Uzvišena načela Božjeg zakona uobličena su u Deset zapovesti i potvrđena Hristovim životom. Ona izražavaju Božju ljubav, volju i ciljeve u vezi sa ljudskim ponašanjem i odnosima i obavezuju sve ljude u svim vremenskim razdobljima. Ova pravila su osnova Božjeg zaveta sa Njegovim narodom i merilo Božjeg suda. Posredstvom Svetoga Duha ona ukazuju na greh i bude potrebu za Spasiteljem. Spasenje je samo od milosti, a ne od dela, a njegov rod je poslušnost Zapovestima. Ova poslušnost razvija hrišćanski karakter i donosi osećanje sreće. Ona je dokaz naše ljubavi prema Gospodu i naše brige za naše bližnje. Poslušnost koja potiče od vere ispoljava Hristovu silu da preobrazi život i u skladu sa tim jača hrišćansko svedočenje.
BOŽJI ZAKON
Sve oči bile su uprte u brdo. Njegov vrh bio je pokriven gustim oblakom, koji je postajao sve mračniji, i koji se polako spuštao sve dok celo brdo nije bilo potpuno obavijeno nekom tajanstvenošću. Munje su sevale iz tame, dok su gromovi mnogostruko odjekivali; “i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći, i sva se gora tresijaše veoma. I truba sve jače trubljaše…” (2. Mojsijeva 19,18.19) Ovo veličanstveno otkrivenje Božjeg prisustva bilo je tako silno da je sav Izrailj drhtao.
Iznenada su grmljavina i trube umuknuli, ostavljajući uzvišenu tišinu. Tada je Bog progovorio iz guste tame koja Ga je okružavala, dok je stajao na brdu. Dirnut dubokom ljubavlju svoga naroda, On je objavio Deset zapovesti. Mojsije je rekao: “Gospod izide sa Sinaja… i dođe s mnoštvom svetaca, a u desnici mu zakon ognjeni za njih. Doista ljubi narode; svi su sveti njegovi u ruci tvojoj; i oni se slegoše k nogama tvojim da prime reči tvoje.” (5. Mojsijeva 33,2.3)
Kada je dao Zakon na Sinaju, Bog se nije otkrio samo kao veličanstveni, vrhovni autoritet svemira, već je dao i svoj opis kao Otkupitelj svoga naroda (2. Mojsijeva 20,2). On je Spasitelj zato što je pozvao ne samo Izrailj, već i celo čovečanstvo (Propovednik 12,13) da posluša deset kratkih Stvoriteljevih, autoritativnih pravila koja obuhvataju dužnosti ljudskih stvorenja prema Bogu i prema svojim bližnjima.
A Bog reče:
“Nemoj imati drugih bogova uza me.”
“Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj. Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena, onih koji mrze na mene; a činim milost tisućama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.”
“Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.”
“Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.”
“Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji koju ti da Gospod Bog tvoj.”
“Ne ubij.”
“Ne čini preljube.”
“Ne kradi.”
“Ne svedoči lažno na bližnjega svojega.”
“Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega ni sluge njegova, ni sluškinje njegove ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega.” (2. Mojsijeva 20,3-17)
Priroda Zakona
Kao odraz Božjeg karaktera moralni i sveobuhvatni Zakon Deset zapovesti sadrži sveopšta načela.
Odraz karaktera Zakonodavca. Sveto pismo otkriva Božja svojstva u Njegovom Zakonu. Kao i Bog “Zakon je Gospodnji svršen (savršen)” i “svedočanstvo je Gospodnje verno (čisto)”. (Psalam 19,7.8) “Zakon je svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.” (Rimljanima 7,12) “Sve su zapovesti tvoje istina. Odavno znam za otkrivenja tvoja, da si ih postavio zavavek.” (Psalam 119,151.152) Zaista “sve su zapovesti tvoje pravedne”. (Psalam 119,172)
Moralni zakon. Deset zapovesti objavljuju Božji obrazac ponašanja za ljudski rod. One određuju naš odnos sa našim Tvorcem i Otkupiteljem i našu dužnost prema bližnjima. Sveto pismo naziva prekršaj Božjeg zakona grehom (1. Jovanova 3,4).
Duhovni zakon. “Zakon je duhovan” (Rimljanima 7,14). Zato samo oni koji su duhovni i poseduju duhovni rod mogu da ga poslušaju (Jovan.15,4; Galatima 5,22.23). Božji Duh nam daje silu da činimo Njegovu volju (Dela 1,8; Psalam 51,10-12). Ostajanjem u Hristu primamo silu koja nam je potrebna da bismo rodili rod Njemu na slavu (Jovan 15,5).
Ljudski zakoni usredsređeni su samo na očigledna dela. Međutim, Deset zapovesti su “veoma široke” (Psalam 119,96), jer obuhvataju naše najskrivenije misli, želje i osećanja, kao što su ljubomora, zavist, strast ili častoljublje. U Besedi na gori Isus je naglasio ovu duhovnu veličinu Zakona, otkrivajući da prestup počinje u srcu (Matej 5,21.22.27.28; Marko 7,21-23).
Pozitivni zakon. Dekalog je mnogo više od samo kratkog niza zabrana; on obuhvata dalekosežna načela. On se proteže ne samo na ono što ne treba da činimo, već i na ono što treba da činimo. Mi ne samo što moramo da se uzdržimo od zlih dela i misli; mi moramo da naučimo da koristimo svoje od Boga dane talente i darove. Na taj način svaka negativna zabrana ima pozitivnu veličinu.
Na primer, šesta zapovest “Ne ubij” ima i svoju pozitivnu stranu “Unapredi život”. “Božja volja je da Njegovi sledbenici teže da unaprede dobrobit i sreću svakoga ko dođe u sferu njihovog uticaja. U dubokom smislu nalog Jevanđelja – dobre vesti o spasenju i večnom životu u Isusu Hristu – počiva na pozitivnom načelu uobličenom u šestoj zapovesti.”[1]
Zakon Deset zapovesti ne treba da se sagledava “toliko sa strane zabrane, koliko sa strane milosrđa. Njene zabrane sigurna su garancija sreće u poslušnosti. Prihvaćen u Hristu, on ostvaruje u nama čistotu karaktera koja će nam doneti radost kroz celu večnost. Za poslušne on je zaštitni zid. U Njemu gledamo dobrotu Božju koji otkrivanjem nepromenjivih načela pravde ljudima, želi da ih zaštiti od zla koje ishodi iz prekršaja.”[2]
Jednostavan Zakon. Deset zapovesti su duboke u svom jednostavnom značaju. One su tako kratke da čak i dete može brzo da ih nauči napamet, a ipak tako dalekosežne da pokrivaju svaki mogući greh.
