Smrt i vaskrsenje

Plata za greh je smrt. Bog, koji je jedini besmrtan, podariće večni život onima koje je otkupio. Do tog dana, smrt je besvesno stanje svih ljudi. Kada se Hristos, koji je naš život, bude pojavio, vaskrsli pravednici i živi pravednici biće proslavljeni i uzeti na nebo da dočekaju svoga Gospoda. Drugo vaskrsenje, vaskrsenje nepravednih, dogodiće se 1000 godina kasnije.

 

SMRT I VASKRSENJE

Filistejska vojska ušla je u Sunim, načinila svoj logor i pripremala se za napad na Izrailj. Nimalo optimistički raspoložen, car Saul je razmestio izrailjsku vojsku blizu planine Gelvuje. Obećanje Božje prisutnosti u prošlosti činilo je Saula sposobnim da neustrašivo vodi Izrailj protiv njegovih neprijatelja. Ali, otpali car napustio je služenje Gospodu, pa kada je pokušao da uspostavi vezu sa Bogom u želji da dozna ishod predstojeće bitke, Bog je odbio da razgovara sa njim.

Zloslutni strah od nepoznatog sutra teško je pritiskivao Saula. Da je samo Samuilo ovde. Ali, Samuilo je bio mrtav i više nije mogao da ga savetuje. Ili bi možda mogao?

Doznavši za vračaru koja je izbegla njegov raniji progon vračara, stasiti car ponizio se i pokušao da se preko nje raspita za ishod sutrašnje bitke. Tražio je: „Samuila mi dozovi.” Za vreme seanse vračara je „videla duha gde izlazi iz zemlje”. Ovaj duh obavestio je nesrećnoga cara da ne samo što će Izrailj izgubiti rat, nego će i on i njegovi sinovi poginuti (vidi 1. Samuilova 28).

Predskazanje se ispunilo. Ali, da li je ovo zaista Samuilov duh predskazao? Kako može medijum, osuđen od Boga, da ima moć nad duhom Samuila – Božjeg proroka? Odakle je Samuilo došao – zašto je njegov duh izašao „iz zemlje”? Ako to nije bio Samuilov duh ko je onda govorio sa Saulom? Da pogledamo šta Biblija uči o smrti, opštenju sa mrtvima i o vaskrsenju.

Besmrtnost i smrt

Besmrtnost je stanje nepodleganja smrti. Prevodici Svetog pisma koristili su reč besmrtnost za prevod grčkog izraza athanasia, „besmrtnost” i aphtharsia „neraspadljivost”. Kako se ovaj pojam povezuje sa Bogom i ljudskim bićima?

Besmrtnost. Sveto pismo otkriva da je večni Bog besmrtan (1. Timotiju 1,17). U stvari, On „sam ima besmrtnost”. (1. Timotiju 6,16) On nije stvoren, On postoji sam po sebi, On nema početka ni kraja (vidi: 2. poglavlje u ovoj knjizi).

„Sveto pismo nigde ne opisuje besmrtnost kao kvalitet ili stanje koje čovek – ili njegov ‘duh’ – poseduju kao svojstvo. Izrazi koji se obično prevode sa ‘duh’ … pojavljuju se u Bibliji više od 1.600 puta, ali nikada zajedno sa rečima, besmrtan ili, besmrtnost.” (vidi: 7. poglavlje).[1]

Suprotno od Boga, ljudska bića su smrtna. Sveto pismo upoređuje njihov život sa „parom, koja se zamalo pokaže, a potom je nestane”. (Jakov 4,14). Oni su „telo, vetar koji prolazi i ne vraća se”. (Psalam 78,39) Čovek „kao cvet niče, i otseca se, i beži kao sen, i ne ostaje”. (O Jovu 14,2)

Bog i ljudska bića upadljivo se razlikuju. Bog je beskonačan, ljudi su ograničeni. Bog je besmrtan, oni su smrtni. Bog je večan, oni su prolazni.

Uslovna besmrtnost. Prilikom stvaranja „stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa”. (1. Mojsijeva 2,7) Izveštaj o stvaranju otkriva da ljudski rod svoje životno poreklo vodi od Boga (uporedi: Dela 17,25.28; Kološanima 1,16.17). Korolarium (zaključak, istina kao posledica dokazane istine) ove osnovne činjenice je da besmrtnost nije urođena ljudskom rodu, već je Božji dar.

Kada je Bog stvorio Adama i Evu, dao im je slobodnu volju – moć izbora. Oni su mogli biti poslušni ili neposlušni, a njihovo neprekidno postojanje zavisilo je od neprekidne poslušnosti uz pomoć Božje sile. Tako je posedovanje dara besmrtnosti bilo uslovljeno.

Bog je razgovetno izgovorio uslov pod kojim mogu izgubiti dar – ako jedu „s drveta od znanja dobra i zla”. Bog ih je opomenuo da kada „okusiš s njega, umrećeš”. (1. Mojsijeva 2,17)[2]

Smrt: plata za greh. Suproteći se Božjoj opomeni da će neposlušnost doneti smrt, sotona je tvrdio: „Nećete vi umreti”. (1. Mojsijeva 3,4) Ali, posle prekršaja Božje zapovesti, Adam i Eva otkrili su da je plata za greh zaista smrt (Rimljanima 6,23). Njihov greh doneo je ovu osudu. Ti ćeš se vratiti „u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti”. (1. Mojsijeva 3,19) Ove reči ne ukazuju na produžetak života, već na njegov prestanak.

