U Hristovom životu savršene poslušnosti Božjoj volji, u Njegovoj patnji, smrti i vaskrsenju Bog je dao jedino sredstvo pomirenja za ljudski greh, tako da oni koji verom prihvate ovo pomirenje mogu imati večni život, a celokupno stvaranje može bolje razumeti Tvorčevu bezgraničnu i svetu ljubav. Ovo savršeno pomirenje opravdava pravednost Božjeg zakona i milostivost Njegovog karaktera; jer ovo dvoje osuđuju naš greh i daju nam oproštenje. Hristova smrt je zamena i otkupljenje koje vrši pomirenje i preobražaj. Hristovo vaskrsenje objavljuje Božju pobedu nad silama zla, a onima koji prihvataju pomirenje daje čvrsto obećanje o konačnoj pobedi nad grehom i smrću. Ono objavljuje dostojanstvo Gospoda Isusa Hrista pred kojim će se saviti svako koleno na Nebu i na Zemlji.
HRISTOV ŽIVOT, SMRT I VASKRSENJE
Jedna otvorena vrata vode u središte svemira, Nebo. Jedan glas poziva: „Uđi i vidi šta se ovde događa!” U Duhu, apostol Jovan pogleda u Božju prestonu dvoranu. Zaslepljujuća smaragdna duga okružuje središni presto, a munje, gromovi i glasovi izlaze iz nje. Dostojanstvenici – obučeni u bele odore sa zlatnim krunama – sede na manjim prestolima. Dok hvalospev ispunjava vazduh, starešine padaju na kolena i obožavaju Boga, stavljajući svoje zlatne krune pred presto.
Jedan anđeo, noseći svitak zapečaćen sa sedam pečata, govori: „Ko je dostojan da otvori knjigu i da razlomi pečate njezine?” (Otkrivenje 5,2) Sa zaprepašćenjem Jovan vidi da niko na nebu ni na Zemlji nije dostojan da otvori svitak. Njegovo zaprepašćenje pretvara se u plač, sve dok ga jedan od starešina nije utešio: „Ne plači, evo je nadvladao lav, koji je od kolena Judina, koren Davidov, da otvori knjigu i razlomi sedam pečata njezinih.” (Otkrivenje. 5,5)
Pogledavši opet na veličanstveni presto, Jovan vidi Jagnje koje je bilo zaklano, ali je sada živo i ojačano Duhom. Dok ovo ponizno Jagnje uzima svitak, živa bića i starešine započinju novi hvalospev: „Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njezine; jer si se zaklao, i iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena, i učinio si nas Bogu našemu careve i sveštenike, i carovaćemo na Zemlji.” (Otkrivenje 5,9.10) Svako stvoreno biće na nebu i na Zemlji pridružilo se njihovoj pesmi: „Onome što sedi na prestolu, i jagnjetu blagoslov i čast i slava i država va vek veka!” (Otkrivenje 5,13)
Šta je to što je tako značajno u ovom svitku? On beleži spasenje ljudskog roda od njegovog robovanja sotoni i prikazuje potpunu pobedu Boga nad grehom. On otkriva izbavljenje koje je tako savršeno da oni koji su zarobljeni grehom, svojim izborom mogu da se oslobode tamnice uništenja. Mnogo pre svog rođenja u Vitlejemu, Jagnje je uzviknulo: „Evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene. Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.” (Psalam 40,7.8; uporedi: Jevrejima 10,7) Dolaskom Jagnjeta zaklanog od utemeljivanja Zemlje izvršeno je spasenje ljudskog roda (Otkrivenje 13,8).
Božja milost koja spasava
Sveto pismo otkriva Boga koji brine za spasenje ljudskog roda. Članovi Božanstva ujedinjeni su u delu vraćanja ljudi u jedinstvo sa njihovim Tvorcem. Isus je rasvetlio Božju ljubav koja spasava, rečima: „Jer Bogu tako omile svet da je i sina svoga jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Jovan 3,16)
Sveto pismo izjavljuje da je „Bog ljubav”. (1. Jovanova 4,8) On doseže do čovečanstva „ljubavlju večnom”. (Jeremija 31,3) Bog koji pruža poziv za spasenje je svemoćan, ali Njegova ljubav zahteva da svakom čoveku dopusti slobodu izbora prilikom odlučivanja (Otkrivenje 3,20.21). Primoravanje, metoda suprotna Njegovom karakteru, ne može imati nikakvog udela u Njegovoj veštini ratovanja.
