Ceo ljudski rod obuhvaćen je velikom borbom između Hrista i sotone u odnosu na Božji karakter, Njegov Zakon i Njegovu vladavinu nad svemirom. Ovaj sukob nastao je na nebu kada je jedno stvoreno biće, obdareno slobodom izbora, u samouzvišenju uvelo duh pobune u ovaj svet i navelo na greh Adama i Evu. Ovaj čovekov greh imao je za ishod izopačenost Božjeg obličja u ljudskom rodu, metež u stvorenom svetu i njegovo konačno uništenje u vreme potopa celog sveta. Posmatran od svih stvorenih bića, ovaj svet postao je poprište sveopšteg sukoba iz koga će Bog ljubavi na kraju izaći opravdan. Da bi pomogao svom narodu u ovoj borbi, Hristos šalje Svetog Duha i odane anđele da ga vode, zaštite i podupru na putu spasenja. (Osnovna verovanja, 8)
VELIKA BORBA
„Sveto pismo prikazuje ovu vaseljensku borbu između dobra i zla, Boga i sotone. Razumevanje ove borbe, u koju je uvučen celi svemir, pomaže u davanju odgovora na pitanje: „Zašto je Isus došao na ovu planetu?”
Svemirsko sagledavanje borbe
Tajna nad tajnama, borba između dobra i zla započela je na Nebu. Kako je moguće da je greh nastao u tako savršenoj sredini?
Anđeli , bića višeg reda od ljudi (Psalam 8,5), stvoreni su da uživaju u prisnom druženju sa Bogom (Otkrivenje 1,1; 3,5; 5,11). Veće snage i poslušni Božjoj Reči (Psalam 103,20) oni su delovali kao sluge ili „službeni duhovi” (Jevrejima 1,14). Iako, uopšteno rečeno, nevidljivi, povremeno se pojavljuju u ljudskom obliku (1. Mojsijeva 18,19; Jevrejima 13,2). Kroz jedno takvo anđeosko biće greh se uvukao u svemir. Poreklo borbe. Koristeći se carevima Tira i Vavilona kao slikovitim opisima Lucifera, Sveto pismo rasvetljava početak ove svemirske borbe. „Zvezda danica (Lucifer), kćer zorina”, pomazani heruvim zaklanjač, prebivao je u Božjoj prisutnosti (Isaija 14,12; Jezekilj 28,14).[1] Sveto pismo kaže: „Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep… Savršen beše na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.” (Jezekilj 28,12.15)
Iako je pojava greha neobjašnjiva i neopravdana, njeni koreni mogu da se otkriju u Luciferovoj oholosti: „Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom.” (Jezekilj 28,17) Lucifer je odbio da bude zadovoljan uzvišenim položajem koji mu je dao njegov Tvorac. U sebičnosti priželjkivao je da se izjednači sa samim Bogom: „Govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj… izjednačiću se s višnjim.” (Isaija 14,12-14) Ali, iako je poželeo Božji položaj, nije želeo i Njegov karakter. On je posegao za Božjom vlašću, ali ne i za Njegovom ljubavlju. Luciferova pobuna protiv Božje vladavine bio je prvi korak u njegovom preobražavanju u sotonu, „protivnika, suparnika”.