Nakon izricanja ove presude, Bog je grešnom paru onemogućio prilaz drvetu života, tako da nisu mogli da jedu „te do veka žive”. (1. Mojsijeva 3,22) Ovaj postupak jasno je govorio da je besmrtnost, obećana pod uslovom poslušnosti, padom u greh bila izgubljena. Oni su sada postali smrtnici, podložni smrti, a pošto Adam nije mogao da prenese ono što više nije posedovao, „smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše”. (Rimljanima 5,12)

Božja milost sačuvala je Adama i Evu od trenutne smrti. Božji Sin ponudio je svoj život, omogućavajući im tako još jednu priliku – drugu šansu. On je bio „jagnje, koje je zaklano od postanja sveta”. (Otkrivenje 13,8)

Nada za čovečanstvo. Iako su ljudi rođeni kao smrtnici, Biblija ih podstiče da traže besmrtnost (vidi: Rimljanima 2,7). Isus Hristos je izvor ove besmrtnosti: „Dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu”. (Rimljanima 6,23; uporedi: 1. Jovanova 5,11) On „koji raskopa smrt, i obasja život i neraspadljivost”. (2. Timotiju 1,10) „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.” (1. Korinćanima 15,22) Sam Hristos je rekao da će Njegov glas otvoriti grobove i vaskrsnuti mrtve (Jovan 5,28.29).

Da Hristos nije došao, stanje ljudi postalo bi beznadežno, a svi koji umru umrli bi večno. Zahvaljujući Njemu, niko ne treba da pogine. Jovan je rekao: „Jer Bogu tako omile svet da je i sina svoga jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Jovan 3,16) Tako vera u Hrista ne samo što ukida kaznu za greh, već onima koji veruju obezbeđuje dragoceni dar besmrtnosti.

Hristos „obasja život i neraspadljivost jevanđeljem”. (Hristos je doneo „besmrtnost ka svetlosti preko jevanđelja”) (2. Timotiju 1,10). Apostol Pavle nas uverava da je Sveto pismo u stanju da nas „umudri na spasenje u Hrista Isusa”. (2. Timotiju 3,15) Oni koji ne prihvate Jevanđelje, neće primiti besmrtnost.

 Primanje besmrtnosti. Trenutak poklanjanja dara besmrtnosti opisao je apostol Pavle: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti, ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt.” (1. Korinćanima 15,51-54) Ovo veoma jasno objašnjenje ističe da Bog ne poklanja besmrtnost nakon smrti vernika, već prilikom vaskrsenja, kada „poslednja truba” zatrubi. Tada će se „ovo smrtno obući u besmrtnost”. Apostol Jovan ističe da ćemo dar večnog života primiti onda kada prihvatimo Isusa Hrista za ličnog Spasitelja (1. Jovanova 5,11-13), a stvarno dobijanje ovog dara dogodiće se kada Hristos ponovo dođe. Tek tada ćemo biti preobraženi od smrtnog u besmrtno, od raspadljivog u neraspadljivost.

Priroda smrti

Ako je smrt prestanak života, šta Biblija govori o čovekovom stanju u smrti? Zbog čega hrišćani treba da razumeju ovo biblijsko učenje?

Smrt je san. Smrt nije potpuno uništenje; ona je samo stanje privremene besvesnosti, dok čovek čeka vaskrsenje. Biblija ovo međustanje stalno naziva snom.

Pozivajući se na njihovu smrt, Stari zavet opisuje Davida, Solomuna i ostale careve u Izrailju i Judi kao one koji su zaspali kod otaca svojih (1. O carevima 2,10; 11.43; 14,20.31; 15,8; 2. Dnevnika 2,11; 26,23. itd) Patrijarh Jov nazvao je smrt snom (O Jovu 14,10-12), a to čini i David (Psalam 13,3), Jeremija (Jeremija 51,39.57) i Danilo (Danilo 12,2).

Novi zavet koristi isti slikoviti prikaz. Opisujući stanje Jairove kćeri, koja je umrla, Isus je rekao da ona spava (Matej 9,24; Marko 5,39). On je na sličan način opisao umrlog Lazara (Jovan 11,11-14). Apostol Matej je pisao da „ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli”; – eng. „sveti” koji su zaspali ustali su – (Matej 27,52), a beležeći Stefanovu mučeničku smrt apostol Luka je napisao da „umre” – Čarnić „usnu” – (Dela 7,60). I apostoli Pavle i Petar smrt su takođe nazvali snom (1. Korinćanima 15,51.52; 1. Solunjanima 4,13-17 (Čarnić; Stefanović); 2. Petrova 3,4).

Biblijsko prikazivanje smrti kao sna jasno se uklapa u njenu prirodu, kao što to i sledeća poređenja pokazuju:

(1) Oni koji spavaju su u besvesnom stanju. „Mrtvi ne znaju ništa.” (Propovednik 9,5)

(2) U snu prestaje svesno razmišljanje. „Izađe iz njega duh … taj dan propadnu sve pomisli njegove.” (Psalam 146,4)

(3) San predstavlja kraj svih dnevnih aktivnosti. „Nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.” (Propovednik 9,10)

(4) San prekida aktivnost i druženje sa onima koji su budni. „Više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem” (stih 6).