Božanska inicijativa. Kada su Adam i Eva zgrešili, Bog je tragajući za njima učinio prvi korak. Par koji je zgrešio, čuvši glas svoga Tvorca, nije Mu radosno potrčao u susret kao što je to ranije činio. Umesto toga, oni su se sakrili. Međutim, Bog ih nije napustio. Uporno ih je zvao: „Gde ste?”
Duboko ožalošćen, Bog je ocrtao posledice njihove neposlušnosti – bol, teškoće sa kojima će se susretati. Ipak, u njihovom potpuno beznadežnom stanju On im je otkrio veličanstveni nacrt o spasenju, obećavajući konačnu pobedu nad grehom i smrću (1. Mojsijeva 3,15).
Milost ili pravda? Kasnije, zbog Izrailjevog otpada kod Sinaja, Gospod je otkrio Mojsiju svoj milostivi, ali pravičan karakter, objavljujući: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i unucima do trećega i četvrtoga kolena.” (2. Mojsijeva 34,6.7)
Božji karakter otkriva jedinstveni sastav milosrđa i pravde, voljnosti da prašta i nevoljnosti da opravda krivicu. Samo u Hristovoj ličnosti možemo razumeti kako se ove karakterne osobine mogu međusobno slagati.
Praštati ili kazniti? U toku razdoblja Izrailjevog otpada, Bog se često sa čežnjom zalagao za svoj narod da prizna svoju nepravdu i da se vrati Njemu (Jeremija 3,12-14). Međutim, oni su s prezrenjem odbijali Njegove milostive pozive (Jeremija 5,3). Nepokajano držanje koje se ruga praštanju dovodi do neizbežne kazne (Psalam 7,12).
Iako je milostiv, Bog ne može da oprosti onima koji su prionuli za greh (Jeremija 5,7). Oproštaj ima cilj. Bog želi da grešnike promeni u svete ljude: „Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” (Isaija 55,7). Njegova vest o spasenju, jasno odzvanja kroz svet: „Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer ja sam Bog, i nema drugoga.” (Isaija 45,22)
Božji gnev prema grehu. Prvobitan prestup stvorio je u ljudskom umu neprijateljsko raspoloženje prema Bogu (Kološanima 1,21). U skladu sa tim, mi zaslužujemo nezadovoljstvo Boga koji je „oganj koji spaljuje” greh (Jevrejima 12,29; uporedi: Avakum 1,13). Svečana istina je da „svi sagrešiše” (Rimljanima 3,23), svi su, „rođena deca gneva” (Efescima 2,3; uporedi: 5,6) i podložni smrti „jer je plata za greh smrt”. (Rimljanima 6,23)
Božji gnev je ono što Sveto pismo naziva Božjim odgovorom na greh i nepravdu (Rimljanima 1,18). Hotimično odbacivanje Božje otkrivene volje – Njegovog zakona – izaziva Njegov pravedan gnev ili srdnju (2. O carevima 17,16-18; 2. Dnevnika 36,16). Dž. E. Led (Ladd) piše: „U moralnom pogledu ljudi su grešni; i kada Bog protiv njih nabraja njihove prestupe, On mora da ih posmatra kao grešnike, kao neprijatelje, kao predmet božanskog gneva, jer je moralna i verska potreba da se Božja svetost ispolji u gnevu prema grehu.”[1] Ipak, u isto vreme, Bog čezne da spase buntovni svet. On mrzi svaki greh, ali gaji brigu punu ljubavi za svakog grešnika.
Ljudski odziv. Božje postupanje sa Izrailjem dostiglo je vrhunac u službi Isusa Hrista, koji je omogućio najjasniji uvid u „preveliko bogatstvo blagodati” božanske milosti (Efescima 2,7). Jovan je rekao: „I videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca, puno blagodati i istine.” (Jovan 1,14) „Isus Hristos”, piše apostol Pavle, postao nam je „premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje. Da (kao što piše) ko se hvali, Gospodom da se hvali.” (1. Korinćanima 1,30.31) Ko onda može da prezre „bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja?” Nije čudo što apostol Pavle ističe da je „dobrota Božja” ta koja nas vodi do pokajanja (Rimljanima 2,4).
