodu ostala je nepromenjena. Nakon pada u greh, Subota je nastavila da bude uspomena na taj odmor. “Svetkovanje sedmoga dana Subote na taj način je svedočanstvo ne samo o veri u Boga kao Tvorca svega, već takođe o veri u Njegovu moć da preobrazi život i osposobi ljude i žene za ulazak u taj večni ‘pokoj’ koji je On prvobitno namenio stanovnicima ove Zemlje.”[26]

Bog je ovaj duhovni odmor obećao doslovnom Izrailju. Uprkos njihovom propustu da uđu u taj odmor, Božji poziv još uvek je punovažan: “Daklem je ostavljeno još počivanje narodu Božjemu.” (Jevrejima 4,9) Svi koji žele da uđu u taj odmor “moraju najpre da uđu verom u Njegovo duhovno ‘počivanje’, u odmor duše od greha i sopstvenih napora da se spasu”.[27]

Novi zavet poziva hrišćanina da ne čeka da iskusi ovaj odmor i veru, jer “danas” je najbolje vreme da se uđe u njega (Jevrejima 4,7; 3,13). Svi koji su ušli u ovaj odmor – pripremljeni verom u spasavajuću milost, primljeni verom u Isusa Hrista – prestali su sa svim naporima da postignu opravdanje sopstvenim delima. Tako, svetkovanje sedmog dana Subote predstavlja simbol vernikovog ulaska u evanđeoski odmor.

Pokušaji da se promeni dan za službu Bogu

Pošto Subota igra životno važnu ulogu u služenju Bogu kao Tvorcu i Otkupitelju, ne treba da nas iznenadi to što je sotona poveo sveopšti rat da uništi ovu svetu ustanovu.

Sveto pismo nigde nije odobrilo promenu dana za službu Bogu koji je uspostavio u Edemu i ponovo ustanovio na Sinaju. Drugi hrišćani, koji i sami svetkuju nedelju, priznaju ovo. Katolički kardinal Džejms Gibons (James Gibbons) pisao je jednom prilikom: “Možete čitati Bibliju od 1. Mojsijeve knjige pa do Otkrivenja, i nećete naći ni jedan jedini stih koji odobrava svetkovanje nedelje. Sveto pismo nameće versko svetkovanje subote.”[28]

T. Linkoln (Lincoln) protestant, slaže se da “se ne može dokazati da sam Novi zavet pruža potvrdu za verovanje da je od vaskrsenja Bog odredio prvi dan da se svetkuje kao odmor (Subota).”[29] On potvrđuje: “Postati subotar sedmoga dana je jedini dosledni postupak za svakog koji smatra da ceo Dekalog obavezuje kao moralni zakon.”[30]

Ako ne postoji nikakav biblijski dokaz da su Hristos ili Njegovi učenici izmenili dan službe Bogu u sedmi dan, kako je onda toliko mnogo hrišćana prihvatilo nedelju umesto njega?

Poreklo svetkovanja nedelje. Promena svetkovanja sa Subote na nedelju nastupila je postepeno. Nema dokaza o hrišćanskom svetkovanju sedmične nedelje pre drugog veka, ali dokazi ukazuju na to da su sredinom tog veka neki hrišćani dobrovoljno svetkovali nedelju kao dan službe Bogu, a ne kao dan od odmora.[31]

Rimska crkva u velikoj meri sastavljena od vernika iz mnogoboštva (Rimljanima 11,13) težila je svetkovanju nedelje. U Rimu, glavnom gradu Carstva, došlo je do snažnog antijevrejskog osećanja, koje je postajalo sve snažnije kako je vreme odmicalo. Reagujući na ova osećanja, hrišćani su u tom gradu pokušali da se razlikuju od Jevreja. Oni su odbacili neke običaje koji su bili zajednički sa jevrejskim i usmerili se od svetkovanja Subote ka isključivom svetkovanju nedelje.[32]

