Svojom smrću na krstu Isus je pobedio sile zla. On, koji je pokorio demonske duhove tokom svoje zemaljske službe, skršio je njihovu silu i obezbedio im konačno prokletstvo. Isusova pobeda nam daje pobedu nad silama zla koje još uvek traže da nas kontrolišu, dok hodamo s Njim u miru, radosti i uvereni u Njegovu ljubav. Sada Sveti Duh nastava u nama i osvedočava nas u to. Kad smo stalno posvećeni Isusu kao našem Spasitelju i Gospodu, mi smo oslobođeni od tereta naših prošlih dela. Mi više ne živimo u tami, strahu ili silama zla, neznanju i besmislu našeg prethodnog načina života. U ovoj novoj slobodi u Isusu, pozvani smo da rastemo u sličnosti sa Hristovim karakterom, ostvarujući zajednicu s Njim svakog dana u molitvi, hraneći se Njegovom Rečju, razmišljajući o Njoj i o Njegovom proviđenju, pevajući Mu pesme hvale, okupljajući se na bogosluženju i učestvujući u misiji Crkve. Dok dajemo sebe u službi ljubavi drugima oko nas i svedočeći o Njegovom spasenju, Njegovo stalno prisustvo među nama kroz Duha preobražava svaki trenutak i svaki zadatak u duhovno iskustvo. (Ps. 1,1.2; 23,4; 77,11.12; Kol. 1,13.14; 2,6.14.15; Luka 10,17-20; Ef. 5,19.20; 6,12-18; 1. Sol. 5,23; 2. Pet. 2,9; 3,18; 2. Kor. 3,17.18; Fil. 3,7-14; 1. Sol. 5,16-18; Mat. 20,25-28; Jovan 20,21; Gal. 5,22-25: Rim. 8,38.39; 1. Jov. 4,4: Jevr. 10,25)
ROĐENJE JE TRENUTAK RADOSTI. Seme klija, a pojava prva dva lista čine baštovana srećnim. Beba se rodi, i njen prvi plač objavljuje ovom svetu da je tu jedan novi život na koji treba računati. Majka zaboravlja sav svoj bol i pridružuje se ostatku porodice u radosti i proslavi. Nacija je oslobođena i svi ljudi hrle na ulice i ispunjavaju gradske trgove, mašući simbolima njihove novootkrivene radosti. Ali zamislite da se ta dva lista ne umnože u četiri već ostanu isti ili nestanu; da se godinu dana kasnije beba niti smeje niti pravi prve korake već ostaje zaleđena u jednostavnosti svoje pojave na ovom svetu; nov oslobođen narod se za kratko vreme nađe u zatvoru straha, mučenja i zarobljeništva.
Radost baštovana, ushićenje majke, obećanje slobodom ispunjene budućnosti pretvaraju se u razočarenje, tugu i žalost. Rast – neprekidni, stalni, sazrevajući i plodonosni rast – je od suštinskog značaja za život. Bez njega rođenje nema značaj ili svrhu ili sudbinu.
Rast je nerazdvojna jednačina života – i fizički i duhovni. Fizički rast zahteva odgovarajuću ishranu, okruženje, negu, vežbanje, obrazovanje, trening i svrhom ispunjen život. Ali mi ovde razmatramo duhovni rast. Kako rastemo u Hristu i sazrevamo kao hrišćani? Koja su obeležja duhovnog rasta?
Život počinje smrću
Možda najosnovniji i jedinstven princip u vezi hrišćanskog života je da on počinje smrću – zaista, kroz dva dešavanja smrti. Prvo, smrt Hrista na krstu čini mogućim naš novi život – slobodan od dominacije sotone (Kol. 1,13-14), slobodan od osude greha (Rim. 8,1), slobodan od smrti kao kazne za greh (Rim. 6,23) – i donosi izmirenje sa Bogom i ljudima. Drugo, umiranje svome „ja“ čini mogućim da uzmemo život koji nam Hristos nudi. Kao posledica, treće, mi hodamo u novom životu.
Hristova smrt. Krst je centralni deo Božjeg plana spasenja. Bez njega sotona i njegove demonske sile ne bi bile poražene, problem greha ne bi bio rešen, a smrt ne bi bila pobeđena. Apostol nam govori: „Krv Isusa Hrista, sina Njegova, očišćava nas od svakoga grijeha.“ (1. Jovanova 1,7) „Jer Bogu tako omilje svijet“, kaže Biblija u najomiljenijem pasusu, „da je i Sina svojega jedinorodnoga dao“. Jedinstvenost Božjeg dara nije bio u tome da je On dao svog Sina već da Ga je dao da umre za naše grehe. Bez krsta ne bi moglo biti opraštanja greha, ni večnog života, ni pobede nad sotonom.