Čak i ljudski odziv na Božju ponudu spasenja ne potiče od ljudskih bića, već od Boga. Naša vera je samo Božji dar (Rimljanima 12,3), kao što je i naše pokajanje (Dela 5,31). Naša ljubav proizlazi iz odziva Božjoj ljubavi (1. Jovanova 4,19). Mi se sami ne možemo spasti od sotone, greha, patnji i smrti. Naša pravda je kao prljava haljina (Isaija 64,6). „Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, i nas koji bijasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom… Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji. Ne od dela, da se niko ne pohvali”. (Efescima 2,4.5.8.9)
Hristova služba pomirenja
Dobra vest je da „Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom”. (2. Korinćanima 5,19) Njegovo pomirenje obnavlja vezu između Boga i ljudskog roda. Ovaj stih ističe da ovaj postupak miri grešnike sa Bogom, a ne Boga sa grešnicima. Ključ za vraćanje grešnika Bogu je Isus Hristos. Božji nacrt o pomirenju je čudo božanske poniznosti. On ima sva prava da čovečanstvo pusti da izgine.
Kao što smo već zapazili, Bog je bio taj koji je preduzeo prvi korak u obnovi prekinutog odnosa između ljudskog roda i sebe. „Dok smo bili neprijatelji”, kaže apostol Pavle, „pomirili smo se s Bogom smrću sina njegova”. (Rimljanima 5,10) U skladu sa tim, „hvalimo se i Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista, kroz kojega sad primismo pomirenje”. (Rimljanima 5,11)
Postupak izmirenja združen je sa izrazom pomirenje „Engleska reč, pomirenje, prvobitno je značila ‘ atonement ‘ tj. stanje jedinstva ili skladnosti. Prema ovome, ‘pomirenje’ je označavalo sklad odnosa, a kad je došlo do otuđenja, ovaj sklad postao je ishod postupka izmirenja. Shvatano u uslovima njegovog prvobitnog značenja ‘pomirenje’ pravilno označava stanje pomirenja koje je okončalo stanje otuđenja.”[2]
Mnogi hrišćani ograničavaju pojam pomirenja isključivo na iskupiteljske ciljeve Hristovog utelovljenja, patnji i smrti. U službama u Svetinji, međutim, pomirenje nije obuhvatalo samo ubijanje žrtvenog jagnjeta, već je takođe uključivalo i svešteničku službu sa njegovom prolivenom krvlju u samoj Svetinji (uporedi: 3. Mojsijeva 4,20.26.35; 16,15-18.32.33). Prema ovom biblijskom načinu postupanja, pomirenje onda može da se odnosi na Hristovu smrt isto kao i na Njegovu posredničku službu u nebeskoj Svetinji. Tamo, kao Prvosveštenik, On primenjuje zasluge svoje potpune i savršene žrtve pomirenja s ciljem da izmiri ljude i Boga.[3]
Vinsent Tejlor (Vincent Tadžlor) takođe je zapazio da nauka o pomirenju ima dva vida: „(a) Hristovo delo spasenja i (b) pojedinačno i opšte prisvajanje Njegove službe verom. Ovo dvoje zajedno sačinjavaju pomirenje.” Ovako sagledavajući, on je zaključio da je „pomirenje učinjeno za nas i izvršeno u nama“.[4]
Ovo poglavlje usredsređeno je na pomirenje koje je povezano sa Hristovom smrću. O pomirenju povezanom sa Njegovom prvosvešteničkom službom biće raspravljeno kasnije (vidi: 23. poglavlje u ovoj knjizi).
Hristova žrtva pomirenja
Hristova žrtva pomirenja na Golgoti obeležava prekretnicu u odnosnima između Boga i ljudi. Iako postoje zabeleške o ljudskim gresima, Bog im ne uračunava njihove grehe što je ishod pomirenja (2. Korinćanima 5,19). To ne znači da Bog odbacuje kaznu, ili da greh više ne izaziva Njegov gnev. Pre, to znači da je Bog našao način da podari oproštenje grešnicima koji se kaju, dok istovremeno podupire pravednost svog večnog Zakona.