Od drugog do petog veka, dok je nedelja povećavala uticaj, hrišćani su nastavili da svetkuju sedmi dan Subotu gotovo svuda u celoj Rimskoj imperiji. Sokrat, istoričar koji je živeo u petom veku, piše: “Gotovo sve crkve u celom svetu svetkuju svete tajne u subotu svake sedmice, ali hrišćani u Aleksandriji i Rimu prestali su to da čine na osnovu nekog starog predanja.”[33]

U četvrtom i petom veku mnogi hrišćani svetkovali su i Subotu i nedelju. Sozomen, jedan drugi istoričar iz tog perioda, pisao je: “Narod Konstantinopolja i gotovo svuda, okuplja se u Subotu, kao i prvog dana sedmice, koji običaj se nikada nije držao u Rimu ili Aleksandriji.”[34] Ovi podaci pokazuju vodeću ulogu Rima u odbacivanju svetkovanja Subote.

Zašto su oni koji su se odvratili od sedmoga dana izabrali nedelju, a ne neki drugi dan sedmice? Glavni razlog je bio u tome što je Hristos vaskrsao u nedelju; u stvari, neosnovano se tvrdilo da je On dozvolio svetkovanje tog dana. “Ali, ma koliko to čudno izgledalo, nijedan pisac iz drugog i trećeg veka nikada nije naveo nijedan jedini biblijski tekst kao dozvolu (opunomoćenje) da se svetkuje nedelja umesto Subote. Ni Varnava, ni Ignacije, ni Justin, ni Irinej, ni Tertulijan, ni Klement Rimski, ni Klement Aleksandrijski, ni Origen, ni Kiprijan, ni Viktorinus, niti ikoji drugi pisac koji je živeo blizu Isusovog vremena, nije znao za takvo upustvo od Isusa ili iz bilo kog dela Biblije.”[35]

Popularnost i uticaj koji je obožavanje Sunca paganskih Rimljana dalo nedelji, nesumnjivo je doprinelo njenom sve većem prihvatanju kao dana službe Bogu. Obožavanje Sunca igralo je važnu ulogu u toku celog starog veka. To je bilo “jedan od najstarijih sastavnih delova rimske religije”. Zbog istočnjačkih kultova Sunca “od početka drugog veka posle Hrista, kult Sol Invictus preovladao je u Rimu i u drugim delovima Imperije”.[36]

Ovo narodno verovanje vršilo je svoj uticaj na ranu Crkvu preko novoobraćenika. “Hrišćanske obraćenike iz mnogoboštva, stalno je privlačilo obožavanje Sunca. To pokazuje ne samo česta osuda ove prakse od strane crkvenih otaca, već takođe i značajni odrazi obožavanja Sunca u hrišćanskoj liturgiji.”[37]

Četvrti vek doživeo je uvođenje nedeljnih zakona. Prvi nedeljni zakoni građanske prirode bili su izdati, a posle toga došli su i nedeljni zakoni verskog karaktera. Car Konstantin izdao je prvi zakon građanske prirode, a zatim su došli nedeljni zakoni verske prirode. Car Konstantin izdao je prvi građanski zakon o nedelji 7. marta 321. godine posle Hrista. Imajući u vidu omiljenost nedelje među neznabožačkim obožavaocima Sunca i visoko poštovanje kojim su je mnogi hrišćani uvažavali, Konstantin se nadao da time što će nedelju načiniti praznikom, može obezbediti podršku svojoj vladavini od strane ovih dvaju biračkih tela.[38]

Konstantinov nedeljni zakon (zakon o nedelji) odražavao je svoju pozadinu kao zakon o obožavanju Sunca. On glasi: “Na sveti Dan Sunca (venerabili die Solis) neka se sudije i narod koji stanuju u gradovima odmaraju i neka sve radionice budu zatvorene. Na selu, međutim, lica koja se bave zemljoradnjom mogu slobodno i zakonito da nastave sa svojim poslovima.”[39]