Luciferovo prikriveno delovanje zaslepilo je mnoge anđele prema Božjoj ljubavi. Iz toga je proizašlo nezadovoljstvo i nepokoravanje Božjoj vladavini koje je sve više raslo, sve dok mu se jedna trećina anđeoskih vojski nije pridružila u pobuni (Otkrivenje 12,4). Mir Božjeg carstva bio je poremećen i „nasta rat na nebu”. (Otkrivenje 12,7) Nebeski rat potekao je od sotone, koji je opisan kao velika aždaja, stara zmija i đavo, i koja „zbačena bi na zemlju, i anđeli njezini zbačeni biše s njom”. (Otkrivenje 12,9) Kako su ljudska bića bila uključena? Nakon izgnanstva sa neba, sotona je proširio svoju pobunu na našu Zemlju. Prerušen u zmiju koja je govorila i primenjujući iste razloge koji su doveli do njegovog pada, uspešno je potkopao Adamovo i Evino poverenje u Tvorca (1. Mojsijeva 3,5). Sotona je pokrenuo u Evi nezadovoljstvo sagledavanjem položaja koji joj je određen. Zaslepljena obećanim izjednačenjem sa Bogom, poverovala je kušačevoj reči – a posumnjala u Božju. Ne slušajući Božju zabranu, pojela je plod i uticala na svoga muža da i on to isto učini. Verujući zmijinoj reči više nego Stvoriteljevoj, izneverili su poverenje u Boga i podaničku vernost Bogu. Kobno, seme borbe koja je počela na nebu, ukorenilo se na planeti Zemlji. (vidi: 1. Mojsijeva 3)
Zavodeći naše praroditelje u greh, sotona im je uspešno preoteo upravu nad Zemljom. Iz svoga novoga sedišta, planete Zemlje, sotona je sada, tvrdeći da je „knez ovoga Sveta”, osporavao Boga, Njegovu vladavinu i mir u celom svemiru. Udarac ljudskom rodu. Posledice borbe između Hrista i sotone uskoro su postale vidljive, jer je greh izopačio Božji lik u čovečanstvu. Iako je Bog ponudio svoj zavet milosti ljudskom rodu preko Adama i Eve (1. Mojsijeva 3,15; vidi: 7. poglavlje iz ove knjige), njihov prvenac, Kajin, ubio je svoga brata (1. Mojsijeva 4,8). Zlo je nastavilo da se umnožava, dok Bog od žalosti nije morao da kaže o čoveku „da su sve misli srca njegova svagda samo zle”. (1. Mojsijeva 6,5)
Bog je iskoristio veliki potop da očisti ovaj svet od njegovih nepokajanih stanovnika i omogući ljudskom rodu nov početak (1. Mojsijeva 7,17-20). Ali nije dugo potrajalo, a potomci vernog Noja udaljili su se od Božjeg zaveta. Iako je Bog obećao da više nikada neće uništiti celu Zemlju potopom, oni su podizanjem Vavilonske kule razmetljivo pokazali svoje nepoverenje u Njega, pokušavajući da dopru do neba i na taj način stvore sredstvo da pobegnu od svakog potopa koji može nastati. Ovoga puta Bog je savladao čovekovu pobunu time što je pobrkao njegov opšti jezik (1. Mojsijeva 9,1.11;11).
Posle izvesnog vremena, u svetu koji je gotovo potpuno otpao od Boga, Bog je svoj zavet dao Avramu. Bog je želeo da preko Avrama blagoslovi sve narode na svetu (1. Mojsijeva 12,1-3;22,15-18). Međutim, naredni naraštaji Avramovih potomaka pokazali su nevernost Božjem zavetu milosti. Navedeni na greh, pomogli su sotoni u postizanju njegovog cilja u velikoj borbi, razapinjući na krst Tvorca i Jamca zaveta, Isusa Hrista. Zemlja, pozornica svemira. Izveštaj u Knjizi o Jovu o svemirskom sastanku kome su prisustvovali predstavnici iz raznih delova svemira, pruža nam dopunski uvid u veliku borbu. Izveštaj počinje: „A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. A Gospod reče Sotoni: otkuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih.” (O Jovu 1,6.7; uporedi: 2,1-7)
Gospod je tada rekao: „Pogledaj sotono, Jova. On verno drži Moj zakon. On je savršen!” (vidi: O Jovu 1,8)
Sotona se usprotivio: „Da, ali on je savršen samo zato što mu se isplati da Ti služi. Zar ga nisi zaštitio?” Hristos je odgovorio time što je dopustio sotoni da iskuša Jova na bilo koji način osim da mu oduzme život (vidi: O Jovu 1,9-2,7).
Svemirska perspektiva koju daje Knjiga o Jovu, pruža nam moćan dokaz o velikoj borbi između Hrista i sotone. Ova planeta je pozornica na kojoj se odigrava ova dramatična borba između dobra i zla. Sveto pismo o tome ovako kaže: „Jer bismo gledanje i svetu i anđelima i ljudima.” (1. Korinćanima 4,9)
Greh je prekinuo vezu između Boga i čoveka i „šta god nije po veri greh je”. (Rimljanima 14,23) Prekršaj Božjih zapovesti ili zakona je neposredni ishod nedostatka vere, dokaz prekinutog odnosa. Međutim, planom spasenja Bog namerava da obnovi poverenje u Tvorca što vodi do odnosa zasnovanog na ljubavi izraženoj u poslušnosti. Kao što je Hristos istakao, ljubav vodi poslušnosti (Jovan 14,15).