Hristova smrt – neophodnost. Da bi Bog ljubavi održao svoju pravdu i pravednost, smrt pomirenja Isusa Hrista postala je „moralna i zakonska neophodnost”. Božja „pravda zahteva da se greh izvede na sud. Bog zato mora da izvrši osudu greha a time i grešnika. U tom izvršenju presude Božji Sin u skladu sa Božjom voljom, zauzima naše mesto, mesto grešnika. Ovakvo pomirenje je bilo neophodno zato što se čovek nalazio pod Božjim pravednim gnevom. U Njemu je središte Jevanđelja o opraštanju greha i tajna Hristovog krsta: Hristova savršena pravda potpuno zadovoljava božansku pravdu, a Bog je voljan da prihvati Hristovu žrtvu, samoga sebe umesto čovekove smrti”.[5]
Ljudi koji nisu voljni da prihvate Hristovu žrtvu pomirenja ne primaju oproštenje greha i još uvek nalaze se pod Božjim gnevom. Jovan je rekao: „Ko veruje sina, ima život večni; i ko ne veruje sina, neće videti života, nego gnev Božij ostaje na njemu.” (Jovan 3,36)
Stoga, Krst je izraz Božje milosti i Njegove pravde. „Kojega (Hrista) postavi Bog očišćenje verom u krvi njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha; u podnošenju Božjemu, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme da je on pravedan i da pravda onoga koji je od vere Isusove.” (Rimljanima 3,25.26)
Šta je žrtva pomirenja izvršila? Otac je sam prineo svoga Sina kao „žrtvu pomirenja – očišćenja” (Rimljanima 3,25; grčki hilasterion ), „pomirenje”, „iskupljenje „. Novozavetna upotreba reči hilasterion nema ničeg zajedničkog sa neznabožačkim pojmom „umilostivljenja, stišavanja gnevnog boga” ili „zadovoljavanja osvetoljubivog, tiranskog i ćudljivog boga”.[6] Stih otkriva da je „Bog svojom milostivom voljom prineo Hrista kao otkup za svoj sveti gnev zbog čovekove krivice, zato što je prihvatio Hrista kao čovekovog predstavnika i božansku Zamenu da primi Njegov sud zbog greha.”[7]
Iz ove perspektive može se razumeti Pavlov opis Hristove smrti kao „žrtvu Bogu na slatki miris”. (Efescima 5,2; uporedi: 1. Mojsijeva 8,21; 2. Mojsijeva 29,18; 3. Mojsijeva 1,9) „Hristovo žrtvovanje samoga sebe ugodno je Bogu, zato što je ovaj žrtveni prinos otklonio prepreku između Boga i grešnog čoveka time što je Hristos u potpunosti podneo Božji gnev zbog čovekovog greha. Kroz Hrista Božji gnev nije se pretvorio u ljubav, već je otklonjen od čoveka, a On sam ga je poneo.”[8]
Tekst u Rimljanima 3,25. takođe otkriva, da je Hristovom žrtvom greh iskupljen ili očišćen. Iskupljenje je usredsređeno na ono što krv pomirenja čini za grešnika koji se kaje. On doživljava oproštenje, otklanjanje lične krivice i očišćenje od greha.[9]
Hristos, nosilac greha kao zamena. Sveto pismo prikazuje Hrista kao Onoga koji je „poneo grehe” ljudskog roda. Dubokim, proročkim jezikom Isaija kaže da „On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja… i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas… Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke… (On je bio) prinos za greh… i sam nosi grehe mnogih”. (Isaija 53,5.6.10.12; uporedi: Galatima 1,4) Apostol Pavle imao je ovo proročanstvo na umu kada je rekao: „Hristos umre za grehe naše po pismu.” (1. Korinćanima 15,3)
Ovi stihovi ukazuju na važnu predstavu u planu spasenja: gresi i krivica koja nas je uprljala mogu da se prenesu na Nosioca naših grehova, koji nas očišćava (Psalam 51,10). Žrtveni obredi u starozavetnoj Svetinji otkrivali su ovu Hristovu ulogu. Tamo, prenošenje greha sa grešnika koji se kaje na nevino jagnje predstavljalo je prenošenje greha na Hrista, nosioca greha (vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi).