(5) Normalni san čini neaktivnim i osećanja. „I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je.” (stih 6)

(6) U snu ljudi ne proslavljaju Boga. „Neće te mrtvi hvaliti, Gospode.” (Psalam 115,17)

(7) San pretpostavlja i buđenje. „Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega, i izaći će” (Jovan 5,28.29).[3]

Čovek se vraća u prah. Da bi razumeo šta se dešava prilikom smrti, čovek mora da razume od čega je sastavljeno njegovo biće. Biblija predstavlja čoveka kao organsko jedinjenje (vidi: 7. poglavlje u ovoj knjizi). Povremeno ona upotrebljava reč duša da bi se pozvala na celokupnu ličnost, a drugi put na osećanja. Ali ona ne uči da se čovek sastoji od dva odvojena dela. Telo i duša postoje samo zajedno; oni čine nedeljivu celinu.

Prilikom stvaranja čoveka, spoj praha zemaljskog (elementi zemlje) i daha životnog stvorio je živo biće ili dušu. Adam nije dobio dušu kao posebno biće; on je postao duša živa (1. Mojsijeva 2,7; vidi: 7. poglavlje u ovoj knjizi). Prilikom smrti dešava se obrnuto: prah zemaljski manje dah životni je mrtva osoba ili mrtva duša bez ikakve svesti (Psalam 146,4). Elementi koji su sačinjavali telo, vraćaju se u zemlju, odakle i potiču (1. Mojsijeva 3,19). Duša ne postoji svesna izvan tela, i nijedan stih iz Svetoga pisma ne ukazuje na to da prilikom smrti, duša kao svesno biće nadživljuje telo. Zaista, „koja duša zgreši ona će umreti”. (Jezekilj 18,20)

Prebivalište mrtvih. Stari zavet naziva mesto u koje ljudi odlaze prilikom smrti sheol (jevrejski) a Novi zavet hades (grčki). U Svetom pismu sheol najčešće jednostavno znači grob.[4] Značenje hadesa je slično značenju reči sheol.[5]

Svi mrtvi idu u ovo mesto (Psalam 89,48), kako pravedni tako i zli. Patrijarh Jakov rekao je da će „u grob leći”. (1. Mojsijeva 37,35) Kada „zemlja otvori usta svoja” da proguta zlog Koreja i njegovu družinu, oni su sišli „živi u grob (sheol)”. (4. Mojsijeva 16,30)

Šeol prihvata celu ličnost prilikom smrti. Kada je umro Hristos je ušao u grob (hades), ali prilikom vaskrsenja Njegova duša nije ostavljena u grobu (hadesu, Dela 2,27.31 ili sheolu, Psalam 16,10). Kada je David zahvalio Bogu za isceljenje, svedočio je da je njegova duša spasena „iz groba” (sheola) – kod nas „pakla” (Psalam 30,3).

Grob nije mesto svesnog stanja.[6] Pošto je smrt san, mrtvi će ostati u besvesnom stanju u grobu sve do vaskrsenja, kada će grob (hades) dati svoje mrtve (Otkrivenje 20,13).

Duh se vraća Bogu. Iako se telo vraća prahu, duh se vraća Bogu. Solomun je rekao da se prilikom smrti „vrati prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao”. (Propovednik 12,7) Ovo je istinito za sve i pravedne i zle.

Mnogi su mišljenja da ovaj tekst pruža dokaz da čovekovo biće nastavlja da živi posle smrti. Ali u Bibliji ni jevrejski ni grčki izraz za duh (ruach, odnosno pneuma) ne odnosi se na neko inteligentno biće sposobno da svesno postoji odvojeno od tela. Naprotiv, ovi izrazi odnose se na „dah” – iskru života koja je bitna za čovekov opstanak, načelo života, koje daje život životinjama i ljudskim bićima (vidi: 7. poglavlje u ovoj knjizi).

Solomun je pisao: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, svi imaju isti duh („duh”; ruah); i čovek ništa nije bolji od stoke… Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah. Ko zna da duh (ruah) sinova ljudskih ide gore, a duh (ruah) stoke da ide dole pod zemlju?” Propovednik 3,19-21). Tako, prema Solomunu, prilikom smrti ne postoji nikakva razlika između duha čovekovog i duha stoke.

Solomunovo izlaganje da se duh (ruah) vraća Bogu koji ga je dao, ukazuje na to da je ono što se vraća Bogu načelo života koje je On dao. Ne postoji nikakav nagoveštaj da je duh ili dah neko svesno biće odvojeno od tela. Ovaj ruah može da se izjednači sa „duhom životnim” koji je Bog udahnuo u prvo ljudsko biće da bi oživeo njegovo beživotno telo (uporedi: 1. Mojsijeva 2,7).

Sklad kroz celo Sveto pismo. Mnogi časni hrišćani koji nisu proučavali celokupno učenje Biblije o smrti, bili su neobavešteni da je do vaskrsenja smrt samo san. Oni su prihvatili kao istinu da različita mesta podupiru misao da se duh ili duša nakon smrti nalaze u svesnom stanju. Pažljivo proučavanje otkriva da je učenje Biblije dosledno – smrt je prestanak svesnosti.[7]

Spiritizam. Ako su mrtvi potpuno besvesni, s kim opšte spiritistički medijumi?

Svaki pošteni čovek mora zaključiti da su makar neke od ovih pojava prevare; dok druge ne mogu tako da se objasne. Očigledno postoji neka natprirodna sila koja je povezana sa spiritizmom. Šta Biblija uči o ovom predmetu?