“U Božjem Zakonu nema tajni. Svi mogu da shvate velike istine koje on obuhvata. I najslabiji um može da shvati ova pravila; najneobrazovaniji može da podesi život i oblikuje karakter u skladu sa božanskim merilima.”[3]
Zakon načela. Deset zapovesti su skup svih pravih načela – ona se u svim vremenima primenjuju na celokupno čovečanstvo. Pismo kaže: “Boga se boj, i zapovesti njegove drži, jer to je sve čoveku.” (Propovednik 12,13)
Dekalog – Deset reči ili Deset zapovesti (2. Mojsijeva 34,28) – sastoji se od dva dela, prikazana na dve kamene ploče na kojima ih je sam Bog ispisao (5. Mojsijeva 4,13). Prve četiri zapovesti regulišu našu dužnost prema našem Tvorcu i Otkupitelju, a poslednjih šest našu dužnost prema ljudima.[4]
Ova dvostruka podela potiče od dva velika osnovna načela ljubavi na kojima deluje Božje carstvo: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svojega kao samoga sebe.” (Luka 10,27; uporedi: 5. Mojsijeva 6,4.5; 3. Mojsijeva 19,18) Oni koji žive po ovim načelima biće u potpunom skladu sa Deset zapovesti, jer Zapovesti u više pojedinosti izražavaju ova načela.
Prva zapovest upućuje isključivo na obožavanje jedinoga istinitoga Boga. Druga zabranjuje idolopoklonstvo.[5] Treća zabranjuje nepoštovanje i krivokletstvo prizivanjem Božjeg imena. Četvrta poziva na poštovanje Subote i prepoznaje pravoga Boga kao Tvorca neba i Zemlje.
Peta zapovest zahteva od dece da se pokoravaju roditeljima kao od Boga određenih posrednika za prenošenje Njegove otkrivene volje nastupajućim naraštajima (Vidi: 5. Mojsijeva 4,6-9; 6,1-7). Šesta štiti čovekov život kao svetinju. Sedma nalaže čistotu i zaštitu bračnog odnosa. Osma štiti imovinu. Deveta čuva istinu i zabranjuje krivokletstvo. Deseta dopire do korena ljudskih odnosa zabranjujući da se poželi ono što pripada drugima.[6]
Jedinstveni Zakon. Deset zapovesti predstavljaju naročite reči zbog toga što su one jedine reči koje je Bog jasno izgovorio jednom celom narodu (5. Mojsijeva 5,22). Ne poveravajući ovaj Zakon čovekovom zaboravnom umu, Bog je svojim prstom uklesao Zapovesti na dve kamene ploče koje je trebalo da se čuvaju u kovčegu zaveta u šatoru od sastanka (2. Mojsijeva 31,18; 5. Mojsijeva 10,2).
Da bi pomogao Izrailju da Zapovesti sprovede u delo, Bog je dao dopunske zakone koji su do pojedinosti objašnjavali njihov odnos prema Njemu i jednih prema drugima. Neki od ovih dodatnih zakona bili su usredsređeni na građanske poslove u Izrailju (civilni ili građanski zakoni); drugi su regulisali obrede u službi u svetinji (ceremonijalni ili obredni zakoni). Bog je ove dodatne zakone saopštio narodu preko posrednika, preko Mojsija, koji ih je zapisao u “knjigu zakona” i postavio “pokraj kovčega zaveta” (5. Mojsijeva 31,25.26) – a ne u kovčeg zaveta kako je to učinio sa najuzvišenijim Božjim otkrivenjem, sa Dekalogom – sa Deset zapovesti. Ovi dodatni zakoni poznati su kao “Knjiga zakona Mojsijeva” (Isus Navin 8,31; Nemija 8,1; 2. Dnevnika 25,4) ili jednostavno kao “Zakon Mojsijev”. (2. O carevima 23,25; 2. Dnevnika 23,18)[7]
Zakon koji uveseljava. Božji zakon je nadahnuće za dušu. Psalmista je rekao: “Kako ljubim zakon tvoj! Vas dan mislim o njemu.” “Ljubim zapovesti tvoje većma nego zlato i drago kamenje.” Čak i kada “tuga i nevolja nađe me”, rekao je on, “zapovesti su tvoje uteha moja”. (Psalam 119,97.127.143) Onima koji vole Boga “zapovesti njegove nisu teške” (1. Jovanova 5,3). Prestupnici su oni koji zakon smatraju teškim jarmom, jer grešni um “se ne pokorava zakonu Božijemu niti može”. (Rimljanima 8,7)
Svrha zakona
Bog je dao svoj Zakon da bi ljude obilno blagoslovio i uveo u spasavajući odnos sa Sobom. Zapazite sledeće naročite ciljeve:
On otkriva Božju volju ljudskom rodu. Kao izraz Božjeg karaktera i ljubavi, Deset zapovesti otkrivaju Njegovu volju i cilj koji želi da ostvari sa ljudskim rodom. Zapovesti zahtevaju savršenu poslušnost “jer koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve”. (Jakov 2,10) Poslušnost Zakonu, kao pravilu života, je od životne važnosti za naše spasenje. Sam Hristos je rekao: “Ako želiš ući u život, drži zapovesti.” (Matej 19,17) Ova poslušnost može se ostvariti samo silom koju daje Sveti Duh koji prebiva u čoveku.
On je osnova Božjeg zaveta. Mojsije je zapisao Deset zapovesti sa drugim tumačenjima Zakona u knjigu koja se zove Knjiga zaveta (2. Mojsijeva 20,1-24,8).[8] Kasnije je on Deset zapovesti nazvao “ploče zaveta” ukazujući na njihov značaj kao osnove večnog zaveta (5. Mojsijeva 9,9 uporedi: 4,13; Za šira objašnjenja zaveta, vidi 7. poglavlje u ovoj knjizi).