Kroz svoju smrt na krstu, Hristos je pobedio sotonu. Iz vatrenih iskušenja u pustinji pa kroz agoniju u Getsimaniji, sotona je nemilosrdno vodio napad na Sina Božjeg – da oslabi Njegovu volju, da prouzrokuje Njegovo posrnuće, da Ga vodi ka nepoverenju u Njegovog Oca, i da vrši pritisak na Njega da skrene sa puta nošenja gorke čaše greha čovečanstva kao zamenske žrtve. Krst je bio konačan napad. „Sotona sa svojim anđelima, u ljudskom obličju bio je prisutan“[1] tamo da vodi veliki rat protiv Boga do samog kraja, u nadi da će Hristos čak i sada sići sa krsta i propustiti da ispuni Božju spasonosnu nameru ponude svog Sina kao žrtve za greh (Jovan 3,16). Ali Hristos, polažući svoj život na krstu, skršio je sotoninu silu, „svukavši poglavarstva i vlasti“ i „izvede ih na ugled slobodno, i pobijedi ih na njemu“ (Kol. 2,15). Na krstu „bitka je izvojevana. Njegova [Hristova] desnica i sveta ruka donela Mu je pobedu. Kao Pobednik, On je postavio svoju zastavu na večnim visinama. … Celo Nebo proslavljalo je Spasiteljevu pobedu. Sotona je bio pobeđen i znao je da je njegovo carstvo propalo“.[2]
Apostolov živopisan opis u Kološanima je vredan pažnje. Prvo, Hristos je svukao poglavarstva i sile zla. Grčka reč za svući doslovno znači „skinuti“. Zbog krsta, sotona stoji sa skinutim svim demonskim moćima nad Božjim ljudima, sve dok oni polažu svoje poverenje u Onoga koji je izvojevao pobedu na krstu. Drugo, taj krst je sotonu i njegovu vojsku „izvedo na ugled“ pred celim Univerzumom. Onaj koji se ranije hvalisao „izjednačiću se s Višnjim“ (Isa. 14,14) sada je postao kosmički prizor sramote i poraza. Zlo neće više imati moć nad vernicima, koji su prešli iz carstva tame u carstvo svetlosti (Kol. 1,13). Treće, krst je obezbedio konačnu, eshatološku pobedu nad sotonom, grehom i smrću.
Tako je krst Hrista postao sredstvo Božje pobede nad zlom:
- Sredstvo kojim opraštanje greha postaje moguće (Kol. 2,13)
- Kosmički prikaz univerzalnog pomirenja (2. Kor. 5,19)
- Uverenje sadašnjih mogućnosti pobedonosnog života i rasta u Hristu, u kome greh neće vladati u našim umovima ili telima (Rim. 6,12) – i naš status kao sinova i kćeri Božjih (Rim. 8,14).
- Jedna eshatološka izvesnost koju je ovaj svet zla, koga je nekada uzurpirao sotona svojom vlašću, biće očišćen od prisustva i sile greha (Otkr. 21,1).
Pri svakom koraku na ovoj lestvici spasenja i pobede, mi vidimo ispunjenje Hristovog proročanstva: „Ja vidjeh sotonu gdje spade s neba kao munja“ (Luka 10,18).
Hristos sa krsta je Božja spasonosna akcija za problem greha. Da ne bismo zaboravili tu činjenicu, Isus je izjavio da će se Njegova krv „proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha“ (Mat. 26,28). Ovo prolivanje krvi je ključno za doživljaj i poštovanje spasenja. Pored ostalog, to govori o grehu. Greh je stvaran. Greh je skup. Stisak greha je tako neizmeran i smrtonosan da opraštanje greha i sloboda od njegove moći i krivice nisu mogući bez „skupocjene krvi Hrista“ (1. Pet. 1,19). Ova istina o grehu treba da se priča iznova i iznova, zato što mi živimo u svetu koji poriče stvarnost greha ili ostaje ravnodušan na to. Ali na krstu smo suočeni sa đavolskom prirodom greha, koji može biti očišćen samo tom krvlju „koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha“ (Mat. 26,28).
Ne zaboravimo nikada i ne budimo ravnodušni na činjenicu da je Isus umro za naše grehe i da bez Njegove smrti ne bi moglo biti oproštenja. Naši gresi su doveli Isusa na krst. Kao što Pavle tvrdi: „Jer Hristos još kad slabi bjesmo umrije u vrijeme svoje za bezbožnike. … što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas“ (Rim. 5,6.8). Ili, kao što Elen Vajt izjavljuje, da su gresi „teško pritiskivali Hrista, a osećanje Božjeg gneva protiv greha, razaralo je Njegov život“.[3] Nema bega od potvrđivanja i objavljivanja „jedanput“ (vidi Rim. 6,10; Jevr. 7,27; 10,10) žrtvenom i zamenskom prirodom Isusove smrti.