1. Osnova spiritizma. Spiritizam potiče od prve sotonine laži upućene Evi „nećete vi umreti”. (1. Mojsijeva 3,4) Njegove reči bile su prva propoved o besmrtnosti duše. Danas, po celom svetu, sve veroispovesti nesvesno ponavljaju ovu zabludu. Za mnoge božanska presuda da „koja duša zgreši ona će umreti” (Jezekilj 18,20), preokrenuta je da znači „duša iako zgreši, živeće večno”.

Ova pogrešna nauka o prirodnoj besmrtnosti dovela je do verovanja u postojanje svesnosti za vreme smrti. Kao što smo videli, ovi stavovi neposredno protivreče biblijskom učenju o ovom predmetu. Oni su iz neznabožačke filozofije pripojeni hrišćanskoj veri – naročito iz Platonove filozofije – u toku velikog otpada (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi). Ova verovanja postala su gledište koje je preovladalo i do danas ostalo dominantno u hrišćanstvu.

Verovanje da su mrtvi svesni pripremilo je mnoge hrišćane da prihvate spiritizam. Ako su mrtvi živi i u Božjoj prisutnosti, zašto ne bi mogli da se kao službeni duhovi vrate na Zemlju? A ako to mogu, zašto ne bismo pokušali da opštimo sa njima, primamo njihove savete i uputstva i tako izbegnemo nesreću ili primimo utehu u žalosti?

Podržavajući ovakav način razmišljanja, sotona i njegovi anđeli (Otkrivenje 12,4.9) uspostavili su kanal za vezu preko koga sprovode svoju obmanu. Takvim sredstvima kao što su spiritističke seanse, oni se pojave u ličnosti umrlih dragih lica, donoseći prividnu utehu i uveravanje živima. Povremeno predskazuju buduće događaje, koji, kada se ispune, potvrđuju njihovu verodostojnost. Tada opasne laži koje objavljuju, dobiju patinu autentičnosti, iako protivreče Bibliji i Božjem zakonu. Otklonivši prepreke protiv zla, sotona ima slobodu da odvede ljude od Boga i osigura njihovo uništenje.

2. Opomena protiv spiritizma. Niko ne mora da bude prevaren spiritizmom. Biblija njegove tvrdnje jasno izlaže kao lažne. Kao što smo videli, Biblija ističe da mrtvi ne znaju ništa, da su besvesni u grobu.

Biblija takođe strogo zabranjuje svaki pokušaj opštenja sa mrtvima ili sa svetom duhova. Ona govori da oni koji tvrde da opšte sa mrtvima, kao što to danas čine spiritistički medijumi, u stvari opšte sa „poznatim duhovima” koji su „duhovi đavolski”. Gospod je rekao da su ovakva delovanja gnusoba, i da oni koji to čine moraju biti kažnjeni smrću (3.Mojsijeva 19,31; 20,27. uporedi: 5. Mojsijeva 18,10.11).

Prorok Isaija dobro je prikazao bezumlje spiritizma: „I ako vam reku: pitajte vračare i gatare koji šapću i mrmljaju; recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? ili će pitati mrtve mesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,19.20) Zaista, samo biblijsko učenje može da sačuva hrišćane od ove neodoljive prevare.

3. Manifestacije spiritizma. Biblija beleži nekoliko primera spiritističkog delovanja – od faraonovih vračara, astrologa i gatara u Nineviji i Vavilonu do vračara i medijuma u Izrailju – i sve osuđuje. Jedan od primera je i seansa vračare iz Endora kada je prizivala duhove za Saula, sa kojim počinje ovo poglavlje.

Sveto pismo kaže: „I upita Saul Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka.” (1. Samuilova 28,6) Bog, tada nije imao nikakve veze sa onim što se zbilo u Endoru. Saul je bio prevaren od demona koji se predstavio u ličnosti mrtvog Samuila; on uopšte nije video stvarnog Samuila. Vračara je videla samo siluetu jednog starog čoveka, dok Saul samo „razume” ili je zaključio da je to Samuilo (stih 14).

Ako verujemo da je ta pojava stvarno bio Samuilo, moramo biti spremni da verujemo da vračare, čarobnjaci, prizivači duhova, gatari, spiritisti ili medijumi mogu da pozovu mrtve pravednike sa svakog mesta na koje budu stavljeni kada umru. Moramo, takođe, prihvatiti činjenicu da je pobožni Samuilo postojao u svesnom stanju u zemlji, samo zato što je starac izašao „iz zemlje” (stih 13).

Ova seansa donela je Saulu beznađe, a ne nadu. Sledećeg dana on je izvršio samoubistvo (1. Samuilova 31,4). Lažni Samuilo prorekao je da će tog dana Saul i njegovi sinovi biti kod njega (1. Samuilova 28,19). Da je bio u pravu, trebalo bi da zaključimo da će posle smrti neposlušni Saul i pravedni Samuilo zajedno prebivati. Umesto toga, moramo da zaključimo da je zli anđeo pokrenuo lažne događaje koji su se zbili za vreme ove seanse.