Nekoliko decenija kasnije Crkva je sledila njegov primer. Sabor u Laodikeji (364. posle Hrista) koji nije bio vaseljenski sabor, već samo rimokatolički, izdao je prvi crkveni zakon o nedelji (nedeljni zakon). U 29. članu vere (kanonu) Crkva je utvrdila da hrišćani treba da poštuju nedelju i “ako je moguće da ne rade na taj dan”, dok je optuživala običaj odmaranja u Subotu, nalažući da hrišćani ne treba da su besposleni u subotu (grčki sabbaton, “sabat”), već treba da rade tog dana”.[40]

Godine 538. posle Hrista, godine koja je označena kao početak 1260-togodišnjeg proročanstva (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi), rimokatolički Treći sabor u Orleanu (Orleans) izdao je mnogo stroži zakon od Konstantinovog. Dvadeset i osmi član vere (kanon) ovoga sabora kaže da u nedelju čak i “poljoprivredni radovi treba da se napuste, da ljudi ne bi bili sprečeni da idu u crkvu”.[41]

Predskazana promena. Sveto pismo otkriva da svetkovanje nedelje kao hrišćanske ustanove vodi svoje poreklo od “tajne bezakonja” (2. Solunjanima 2,7), koja je već delovala u Pavlovo vreme (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi). Preko Danilovog proročanstva u 7. glavi, Bog je unapred otkrio svoje znanje o promeni dana koji treba poštovati.

Danilovo viđenje opisuje napad na Božji narod i Njegov zakon. Sila koja napada, predstavljena malim rogom (i zveri iz Otkrivenja 13,1-10), prouzrokovaće veliki otpad unutar Hrišćanske crkve (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi). Uzdigavši se iz četvrte zveri i postavši glavna sila u vršenju progonstva nakon pada Rima (vidi: 18. poglavlje), mali rog će pokušati da “promeni vremena i zakone”. (Danilo 7,25) Ova otpala sila ima veoma mnogo uspeha u obmanjivanju najvećeg dela sveta, ali na kraju sud će biti izrečen protiv nje (Danilo 7,11.22.26). Za vreme poslednjeg stradanja, Bog će posredovati za svoj narod i oslobodiće ga (Danilo 12,1-3).

Ovo proročanstvo poklapa se samo sa jednom silom u hrišćanstvu. Postoji samo jedna verska organizacija koja tvrdi da poseduje preimućstvo da menja božanske zakone. Obratite pažnju, šta su kroz celokupnu istoriju, tvrdile rimokatoličke vlasti:

Oko 1400. g. posle Hrista Petrus de Anharano (Ancharano) tvrdio je da “papa može da promeni božanski zakon, pošto njegova sila nije ljudska, već božanska i on deluje umesto Boga na Zemlji u potpunoj sili da sveže ili razdreši svoje ovce”.[42]

Naboj ove zapanjujuće tvrdnje pokazao se za vreme Reformacije. Luter je tvrdio da je Sveto pismo, a ne crkveno predanje vodič u životu. Njegova lozinka je bila: Sola scriptura – Biblija i samo Biblija. dr Johan Ek (Johannes Eck), jedan od najznačajnijih branilaca rimokatoličke vere, napao je Lutera u ovoj tački tvrdeći da je autoritet Crkve iznad Biblije. On je prigovarao Luteru zbog svetkovanja nedelje umesto biblijske Subote. Ek je rekao: “Sveto pismo uči: ‘Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu’, itd. Ipak, Crkva je promenila subotu u nedelju svojim autoritetom, za koju Vi (Luter) nemate nikakav biblijski tekst (Bibliju).”[43]