Nas nije spasio Hristos, dobri čovek, Hristos, Božji čovek, Hristos, veliki Učitelj ili Hristos, bezgrešan Primer. Nas je spasao Hristos na krstu: „Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov. ‘Ranom Njegovom mi se iscelismo'“.[4]
Isusova krv, tako, obezbeđuje oproštenje od greha i baca seme za novi rast. Jedan od prvih aspekata ovog novog i rasta u hrićanskom životu je pomirenje. Krst je Božji instrument kojim utiče na pomirenje čoveka sa Njim. „Bog bješe u Hristu“, kaže apostol Pavle, „i svijet pomiri sa sobom“ (2. Kor. 5,19). Zbog onoga što je učinio na krstu, mi sad možemo da stojimo pred Bogom bez greha i bez straha. Ono što nas je otuđilo od Boga je rešeno. “ Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša“ (Ps. 103,12). Taj čovek na krstu je otvorio jedan novi put ka samom Božjem prisustvu. „Svrši se“, objavio je On na krstu, a zatim je podsticao svoje sledbenike da uđu u stalno zajedništvo sa Bogom.
Pomirenje sa Bogom momentalno otvara drugu fazu procesa rasta u spasenju: pomirenje sa drugim ljudima. Jedna od prelepih slika na krstu je ona sa mnoštvom ljudi okupljenih tamo. Nisu svi bili Isusovi poštovaoci. Nisu svi bili sveci. Ali pogledajte ljude. Bilo je Egipćana koji su uzdizali svoje poslovne sposobnosti; bilo je Rimljana koji su se hvalisali svojom civilizacijom i kulturom; bilo je Grka koji su bili izvanredni u svom učenju; bilo je Jevreja koji su se smatrali Božjim izabranim narodom; bilo je fariseja koji su mislili da su izabrani od izabranih; bilo je sadukeja koji su mislili da su doktrinarno čisti; bilo je robova koji su tražili slobodu; bilo je slobodnih ljudi koji su se prepuštali luksuzu dokolice; bilo je muškaraca, žena i dece.
Ali ovaj krst nije pravio razliku među njima. On im je svima sudio kao grešnicima; on je svima njima ponudio božanski put pomirenja. U podnožju krsta zemlja je nivo. Svi su tu zajedno – i ništa više ne deli čovečanstvo. Novo zajednica je započeta. Novo zajedništvo počinje. Istok se spaja sa zapadom, sever se spušta do juga, ljudi bele kože se rukuju sa ljudima crne kože, bogati se naginje da stegne šaku siromašnog. Ovaj krst nudi svima fontanu krvi – da okuse slatkoću života, da dele s drugima iskustvo blagodati i da objavljuju ovom svetu pojavu jednog novog života, nove porodice (Ef. 2,14-16). Tako je ovaj krst započeo pobedu nad sotonom i grehom i, shodno tome, doneo novi život u Hristu.
Umiranje svome „ja“. Drugi značajan aspekt hrišćanskog novorođenja i rasta je smrt starom sebi. Vi ne možete čitati Novi Zavet a da ne razumete ovaj temeljni aspekt novog života hrišćanina. Čitajte Galatima 2,19-20: „S Hristom se razapeh. A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u tijelu, živim vjerom sina Božijega, kojemu omiljeh, i predade sebe za mene.“ Ili čitajte Rimljanima 6,6-11: „Stari [se] naš čovjek razape s Njime, da bi se tijelo grješno pokvarilo, da više ne bismo služili grijehu. … i vi dakle držite sebe da ste mrtvi grijehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našemu“. Ili čitajte Isusov proglas o principu novog života: „Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi“ (Jovan 12,24).
Hrišćanski život, tako, ne počinje rođenjem. On počinje smrću. Sve dok naše „ja“ ne umre, dok se ono ne razapne, uopšte nema početka. Mora doći do radikalne, promišljene, totalne operacije samog sebe. „Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2. Kor. 5,17). „Hrišćanski život nije preinačenje ili poboljšanje staroga, već preobražaj prirode. To znači umiranje svome „ja“ i grehu i potpuno novi život. Ova promena može se sprovesti samo uspešnim delovanjem Svetoga Duha.“[5] Apostol naglašava i smrt grehu i vaskrsenje u novi život kroz iskustvo krštenja: „Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo.“ (Rim. 6,3-4) Krštenje ovako na simboličan način otvara vrata novom životu i nalaže nam da rastemo u Hristu.
Nešto se dešava osobi koja prihvati Isusa kao Spasitelja i Gospodara. Simon kolebljivac postaje Petar hrabri. Saul progonitelj postaje Pavle objavitelj. Toma sumnjičavi postaje misionar preko granica. Plašljivost ustupa mesto hrabrosti. Neverovanje ustupa mesto baklji vere. Zavist biva progutana ljubavlju. Lični interesi nestaju pred bratskom brigom. Grehu nema mesta u srcu. Naše „ja“ je razapeto. Pavle otuda piše: „Svucite staroga čovjeka s djelima njegovijem, i obucite novoga, koji se obnavlja za poznanje, po obličju Onoga koji ga je sazdao“ (Kol. 3,9-10).