Uloga krvi. Krv je imala središnu ulogu u žrtvama za pomirenje u službi u Svetinji. Bog je predvideo pomirenje kada je rekao: „Jer je duša telu u krvi, a ja sam vam je odredio… da se čiste duše vaše.” (3. Mojsijeva 17,11) Posle klanja životinje, sveštenik je morao da primeni njenu krv pre nego što je dobio oproštenje.
Novi zavet otkriva da su starozavetni obredi za dobijanje oproštenja, očišćenja i izmirenja krvlju koja je predstavljala zamenu, ispunjeni u krvi pomirenja Hristove žrtve na Golgoti. Nasuprot starom načinu, Novi zavet kaže: „Akamoli neće krv Hrista, koji Duhom svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i istinome?” (Jevrejima 9,14) Prolivanje Njegove krvi izvršilo je iskupljenje od greha (Rimljanima 3,25). Apostol Jovan kaže da iz svoje ljubavi Bog „posla sina svojega da očisti ( hilasmos ) grehe naše” (1. Jovanova 4,10; „iskupljenje”, „žrtva pomirenja”).
„Božji nepristrasni čin pomirenja izvršen je krvlju pomirenja i pokajanja (lična žrtva) Hrista Isusa, Njegovog Sina. Na taj način Bog ‘je davalac i primalac pomirenja’.„[10]
Hristos, Otkup
Kada su ljudi potpali pod vlast greha, postali su izloženi osudi i prokletstvu Božjeg Zakona (Rimljanima 6,4; Galatima 3,10-13). Robovi greha (Rimljanima 6,17), podložni smrti, nisu bili u stanju da se oslobode. „Čovek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za nj.” (Psalam 49,7) Jedino Bog je obdaren silom otkupljenja. „Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati.” (Osija 13,14) Kako će ih Bog otkupiti?
Preko Isusa koji je posvedočio da „nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup za mnoge” (Matej 20,28. vidi: 1. Timotiju 2,6), Bog „steče” crkvu „krvlju svojom” (Dela 20,28). U Hristu „imamo izbavljenje krvlju njegovom, i oproštenje greha”. (Efescima 1,7); uporedi: Rimljanima 3,24) Njegova smrt „nas izbavi od svakog bezakonja i očisti sebi narod izabrani koji čezne za dobrim delima”. (Titu 2,14)
Ko je izvršio otkup? Hristova smrt potvrdila je da je ljudski rod Božja svojina. Apostol Pavle je rekao: „Niste svoji; jer ste kupljeni skupo.” (1. Korinćanima 6,19.20; vidi: 1. Korinćanima 7,23)
Svojom smrću Hristos je slomio nadmoć greha, okončao duhovno ropstvo, otklonio osudu i prokletstvo Zakona i omogućio večni život svim grešnicima koji se kaju. Apostol Petar kaže da su oni koji veruju otkupljeni „iz sujetnoga svoga življenja, koje ste videli od otaca”. (1. Petrova 1,18) Apostol Pavle je pisao da koji su oslobođeni od ropstva greha i njegovih rodova smrti, sada su u službi Bogu sa njenim plodom „na posvećenje” i na kraju „život večni” (Rimljanima 6,22).
Odbaciti ili odricati načelo otkupljenja značilo bi „izgubiti samu suštinu Jevanđelja milosti i poricati najdublji razlog naše zahvalnosti Božjem Jagnjetu”.[11] Ovo načelo je središte hvalospeva koji se peva u nebeskoj prestonoj dvorani: „Jer si se zaklao, i iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena. I učinio si nas Bogu našemu careve i sveštenike, i carovaćemo na zemlji.” (Otkrivenje 5,9.10)
Hristos predstavnik ljudskog roda
I Adam i Hristos – „poslednji Adam” ili „drugi čovek” (1. Korinćanima 15,45.47) predstavljaju čovečanstvo. Dok prirodno rođenje opterećuje svakog čoveka ishodom Adamovog prestupa, svako ko doživi duhovno rođenje prima dobra Hristovog savršenog života i žrtve. „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.” (1. Korinćanima 15,22)
Adamova pobuna svima je donela greh osudu i smrt. Hristos je obrnuo tok nazadovanja. U svojoj velikoj ljubavi, On se potčinio božanskoj osudi greha i postao predstavnik čovečanstva. Njegova smrt kao zamena obezbedila je oslobođenje od kazne za greh i večni život za grešnike koji se kaju (2. Korinćanima 5,21; Rimljanima 6,23; 1. Petrova 3,18).