Na Saboru u Trentu (1545-1563) koji je sazvao Papa da bi se suprotstavio protestantizmu, Gaspar de Foso (Gaspare de Fosso), arhiepiskop iz Ređija (Reggio) ponovo je započeo raspravu o ovom predmetu. “Autoritet crkve”, rekao je, “ilustrovan je, pak, najjasnije Svetim pismom; jer dok sa jedne strane ona (Crkva) ga preporučuje, objavljuje ga da je božansko, (i) nudi ga nama na čitanje, … sa druge strane, zakonska pravila u Svetom pismu koja je učio Gospod, prestala su sa važnošću posredstvom istog autoriteta (Crkve). Subota, najslavniji dan u zakonu, promenjena je u Gospodnji dan … Ovo i slični predmeti nisu prestali putem Hristovog učenja (jer je On govorio da je došao da ispuni zakon, a ne da ga uništi), nego su zamenjeni autoritetom Crkve.”[44]

Da li ta Crkva još uvek zadržava ovaj stav? Katehizis katoličke nauke za obraćenike izdanje iz 1977. godine sadrži ovaj niz pitanja i odgovora:

“P. Koji je dan od odmora?

– Subota je dan od odmora.

– Zašto svetkujemo nedelju mesto subote?

– Mi svetkujemo nedelju umesto subote zato što je Katolička crkva prenela svetkovanje sa subote na nedelju.”[45]

U bestseleru Vera miliona (1974) rimokatolički naučnik Džon A. Obrajen (John A. O’Brien) došao je do ovog prisilnog zaključka: “Pošto je subota, a ne nedelja, poimenice označena u Bibliji, zar nije neobično da nekatolici koji tvrde da su preuzeli svoju veru neposredno iz Biblije, a ne od Crkve, svetkuju nedelju umesto subote? Da, svakako, to je nedosledno.” Običaj svetkovanja nedelje, nastavio je, “počiva na autoritetu Katoličke crkve, a ne na nekom izričitom tekstu u Bibliji. Takvo svetkovanje ostaje kao uspomena na Majku Crkvu od koje su se nekatoličke sekte izgubile – kao dečak koji pobegne od kuće, ali još uvek u svome džepu nosi sliku svoje majke ili jedan uvojak njene kose”.[46]

Polaganje prava na ova preimućstva predstavlja ispunjenje proročanstva i doprinosi raspoznavanju sile malog roga.

Obnova Subote. U Knjizi proroka Isaije 56. i 58. glavi Bog poziva Izrailj na reformu Subote. Otkrivajući slavu budućeg okupljanja neznabožaca u Njegovom toru (Isaija 56,8), On povezuje uspeh ove misije spasenja sa svetkovanjem Subote (Isaija 56,1.2.6.7).

On brižljivo ocrtava naročiti posao svoga naroda. Iako njihov zadatak obuhvata ceo svet, ipak je naročito usmeren na jednu klasu ljudi koji tvrde da su vernici, ali koji su se u stvari udaljili od Njegovih naredaba (Isaija 58,1.2). On izražava njihov zadatak prema onima koji su tobožnji vernici ovim izrazima: “I tvoji će sazidati stare pustoline, i podignućeš temelje koji će stajati od kolena do kolena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje. Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, svaki dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu.” (Isaija 58,12-14)

Zadatak duhovnog Izrailja uporedan je sa zadatkom starog Izrailja. Božji zakon bio je narušen kada je sila malog roga promenila Subotu. Isto kao što je pogažena Subota trebalo da bude obnovljena u Izrailju, tako i u moderno vreme božanska ustanova Subote treba da se obnovi i da se poprave razvaline na zidu Božjeg zakona.[47]

Objavljivanje vesti iz Otkrivenja 14,6-12. o večnom Jevanđelju izvršava ovo delo obnove i uzdizanja Zakona. Objavljivanje ove vesti predstavlja zadatak Božje crkve u vreme Drugog dolaska (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi). Ova vest treba da probudi svet, pozivajući svakoga da se pripremi za sud.