Isus je insistirao: „ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom“ (Mat. 16,24; uporedi sa Luka 9,23). U hrišćanskom životu, umiranje svome „ja“ nije mogućnost već nužnost. Ovaj krst i njegovi zahtevi – i momentalni i konačni – moraju da se suoče sa hrišćanskim učeništvom i zahtevaju apsolutni odgovor. Moćan komentar Ditriha Bonhofera je vredan pomena: „Ako je naše hrišćanstvo propustilo da dosegne ozbiljnost učeništva, ako smo jevanđelje sveli na emocionalno uzdizanje koje ne traži žrtvu i ne uspeva da razlikuje prirodno i hrišćansko postojanje, onda ne možemo da pomognemo u vezi nošenja krsta u običnim svakodnevnim nesrećama, kao iskušenjima i nevoljama života… Kad Hristos pozove nekog čoveka, on mu nudi da dođe i umre. … to je svaki put ista smrt – smrt u Isusu Hristu, smrt starog čoveka na Njegov poziv“.[6] (proveriti moj prevod citata za svaki slučaj)
Tako je poziv u hrišćanski život – poziv ka krstu – da se stalno odričemo sebe i svoje uporne želje da budemo svoj sopstveni spasitelj i da prionemo čvrsto za Čoveka na krstu, da „da vjera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj“ (1. Kor. 2,5).
Živeti novi život. Treći aspekt rasta u Hristu je živeti novi život. Jedno od velikih nerazumevanja hrišćanskog života je da je spasenje besplatan dar Božje blagodati – i to je kraj te priče. Ali nije. Da, istina je da u Hristu „imamo izbavljenje krvlju Njegovom, i oproštenje grijeha, po bogatstvu blagodati njegove“ (Ef. 1,7). Takođe je istina da „ste blagodaću spaseni kroz vjeru; i to nije od vas, dar je Božij. Ne od djela, da se niko ne pohvali“ (Ef. 2,8-9).
Da, blagodat je besplatna. Ali blagodat je Boga koštala života Njegovog Sina. Besplatna blagodat ne znači da je blagodat jeftina. Ponovo ćemo citirati Bonhofera: „Jeftina blagodat je propovedanje o opraštanju bez zahtevanja pokajanja, krštenja bez crkvene discipline, večere Gospodnje bez priznanja greha, oprosta bez ličnog priznanja. Jeftina blagodat je blagodat bez učeništva, blagodat bez krsta, blagodat bez Isusa Hrista, živog i utelovljenog“.[7]
Jeftina blagodat nema ništa sa Isusovim pozivom. Kad Isus pozove neku osobu, On joj nudi da nosi krst. Biti učenik znači biti sledbenik, a biti Isusov sledbenik nisu jeftine trice. Pavle Korinćanima silno piše o obavezama blagodati. Prvo, on govori o svom iskustvu: „Ali po blagodati Božijoj jesam što jesam, i blagodat Njegova što je u meni ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju njih, ali ne ja nego blagodat Božija koja je sa mnom“ (1. Kor. 15,10). Ovim Pavle potvrđuje vrhovnu vlast Božje blagodati u njegovom životu. I momentalno on dodaje da mu ova blagodat nije data uzalud. Grčka reč eis kenon doslovno znači „za prazninu“. To znači da Pavle nije primio blagodat da bi vodio jedan uzaludan, isprazan život – već život ispunjen plodovima Duha, pa čak još, ne u svojoj sili, već u sili prebivajuće blagodati. Slično tome, on se zalaže zajedno sa vernicima „da ne primite uzalud blagodat Božiju“ (2. Kor. 6,1).
Blagodat Božja nije tu da nas oslobodi od jedne vrste praznine, da bi nas postavila u neku drugu vrstu praznine. Božja blagodat je Njegova aktivnost da nas pomiri sa Sobom, da nas učini delom Božje porodice. Kad dođemo u tu porodicu, mi živimo u toj porodici, imajući plodove Božje ljubavi kroz silu Njegove zapanjujuće blagodati.
Rast u Hristu, stoga, jeste rast u zrelosti da bismo iz dana u dan odražavali Hristovu volju i hodali Hristovim putem. Otuda pitanje: koja su obeležja zrelog života i znakova njegovog stalnog rasta? Bez iscrpljujućeg navođenja stavki, možemo da se osvrnemo na sedam takvih obeležja.