U našem veku bezakonja, večne vrednosti su osujećene, nepoštenje se hvali, podmitljivost je način života, preljuba buja a ugovori, kako međunarodni tako i lični, osenčeni su lažima. Naša je prednost da izvan beznadežnog sveta, posmatramo svemogućeg Boga koji voli. Ovaj širi pogled otkriva nam važnost posredničke službe našeg Spasitelja, koja će učiniti kraj ovoj svemirskoj borbi. Svemirsko sporno pitanje. Od kog spornog pitanja zavisi ova borba na život i smrt? Božja vladavina i Zakon. Božji moralni zakon je isto tako bitan za postojanje Njegovog svemira, kao što su važni fizički zakoni koji ga održavaju u jedinstvu i neprekidnom radu. Greh je „prekršaj zakona” (1. Jovanova 3,4) ili „bezakonje” što znači i grčka reč anomia. Bezakonje proističe iz odbacivanja Boga i Njegove vladavine.
Umesto da prizna odgovornost za bezakonje u svetu, sotona baca krivicu na Boga. On kaže da Božji zakon, za koji tvrdi da je tiranski, krši ličnu slobodu. Dalje, napada zakon jer, pošto je nemoguće poštovati ga, on deluje protiv najboljih interesa stvorenih bića. Ovim neprekidnim i lukavim potkopavanjem Zakona , sotona pokušava da obori Božju vladavinu, pa čak i samog Boga. Hristos i predmet poslušnosti. Iskušenja sa kojima se Isus suočio u toku svoje zemaljske službe otkrila su ozbiljnost borbe za poslušnost i pokornost Božjoj volji. U susretanju sa tim iskušenjima, koja su Ga pripremala da bude „milostiv i veran poglavar sveštenički” (Jevrejima 2,17), Hrists se u pojedinačnoj borbi susreo sa smrtnim neprijateljem. U pustinji, nakon posta od četrdeset dana, sotona Ga je kušao tražeći da pretvori kamenje u hlebove i tako dokaže da je On stvarno Božji Sin (Matej 4,3). Kao što je kušao Evu da u Edemu sumnja u Božju reč, sotona je sada pokušao da natera Hrista da sumnja u valjanost onoga što je Bog rekao prilikom Njegovog krštenja: „Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.” (Matej 3,17) Da je Hristos taj predmet uzeo u svoje ruke, i pretvaranjen kamenja u hleb potvrdio da je Božji Sin, On bi kao Eva, otkrio nedostatak poverenja u Boga. Njegov zadatak završio bi se neuspehom.
Međutim, Hristovo najvažnije preimućstvo bilo je da živi po Reči svoga Oca. Uprkos velikoj gladi, On je ovako odgovorio na sotonino iskušenje: „Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.” (Matej 4,4)
U drugom pokušaju da Ga pobedi, sotona Mu je pokazao panoramski prizor svetskih carstava i obećao: „Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se.” (Matej 4,9) On je pokušao da nagovesti da bi Hristos čineći tako mogao da povrati svet i na taj način završi svoje delo ne trpeći samrtne muke na Golgoti. Bez ijednog trenutka oklevanja, i u potpunoj pokornosti Bogu, Isus je zapovedio: „Idi od mene sotono!” Tada je, koristeći se Svetim pismom, kao najdelotvornijim oružjem, rekao: „Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi.” (Matej 4,10) Njegove reči okončale su bitku. Iako je očuvao svoju potpunu zavisnost od Oca, Hristos je pobedio sotonu. Otkrivanje planova na Golgoti. Svemirska borba dostigla je vrhunac na Golgoti. Kako se približavalo vreme njenog završetka, sotona je pojačavao svoje napore da spreči Isusovu službu. Sotona je uspešno iskoristio verske vođe onog vremena, čija je ljubomora zbog Hristove omiljenosti u narodu izazvala takve nevolje, da je On morao da završi svoju javnu službu (Jovan 11,45-54). Izdajom jednog od svojih učenika i svedočenjem lažnih svedoka, Isus je bio uhapšen, saslušan i osuđen na smrt (Matej 26,63.64; Jovan 19,7). U potpunoj poslušnosti volji svoga Oca, Isus je ostao veran sve do smrti.