On deluje kao merilo suda. Kao što je Bog, i Njegove “su sve zapovesti … pravedne”. (Psalam 119,172) Prema tome Zakon postavlja merilo pravičnosti. Svakome od nas biće suđeno prema ovim pravednim načelima, a ne po našoj savesti. “Boga se boj, i zapovesti njegove drži”, kaže Sveto pismo, “jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla”. (Propovednik 12,13.14; uporedi: Jakov 2,12)
Ljudska savest je različita. Neka je “slaba”, dok je druga “opoganjena” “zla” ili “žigosana” (1. Korinćanima 8,7.12; Titu 1,15; Jevrejima 10,22; 1. Timotiju 4,2). Kao i sat, ma koliko dobro radio, ona mora da se “podesi” pomoću nekog preciznog merila da bi imao svoju vrednost. Naša savest nam govori šta moramo pravo da učinimo, ali ona nam ne govori šta je pravo. Samo savest utvrđena Božjim uzvišenim merilom – Njegovim Zakonom – može da nas zadrži da ne odemo u greh.[9]
On ukazuje na greh. Bez Deset zapovesti ljudi ne bi mogli jasno da sagledaju Božju svetost, svoju sopstvenu krivicu ili svoju potrebu za pokajanjem.
Kada ljudi nisu svesni da prestupaju Božji zakon, oni ne osećaju svoju izgubljenost ili potrebu za spasonosnom Hristovom krvi.
Da bi pomogao ljudima da uvide svoje pravo stanje, Zakon deluje kao ogledalo (Vidi: Jakov 1,23-25). Oni koji “pogledaju” u njega vide svoje karakterne mane nasuprot Božjem pravednom karakteru. Na taj način moralni zakon pokazuje da je ceo svet kriv pred Bogom (Rimljanima 3,19) učinivši svakoga potpuno odgovornim Njemu.
“Kroz zakon dolazi poznanje greha” (Rimljanima 3,20) jer je “greh bezakonje” (1. Jovanova 3,4). Zaista, apostol Pavle je rekao: “Ja greha ne poznah osim kroz zakon”. (Rimljanima 7,7) Uveravajući grešnike u njihovu krivicu, on im pomaže da shvate da su pod osudom suda Božjega gneva i da su suočeni sa kaznom večne smrti. On ih dovodi do osećanja njihove potpune bespomoćnosti.
On je pokretačka sila u obraćenju. Božji zakon je sredstvo koje koristi Sveti Duh da bi nas doveo do obraćenja: “Zakon je Gospodnji svršen, krepi (obraća) dušu.” (Psalam 19,7) Kada, posle sagledavanja svog pravog karaktera, shvatimo da smo grešnici, da se nalazimo u stroju smrti i bez nade, mi osećamo potrebu za Spasiteljem. Tada dobra vest Jevanđelja dobija pravo značenje. Na taj način Zakon nam ukazuje na Hrista, na Jedinog koji nam može pomoći da izbegnemo svoju beznadežnu situaciju.[10] U ovoj svetlosti apostol Pavle se poziva i na moralni i obredni (ceremonijalni) zakon, jer su “čuvar (učitelj) do Hrista, da se verom opravdamo”. (Galatima 3,24)[11]
Iako Zakon otkriva naš greh, on nas nikada ne može spasti. Upravo kao što je voda sredstvo kojim se može očistiti prljavo lice, tako i mi, posle otkrića naše potrebe u ogledalu Božjeg moralnog zakona, sežemo ka izvoru koji je otvoren za “greh i za nečistotu” (Zaharija 13,1) i čistimo se “u krvi jagnjetovoj”. (Otkivenje 7,14) Mi moramo da pogledamo na Hrista i “kada nam se Hristos otkrije … na krstu Golgote, kako umire pod teretom greha celoga sveta, Sveti Duh nam otkriva Božji stav prema svima koji se pokaju od svojih prestupa”.[12] Tada nada ispunjava naše duše i u veri sežemo Spasitelju koji nam pruža dar večnog života (Jovan 3,16).
On daje pravu slobodu. Hristos je rekao “da je svaki koji čini greh rob grehu”. (Jovan 8,34) Dok prestupamo Božji zakon, nemamo nikakvu slobodu; ali poslušnost Božjim zapovestima obezbeđuje nam istinsku slobodu. Živeti između granica Božjeg zakona znači oslobođenje od greha. To isto znači i oslobođenje od onoga što prati greh – od neprekidne brige, ranjavanja savesti, povećavanja krivice i griže savesti koje slabe naše životne snage. Psalmista je rekao: “Hodiću slobodno, jer tražim zapovesti tvoje.” (Psalam 119,45). Apostol Jakov pozvao se na Dekalog kao na “carski zakon”, “savršeni zakon slobode”. (Jakov 2,8; 1,25)
Da bismo mogli da dobijemo ovu slobodu, Isus nas poziva da sa svojim teretom greha dođemo k Njemu. Umesto njega On nam nudi svoj jaram koji je lak (Matej 11,29.30). Jaram je sredstvo za služenje. Time što raspoređuje teret, jaram olakšava izvršenje zadatka. Hristos nudi da bude u jarmu zajedno sa nama. Sam jaram je Zakon; “veliki zakon ljubavi obnarodovan u Edemu, objavljen na Sinaju, a u novom zavetu napisan u srcu je taj koji povezuje čoveka – radnika sa Božjom voljom”.[13] Kada smo u jarmu zajedno sa Hristom, On nosi teški teret a poslušnost pretvara u radost. On nam omogućava da uspemo u onome što je ranije bilo nemoguće, tako da Zakon, zapisan u našem srcu, postaje zadovoljstvo i radost. Mi smo slobodni zato što želimo da činimo onako kako On nalaže.
Ako se Zakon iznosi bez Hristove spasonosne sile, onda ne postoji oslobođenje od greha. Međutim, Božja spasavajuća milost, koja ne ukida zakon, pokreće silu koja oslobađa od greha, jer “gde je Duh onde je sloboda”. (2. Korinćanima 3,17)
On sprečava zlo i donosi blagoslov. Umnožavanje zločina, nasilja, nemoralnosti i zla koje je preplavilo svet, proisteklo je iz nepoštovanja Deset zapovesti. Tamo gde je prihvaćen, ovaj Zakon sprečava greh, potpomaže pravedno delovanje i postaje sredstvo za uspostavljanje pravde. Narodi koji su pripojili njegova načela svojim zakonima, doživeli su veliki blagoslov. Sa druge strane, odbacivanje njegovih načela donosi stalno propadanje.