Obeležja rasta u Hristu
- Život Duha. Isus je rekao Nikodimu: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije“ (Jovan 3,5). Bez obnavljajuće sile Svetog Duha, hrišćanski život ne može čak ni da počne. On je Duh istine (Jovan 14,17). On nas vodi u svakoj istini (Jovan 16,13) i čini da razumemo volju Božju kakva je otkrivena u Bibliji. On nas uverava u greh, pravdu i i sud (Jovan 16,7-8), bez čega ne možemo da dokučimo sadašnje i večne posledice naših akcija i života koji vodimo. Preobražavajuća sila i prisustvo Duha u našim životima je ono što nas čini sinovima i kćerima Božjim (Rim. 8,14). Kroz Duha Hristos „stoji u nama“ (1. Jov. 3,24). Prebivanjem Duha dolazi novi život – nov u tome da odbacuje stare načine razmišljanja, ponašanja i odnose koji su protiv Božje volje; nov i u tome da od nas čini nova stvorenja, pomirena i otkupljena, oslobođena greha da bismo rasli u pravednosti (Rim. 8,1-16) i da bi odražavali Isusov lik „iz slave u slavu“ (2. Kor. 3,17-18). „Kada Božji Duh osvoji srce, On preobražava i život. Grešne misli se odbacuju, rđava dela napuštaju; ljubav, poniznost i mir zauzimaju mesto gneva, zavisti i svađe. Radost zauzima mesto žalosti, a lice odsjajuje nebeskom svetlošću. Niko ne vidi ruku koja podiže teret ili zapaža svetlost koja silazi iz nebeskih dvorova. Blagoslov dolazi onda kada se duša verom pokorava Bogu. Tada sila nevidljiva za ljudsko oko, stvara novo stvorenje po Božjem obličju.“[8]
Duh čini da smo „našljednici dakle Božiji, a sunašljednici Hristovi: jer s Njim stradamo da se s Njim i proslavimo“ (Rim. 8,17). Život Duha je stoga poziv na duhovnu akciju: Odbacite stara pravila greha i budite saučesnici Hristove patnje u sadašnjem životu da bismo bili saučesnici sa Njim u budućoj slavi. Hrišćanska duhovnost stoga nije nekakav let u jedan svet mašte i misticizma. To je poziv na patnju, saučestvovanje, svedočenje, bogosluženje i življenje života Hristovog u ovom svetu, u našim zajednicama i u našim domovima. Ovo je moguće samo u prebivajućem prisustvu Duha. Isusova molitva je da dok smo još u ovom svetu mi ne treba da budemo od ovog sveta (Jovan 17,15). Mi moramo da živimo u ovom svetu – to je mesto našeg stanovanja i to je arena naše misije. Ali mi ne pripadamo ovom svetu, jer su naše državljanstvo i nada u svetu koji će doći (Fil. 3,20).
Pavle opisuje ovaj Duhom osposobljen život kao život duhovnog rasta i sazrevanja. Ovakva zrelost će odbaciti telesna dela – „preljubočinstvo, kurvarstvo, nečistotu, besramnost, idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, sablazni, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, žderanja, i ostala ovakova“ (Gal. 5,19-21) – i prigrliće i davaće plodove Duha: „ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vjera, krotost, uzdržanje“ (Gal. 5,22-23).
- Život ljubavi i jedinstva. Hrišćanski život je život jedinstva, život pomirenja s Bogom, s jedne strane, i pomirenje sa drugim ljudima, s druge strane. Pomirenje je isceljenje od narušavanja međuljudskih odnosa a primarni uzrok ovog narušavanja u međuljudskim odnosima je greh. Greh nas je odvojio od Boga (Isa. 59,2) i pocepao čovečanstvo na mnoštvo frakcija – rasnu, etničku, rodnu, po nacionalnostima, po boji, po kastama itd. Isusovo jevanđelje rešava ovaj problem greha i sve narušavajuće činioce povezane s njim i stvara jedan novi poredak jedinstva i pomirenja. Stoga Pavle može da kaže da Bog „pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista“ (2. Kor. 5,18). Iz ovog pomirenja je rođena nova zajednica – otkupljena zajednica obeležena vertikalnim jedinstvom sa Bogom i horizontanim jedinstvom da drugim ljudima. Zaista je ovaj život ljubavi i jedinstva jezgro jevanđelja. Nije li Isus tako rekao u svojoj prvosvešteničkoj molitvi: „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i Ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svijet vjeruje da si me Ti poslao“ (Jovan 17,20-21)? Celokupna Isusova misija spasenja i sila Njegovog jevanđelja vape za potvrdom u ljubavi i jedinstvu koje mora da povezuje članove zajednice otkupljenih. Nema hrišćanskog rasta bez takve ljubavi i jedinstva. A gde ovo jedinstvo i ljubav preovlađuju, svi zidovi koji razdvajaju ljude će se srušiti. Prepreke rasne, nacionalnog porekla, rodne, između kasta, zbog boja i drugi razdvajajući činioci bivaju ukinute u životu osobe koja je doživela novo stvaranje, novo čovečanstvo (Ef. 2,11-16). Kako ta osoba raste i sazreva, slavna istina pomirenja, ljubavi i jedinstva sjaji sve jače i jače i u pojedinačnom i udruženom ispoljavanju hrišćanskog života.