Korist od Hristovog života i Njegove smrti širi se izvan ograničenog sveta ljudskog roda. Govoreći o krstu, Isus je rekao: „Sad će biti isteran knez ovoga sveta (sotona) napolje” (Jovan 12,31), „knez ovoga sveta osuđen je”. (Jovan 16,11)
Svemirska borba dostigla je svoj vrhunac na krstu. Ljubav i verna poslušnost koju je Hristos tamo pokazao uprkos sotoninoj surovosti, potkopala je položaj kneza sotone, potvrđujući njegovu konačnu propast. Borba za Isusovu istinu. Velika borba, koja besni oko Hristove vlasti, obuhvata danas ne samo Njegov Zakon, već i Njegovu Reč – Sveto pismo. Pristupi u tumačenju Biblije su tako postavljeni da dopuštaju malo ili nimalo prostora za božansko otkrivenje.[2] Sveto pismo tako se izlaže kao da se ne razlikuje od bilo kog drugog starog dokumenta i analizira se istom kritičkom metodologijom. Sve veći broj hrišćana, uključujući teologe, više ne posmatraju Sveto pismo kao Božju Reč, nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. U skladu sa tim, oni su dospeli dotle da sumnjaju u biblijsko gledište o ličnosti Isusa Hrista; o Njegovoj prirodi, o rođenju preko devojke, a o čudima i vaskrsenju naširoko se raspravlja.[3] Najpresudnije pitanje. Kada je Hristos upitao: „Ko govore ljudi da je Sin čovečji?”, učenici su odgovorili: „Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija ili koji od proroka”. (Matej 16,13.14) Drugim rečima, većina Njegovih savremenika smatrali su Ga samo čovekom. Sveto pismo nastavlja ovaj izveštaj; Isus je upitao svoju dvanaestoricu: „A vi šta mislite ko sam ja?”
„A Simon Petar odgovori i reče: ti si Hristos, sin Boga živoga.”
„I odgovarajući Isus reče mu: blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima.” (Matej 16,15-17)
Danas se svako suočava sa istim pitanjem koje je Isus postavio svojim učenicima. Čovekov odgovor na ovo pitanje života i smrti zavisi od njegove vere u svedočanstvo Božje Reči. Središte biblijskih nauka. Hristos je središte Svetoga pisma. Bog nas poziva da shvatimo istinu kakva je u Isusu (Efescima 4,21), jer je On istina (Jovan 14,5). Jedno od sotoninih lukavstava u svemirskom sukobu sastoji se u pokušaju da ubedi ljude da mogu da shvate istinu odvojeno od Isusa. Tako je predloženo nekoliko središta istine ili posebno ili u kombinaciji; (1) čovek, (2) priroda ili vidljivi svemir, (3) Sveto pismo i (4) Crkva.
Dok ova središta, imaju svoj udeo u otkrivanju istine, Sveto pismo iznosi Hrista kao Tvorca svih njih i koji sve nadmašuje. Sva ona svoje stvarno značenje nalaze samo u Onome od koga i potiču. Odvajanje biblijske nauke od Njega vodi do pogrešnog razumevanja „puta, istine i života”. (Jovan 14,6) Prirodi i cilju antihrista odgovara da nameće druga središta istine, a ne Hrista. (Na grčkom originalu antichrist može da znači ne samo „protiv” Hrista, već i „umesto” Hrista). Time što je u crkvenim učenjima postavio neka druga središta umesto Hrista, sotona postiže svoj cilj skreće pažnju sa Onoga koji je jedina nada čovečanstva. Zadatak hrišćanske teologije. Svemirsko viđenje otkriva sotonin pokušaj da ukloni Hrista sa Njegovog pravog mesta u svemiru i u istini. U objašnjenju Boga i Njegovog odnosa prema svojim stvorenjima, teologija mora da otkrije svu nauku u svetlosti Hrista. Punomoć hrišćanske teologije nadahnjuje poverenje u verodostojnost Božje Reči i zamenjuje Hristom sva ostala predložena središta istine. Kada tako čini, prava hrišćanska teologija dobro služi Crkvi, jer onda dopire do korena svemirske borbe, izlaže je i sastavlja sa jedinim neospornim dokazom – Hristom onako kako je otkriven u Svetome pismu. Iz ove perspektive Bog može da koristi teologiju kao delotvorno sredstvo za pomaganje čovečanstvu u njegovom suprotstavljanju sotoninim naporima na Zemlji.