4. Poslednja prevara. Manifestacije spiritizma bile su u prošlosti ograničene na carstvo natprirodnih sila, ali nedavno spiritizam je dobio „hrišćanski” izgled, da bi mogao da vara i hrišćanski svet. Tvrđenjem da prihvata Hrista i Bibliju, spiritizam je postao veoma opasan neprijatelj vernicima. Njegovo delovanje je vešto i lukavo. Pod uticajem spiritizma „Biblija se tumači na način koji zadovoljava nepreporođeno srce, dok njene svečane i od životne važnosti istine su prikazane tako da nemaju nikakvog dejstva. Ljubav se ističe kao glavna odlika Boga, ali je srozana na slabi sentimentalizam, koji pravi malu razliku između dobra i zla. Božja pravda, Njegovo žigosanje greha, zahtevi Njegovog svetog Zakona, drže se daleko od pogleda. Ljudi se poučavaju da Deset zapovesti smatraju mrtvim slovom. Dopadljive, očaravajuće priče zarobljavaju čula i vode ljude ka odbacivanju Biblije kao temelja svoje vere.”[8]

Ovakvim sredstvima dobro i rđavo postaju relativni i svaki čovek, prilika ili kultura postaju norma za ono što je „istina”. U stvarnosti svaka osoba postaje Bog, ispunjavajući sotonino lažno obećanje „pa ćete postati kao bogovi”. (1. Mojsijeva 3,5)

Pred nama je „čas iskušenja, koji će doći na sav vasioni svet da iskuša one koji žive na zemlji”. (Otkrivenje 3,10) Sotona se sprema da upotrebi velike znake i čuda u svom konačnom naporu da prevari svet. Govoreći o ovoj veštoj prevari, apostol Jovan je rekao: „I videh… tri nečista duha, kao žabe. Jer su ovo duhovi đavolski koji čine čudesa, i izlaze k carevima svega vasionoga sveta da ih skupe na boj za onaj veliki dan Boga svedržitelja.” (Otkrivenje 16,13.14; uporedi: 13,13.14)

Samo oni koji su Božjom silom ostali verni, pošto su svoj um učvrstili istinama Svetog pisma, prihvativši ga kao jedini autoritet, moći će da se spasu. Svi ostali neće imati zaštitu i biće uništeni ovom prevarom.

Prva i druga smrt. Druga smrt je konačna kazna za nepokajane grešnike – za sve čija imena nisu zapisana u Knjizi života – i ona će se dogoditi na kraju 1000 godina (vidi: 26. poglavlje). Iz ove smrti nema vaskrsenja. Sa uništenjem sotone i nepravednih, greh će biti iskorenjen, a sama smrt uništena (1. Korinćanima 15, 26; Otkrivenje 20,14; 21,8). Hristos je dao obećanje da „koji pobedi neće mu nauditi druga smrt”. (Otkrivenje 2,11)

Opredeljujući se za ono što je Sveto pismo odredilo za drugu smrt, možemo da prihvatimo kao istinu da je prva smrt ono što će svaki čovek – osim onih koji će se preobraziti – iskusiti kao ishod Adamovog prestupa. To je „normalno delovanje degenerativnih posledica greha na ljudski rod”.[9]

Vaskrsenje

Vaskrsenje je „uspostavljanje života, zajedno sa puninom bića i ličnosti nakon smrti”.[10] Pošto je čovečanstvo podložno smrti, mora da postoji vaskrsenje, ako treba iskusiti život posle groba. U celom Starom i Novom zavetu, Božji vesnici nadali su se vaskrsenju (O Jovu 14,13-15; 19,25-29; Psalam 49,15; 73,24; Isaija 26,19; 1. Korinćanima 15).

Nada vaskrsenja, za koju imamo čvrste dokaze, ohrabruje nas da možemo uživati u boljoj budućnosti posle ovog sadašnjeg sveta u kome je smrt sudbina svih.

Hristovo vaskrsenje. Vaskrsenje mrtvih pravednika za besmrtnost u bliskoj je povezanosti sa Hristovim vaskrsenjem, zato što će vaskrsli Hristos konačno probuditi mrtve (Jovan 5,28.29).

1. Njegova važnost. Šta bi se dogodilo da Hristos nije vaskrsnuo? Apostol Pavle ukratko izlaže posledice: a) Ne bi bilo nikakve koristi od propovedanja Jevanđelja: „Ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše.” (1. Korinćanima 15,14). b) Ne bi bilo oproštenja greha: „Ako Hristos ne usta … još ste u gresima svojim.” (stih 17); v) Ne bi bilo nikakve svrhe verovati u Isusa: „A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša.” (stih 17) g) Ne bi bilo ni opšteg vaskrsenja iz mrtvih: „A ako se Hristos propoveda da ustade iz mrtvih, kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrvih?” (stih 12) d) Tada ne bi bilo nikakve nade posle groba: „A ako Hristos ne usta … i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.” (stihovi 17,18)[11]
2. Vaskrsenje u telu. Hristos koji je izašao iz groba, bio je isti Isus koji je na Zemlji živeo u telu. Sada je imao proslavljeno telo, koje je još uvek bilo stvarno telo. Ono je toliko bilo stvarno da drugi nisu čak ni primetili nikakvu razliku (Luka 24,13-27; Jovan 20,14-18).

Sam Isus poricao je da je neki oblik duha. Govoreći svojim učenicima, rekao je: „Vidite ruke moje i noge moje … opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam.” (Luka 24,39) Da bi dokazao fizičku stvarnost svog vaskrsenja, On je, takođe, jeo u njihovoj prisutnosti (stih 43).

3. Njegov uticaj. Vaskrsenje je imalo oduševljavajući uticaj na Hristove učenike. Ono je preobrazilo grupu slabih i zaplašenih ljudi u hrabre apostole spremne da učine sve za svoga Gospoda (Filibljanima 3,10.11; Dela 4,33). Zadatak koji su oni zbog toga prihvatili, uzdrmao je Rimsko Carstvo i potpuno preokrenuo svet (Dela 17,6).