Tekst opomene o obožavanju Tvorca, Onoga “koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene” (Otkrivenje 14,7) je neposredno pozivanje na četvrtu zapovest iz Božjeg večnog zakona. Njegovo uključivanje u ovu poslednju opomenu potvrđuje Božju naročitu brigu da se Njegova uveliko zaboravljena Subota obnovi pre Drugog dolaska.

Objavljivanje ove vesti ubrzaće sukob koji će zahvatiti celi svet. Središnji predmet rasprave biće poslušnost Božjem zakonu i svetkovanju Subote. Suočen sa ovim sukobom svako će morati da odluči da li će držati Božje ili ljudske zapovesti. Ova vest stvoriće ljude koji drže Božje zapovesti i imaju veru Isusovu. Oni koji to odbiju, na kraju će primiti pečat zverin (Otkrivenje 14,9.12; vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi).

Da bi uspešno izvršio svoj zadatak uzdizanja Božjeg zakona i poštovanja Njegove zanemarene Subote, Božji narod mora da pruži postojan, privrženi primer svetkovanja ovog dana.

Svetkovanje Subote

Da bismo se setili “dana od odmora” da ga svetkujemo (2. Mojsijeva 20,8) moramo razmišljati o Suboti cele sedmice i vršiti neophodne pripreme da bismo je svetkovali tako da to bude po Božjoj volji. Mi moramo paziti da ne iscrpemo svoje snage u toku sedmice toliko da nismo u stanju da učestvujemo u Njegovoj službi u Subotu.

Pošto je Subota dan naročitog zajedništva sa Bogom u kome smo pozvani da radosno proslavimo Njegova slavna dela prilikom stvaranja i otkupljenja, važno je da izbegavamo sve što teži da umanji njenu svetu atmosferu. Biblija određuje da u Subotu treba da prestanemo sa svetovnim poslom (2. Mojsijeva 20,10), izbegavajući sve poslove sa ciljem da zaradimo za život i sve poslovne transakcije (Nemija 13,15-22). Mi moramo da poštujemo Boga “ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći reči”. (Isaija 58,13) Posvećivanje ovog dana udovoljavanju sebi samima, uplitanju u svetovne interese, razgovore i misli ili bavljenju sportovima odvojilo bi nas od zajednice sa našim Tvorcem i kršilo svetost Subote.[48] Naša briga o subotnoj zapovesti treba da se proširi na sve koji su pod našom jurisdikcijom – na našu decu, na one koji rade za nas , pa čak i na naše posetioce i životinje (2. Mojsijeva 20,10), tako da i oni uživaju blagoslove Subote.

Subota počinje sa zalaskom Sunca u petak uveče i završava se zalaskom Sunca u Subotu uveče (vidi 1. Mojsijeva 1,5; uporedi: Marko 1,32).[49] Sveto pismo naziva dan pre subote (petak) – danom pripreme – (Marko 15,42) – dan pripreme za Subotu, tako da ništa ne naruši njenu svetost. Ovoga dana oni koji pripremaju obede za porodicu, treba da pripreme hranu za Subotu, tako da u toku svetih časova i oni mogu da se odmore od svoga rada (vidi: 2. Mojsijeva 16,23; 4. Mojsijeva 11,8).

Kada se približe sveti časovi Subote, dobro je da se članovi porodice ili vernici skupe neposredno pre Sunčevog zalaska u petak uveče da bi pevali, molili se i čitali Božju reč, pozivajući na taj način Hristovog Duha da bude dobrodošao gost. Vernici slično treba da obeleže i njen svršetak sjedinjenjem u službi Bogu na kraju Subote u subotu uveče, tražeći Božje prisustvo i vođstvo u toku cele naredne sedmice.

Gospod poziva svoj narod da Subotu načini danom miline (Isaija 58,13). Kako to mogu da učine? Jedino ako slede primer Hrista, Gospodara od Subote, oni se uvek nadaju da će iskusiti pravu radost i zadovoljstvo koje tog dana Bog ima za njih.