Činilac ljubavi u hrišćanskom rastu je jedinstven za jevanđelje. Isus je to nazvao novom zapovešću (Jovan 13,34), ali ono što je novo se ne odnosi na ljubav već na predmet ljubavi. Ljudi vole, ali oni vole ono što je lako voleti – oni vole svoje. Ali Isus je uveo jedan novi činilac: „Kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom“. To znači, baš kao što je Isusova ljubav univerzalna, požrtvovana i potpuna, tako treba da bude i naša ljubav. Nova ljubav ne podiže nikakve prepreke; ona je uključiva; ona voli čak i neprijatelja. O toj vrsti ljubavi „visi sav zakon i proroci“ (Matej 22,37-40).
Zapovest da volimo naše bližnje nam ne ostavlja prostora za promene. Mi ne biramo koga ćemo voleti; mi smo pozvani da volimo sve. Kao deca jednog Oca, od nas se očekuje da volimo jedni druge. U paraboli o dobrom Samarjaninu, Hristos je pokazao da „naš bližnji nije samo onaj koji pripada našoj Crkvi i veri. To nema nikakve veze sa rasom, bojom ili društvenom razlikom. Naš bližnji je svaka osoba kojoj je potrebna naša pomoć. Naš bližnji je svaka duša koju je ranio i izmučio neprijatelj. Naš bližnji je svako ko je Božja svojina“.[9]
Istinska ljubav prema bližnjima prodire kroz boju kože i suočava se sa ljudskošću neke osobe; ona odbija da zaklon nađe pod kastom ali doprinosi obogaćenju duše; ona spašava dostojanstvo osobe od predrasuda prema dehumanizaciji; ona izbavlja sudbinu ljudi od filozofskog holokausta robovanja stvarima. U stvari, istinska ljubav u svakom licu vidi Božji lik – potencijalni, prikriveni ili stvarni. Hrišćanin koji raste i sazreva će posedovati takvu vrstu ljubavi, koja je zaista osnova hrišćanskog jedinstva.
- Život proučavanja. Hrana je osnova za rast. Funkcionisanje bilo kog živog organizma zahteva odgovarajuću i stalnu ishranu. Tako je i sa duhovnim rastom. Ali gde da nađemo duhovnu hranu? Prvenstveno iz dva izvora: stalne zajednice sa Bogom kroz proučavanje Njegove Reči i kroz negovanje molitvenog života. Nigde se važnost Božje Reči za duhovni život ne uči tako jasno kao u Isusovim rečima: „Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih“ (Matej 4,4). Isus pruža savršen primer kako On koristi Reč prilikom suočenja sa sotonom. „Isus je sreo sotonu rečima iz Pisma. ‘Pisano je’, rekao je On. U svakom iskušenju oružje Njegovog vojevanja bila je Božja reč. Sotona je tražio od Hrista neko čudo kao znak Njegove božanske prirode. Međutim, ono što je veće od svih čuda, čvrsto pouzdanje u ‘Ovako veli Gospod’ (Isaija 7,7), bio je znak koji se nije mogao pobiti. Dok god je Hristos ostao na tom položaju, kušač nije mogao da ostvari preimućstvo.“[10]
Isto je i sa nama. Psalmista kaže: „U srce svoje zatvorio sam riječ tvoju, da ti ne griješim“ (Ps. 119,11). Ovome treba dodati obećanje koje je dao apostol: „Jer je živa riječ Božija, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obje strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnijem“ (Jevr. 4,12). Kad hrišćanin koristi ovaj s obe strane oštar mač Duha za odbranu od sotoninih napada, on ili ona je na pobedničkoj strani ove bitke. Vernik je osposobljen da prodre u i proseče svaku prepreku na putu duhovnog rasta, da razazna šta je ispravno a šta pogrešno tako da može da se napravi dosledan izbor na ispravnoj strani, a da se uoči razlika između Božjeg glasa i sotoninog šapata. To je ono što Reč čini nezamenljivim sredstvom za duhovni rast.
„Sve je pismo“, pisao je Pavle, „od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen“ (2. Tim. 3,16-17). Da li želite da rastete u razumevanju istine i doktrine? Da li želite da znate kako da zadržite svoju dušu na pravom putu radi Boga? Da li želite da znate šta Bog ima u svojoj riznici za vas danas, sutra ili prekosutra? Uzmite Bibliju. Proučavajte je svakog dana. Pristupite tome s molitvom. Nema boljeg načina da upoznate Božju volju i potražite Njegov put.
- Život molitve. Bog nam govori kroz Svoju Reč. Poznavanje Njegove volje je deo duhovnog rasta – deo prisne zajednice s Njim. Još jedan aspekt ove prisne zajednice s Bogom i rastom u Njemu je molitva. Ako je Božja reč hleb koji hrani našu dušu, molitva je hleb koji našu dušu održava u životu. Molitva je razgovor sa Bogom, slušanje Njegovog glasa, klečanje u predaji i podizanje u punoj osposobljenosti Božjom snagom. To ne zahteva ništa od nas – osim da se odreknemo sebe, oslonimo na Njegovu snagu i čekamo Ga. Iz tog čekanja proističe sila sa kojom možemo da hodamo hrišćanskim putem i borimo se u duhovnom ratu. Molitva iz Getsimanije obezbedila je pobedu na krstu.