Sveto pismo jasno uči o sveopštoj prirodi Hristove smrti kao zamene. Po „blagodati Božjoj” On je doživeo smrt za svakoga (Jevrejima 2,9). Kao i Adam, oni su zgrešili (Rimljanima 5,12), pa je stoga svako doživeo smrt – prvu smrt. Smrt koju je Hristos okusio za svakoga bila je druga smrt – potpuno prokletstvo greha (Otkrivenje 20,6; vidi: 26. poglavlje u ovoj knjizi).
Hristov život i spasenje
„Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu njegovu kad smo se pomirili.” (Rimljanima 5,10) Bio je potreban Hristov život , kao i Njegova smrt da se premosti provalija koju je produbio greh. Oboje je potrebno i doprinose našem spasenju.
Šta Hristov savršeni život može da učini za nas? Isus je živeo čistim i svetim životom ljubavi, oslanjajući se potpuno na Boga. Ovaj dragoceni život On deli kao dar sa grešnicima koji se kaju. Njegov savršeni karakter predstavljen je kao svadbeno ruho (Matej 22,11) ili haljina pravde (Isaija 61,10) koju daje da bi se pokrile prljave rite ljudskih pokušaja da postignu pravednost (Isaija 64,6).
Uprkos našoj ljudskoj iskvarenosti, kada se potčinimo Hristu naše srce se sjedinjuje sa Njegovim srcem, naša volja se stapa sa Njegovom voljom, naš um postaje jedno sa Njegovim umom, On zarobljava naše misli; mi živimo Njegovim životom. Mi smo pokriveni Njegovom odećom pravde. Kada Bog posmatra grešnika koji veruje i koji se kaje, On vidi – ne golotinju i poročnost greha, već haljinu pravde načinjenu Hristovom savršenom poslušnošću Zakonu.[12] Niko ne može da bude istinski pravedan ako nije pokriven ovom haljinom.
U priči o svadbenom ruhu, gost koji je stigao u svom ruhu, nije bio izbačen zbog svoga neverovanja. On je prihvatio poziv za gozbu (Matej 22,10). Međutim, njegov dolazak nije bio dovoljan. Potrebno mu je bilo svadbeno ruho. Slično, verovanje u Krst nije dovoljno. Da bismo se mogli pojaviti pred Carem, nama je takođe potreban Hristov savršeni život i Njegov pravedni karakter.
Kao grešnicima nije nam potrebno da nam se dugovi ponište, nego i da nam se obnovi bankovni račun. Potrebno nam je više od oslobođenja iz zatvora, nama je potrebno da budemo usvojeni u porodicu našega Cara. Posrednička služba vaskrsloga Hrista ima dvostruki cilj opraštanja i davanja odeće – primenu Njegove smrti i života na naš život i naš položaj pred Bogom. Golgotsko „svršeno je” označavalo je ispunjenje savršenog života i savršene žrtve. Grešnicima je oboje potrebno.
Nadahnuće Hristovog života. Hristov život na Zemlji takođe je pružio čovečanstvu uzor kako treba živeti. Apostol Petar, na primer, preporučuje nam kao primer način na koji je On odgovorio kada je bio zlostavljan (1. Petrova 2,21-23). On koji se izjednačio sa nama, i u svemu bio kušan kao i mi, pokazao je da oni koji se oslanjaju na Božju silu, nemaju nikakvu potrebu da nastave sa grehom. Hristov život daje nam jamstvo , da možemo živeti pobedonosno. Apostol Pavle svedoči: „Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje.” (Filibljanima 4,13)
Hristovo vaskrsenje i spasenje. „Ako Hristos ne usta”, kaže apostol Pavle, „uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša i još ste u gresima svojim.” (1. Korinćanima 15,14.17) Isus Hristos je u telu vaskrsao” (Luka 24,36-43), vazneo se na nebo kao Bogočovek i otpočeo svoj presudni posrednički rad kao Posrednik sa desne strane Boga Oca (Jevrejima 8,1.2; vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi).