Hristos je redovno išao na bogosluženje u Subotu, učestvovao u službi i davao verska uputstva (Marko 1,21; 3,1-4; Luka 4,16-27; 13,10). Ali pored službe Bogu. On se družio sa drugima (Marko 1,29-31; Luka 14,1), provodio vreme na otvorenom (Marko 2,23) i išao okolo čineći sveta dela milosrđa. Gde god je mogao, On je lečio bolesne i nemoćne (Marko 1,21-31; 3,1-5; Luka 13,10-17; 14,2-4; Jovan 5,1-15; 9,1-14).

Kada su Ga kritikovali zbog rada na otklanjanju patnji, Isus je odgovorio: “Daklem valja u subotu dobro činiti.” (Matej 12,12) Njegov rad na izlečenju nije kršio Subotu niti je ukinuo. Ali taj rad učinio je kraj nepodnošljivim propisima koji su izvitoperili značaj Subote kao Božjeg sredstva za duhovno osveženje i radost.[50] Bog je odredio Subotu za duhovno obogaćivanje ljudskog roda. Aktivnosti koje pojačavaju vezu sa Bogom treba obaviti; nepodobne su one koje odvraćaju od ove namere i Subotu pretvaraju samo u praznik.

Gospodar od Subote nas poziva da sledimo Njegov primer. Oni koji prihvataju Njegov poziv iskusiće Subotu kao radost i duhovnu nasladu – predukus Neba. Oni otkrivaju da je “Bog odredio Subotu da bi sprečio duhovno obeshrabrenje. Iz sedmice u sedmicu sedmi dan bodri našu savest, uveravajući nas da uprkos našem nesavršenom karakteru, stojimo savršeni u Hristu. Njegovo ostvarenje na Golgoti računa se kao naše pomirenje. Mi ulazimo u Njegov pokoj”.[51]

 

[1] John N. Andrews, History of the Sabbath, 2nd ed., enl. (Battle Creek, MI: Seventh-day Adventist Publishing Assn., 1873), 3rd ed., enl. p.575.

[2] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 1, p.220.

[3] Isto

[4] J. L. Shuler, God’s Everlasting Sign (Nashville: Southern Pub. Assn., 1972), pp. 114-116; M. L. Andreason, The Sabbath (Washington, D. C.: Review and Herald, 1942), p.248; Wallenkampf, “The Baptism Seal, and Fullness of the Holy Spirit” (unpublished manuscrpt) p.48; White, Patriarchs and Prophets, p..307; Vajt, Velika borba, str. 496.517.

[5] White, Patriarchs and Prophets, 307.

[6] Wallenkampf, “Baptism, Seal, and the Fullness of the Holy Spirit”, p.48.

[7] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 1, p.605.

[8] “Sabath” SDA Encyclopedia, rev. ed., p. 1239.

[9] “Sabbath, Annual”, isto, str. 1265.

[10] Jonathan Edwards, The Works of President Edwards (New York: Leavitt & Allen, 1852 repr. of the Worcesterd.), vol. 4, p.622. Puritanci su smatrali nedelju hrišćanskom subotom.

[11] Zanimljivo, Isus se odmarao u grobu na “veliki dan” – jer je ta Subota bila sedmi dan sedmice i prva subota u sedmici Presnih hlebova. Kakav dan da otkupljenje bude na vrhuncu! “Dobro beše veoma” prilikom stvaranja, spojilo se sa “svrši se” otkupljenja kada se Tvorac i Svršilac još jedanput, posle završetka, ponovo odmarao.

[12] Samuele Bacchiocchi, Rest for Modern Man (Nashville: Southern Pub. Assn., 1976, pp.8.9.

[13] “Sabath” SDA Encyclopedia, rev. ed., p. 1244. Vidi takođe: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 7, pp. 205,206; uporedi: White, “The Australia Camp Meeting”, Review and Herald, Jan. 7,1896, p.2.