Pavle molitvu smatra toliko značajnom u hrišćanskom životu i rastu da on spominje šest temeljnih principa molitve: „molite se svagda“, „molite se Bogu duhom bez prestanka“; „molite se u duhu“; „stražite u molitvi“; „da vam ne dosadi molitva“; i „molite se… za sve svete“ (Ef. 6,18). Kao i farisej (Luka 18,11), i mi smo često u iskušenju da se molimo da bi nas neko video, za nas same, ili jednostavno rutinski. Ali efikasna molitva je u duhu samoodricanja, ispunjena Duhom, posrednička, molitva za potrebe drugih, čak dok se molimo za ispunjenje Božje volje na Zemlji tako što ćemo biti Njegovi verni svedoci. Molitva je trajna prisna zajednica s Bogom; ona je kiseonik za dušu, i bez nje duša atrofira i umire. „Molitva“, kaže Elen Vajt, „je jedna od najosnovnijih dužnosti. Bez nje ne možete da održite hrišćanski hod. Ona podiže, jača i oplemenjuje; kroz nju duša razgovara sa Bogom“.[11]
- Život posedovanja plodova. „Po rodovima njihovijem“, rekao je Isus, „poznaćete ih“ (Matej 7,16). Posedovanje plodova je značajan aspekt hrišćanskog rasta. Spasenje blagodaću se često pogrešno tumači kao odbijanje poslušnosti i posedovanja plodova. Ništa ne može biti dalje od biblijske istine. Da, mi smo spaseni besplatno verom u onome što je Božja blagodat učinila kroz Hrista, i nemamo ništa svoje čime bismo se hvalisali (Ef. 2,7-8; Jovan 3,16). Ali mi nismo spaseni da bismo radili šta nam je volja; mi smo spaseni da bismo živeli u skladu sa Božjom voljom. Nema ničeg legalističkog i stoga nepotrebnog vezi poslušnosti Zakonu, već je to prirodan tok u Božjem blagodatnom oslobađanju od greha. Otuda, „i vjera ako nema djela, mrtva je po sebi“ (Jakov 2,17).
Razmotrite Isusovu tvrdnju i nadu u Jovanu 14 i 15. Ova tvrdnja je Njegova veza sa Ocem, a nada je za vezu Njegovih učenika sa Njim. Na početku, Isus tvrdi: „…kao što ja održah zapovijesti Oca svojega i ostajem u ljubavi Njegovoj“ (Jovan 15,10). Isusova poslušnost Njegovom Ocu nije legalističko povinovanje već rezultat Njegovog prebivanja u Očevoj ljubavi. Blizak odnos između Oca i Sina je zasnovan na ljubavi i samo ljubavi, i to je ta ljubav koja je vodila Sina da prihvati Očevu volju i iskusi gorčinu Getsimanije i Golgote.
Isus koristi odnos ljubavi Otac-Sin kao ilustraciju vrste odnosa koju Njegovi učenici treba da imaju sa Njim. Baš kao što je odnos Isusa sa Ocem prethodio Njegovoj poslušnosti Ocu, tako bi trebalo da odnos učenika sa Isusom prethodi njihovoj poslušnosti Njemu. „Ako imate ljubav k Meni, zapovijesti Moje držite“ (Jovan 14,15). „Nego da vidi svijet da imam ljubav k Ocu, i kao što mi zapovjedi Otac onako tvorim“ (stih 31).
Zapazite kakvu je nadu imao Isus za svoje učenike. On radi kako mu je Otac zapovedio tako da svet može da prepozna Njegov odnos ljubavi sa Ocem. Odnos ljubavi prethodi činjenju Očeve volje. On voli Svog Oca i otuda dragovoljno čini volju Njegovog Oca. Isto tako, Isus očekuje od svojih učenika ljubav u načelu. „Budite u meni“, kaže On, „i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete“ (Jovan 15,4). Posedovanje plodova, poslušnosti i život u skladu sa Božjom voljom su tako osnovna obeležja duhovnog rasta. Odsustvo plodova upućuje na odsustvo prebivanja u Hristu.
- Život duhovnog rata. Hrišćansko učeništvo nije lako putovanje. Mi smo uvučeni u jedan rat koji je stvaran i opasan. Kao što Pavle kaže: „Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba. Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se“ (Ef. 6,12-13).