U doba Staroga zaveta Bog je često blagosiljao narode i pojedince u srazmeri sa njihovom poslušnošću prema Njegovom Zakonu. “Pravda podiže narod”, kaže Sveto pismo i “pravdom utvrđuje se presto” (Priče 14,34; 16,12). Oni koji odbiju da poslušaju Božje zapovesti nailaze na nevolje (Psalam 89,31,32). “Prokletstvo je Gospodnje u kući bezbožnikovoj, a stan pravednički blagosilja.” (Priče 3,33; uporedi: 3. Mojsijeva 26; 5. Mojsijeva 28). Isto opšte načelo važi i danas.[14]
Večnost Zakona
Pošto je moralni Zakon od deset zapovesti odraz Božjeg karaktera, njegova načela nisu privremena ili vezana za okolnosti, nego su apsolutna, nepromenljiva i od stalne važnosti za ljudski rod. Hrišćani u toku vekova čvrsto su podržavali večnost Božjeg zakona, snažno potvrđujući njegovu neprekidnu važnost.[15]
Zakon pre Sinaja. Zakon je postojao mnogo ranije nego što je Bog dao Dekalog (Deset zapovesti) Izrailju. Da nije postojao, ne bi mogao da postoji greh pre Sinaja, jer “greh je bezakonje” (1. Jovanova 3,4). To što su Lucifer i njegovi anđeli zgrešili dokazuje postojanje Zakona čak i pre stvaranja (2. Petrova 2,4).
Kada je Bog po svom obličju stvorio Adama i Evu, On je u njihov um usadio moralna načela Zakona, učinivši da za njih bude sasvim prirodno da čine Njegovu volju. Njihov prestup uveo je greh u ljudsku porodicu (Rimljanima 5,12).
Bog je kasnije rekao o Avramu da je “slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje, pravila moja i zakone moje”. (1. Mojsijeva 26,4.5) A i Mojsije je učio Božje zapovesti i Njegove zakone pre Sinaja(2. Mojsijeva 16; 18,16). Proučavanje 1. Mojsijeve knjige, knjige o postanju, pokazuje da su Deset zapovesti bile poznate mnogo pre Sinaja. Ova knjiga objašnjava da je narod shvatio pre nego što je Bog dao Dekalog, da su dela koja su zabranjena bila rđava.[16] Ovo opšte razumevanje Moralnog zakona pokazuje da je Bog ljudskom rodu dao saznanje o Deset zapovesti.
Sinajski zakon. U toku dugog razdoblja robovanja u Egiptu, narodu koji nije priznavao pravoga Boga (2. Mojsijeva 5,2), Izrailjci su živeli usred idolopoklonstva i iskvarenosti. Zbog toga su izgubili mnogo od svoga razumevanja Božje svetosti, čistote i moralnih načela. Njihov položaj robova otežavao je njihovo bogosluženje.
Odgovarajući na njihov beznadežni poziv za pomoć, Bog se setio svog zaveta sa Avramom pa je odlučio da svoj narod oslobodi iz te “peći gvozdene” (5. Mojsijeva 4,20) tako što će ih dovesti u zemlju u kojoj “bi čuvali zapovesti njegove, i zakone njegove pazili”. (Psalam 105,43-45)
Nakon njihovog oslobođenja, On ih je doveo do brda Sinaja da bi im dao Moralni zakon, pravilo Njegove vladavine i obredne (ceremonijalne) zakone koji su trebalo da ih pouče da put spasenja vodi jedino kroz Spasiteljevu žrtvu pomirenja. Zatim, na Sinaju je Bog dao Zakon neposredno, jasnim i jednostavnim izrazima “radi greha” (Galatima 3,19) “da bude greh odviše grešan zapovešću”. (Rimljanima 7,13) Jedino time što je Božji moralni zakon postavljen u oštru žižu, Izrailjci su mogli da postanu svesni svojih prestupa, da prepoznaju svoje osećanje bespomoćnosti i uvide svoju potrebu za spasenjem.
Zakon pre Hristovog povratka. Biblija otkriva da je Božji zakon predmet sotoninog napada i da će njegovo vojevanje protiv njega dostići svoj vrhunac neposredno pre Drugog dolaska. Proročanstvo ukazuje da će sotona povesti većinu ljudi u neposlušnost prema Bogu (Otkrivenje 12,9). Delujući preko sile “zveri”, on će upraviti pažnju sveta na zver umesto na Boga (Otkrivenje 13,3; više o ovim proročanstvima vidi: u 12. poglavlju u ovoj knjizi).
- Napad na Zakon. Knjiga proroka Danila u 7. glavi prikazuje istu silu kao mali rog. Ovo poglavlje govori o četiri velike zveri, koje su, još od Hristovog doba, komentatori poistovetili sa svetskim silama – Vavilonom, Medo-Persijom, Grčkom i Rimom. Deset rogova četvrte zveri predstavljaju deobe Rimskog carstva u vreme njegovog pada (476. n. e)[17] Danilovo viđenje usredsređeno je prema malom rogu, na strašnu i bogohulnu silu koja se uzdigla između deset rogova, označavajući uzdizanje jedne strašne sile nakon raspada Rimskog carstva. Ova sila pokušaće da promeni Božji zakon (Danilo 7,25) i protezaće se do Hristovog povratka (vidi: 19. poglavlje u ovoj knjizi). Ovaj napad, sam po sebi, dokaz je o večnom značaju Zakona u planu spasenja. Ovo viđenje završava se ponovnim uveravanjem Božjeg naroda da ova sila neće uspeti da ukloni Zakon, jer će Sud uništiti mali rog (Danilo 7,11.26-28).