Značaj nauke
Nauka o velikoj borbi otkriva nam strahovitu bitku koja pogađa svako biće koje se rodi na svetu – koja, u stvari, dopire u svaki ugao svemira. Sveto pismo kaže: „Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba.” (Efescima 6,12) Nauka stvara stalno stanje budnosti. Shvatanje ove nauke ubeđuje čoveka u potrebu suzbijanja zla. Uspeh je moguć samo pouzdanjem u Isusa Hrista, Zapovednika nad vojskama, u Onoga koji je „krepak i silan, Gospod silan u boju”. (Psalam 24,8) Kao što apostol Pavle kaže, prihvatanje Hristovog shvatanja opstanka nalaže da se uzme „sve oružje Božje, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se. Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravu jevanđelja mira; a svrh svega uzmite štit vere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga; i kacigu spasenja uzmite, i mač duhovni koji je reč Božja. I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakim trpljenjem i molitvom za sve svete” (Efescima 6,13-18). Kakva prednost za prave hrišćane da žive životom koji je obeležen strpljenjem i vernošću, spremnošću u svako doba za borbu (Otkrivenje 14,2) i ispoljavanjem stalne zavisnosti od Onoga koji nas je učinio više nego pobednicima (Rimljanima 8,37). Ona objašnjava tajnu patnje. Zlo ne potiče od Boga. Onaj za koga se kaže „omilela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje” (Jevrejima 1,9), ne treba da se krivi za bedu u svetu. Sotona, pali anđeo, odgovoran je za svirepost i patnje. Mi možemo bolje razumeti pljačke, ubistva, sahrane, zločine i nesrećne slučajeve – ma koliko slamali srce – kada ih sagledamo u okviru velike borbe.
Krst svedoči o razornoj moći greha i dubinama Božje ljubavi prema grešnicima. Na taj način, tema o velikoj borbi uči nas da mrzimo greh, a volimo grešnika. Ona ističe sadašnju Hristovu brigu iz ljubavi prema svetu. Nakon svog povratka na Nebo, Hristos nije ostavio svoj narod kao siročad. U velikoj milosti On nam daje svaku moguću pomoć u borbi protiv zla. Sveti Duh je dobio nalog da zameni Hrista i bude naš stalni pratilac sve dok se Hristos ne vrati (Jovan 14,16; uporedi: Matej 28,20). Anđeli su takođe dobili nalog da se uključe u Njegovo delo spasenja (Jevrejima 1,14). Naša pobeda je osigurana. Mi možemo s nadom i hrabrošću gledati u budućnost, zato što naš Učitelj vrši nadzor. Naše usne mogu da iskažu hvalu za Njegovo delo spasenja. Ona otkriva vasionski značaj krsta. Spasenje ljudskog roda bilo je stavljeno na kocku u Hristovoj službi i smrti, jer je došao da položi svoj život za oproštenje naših grehova. Čineći tako, On je odbranio karakter svoga Oca, Zakona i vladavine na koje je lažno bačena ljaga.
Hristov život odbranio je Božju pravednost i dobrotu i pokazao da su Božji Zakon i vladavina pošteni. Hristos je otkrio neosnovanost sotoninog napada na Boga, pokazujući da potpunim oslanjanjem na Božju silu i milost, vernici koji se kaju mogu da se uzdignu iznad uznemiravanja i prepreka od svakodnevnih iskušenja i žive kao pobednici nad grehom.
[1] Ime „Lucifer” dolazi do latinske reči „lucifer” koja ima dva značenja. Prvo i nastarije značenje je zvezda Danica, a drugo, novije „svetlonoša”. Izraz „kćeri zorina” bio je uobičajeni izraz koji označava Zornjaču – Veneru. „Doslovno značenje jevrejskog izraza prevednog kao „Zvezdo danice, kćeri zorina” bio bi „Sjajni, sin zorin”. Slikovita primena sjajne planete Venere, najviše od svih nebeskih svetlih tela, na sotonu pre njegovog pada… najprikladnija je kao grafička ilustracija visokog položaja sa koga je Lucifer pao”. („Lucifer”, SDA Bible Dictionary, rev, ed., p.683).
[2] Vidi: General Conference Committee, „Methods of Bible Study”, 1986, Hasel, Biblical Interpretation Today (Washington, DC., Biblical Researech Institute of the General Conference of Severnth-day Adventists), 1985).
[3] Vidi: K. Runia, The Present-day Christological Debate (Downers Grove, IL: Inter-Varsity Press, 1984); G. C. Berkouwer, The Person of Christ (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eerdmans, 1954), pp.14-56.