Hristovo vaskrsenje daje značaj Krstu koji apostoli skrhani bolom nisu mogli da vide u petak na dan raspeća. Njegovo vaskrsenje preobrazilo je ove ljude u moćnu silu koja je izmenila istoriju. Vaskrsenje – nikada odvojivo od raspeća – postalo je središte njihovog rada. Oni su objavljivali živog, raspetog Hrista koji je nadvladao sile zla. U tome leži sila apostolske vesti.
„Hristovo vaskrsenje”, piše Filip Šaf (Philip Schaff) „nedvosmisleno je probno pitanje od koga zavisi istinitost ili neistinitost hrišćanske vere. Ono je ili najveće čudo ili najveća obmana koju istorija beleži.”[13] Vilbur M. Smit (Njilbur M. Smith) objašnjava: „Hristovo vaskrsenje je prava tvrđava hrišćanske vere. To je učenje koje je naglavačke okrenulo svet u prvom veku, koje je uzdiglo hrišćanstvo nad judaizmom i neznabožačkim religijama sveta oko Sredozemlja. Ako ovo vredi, onda tako mora da vredi gotovo sve što je od životne važnosti i što je jedinstveno u Jevanđelju Gospoda Isusa Hrista: ‘Ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša’.” (1. Korinćanima 15,17)[14]
Hristova sadašnja služba ukorenjena je u Njegovoj smrti i vaskrsenju. Dok je žrtva pomirenja na Golgoti bila valjana i potpuna, bez vaskrsenja ne bismo imali nikakvog jamstva da je Hristos uspešno izvršio svoj božanski zadatak na Zemlji. To što je Hristos vaskrsao potvrđuje stvarnost života iza groba i pokazuje istinitost Božjeg obećanja večnog života u Njemu.
Ishod Hristove spasiteljske službe
Hristova služba pomirenja utiče ne samo na ljudski rod, već i na celi svemir.
Pomirenje u celom svemiru. Apostol Pavle otkriva veličinu Hristovog spasenja u Crkvi i preko nje: „Da se kroz crkvu sad obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božja.” (Efescima 3,10) On dalje ističe da je Bogu bilo po volji da kroz Hrista „pomiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroza nj sve, bilo na zemlji ili na nebu.” (Kološanima 1,20) Apostol Pavle otkriva zapanjujući ishod ovog pomirenja: „Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom; i svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga oca.” (Filibljanima 2,10.11)
Opravdanje Božjeg zakona. Hristova savršena žrtva pomirenja uzdigla je pravdu i dobrotu, odnosno pravednost Božjeg svetog zakona, kao i Njegov milostivi karakter. Hristova smrt i otkup udovoljili su zahtevima zakona (da je potrebno da se greh kazni), opravdavajući Njegovom milošću i milosrđem grešnike koji se kaju. Apostol Pavle je rekao da On „osudi greh u telu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu”. (Rimljanima 8,3.4)
Opravdanje. Pomirenje postaje delotvorno jedino kada se prihvati oproštenje. Zabludeli sin se pomirio sa ocem kada je prihvatio ljubav i oproštenje od svoga oca.