- Sveti brane Zakon. Poslušnost je obeležje svetih koji očekuju Drugi dolazak. U konačnom sukobu oni će se sjediniti u podupiranju Božjeg zakona. Sveto pismo ih opisuje sledećim izrazima: “Koji drže zapovesti Božje” i imaju “svedočanstvo Isusa Hrista” (Otkrivenje 12,17; 14,12) i strpljivo i željno iščekuju Hristov povratak. Pripremajući se za Drugi dolazak ovaj narod objavljivaće Jevanđelje, pozivajući druge da obožavaju Gospoda kao Tvorca (Otkrivenje 14,6.7). Oni koji sa ljubavlju obožavaju Boga, slušaće Ga, kao što je apostol Jovan rekao: “Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo; i zapovesti njegove nisu teške.” (1. Jovanova 5,3)
- Božji sudovi i Zakon. Božji sud od sedam poslednjih zala, koji će doći na neposlušne, potiče iz Hrama “skinije svedočanstva” na nebu (Otkrivenje 15,5). Izrailj je bio dobro upoznat sa izrazom skinija svedočanstva. On je označavao šator od svedočanstva koji je podigao Mojsije (4. Mojsijeva 1,50.53; 17,8; 18,2). On je tako nazvan zato što je u šatoru bio smešten “kovčeg od svedočanstva” (2. Mojsijeva 26,34) koji je čuvao “dve ploče svedočanstva”. (2. Mojsijeva 31,18) Tako su Deset zapovesti “svedočanstvo” – svedočanstvo ljudskom rodu o božanskoj volji (2. Mojsijeva 34,28.29).
Međutim, Otkrivenje 15,5 odnosi se na, “crkvu skinije svedočanstva na nebu“. Mojsijeva je bila samo kopija nebeskog Hrama (2. Mojsijeva 25,8.40; Uporedi: Jevrejima 8,1-5); veliki original Zakona deset zapovesti čuva se tamo. Konačni sudovi usko povezani sa prestupom Božjeg zakona, dodatni su dokaz o neprekidnom trajanju Deset zapovesti.
Knjiga Otkrivenja takođe opisuje otvaranje nebeskog Hrama koje otkriva pogledu “ćivot zaveta” (Otkrivenje 11,19). Izraz “ćivot zaveta” označava kovčeg zemaljske svetinje, koji je čuvao ploče koje su sadržale “reči zaveta, deset reči” (2. Mojsijeva 34,28. uporedi: 4. Mojsijeva 10,33; 5. Mojsijeva 9,9). Kovčeg zaveta u nebeskoj Svetinji je originalni kovčeg koji čuva reči večnog zaveta – original Deset zapovesti. Na taj način, jasno je da je određivanje vremena Božjih konačnih sudova svetu (Otkrivenje 11,18) u vezi sa otvaranjem nebeskog Hrama u čijem se središtu nalazi kovčeg sa Deset zapovesti – zaista, upečatljiva slika uzdizanja Božjeg zakona kao merila suda.
Zakon i Jevanđelje
Spasenje je dar koji dolazi milošću kroz veru, a ne delima Zakona (Efescima 2,8). “Nikakva dela po zakonu, nikakav napor dostojan hvale i nikakva dobra dela – bez obzira da li ih je mnogo ili malo, da li su dela žrtve ili ne – ne mogu ni na kakav način da opravdaju grešnika (Titu 3,5; Rimljanima 3,20).”[18]
U celom Svetom pismu postoji savršeni sklad između Zakona i Jevanđelja, jedno podupire drugo.
Zakon i Jevanđelje pre Sinaja. Kada su Adam i Eva zgrešili, saznali su šta je krivica, strah i potreba (1. Mojsijeva 3,10). Bog je udovoljio njihovoj potrebi ne time što je poništio Zakon koji ih je osuđivao; već umesto toga nudeći im Jevanđelje koje će ih povratiti u zajednicu sa Njim i u poslušnost Njemu.
Ovo Jevanđelje sastojalo se od obećanja o otkupljenju kroz Spasitelja, seme ženino, koji će jednoga dana doći i pobediti zlo (1. Mojsijeva 3,15). Sistem žrtava koji im je Bog naložio, poučavao ih je važnoj istini o pomirenju: da oproštenje može da se primi samo kroz prolivenu krv – kroz Spasiteljevu smrt. Verujući da žrtvovanje životinja simboliše Spasiteljevu otkupiteljsku smrt kojom je umro umesto njih, oni su dobili oproštenje grehova.[19] Oni su spaseni milošću.
Ovo evanđeosko obećanje bilo je središte Božjeg večnog zaveta milosti koji je ponudio čovečanstvu (1. Mojsijeva 12,1-3; 15,4.5; 17,1-9). On je bio u uskoj vezi sa poslušnošću Božjem zakonu (1. Mojsijeva 18,18.19; 26,4.5). Jemac Božjeg zaveta bio je Božji Sin koji je kao središte Jevanđelja, bio jagnje “koje je zaklano od postanja sveta”. (Otkrivenje 13,8) Božja milost je, tada, stupila u dejstvo čim su Adam i Eva zgrešili. Psalmista David je rekao: “Milost Gospodnja ostaje od veka i do veka na onima koji ga se boje … koji drže zavet njegov, i pamte zapovesti njegove, da ih izvršuju.” (Psalam 103,17.18)
Zakon i Jevanđelje na Sinaju. Između Deset zapovesti i Jevanđelja postoji uska veza. Uvod u Zakon, na primer, odnosi se na Boga kao Izbavitelja (2. Mojsijeva 20,1). I nakon objavljivanja Deset zapovesti, Bog je dao uputstva Izrailjcima da podignu oltar i otpočnu sa prinošenjem žrtava koje su trebalo da otkriju Njegovu spasonosnu milost.
Bog je na brdu Sinaj dao Mojsiju veliki deo obrednog (ceremonijalnog) zakona vezanog za podizanje svetinje u kojoj će Bog prebivati sa svojim narodom i susretati se sa njima da bi na njih izlivao svoje blagoslove i opraštao im grehe (2. Mojsijeva 24,9-31,18). Ovo proširenje jednostavnog sistema žrtava, koji je postojao pre Sinaja, unapred je ukazivalo na Hristovo posredničko delo za otkupljenje grešnika i odbranu autoriteta i svetosti Božjeg zakona.
Božje prebivalište bilo je u Svetinji nad svetinjama u zemaljskom svetištu, na prestolu milosti na kovčegu u kome je čuvan Dekalog. Svaki vid službe u svetištu predstavljao je Spasitelja. Žrtve u krvi ukazivale su na Njegovu smrt pomirenja, koja će iskupiti ljudski rod od osude Zakona (vidi: 4. i 9. poglavlje u ovoj knjizi).
