Večera Gospodnja je učestvovanje u znamenju Isusovog tela i krvi kao izraza vere u Njega, našeg Gospoda i Spasitelja. U ovom iskustvu zajedništva Hristos je prisutan da se sastane sa svojim narodom i da ga jača. Uzimanjem učešća mi objavljujemo Gospodnju smrt sve dok ponovo ne dođe. Priprema za Večeru Gospodnju uključuje samoispitivanje, pokajanje i priznanje. Učitelj je uspostavio obred pranja nogu da označi ponovno očišćenje, da izrazi voljnost za službu jedan drugome u Hristovoj poniznosti i sjedini naša srca u ljubavi. Služba Večere Gospodnje otvorena je za sve hrišćane koji veruju.
VEČERA GOSPODNJA
Prašnjavih nogu stigli su za Pashu u Gornju sobu. Neko je doneo krčag sa vodom, umivaonik i ubrus za uobičajeno pranje nogu, ali niko nije želeo da izvrši ovaj posao sluge.
Svestan svoje predstojeće smrti, Isus je sa bolom rekao: “Vrlo sam želeo da ovu pashu jedem s vama pre nego postradam; jer vam kažem da je otsele neću jesti dok se ne svrši u carstvu Božjemu.” Luka 22,15.16).
Ljubomora koju su učenici gajili jedan prema drugome, ispunjavala je tugom Isusovo srce. Shvatio je da se oni još uvek prepiru oko toga koga treba smatrati najvećim u Njegovom carstvu (Luka 22,24; Matej 18,1; 2,21). Njihova borba za položaj, njihova oholost i samopoštovanje bilo je ono što je sprečilo učenike da se ponize, da zamene slugu i operu noge drugima. Da li će ikada naučiti da se u Božjem carstvu prava veličina ispoljava u poniznosti i službi ljubavi?
Za vreme večere (Jovan 13,2.4)[1] Isus je tiho ustao, uzeo ubrus koji je trebalo da uzme sluga, usuo vodu u umivaonik, kleknuo i počeo da pere noge učenicima. Učitelj kao sluga! Shvatajući neizgovoreni prekor, učenike je ispunio stid. Kada je završio svoj posao i vratio se na svoje mesto, On je rekao: “Kad dakle ja oprah vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.” (Jovan 13,14-17).
Isus je tada, umesto Pashe, uspostavio obred koji treba da bude uspomena na Njegovu veliku žrtvu: Gospodnju večeru. Uzevši beskvasni hleb “i blagoslovši prelomi ga i davaše učenicima”, rekavši, “uzmite, jedite; ovo je telo moje, koje se za vas lomi: ovo činite meni za spomen”. Zatim je uzeo čašu blagoslova “i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha”. “Ovo činite, kad god pijete meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.” (vidi: Matej 26,26-28; 1. Korinćanima 11,24-26;10,16)
Obred pranja nogu i Večere Gospodnje sačinjavaju obred samoispitivanja. Na taj način, da bi nam pomogao da uđemo u zajednicu sa Njim, Hristos je uspostavio oba obreda.
Obred pranja nogu
Običaj je zahtevao da prilikom svetkovanja Pashe jevrejske porodice uklone svaki kvasac, greh, iz svojih domova pre prvog dana sedmice beskvasnih hlebova (2. Mojsijeva 12,15. 19.20). Tako i vernici moraju da priznaju svaki greh i da se pokaju – uključujući oholost,suparništvo, zavist, osećanje mržnje i sebičnost – pre nego što bi mogli u pravom duhu da imaju najdublju zajednicu sa Hristom.
Za ovu svrhu Hristos je uspostavio obred pranja nogu. Ne samo što je On dao primer, već je utvrdio da i oni moraju da čine isto, a obećao je i blagoslov: “Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.” (Jovan 13,17) Ovaj obred koji prethodi Gospodnjoj večeri ispunjava nalog da svi moraju da ispituju sebe da u ovom obredu ne bi “nedostojno” učestvovali (1. Korinćanima 11,27-29).
Značaj ovog obreda. Ovaj obred otkriva nešto o Hristovom zadatku kao i o iskustvu učesnika.