„Oni koji verom prihvataju da je Bog u Hristu izmirio svet sa sobom i koji se pokoravaju Njegovoj volji primaju od Boga neprocenjivi dar opravdanja sa njegovim neposrednim darom mira u Bogu. (Rimljanima 5,1) Budući da nisu više predmet Božjeg gneva, opravdani vernici postaju predmet Božje ljubavi. Sa potpunim pristupom Božjem prestolu preko Hrista, oni primaju silu Svetoga Duha da slome sve prepreke ili zidove razdvajanja i neprijateljstva među ljudima, slikovito prikazanih kao neprijateljstvo koje je postojalo između Jevreja i neznabožaca.” (Vidi: Efescima 2,14-16)[15]
Uzaludnost spasenja delima. Božja služba pomirenja otkriva uzaludnost ljudskih napora da dobiju spasenje delima Zakona. Sagledavanje božanske milosti dovodi do prihvatanja pravde koja opravdava i koja je moguća verom u Hrista. Zahvalnost onih koji su doživeli oproštenje čini od poslušnosti radost; dela onda nisu osnova spasenja, već njegov rod.[16]
Novi odnos sa Bogom. Iskusivši Božju milost, koju nam nudi Hristov savršeni život poslušnosti, Njegova pravda i Njegova smrt pomirenja kao besplatan dar, vodi nas u dublju vezu sa Bogom. Zahvalnost, slava i radost se bude, poslušnost postaje zadovoljstvo, proučavanje Njegove Reči radost, a um spremno prebivalište Svetoga Duha. Nastaje novi odnos između Boga i grešnika koji se kaje. To je zajednica zasnovana na ljubavi i divljenju, a ne na strahu i obavezi (uporedi: Jovan 15, 1-10).
Ukoliko više budemo razumeli Božju milost u svetlosti Krsta, utoliko ćemo manje osećati svoju pravdu i više ćemo shvatiti koliko smo srećni. Sila istoga Svetoga Duha koji je delovao u Hristu kada je ustao iz mrtvih, preobraziće naše živote. Umesto poraza, mi ćemo svakoga dana doživljavati pobedu nad grehom.
Podstrek za službu. Zadivljujuća ljubav, otkrivena u Božjoj službi pomirenja kroz Isusa Hrista, prodstrekava nas da odnesemo Jevanđelje i drugima. Kada smo ga doživeli u sebi samima, mi ne možemo držati u tajnosti činjenicu da Bog neće uračunati greh onima koji prihvataju Hristovu žrtvu za grehe. Mi ćemo prenositi drugima dirljivi poziv Jevanđelja: „Pomirite se s Bogom. Jer onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u njemu.” (2. Korinćanima 5,20.21)
[1] George E. Ladd, A Theology of the New Testament (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eerdmans, 1974, p.453.
[2] „Atonement” SDA Bible Dictionary, rev. ed, p.97.
[3] Za potpuniju diskusiju o ovom biblijskom pojmu vidi: Seventh-day Adventist Answer Questions on Doctrine (Njashington D. C.: Review and Herald, 1957), pp.341-355.
[4] Vincent Taylor, The Cross of Christ (London: Macmillan, 1956), pp.88.89.
[5] Hans K. Larondel, Hristos naše spasenje str. 28.29.
[6] Raoul Dederen, „Atoning Aspects in Christ’s Death”, in The Sanctuary and the Atonement, eds. Arnold V. Wallen – Kampf and W. Richard Lesher, (Washington, D. C.: (Biblical Research Institute of the General Conference of Seventh-day Adventists), 1981), p. 295. On je dodao: „Među neznabožačkim narodima žrtva pomirenja smatrana je aktivnošću kojom sam molilac može da obezbedi ono što će dovesti do promene mišljenja kod božanstva. On je jednostavno podmićivao svog boga da mu bude milostiv. U Svetom pismu iskupljenje – pomirenje izvire iz Božje ljubavi.” (Isto, str.317)
[7] Hans K. Larondel, Hristos naše spasenje, str. 29.
[8] Isto, str. 30.
[9] Dederen, p.295.
[10] Larondel, str. 32. Citat u ovoj referenci je iz H. G. Link and C. Brown, „Reconciliation” The New International Dictionary of New Testament Theology (Grand Rapids, MI: Zondervan, 1978), vol. 3, p.162.
[11] Larondel, str. 33.
[12] Vidi: White, Christ’s Object Lessons (Washingoton, D. C.; Review and Herald, 1941), p.312.
[13] Philip Schaff, History of the Christian Church (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eerdmans, 1962) vol. 1, p.173.
[14] Wilbur M. Smith, „Twentieth-Century Scientists and the Resurrection of Christ”, Christianity Today, April 15,1957, p.22. Argument o istoričnosti vaskrsenja vidi: Josh MeDowell, Evidence That Demands a Verdict (Campus Crusade for Christ, 1972). pp.185-274.
[15] Larondel, str. 36.
[16] Vidi: Hydde, „What Christ’s Life Means to Me”, Adventist Review, Nov. 6,1986, p.19.