Dok je Zakon od deset zapovesti bio stavljen u kovčeg, obredni zakon, zajedno sa građanskim propisima koje je Bog dao, bili su zapisani u “Knjigu zakona” i stavljeni pored kovčega zaveta kao “svedok za” narod (5. Mojsijeva 31,26). Kad god su zgrešili, ovaj “svedok” je osuđivao njihova dela i davao uslove za izmirenje sa Bogom. Od Sinaja pa do Hristove smrti, prestupnici Deset zapovesti nalazili su nadu, oproštenje i očišćenje verom u Jevanđelje prikazano u obrednim službama u Svetinji.
Zakon i Jevanđelje posle krsta. Kao što su mnogi hrišćani primetili, Biblija ukazuje da je Hristova smrt ukinula obredni zakon, ali je potvrdila dalju važnost Moralnog zakona.[20]
Obratite pažnju na sledeći dokaz:
1) Obredni zakon. Hristos je svojom smrću ispunio proročki simbolizam žrtvenog sistema. Praslika (simbol) našla je svoju “sen” i obredni zakon došao je svome kraju. Vekovima pre ovoga prorok Danilo je predskazao da će Mesijina smrt ukinuti “žrtvu i prinos” (Danilo 9,27, vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi). Kada je Isus umro, crkvena zavesa na natprirodni način pocepala se od gornjega do donjega kraja (Matej 27,51), ukazujući na kraj duhovnog značaja službi u Hramu.
Iako je odigrao vitalnu ulogu pre Hristove smrti, obredni zakon umnogome je bio nesavršen pošto je bio samo “sen dobara koje će doći”. (Jevrejima 10,1) On je služio samo privremenom cilju i bio je nametnut Božjem narodu do nastupanja “vremena popravljanja” (Jevrejima 9,10; uporedi: Galatima 3,19) – do vremena kada je Hristos umro kao pravo Jagnje Božje.
Prilikom Hristove smrti nadležnost obrednog zakona je prestala, jer je Njegova žrtva pomirenja pribavila oproštenje svih grehova. Ovaj čin izbrisao je “pismo uredbe koja beše protiv nas, i to uzevši sa srede prikova ga na krstu”. (Kološanima 2,14; uporedi: 5. Mojsijeva 31,26) Tada više nije bilo potrebno obavljati složene obrede koji ni u kom slučaju nisu bili u stanju da otklone greh ili očiste savest (Jevrejima 10,4;9,9.14). Nije bilo više briga o obrednim zakonima sa njihovim složenim zahtevima o žrtvama, o jelu i piću, svetkovanju raznih praznika (Pasha, Pedesetnica itd), mladina ili obrednih subota (Kološanima 2,16; uporedi: Jevrejima 9,10) koji su bili samo “sen onoga što šćaše da dođe”. (Kološanima 2,17)[21]
Hristovom smrću vernici više nemaju nikavu potrebu da se bave senom – razmišljanjima o stvarnosti u Hristu. Sada mogu neposredno pristupiti samom Spasitelju, jer “telo je Hristovo”. (Kološanima 2,17)
Onako kako su ga Jevreji tumačili, obredni zakon postao je prepreka između njih i drugih naroda. Postao je velika smetnja njihovoj misiji prosvetljivanja sveta Božjom slavom. Hristova smrt ukinula je “zakon zapovesti naukama” i razvalila “plot koji je rastavljao” neznabošce od Jevreja i stvorila jednu novu porodicu vernika pomirenih “u jednom telu krstom”. (Efescima 2,14-16)
2) Deset zapovesti i Krst. Hristova smrt okončala je autoritet obrednog zakona, ali je utvrdila autoritet Deset zapovesti. Hristos je uklonio prokletstvo zakona, oslobađajući time vernike od njegove osude. Međutim, to što je tako učinio ne znači da je Zakon ukinut, dajući nam slobodu da kršimo njegova načela. Mnoštvo svedočanstava u Svetome pismu o večnosti Zakona, opovrgava takvo gledište.
Kalvin je prikladno tvrdio da “ne smemo da mislimo da nas je Hristov dolazak oslobodio autoriteta Zakona; jer je on večno pravilo predanog i svetog života, i zato mora da bude isto tako nepromenjiv kao što je to i Božja pravda”.[22]
Apostol Pavle opisuje odnos između poslušnosti i Jevanđelja o spasenju milošću. Pozivajući vernike na sveto življenje, on ih poziva da se predaju “Bogu za oružje pravde. Jer greh neće vama obladati, jer niste pod zakonom nego pod blagodaću”. (Rimljanima 6,13.14)
Tako hrišćani ne drže Zakon da bi dobili spasenje – oni koji se trude da to učine, utvrdiće samo veće robovanje grehu. “Dok god je pod Zakonom, čovek takođe ostaje i pod vlašću greha, jer Zakon ne može da spase čoveka ni od osude ni od sile greha. Međutim, oni koji su pod milošću, primaju ne samo oslobođenje od osude (Rimljanima 8,1), već takođe i silu da pobede (Rimljanima 6,4). Na taj način greh više neće imati vlast nad njima.”[23]
“Hristos je”, dodaje apostol Pavle, “svršetak zakona: koji ga god veruje opravdan je.” (Rimljanima 10,4) Tada svako, ko veruje u Hrista, shvata da je On svršetak Zakona kao način za dobijanje pravde. Sami po sebi mi smo grešnici, ali u Isusu Hristu mi smo pravedni putem Njegove pripisane pravednosti.[24]
Ipak, to što su pod milošću ne daje vernicima dozvolu da ostanu “u grehu da se blagodat umnoži”. (Rimljanima 6,1). Milost najpre pruža silu koja omogućava poslušnost i pobedu nad grehom. “Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.” (Rimljanima 8,1)
Hristova smrt uzdigla je Zakon, podupirući njegov vaseljenski autoritet. Da se Zakon mogao promeniti, On ne bi trebalo da umre. Ali pošto je ovaj Zakon apsolutan i nepromenljiv, zahtevana je smrt da bi se platila kazna koju on nameće. Ovom zahtevu Hristos je svojom smrću na krstu u potpunosti udovoljio, omogućavajući večni život svima koji prihvataju Njegovu veličanstvenu žrtvu.