[14] Vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 7, pp.735.736. Uporedi: White, Acts of the Apostles (Mountain View, CA: Pacific Press, 1911), o. 581.

[15] “Sabaath” SDA Encyclopedia, p. 1237.

[16] A. H. Strong, Systematic Theology, p.408.

[17] White, Patriarchs and Prophets, p.48.

[18] Bacchiocchi, Rest for Modern Man, p. 15.

[19] Isto, str. 19

[20] White, Testimonies, vol. 6, p.350.

[21] Andreasen, Sabbath, p. 25.

[22] Legalizam može da se definiše kao “pokušaj da se zadobije spasenje naporom pojedinca. On je u skladu sa zakonom i izvesnim propisima kao sredstvima opravdanja pred Bogom. To je pogrešno, pošto ‘se delima zakona nijedno telo neće opravdati pred njim’.” (Rimljanima 3,20) (Shuler, God’s Everlasting Sign, p.90). Šuler nastavlja: “Oni koji proglašavaju svetkovanje Subote legalizmom treba da razmotre sledeće: Ako se novorođeni hrišćanin uzdržava od obožavanja lažnih bogova i gaji duboko poštovanje kako naređuje prva i treća zapovest, da li se on suprotstavlja spasenju milošću? Da li se čistota, poštenje, istinoljubivost, kako to zastupa sedma, osma i deveta zapovest suprotstavlja neograničenoj milosti? Odgovor na oba pitanja je: Ne. Isto tako, poštovanje sedmog dana od strane novorođene duše nije legalizam niti je u suprotnosti sa spasenjem samo milošću. U stvari, subotna zapovest je jedina zapovest u Zakonu koja zauzima naročiti položaj kao znak oslobođenja od greha i posvećenja samo milošću.”(isto)

[23] Isto str. 89.

[24] Isto str. 94

[25] Andreasen, Sabbath, str. 105.

[26] SDA Commentary, rev. ed. vol. 7, p.420.

[27] Isto

[28] James Gibbons, The Faith of Our Fathers, 47th rev. enl. ed. (Battimore: John Murphy Co., 1895), pp.111,112. R. W. Dale, kongregacionista kazao je: “Sasvim je jasno da makoliko strogo i verno držali nedelju mi ne držimo Subotu … Subota je uspostavljena naročitom božanskom zapovešću. Mi ne možemo navesti nijednu takvu zapovest za obavezno svetkovanje nedelje.” (R. W. Dale, The Ten Commandments, 4th ed. (London: Hodder and Stoughton, 1884), o.100.

[29] Andrew T. Lincoln, “From Sabbath to Lord’s Day: A Biblical and Theological Perspective”, in From Sabbath to Lord’s Day: A Biblical, Historical, and Theological Investigation, ed. D. A. Carson (Grand Rapids: Zordervan, 1982), p.386.

[30] Isto, str. 392.

[31] Vidi: Justin Martyr, First Apology, in Ante-Nicene Fathers (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans, 1979), vol.1, p.186; Maxwell, God Cares (Mountain View, CA; Pacific Press, 1981), vol. 1, p.130.

[32] Vidi, na primer: Bacchiocchi, “The Rise of Sunday Observance in Early Christianity”, u The Sabbath in Scripture and History, ed. Kenneth A. Strand (Washington, D. C.: Review and Herald 1982), p.137; Bacchiocchi, From Sabbath to Sunday (Rome: Pontifical Gregorian University Press, 1977) pp.223-232.

[33] Socrates, Ecclesiastical History, book 5 chap. 22, trans. in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2nd series (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans, 1979), vol.2, p.132.

[34] Sozomen, Ecclesiastical History, book 7, chap. 19, trans in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2nd series, vol. 2, p.390.

[35] Maxwell, God Cares, vol. 1, p.131.

[36] Gaston H. Halsberghe, the Culf of Sol Invictus (Leiden: E. J. Brill, 1972), pp.26,44. Vidi takođe: Bacchiocchi, “Rise of Sunday Observance”, p.139.