„Pouzdanost Hristovog vaskrsenja donela je cilj i silu propovedanju Jevanđelja (uporedi: Filibljanima 3,10.11). Petar govori o vaskrsenju ‘Isusa Hrista iz mrtvih’ koje je izazvalo ‘živ nad’ u životu vernika (1. Petrova 1,3). Apostoli su sebe smatrali rukopoloženima da budu svedoci ‘njegova vaskrsenja’ (Dela 1,22), a svoje učenje o vaskrsenju Hristovom zasnivali su na mesijanskim proročanstvima Staroga zaveta (Dela 2,31). Bilo je to njihovo lično saznanje o vaskrsenju ‘Gospoda Isusa Hrista’ koje je doprinelo da ‘s velikom silom’ iznesu svoje svedočanstvo (Dela 4,33). Apostoli su izazvali protivljenje jevrejskih vođa kada su pošli da propovedaju ‘u Isusu vaskrsenje iz mrtvih’ (stih 2)… Kada je doveden pred Sinedrion, apostol Pavle je izjavio da je ‘za nad i za vaskrsenje iz mrtvih’ doveden ‘na sud’ pred njima (Dela 23,6; uporedi: 24,21). Isti apostol pisao je Rimljanima da je Isus Hristos ‘posvedočen silno za sina Božjega … po vaskrsenju iz mrtvih’. (Rimljanima 1,4) Krštenjem objašnjava on, hrišćanin svedoči u prilog svojoj veri u vaskrsenje Hristovo (Rimljanima 6,4.5).”[12]

 

Dva vaskrsenja. Hristos je učio da postoje dva opšta vaskrsenja: „vaskrsenje života” za pravedne i „vaskrsenje suda” za nepravedne (Jovan 5,28.29; Dela 24,15). Ova dva vaskrsenja odvaja razdoblje od 1000 godina (Otkrivenje 20,4.5).

1. Vaskrsenje za život. Onaj koji će ustati prilikom prvog vaskrsenja nazvan je „blažen i svet” (Otkrivenje 20,6). Oni neće iskusiti drugu smrt u ognjenom jezeru na kraju 1000 godina (stih 14). Ovo vaskrsenje u život i besmrtnost (Jovan 5,29; 1. Korinćanima 15,52.53) dogodiće se prilikom Drugog Hristovog dolaska (1. Korinćanima 15,22.23; 1. Solunjanima 4,15-18). Oni koji će ovo iskusiti nikada više neće umreti (Luka 20,36). Oni su zauvek sjedinjeni sa Hristom.Kakvo će biti vaskrslo telo? Kao i Hristos, vaskrsli sveti imaće stvarno telo. I kao što je Hristos vaskrsao kao proslavljeno biće, tako će i pravednici. Apostol Pavle je rekao da će Hristos „preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove”. (Filibljanima 3,21) On neproslavljeno i proslavljeno telo naziva „telo telesno” odnosno „telo duhovno”; prvo je smrtno i propadljivo, a drugo je besmrtno i neraspadljivo. Promena od smrtnosti do besmrtnosti desiće se trenutno prilikom vaskrsenja (vidi: 1. Korinćanima 15,42-54)
2. Vaskrsenje za sud. Nepravedni će vaskrsnuti prilikom drugog opšteg vaskrsenja koje će se dogoditi na kraju 1000 godina (vidi: 26. poglavlje u ovoj knjizi). Ovo vaskrsenje je nastavak konačnog suda i osude (Jovan 5,29). Oni čija se imena ne nalaze u Knjizi života vaskrsnuće ovom prilikom i biti bačeni „u jezero ognjeno”. (Otkrivenje 20,15.14)

 

Oni su mogli da izbegnu ovaj tragičan kraj. Nepogrešivim jezikom Sveto pismo iznosi Božji način kako se to može postići: „Obratite se i prođite se svih greha svojih, i neće vam bezakonje biti na spoticanje. Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i načinite sebi novo srce i nov duh i zašto da mrete? … Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.” (Jezekilj 18, 30-32)

 

Hristos obećava da „koji pobedi neće mu nauditi druga smrt”. (Otkrivenje 2,11) Oni koji prihvataju Isusa i spasenje koje donosi, iskusiće neopisivu radost prilikom Njegovog veličanstvenog povratka. U sreći koja nikada neće prestati, provodiće večnost u druženju sa svojim Gospodom i Spasiteljem.

 

[1] Immortality (Besmrtnost) SDA Encyclopedia, rev. ed., p. 621.