Poslušnost Zakonu
Ljudi ne mogu da zadobiju spasenje svojim dobrim delima. Poslušnost je plod spasenja u Hristu. Njegovom zadivljujućom milošću, naročito iskazanom na krstu, Bog je oslobodio svoj narod od kazne i prokletstva greha. Iako su bili grešnici, Hristos je dao svoj život da bi im obezbedio dar večnog života. Božja preobilna ljubav budi u grešniku koji se kaje odziv koji se i sam ispoljava u poslušnosti iz ljubavi silom milosti koja se tako štedro poklanja. Vernici koji razumeju da Hristos ceni Zakon i koji shvataju blagoslove od poslušnosti biće snažno podstaknuti da žive životom sličnim Hristovom životu.
Hristos i Zakon. Hristos je duboko poštovao Zakon od deset zapovesti. Kao veliki “JA SAM”, On je sam objavio Očev moralni Zakon sa Sinaja (Jovan 8,58; 2. Mojsijeva 3,14; vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi).
Deo Njegovog zadatka na Zemlji bio je da “učini zakon velikim i slavnim”. (Isaija 42,21) Jedan odsek iz psalma koji Novi zavet primenjuje na Hrista, jasno pokazuje Njegov stav prema Zakonu: “Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.” (Psalam 40,8; uporedi: Jevrejima 10,5.7)
Njegovo jevanđelje donosilo je veru koja je čvrsto podupirala važnost Deset zapovesti. Apostol Pavle je rekao: “Kvarimo li dakle zakon verom? Božje sačuvaj! nego ga još utvrđujemo.” (Rimljanima 3,31)
Tako je Hristos došao ne samo da otkupi čoveka, nego da opravda autoritet i svetost Božjeg zakona, prikazujući Njegovu veličanstvenost i slavu ljudima i dajući im primer kako da se odnose prema Njemu. Svi Njegovi sledbenici, hrišćani, pozvani su da u svom životu uzdižu Božji zakon. I sam živeći životom poslušnosti iz ljubavi, Hristos je naglasio da Njegovi sledbenici treba da drže Zapovesti. Kada je bio upitan da opiše uslove za večni život, On je odgovorio: “Ako želiš ući u život, drži zapovesti.” (Matej 19,17) On je takođe opominjao da se ne krši ovo načelo: “Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.” (Matej 7,21-23) Kršiteljima Zakona biće zabranjen ulaz.
I sam Hristos je držao Zakon,ne time što ga je poništio, već životom poslušnosti. “Jer vam zaista kažem”, rekao je On, “dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši”. (Matej 5,18) Hristos je snažno naglasio da veličanstveni cilj Božjeg zakona uvek treba imati na umu: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom i bližnjega svojega kao samoga sebe.” (Matej 22,37.38) Međutim, On nije želeo da Njegovi sledbenici vole jedni druge onako kako svet tumači ljubav – sebično ili sentimentalno. Da bi objasnio ljubav o kojoj je govorio, Hristos je dao “novu zapovest”. (Jovan 13,34)
Ova nova zapovest nije trebalo da preuzme mesto Deset zapovesti, već da vernicima pruži “primer o tome šta je nesebična, u stvari prava ljubav, takva ljubav koja se nikad ranije nije pokazala na Zemlji. U tom smislu Njegova zapovest može da se opiše kao nova. Ona im nije jednostavno naložila, da imate ljubav među sobom, već, ‘da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama’. (Jovan 15,12) Strogo govoreći, ovde imamo još jedan dokaz kako je Hristos veličao Zakon svoga Oca.”[25]
Poslušnost otkriva takvu ljubav. Isus je rekao: “Ako imate ljubav k meni, zapovesti moje držite.” (Jovan 14,15) “Ako zapovesti moje uzdržite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.” (Jovan 15,10) Slično, ako volimo Božji narod, mi volimo Boga i “zapovesti njegove držimo”. (1. Jovanova 2,3)
Jedino ako ostanemo u Hristu, možemo da postignemo iskrenu poslušnost. “Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu”, rekao je On, “tako i vi ako u meni ne budete… I koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa.” (Jovan 15,4.5) Da bismo ostali u Hristu, moramo biti raspeti sa Njim i iskusiti ono o čemu je apostol Pavle pisao: “A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.” (Galatima 2,20) Na onima koji se nalaze u ovom stanju, Hristos može da ispuni svoje novozavetno obećanje: “Daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovim napisaću ih, i biću im Bog, i oni će biti meni narod.” (Jevrejima 8,10)..
Blagoslovi poslušnosti. Poslušnost razvija hrišćanski karakter i razvija osećanje sreće, pokrećući razvoj vernika kao “novorođene dece” i preobražaj u Hristov lik (vidi: 1. Petrova 2,2; 2. Korinćanima 3,18). Ovaj preobražaj od grešnika u Božje dete silno svedoči o Hristovoj sili.
Sveto pismo proglašava “blagoslovenima” sve koji “hode u zakonu Gospodnjem” (Psalam 119,1), kojima “je omilio zakon Gospodnji” i koji razmišljaju “o zakonu Njegovu… dan i noć”. (Psalam 1,2). Mnogi su blagoslovi poslušnosti: (1) znanje i mudrost (Psalam 119, 98.99); (2) mir (Psalam 119,165; Isaija 48,18); (3) pravda (5. Mojsijeva 6,25; Isaija 48,18); (4) čist i moralan život (Priče 7,1-5); (5) poznanje istine (Jovan 7,17); (6) zaštita od bolesti (2. Mojsijeva 15,26); (7) dugovečnost (Priče 3,1.2; 4,10.22); i (8) obećanje da će čovekove molitve biti uslišene (1. Jovanova 3,22; uporedi: Psalam 66,18).
Pozivajući nas na poslušnost, Bog obećava obilne blagoslove (3. Mojsijeva 26,3-10; 5. Mojsijeva 28,1-12). Kada potvrdno odgovorimo, mi postajemo Njegovo “blago” – “carsko sveštenstvo i sveti narod” (2. Mojsijeva 19,5.6; uporedi: 1. Petrova 2,5.9), uzvišeni “više svih naroda na Zemlji”, “glava a ne rep”. (5. Mojsijeva 28,1.13)
[1] Holbrook, “What God’s Law Means to Me”, Adventist Review, Jan. 15,1987. p.16.
[2] White, Selected Messages, book 1, p. 235.
[3] Isto, p. 218.
[4] Uporedi: The Westminster Confession of Faith, A. D. 1647, Chapter XIX, in Philip Schaff, The Creeds of Christendom, vol. 3, pp, 640-644.