U ovom ratu, natprirodne sile su se urotile protiv nas. Baš kao što anđeli Gospodnji učestvuju u službi služenja Njegovim sledbenicima, izbavljajući ih od zla, i vodeći ih u duhovnom rastu (Ps. 34,7; 91,11-12; Dela 5,19-20; Jevr. 1,14; 12,22), tako pali anđeli temeljno kuju zaveru da nas odvrate od zahteva učeništva. Biblija tvrdi da su sotona i njegovi anđeli gnevni prema Isusovim sledbenicima (Otkr. 12,17) a sam đavo „kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1. Pet. 5,8-9). Put duhovnog rasta je ispunjen đavolovim klopkama, i tu naš duhovni rat postaje svirep. Otuda Pavle koristi neke jake reči akcije: Ustanite! Preduzmite akciju! Postavite se! Budite snažni! (Ef. 6,12-13). „Hrišćanski život je borba i napredovanje. U ovom ratu nema odustajanja; napor je neprekidan i istrajan. Neprestanim naporima održavamo pobedu nad sotonskim iskušenjima. Hrišćanska potpunost mora se izgrađivati nezadrživom snagom i održavati odlučnom usmerenošću cilju. … Svi moraju da uđu u ovu borbu za sebe; niko ovu borbu ne može da vodi umesto nas. Pojedinačno smo odgovorni za ishod borbe.“[12]
Međutim, Bog nas nije ostavio same u ovom ratu. On nam je obezbedio pobedu u i kroz Hrista Isusa (1. Kor. 15,57). On nam je dao dobro isprobano oružje kojim ćemo se suočiti sa neprijateljem. Pavle za ovo oružje kaže da sadrži opasač istine, oklop pravde, obuću jevanđelja mira, štit vere, kacigu spasenja, mač duhovni i neiscrpnu moć molitve (Ef. 6,13-18). Vođeni takvim oružjem, u potpunosti zavisni od neiscrpne moći Duha, mi ne možemo ništa drugo nego da rastemo u duhovnoj hrabrosti i pobedimo u ratu u kome učestvujemo.
- Život slavljenja Boga, svedočenja i nadanja. Hrišćanski rast se ne dešava u nekakvom vakuumu. On se, s jedne strane, odvija u zajednici spasenih, a, s druge strane, kao svedok zajednici koja treba da bude spasena. Posmatrajte zajednicu apostola. Uskoro nakon Hristovog vaznesenja, i praćena silom Svetog Duha, rana crkva je i pojedinačno i grupno pokazivala svoj rast i zrelost u slavljenju Boga, druženju, proučavanju i svedočenju (Dela 2,42-47; 5,41-42; 6,7). Bez grupnog slavljenja Boga, mi propuštamo naš identitet i poprište našeg druženja, a u tom druženju i međusobnim odnosima sa drugima mi sazrevamo i rastemo. Otuda i savet apostola: „I da razumijevamo jedan drugoga u podbunjivanju k ljubavi i dobrijem djelima, ne ostavljajući skupštine svoje, kao što neki imaju običaj, nego jedan drugoga svjetujući, i toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni“ (Jevr. 10,24-25).
Što više rastemo u slavljenju Boga, proučavanju i druženju, to više težimo da služimo i svedočimo. Hrišćanski rast zahteva rast u službi (Matej 20,25-28) i rast prema svedočenju. „Kao što otac posla mene“, rekao je Isus, „i ja šaljem vas“ (Jovan 20,21). Hrišćanski život nikad nije bio zamišljen kao život u nekom krugu svog „ja“, već da uvek bude u službi i svedočenju drugima. Veliki nalog u Mateju 28 zahteva od hrišćana da budu dovoljno zreli da nose jevanđelje opraštanja ovom svetu oko nas da da bi svi upoznali spasonosnu Božju blagodat. Znak života Duha i hrišćanskog rasta je život širenja svedočenja – Jerusalim, Judeja, Samarija i do kraja zemlje (Dela 1,8).
Mi živimo, slavimo Boga, družimo se i svedočimo tokom vremena – a za jednog hrišćanina, vreme ukazuje na budućnost. “ I trčim“, kaže Pavle, „k biljezi, k daru gornjega zvanja Božijega u Hristu Isusu“ (Fil. 3,12-14). Vodite posvećeni život, kaže taj isti apostol: „Cijeli vaš duh i duša i tijelo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Sol. 5,23). Rast u Hristu je tako rast u očekivanju, u nadi konačnog iskustva spasenja u Carstvu koje dolazi. „Poniznoj, verujućoj duši, Božji dom na Zemlji su vrata Neba. Pesme hvale, molitva, reči koje izgovaraju Hristovi predstavnici, su Božja izabrana sredstva za pripremu ljudi za crkvu gore, za to uzvišeno slavljenje Boga u koje tada neće moći da uđe ništa pogano.“[13]
[1] Elen G. Vajt Čežnja vekova, str. 746, 749.
[2] Ibid., 758.
[3] Ibid., 687.
[4] Ibid., 25.
[5] Ibid., 172.
[6] Dietrich Bonhoeffer, The Cost of Discipleship (New York: The Macmillan Company, 1959), pp. 78, 79.
[7] Ibid., 47.
[8] Elen G. Vajt Čežnja vekova, str. 173
[9] Ibid., 503.
[10] Ibid., 120.
[11] White, Testimonies for the Church, vol. 2, p. 313
[12] ________, U potrazi za boljim životom, p. 453.
[13] ________, Testimonies, vol. 5, p. 491.