[2] Vekovima su istaknuti hrišćani različitih verskih opredeljenja – luterani, reformatori, anglikanci, baptisti, kongregacionalisti, prezviterijanci, metodisti, itd. – izlagali biblijsko učenje o uslovnoj besmrtnosti. Među najistaknutijima bili su sledeći: šesnaesti vek – Martin Luter, Viljem Tindal, Džon Frit, Džordž Višart; sedamnaesti vek – Robert Overton, Semjuel Ričardson, Džon Milton, Džordž Viter, Džon Džekson, Džon Kejn, arhiepiskop Džon Tilotson, dr Isak Berau; osamnaesti vek – dr Viliam Kanard, Heri Lejton, dr Džozef N. Skol, dr Džozef Prisli, Piter Pikard, arhiđakon Fransis Blekbern, biskup Viljem Vorberton, Semjuel Burn, dr Viljem Viston, dr Džon Touti, prof. Henri Dadvel; devetnaesti vek – biskup Timoti Kendrik, dr Viljem Tompson, dr Edvard Vajt, dr Džon Tomas, H. H. Dobni, arhibiskup Ričard Vatli, dekan Henri Alford, Džejms Panton Ham, Čarls F. Hadson, dr Robert V. Dejl, dekan Frederik V. Farar, Herman Olshauzen, kanonik Henri Konstebl, Viljem Gledston, Džosef Parker, biskup Džon J. S. Perovni, ser Džordž G. Stouks, dr. V. A. Braun, dr J. Agar Bit, dr R. F. Vejmaut, dr Liman Abot, dr Edvard Bičer, dr Imenjuel Pitevel – Olif, dr Franci Delič, biskup Čarls J. Elikot, dr Džordž Deina Bordmen, J. H. Petingel; dvadeseti vek – kanonik Viljem H. M. Hej Eitken, Erik Lujs, dr Viljem Templ, dr Gerardus van der Leuv, dr Obri V. Vajn, dr Martin J. Hajneken, Dejvid R. Dejvis, dr Bejzil F. K. Ejtkinson, dr Emil Bruner, dr Rajnhold Nibur, dr T. A. Kantonen, dr D. R. G. Oven. Vidi: Questions on Doctrine, pp. 571-609; Froom, The Conditionalist Faith of Our Fathers (Washington, D. C.: Review and Herald, 1965, 1966) vols. 1 and 2.

[3] Vidi: „Death”, SDA Bible Dictionary, rev. ed.; pp. 277, 278.

[4] R. L. Harris, „The Meaning of the Word Sheol as Shown by Parallels in Poetic Texts” Journal of the Evangelical Theological Society, Dec. 1961, pp. 129-135; vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 3, p. 999.

[5] Vidi: SDA Bible Commentary rev. ed., vol. 5, p.387.

[6] Jedini izuzetak je kada se reč sheol (šeol) upotrebljava figurativno (vidi: Jezekilj 32,21) ili hades u paraboli (Luka 16,23). Šeol se pojavljuje više od 60 puta u Starom zavetu, ali se nigde ne odnosi na mesto kazne posle smrti. Ta misao je kasnije pridodata geheni (gehenna) (Marko 9,43-48), a ne hadesu. Postoji samo jedan izuzetak (Luka 16,23). Vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 3, p. 999.

[7] Sledeći pasusi smatrani su da stvaraju probleme u biblijskom učenju o prirodi smrti. Ali pažljivo proučavanje pokazalo je da su oni u potpunom skladu sa ostalim delom Svetoga pisma.

a) Rahiljina smrt. Pozivajući se na Rahiljinu smrt, Sveto pismo kaže: „kad se rastavljaše s dušom.” (1. Mojsijeva 35,18) Ovaj izraz jednostavno pokazuje da je ona u poslednjim trenucima svoje svesti i zadnjeg daha, dala ime svom sinu. Tako drugi prevodi glase: „Kada je izdahnula.”

b) Ilija i mrtav dečak. Kada se Ilija molio da se duša mrtvog sina udovice iz Sarepte povrati, Bog je odgovorio tako što je ponovo oživeo dečaka (1. O carevima 17,21.22). To je bio rezultat jedinstva životnog načela sa telom, kada nijedno od njih nije živo ili svesno dok su bili razdvojeni.

c) Mojsijeva pojava na brdu. Mojsijeva pojava na brdu preobraženja ne pruža dokaz o postojanju svesnih duhova ili prisustva svih mrtvih pravednika na nebu. Kratko pre ovog događaja, Isus je rekao svojim učenicima da će pre nego što umru neki od njih videti Sina čovečijega u Njegovom carstvu. Ovo obećanje ispunjeno je bilo apostolima Petru, Jakovu i Jovanu (Matej 16,28-17,3).Na brdu im je Hristos otkrio minijaturu Božjeg carstva slave. To je bio Hristos, slavni Car, koji je zajedno sa Mojsijem i Ilijom – predstavljao umrle pravednike koji će vaskrsnuti iz groba prilikom Hristovog drugog dolaska, dok je Ilija predstavljao žive pravednike koji će se preneti na Nebo da ne vide smrt (2. O carevima 2,11).Apostol Juda pruža dokaz o Mojsijevom naročitom vaskrsenju. Nakon što je Mojsije umro i bio sahranjen (5. Mojsijeva 35,5.6), između Mihaila i sotone došlo je do prepirke oko Mojsijevog tela (Juda 9). Iz Mojsijeve pojave na brdu može se zaključiti da je đavo izgubio borbu, a Mojsije je vaskrsnuo iz groba, postavši prvi poznati smrtnik nad kojim se pokazala Hristova sila vaskrsenja. Ovaj događaj ne pruža dokaz u prilog učenju o besmrtnosti duše. Naprotiv, on predstavlja podršku nauci o vaskrsenju u telu.