[5] Vidi: Taylor G. Bunch, The Ten Commandments (Washington, D, C: Review and Herald, 1944), pp.35.36.
[6] “Ten Commandments” SDA Bible Dictionary, rev. ed., p.1106.
[7] Mojsijev zakon može takođe da se odnosi na jednu podelu Staroga zaveta nazvanu Pentateuh – Petoknjižje – prvih pet knjiga Biblije (Luka 24,44; Dela 28,23).
[8] U knjigu zaveta bila su uključena i neka građanska i obredna pravila. Građanske odredbe nisu bile dodatak naredbama Deset zapovesti već samo naročita primena njihovih svestranih načela. Obredna pravila bila su simbol Jevanđelja, obezbeđujući sredstva milosti grešnicima. Na taj način Dekalog (Deset zapovesti) dominiraju nad zavetom. Uporedi: Jeremija 7,21-23; Francis D. Nichol, Answers to Objections (Washington, D. C: Review and Herald, 1952) pp. 62-68.
[9] Arnold V. Wallenkampf: “Is Conscience a Safe Guide?” Review and Herald, April 11,1983. p.6.
[10] Neki su tumačili Pavlovu izjavu da “je Hristos svršetak zakona: koji ga god veruje opravdan je” da znači da je cilj ili svrha Zakona da nas dovede do te tačke sa koje možemo uvideti svoju grešnost, doći Hristu za oproštenje i verom primiti Njegovu pravdu. (Ova upotreba reči “svršetak” (grčki telos) nalazi se takođe u 1. Solunjanima 1,5 i 1. Petrova 1,9) Vidi takođe i primedbu 23.
[11] Uporedi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 6, p.961; White, Selected Messages book 1. p. 233). Obredni (ceremonijalni) zakon bio je i učitelj koji je dovodio pojedinca Hristu, ali na različite načine. Služba u svetinji sa prinošenjem žrtava ukazivala je grešnicima na oproštenje greha koje će obezbediti Jagnje Božje, Isus Hristos, koji će doći, vodeći ih na taj način da shvate milost Jevanđelja. Ono je bilo zamišljeno da stvori ljubav prema Božjem zakonu, dok su žrtve bile dramatična ilustracija Božje ljubavi u Hristu.
[12] Isto, p. 213.
[13] Vajt, Čežnja vekova, str. 329.
[14] Uporedi: Vajt, Vaspitanje, str. 173-184.
[15] Istorijska ispovedanja vere koja podupiru njenu važnost sa “The Valdensean Catechism, c. AD,1500; Luther’s “Small Catechism” 1529. n. e; The Anglican Catechism, 1549. n. e. i 1662. g. n. e.; The Scottish Confession of Faiht, AD.1560 (Reformed); The Heidelberg Catechism, 1563. n. e. (Reformed); the Second Helvetic Confession A. D.1566 (Reformed); the Thirty-nine Articles of Religion, A, D. 1571 (Church of England); the Formula of Concord, A. D. 1576 (Lutheran); the Irish Articles of Faith, A. D.1615 (Irish Episcopal Church); the Westminster Confession of Faith, A. D. 1647; the Westminister Shorter Catechism, A. D. 1647; the Confession of the Waldenses, A. D. 1655; the Savoy Declaration, A. D. 1658 (Congregational); the Confession of the Society of Friends, A. D. 1675 (Quakers); the Philadelphia Confession, A. D.1688 (Baptist); the Twenty – five Articles of Religion, A. D. 1784 (Methodist); the New Hampshire Conference, A. D. 1833 (Baptist); the Longer Catechism of the Orthodox, Catholic, Eastern Church, A. D.1839 (Greek – Russian Church), as quoted in the Creeds of Christendom, ed. Philip Schaff, rev. by David S. Schaff (Grand Rapids: Baker Book House, 1983), vols.1-3.
[16] Za reference za prvu i drugu zapovest vidi: 1. Mojsijeva 35,1-4. četvrtu: 1. Mojsijeva 2,1-3; petu: 1. Mojsijeva 18,29; šestu: 1. Mojsijeva 4,8-11; sedmu: 1. Mojsijeva 39,7-9; 19,1-10: osmu: 1. Mojsijeva 44,8; devetu: 1. Mojsijeva 12,11-20; 20,1-10 i desetu: 1. Mojsijeva 27. glava.
[17] Froom, Prophetic Faith of Our Fathers, vol. 1, pp. 456,894 vol. 2, pp.528, 784 vol.3, pp.252,744; vol. 4. pp.392,846.
[18] Questions on Doctrine, p. 142.
[19] Kain i Avelj bili su potpuno upoznati sa sistemom žrtvovanja (1. Mojsijeva 4,3-5; Jevrejima 11,4) Najverovatnije je da su Adam i Eva dobili svoju prvu odeću (1. Mojsijeva 3,21) od koža životinja koje su žrtvovane za oproštenje njihovih greha.
[20] Vidi: npr. sledeća istorijska ispovedanja vere: The Westminster Confession of Faith, the Irish Articles of Religion: the Savoy Declaration, the Philadelphia Confession, and the Methodist Articles of Religion.
[21] Uporedi: The SDA Bible Commentary, rev. ed. vol. 6, p. 204; White, Patriarchs and Prophets, p. 365.
[22] Calvin, Commenting on a Harmony of the Evangelists, trans. by William Pringle (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans, 1949), vol. 1, p.277.
[23] The SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 6, pp. 541.542.
[24] Drugi su tumačili da Hristos kao svršetak zakona znači da je Hristos cilj ili meta zakona (uporedi: Galatima 3,24) ili izvršenje, ispunjenje zakona (uporedi: Matej 5,17). Međutim, gledište da je Hristos svršetak zakona kao sredstvo spasenja (uporedi: Rimljanima 6,14) izgleda da se bolje uklapa u kontekst Rimljanima 10,4. “Pavle pravi kontrast između Božjeg načina opravdanja verom i čovekovog pokušaja opravdanja zakonom. Vest Jevanđelja je da je Hristos svršetak zakona kao način opravdanja svakoga koji poseduje veru.” (The SDA Bible Commentary, rev., ed., vol. 6, p.595). Uporedi: White, Selested Messages, book 1, p. 394
[25] Nichol, Answers to Objections, pp.100.101.