[37] Bacchiocchi, “Rise of Sunday Observance”, p.140 vidi takođe Bacchiocchi, from Sabbath to Sunday, pp.252.253.

[38] Vidi na primer: Maxwell, God Cares, vol. 1, p.129; H. G. Heggtveit, Illustreret Kirkehistorie (Christiania; Oslo): Cammermeyers Boghandel, 1891-1895), p. 202, kako je prevedeno u SDA Bible Students’ Source Book, rev. ed. p. 1000.

[39] Codex Justinianus, book 3 title 12,3 preveden u Schaff, History of the Christian Church 5th ed. (Nenj York: Charles Scribner, 1902), vol. 3, p.380, note 1.

[40] Council of Laodicea,, Canon 29, u Charles J. Hefele, A History of the Councils From the Original Documents, preveo i izdao Henry N. Oxenham (Edinburgh: T and T Clark, 1876) vol. 2, p.316. Vidi takođe: SDA Bible Students’ Source Book, rev. ed., p. 885.

[41] Giovanni Domenico Mansi, ed., Sacrorum Conciliorum vol. 9, col.919, Maxnjell, God Cares, vol. 1, p.129. Andrews, History of the Sabbath and First Day of the Week, p. 374.

[42] Lucius Ferraris “Papa” art.2, Prompta Bibliotheca (Venetus (Venecija): Caspa Storti, 1772), vol 6. p.29 kako je prevedno u SDA Bible Students’ Source Book, rev. ed. p.680.

[43] John Eck, Enchiridion of Commonplaces Against Luther and Other Enemies of the Church, prevod Ford L. Battles, 3rd ed. (Grand Rapids: Baker, 1979), p.13.

[44] Gaspare (Ricciulli) de Fosso, Address in the 17th Session of the Council of Trent, Jan. 18, 1562, in Mansi, Sacrorum Conciliorum, vol. 33, cols. 529,530, kako je prevedeno u SDA Bible Students’ Source Book, rev. ed. p. 887.

[45] Peter, Geiermann, the Convert’s Catechism of Catholic Doktrine (Rockford, IL: Tan Books and Publishers, 1977) p.50.

[46] John A. O’Brien, The Faith of Millions, rev. ed. (Huntington, IN: Our Sunday Visitor Inc., 1974), pp.400,401.

[47] Uporedi Vajt, Velika borba, str. 451-453.

[48] White, Selected Messages, book 3, p.258.

[49] U Svetom pismu, kako nam to objašnjava izveštaj o stvaranju, dani su se računali od Sunčevog zalaska do Sunčevog zalaska. Vidi: 3. Mojsijeva 23,32.

[50] Da li Hristov primer nalaže da hrišćanske bolnice budu otvorene sedam dana ne dajući nikakav subotni odmor svom osoblju? Shvatajući potrebe bolničkog osoblja, Vajt kaže: “Spasitelj nam je pokazao svojim primerom da je u redu da se otklone patnje toga dana; ali lekari i bolničke sestre ne treba da vrše nikakav nepotreban posao. Uobičajeno lečenje i operacije koje mogu da čekaju, treba da se odlože za sledeći dan. Neka bolesnici znaju da lekari moraju da imaju jedan dan za odmor.” (Medical Ministry (Mountain View, CA: Pacific Press, 1963), p. 214).Nagrade za ove lekarske usluge u Subotu treba da se izdvoje za dobrotvorni rad. Vajt piše: “Možda će biti potrebno da se posvete čak i trenuci svete Subote za pomoć čovečanstvu koje pati. Ali nagrada za takav rad treba da se stavi u Gospodnju haznu, da se upotrebi za časne siromahe, kojima je potrebno lekarsko znanje, ali nisu u stanju da ga plate.” (Isto, str. 216)

[51] George E. Vandeman, When God Made Rest (Boise, ID: Pacific Press, 1987), p.21.