d) Priča o bogatašu i Lazaru. Hristova priča o bogatašu i Lazaru korišćena je za učenje o svesnosti mrtvih (Luka 16,19-31). Nažalost, oni koji je tumače na ovaj način nisu prepoznali da je ova priča samo parabola koja bi, kad se u svim detaljima doslovno shvati, bila apsurd. Mrtvi će ići po svoju nagradu kao stvarna bića sa delovima tela kao što su oči, jezik i prsti. Svi pravednici su u Avramovim nedrima, a nebo i pakao biće toliko blizu da će ljudi moći da razgovaraju. Obe grupe primaju svoju nagradu prilikom smrti, a to je u suprotnosti sa Hristovim učenjem da će se to dogoditi prilikom Njegovog drugog dolaska (Matej 25,31-41; Otkrivenje 22,12).Ova priča je potekla iz Hristove najomiljenije metode poučavanja. Smatralo se da svaka priča treba da iznese neku pouku, a ono čime je Hristos hteo da pouči nije imalo ničeg zajedničkog sa stanjem mrtvih. Pouka iz ove priče je važnost življenja po Božjoj reči. Isus je pokazao da je bogataš bio prezauzet svojim materijalizmom, pa je zapostavio da se brine o onima koji su bili u nevolji. Večna sudbina odlučuje se u sadašnjem životu i ne postoji druga provera. Sveto pismo je vodič ka pokajanju i spasenju, a ako ne želimo da slušamo opomene iz Božje reči, ništa ne može da dopre do nas. Tako je Hristos završio ovu priču rečima: „Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.” (Luka 16,31)Hristos je jednostavno upotrebio elemente iz jedne obične jevrejske priče u kojoj mrtvi vode razgovore. (Koncept priče o Avramovom naručju i hadesu bila je veoma slična jevrejskoj tradiciji. Vidi: „Discourse to the Greeks Concerning Hades”, Josephus’ Complete Works trans. by William Whiston (Grand Rapids: Kregel, 1960), p. 637. Isto tako u Bibliji nalazimo priču u kojoj drveta pričaju (Sudije 9,7-15; uporedi: 2. O carevima 14,9). Niko neće koristiti ovu priču da bi dokazao da drveta znaju da govore. Zato čovek mora da se uzdrži od davanja značenja Hristovoj priči koje bi protivurečilo obilnim dokazima iz Svetog pisma i Hristovom učenju da je smrt san.

e) Hristovo obećanje razbojniku. Hristos je obećao razbojniku na krstu: „Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.” (Luka 23,43) Raj je očigledno sinonim za Nebo (2. Korinćanima 12,4; Otkrivenje 2,7). Kako prevedeni tekst glasi, Hristos će otići na Nebo da tog petka bude u samoj prisutnosti Boga, a tako će i razbojnik. Ipak, na dan vaskrsenja sam Hristos je rekao Mariji kada je obožavajući Ga pala pred Njegove noge: „Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu; nego idi k braći mojoj i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu.” (Jovan 20,17) Da je Hristos ostao u grobu preko kraja sedmice svedoče reči anđela: „Hodite da vidite mesto gde je ležao Gospod.” (Matej 28,6)Da li je Hristos protivrečio samome sebi? Uopšte nije. Rešenje za razumevanje ovog teksta obuhvata njegovu interpunkciju. Prvi rukopisi Biblije nisu imali zapetu ili prostor između reči. Umetnuta interpunkcija i deoba reči može da načini znatne razlike u značenju teksta. Biblijski prevodioci koristili su svoje najbolje rasuđivanje za postavljanje interpunkcijskih znakova, ali njihov posao svakako nije bio nadahnut.Da su prevodioci, koji su obavili tako izvanredan posao uopšteno uzevši, stavili zapetu u tekstu apostola Luke 23,43. posle „danas” umesto pre njega, ovaj pasus ne bi protivurečio učenju ostalog dela Biblije o smrti. Hristove reči bi tada bile pravilno shvaćene i značile bi: „Zaista ti kažem danas (danas kada umirem kao razbojnik) bićeš sa mnom u raju.” U skladu sa biblijskim učenjem Isus je dao obećanje razbojniku da će biti sa Njim u raju – obećanje koje će se ispuniti nakon vaskrsenja pravednih prilikom Njegovog drugog dolaska.

f) Otići i s Hristom biti. „Jer je meni život Hristos a smrt dobitak”, kazao je apostol Pavle. „A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo.” (Filibljanima 1,21.23) Da li je Pavle očekivao da će odmah posle smrti ući u Nebo?Apostol Pavle mnogo je pisao o predmetu „s Hristom biti”. U jednoj drugoj poslanici pisao je o onima, koji su „umrli u Isusu”. Prilikom Drugog dolaska, rekao je on, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živim pravednicima biće „uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti”. (1. Solunjanima 4,14.17)Imajući ovakva saznanja, vidimo da apostol Pavle u svom pismu Filibljanima ne piše detaljno o tome šta se dešava prilikom smrti. On jednostavno izražava svoju želju da napusti svoj sadašnji, tegoban život i bude sa Hristom, a ne daje nikakav podatak ili objašnjenje o vremenskom razdoblju između smrti i vaskrsenja. Njegova nada je usredsređena na obećano lično druženje sa Isusom tokom cele večnosti. Za one koji umiru ne postoji dugačko vremensko razdoblje između vremena kada zatvore svoje oči prilikom smrti i kada ih otvore prilikom vaskrsenja. Pošto mrtvi nisu u svesnom stanju, pa tako nisu svesni vremena koji prolazi, jutro vaskrsenja izgledaće im kao da je došlo odmah nakon smrti. Za hrišćanina smrt je dobitak: nema više iskušenja, proba, žalosti, a prilikom vaskrsenja dobiće dar slavne besmrtnosti.

[8] Vajt, Velika borba, str. 452.453.

[9] „Death” SDA Bible Dictionary, rev. ed., p. 278; uporedi: Questions on Doctrine, p. 524.

[10] „Resurrection” SDA Bible Dictionary, rev. ed. p. 935.

[11] Questions on Doctrine, pp. 67,68.

[12]  „Resurrection” SDA Bible Dictionary, rev. ed. p. 936.