- Uspomena na Hristovu poniznost. Obred pranja nogu podseća na Hristovu poniznost u Njegovom utelovljenju i životu službe.[2] Iako je bio na položaju sa Ocem usred nebeske slave, On je “ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi”. (Filibljanima 2,7)
Za Božjeg Sina bilo je ponižavajuće da daje tako nesebično, sa toliko ljubavi, da bi na kraju bio odbačen od većine onih za koje je došao da ih spase. U toku celog Hristovog zemaljskog života, sotona je pokušavao da Ga u svakoj prilici osramoti do krajnosti. Veliko i teško poniženje naneseno je Njemu – Nevinome – kada je bio razapet kao razbojnik!
Hristos je živeo životom nesebične službe. On nije došao “da mu služe, nego da služi”. (Matej 20,28) Činom pranja nogu pokazao je da će izvršiti svaku službu, bez obzira kako prezrena bila, da bi spasao ljude. Na taj način On je utisnuo svoj život službe i poniznosti u um svojih sledbenika.
Načinivši od ovog svečanog obreda pripreme jedan utvrđeni obred, Hristos je nameravao da vernike dovede u stanje nežnosti i ljubavi koje će ih pokrenuti da služe drugima. Ovaj obred podstaći će one koji razmišljaju o njegovom značaju da prema drugima postupaju sa poniznošću i osećanjem. Sledeći Hrista u pranju nogu mi ispoljavamo Njegov Duh: “Iz ljubavi služite jedan drugome.” (Galatima 5,13)
Iako sa poniznošću učestvujemo u ovoj službi, to je ipak daleko od ponižavanja. Ko se ne bi osećao privilegovanim da se sagne pred Hristom i opere baš one noge koji su bile klinovima prikovane za krst? Isus je rekao: “Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Matej 25,40)
- Znamenje uzvišenog očišćenja. Pranje nogu značilo je više od pranja njihovih nogu. Ono je predstavljalo uzvišenije očišćeje – očišćenje srca. Kada je Petar tražio od Isusa da ga celog opere, Isus je rekao: “Opranome ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist.” (Jovan 13,10)
Onaj koji je opran, čist je. Međutim, bosa noga u sandali brzo postane prašnjava i zahteva ponovno pranje. Tako je i sa učenicima. Njihovi gresi su oprani krštenjem, ali u iskušenju počeli su da gaje oholost, ljubomoru i zlo u srcu. Nisu bili spremni da imaju prisnu zajednicu sa svojim Gospodom, niti da prihvate novi zavet koji je nameravao da učini sa njima. Pranjem nogu Hristos je želeo da ih pripremi za učestvovanje u Gospodnjoj večeri. Osim Jude, izdajnika, njihova srca bila su Hristovom milošću očišćena od sebičnosti i gordosti, i oni su u ljubavi postali sjedinjeni jedan sa drugim. Hristovim nesebičnim činom, ponizili su se i dopustili da ih pouči.
Kao i apostoli, i mi smo bili – kada smo prihvatili Hrista i krstili se – očišćeni Njegovom krvlju. Međutim, živeći hrišćanskim životom, mi grešimo. Naše noge postaju prašnjave. Zato moramo opet da dođemo Hristu i dopustimo Njegovoj milosti, koja očišćava, da opere prljavštinu. Ipak, nije potrebno da ponovo budemo kršteni, jer “opranome ne treba do samo noge oprati”. (Jovan 13,10)[3] Pranje nogu kao obred podseća nas na našu potrebu za redovnim očišćenjem i na to da smo potpuno zavisni od Hristove krvi. Samo pranje nogu ne može nas očistiti od greha. Samo Hristos može da nas očisti.
- Zajedništvo praštanja. Stav praštanja među onima koji uzimaju udela ukazuje da je očišćenje koje simboliše ova služba, počelo da deluje. Jedino kada oprštamo možemo iskusiti oproštenje od Boga. “Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima greha njihovih, ni otac vaš neće oprostiti vama greha vaših.” (Matej 6,14.15)
Isus je rekao: “I vi ste dužni jedan drugome prati noge.” (Jovan 13,14) Mi treba da budemo voljni da operemo drugome noge i budemo spremni da nam drugi opere noge. U poslednjem slučaju priznajemo svoju potrebu za duhovnom pomoći.
Kada je obred prošao, Večera nas je uverila da smo čisti zato što su naši gresi oprani. Ko ih je oprao? Onaj koji veruje kao i mi je taj koji nam je dao simbole Hristove službe i tako ovaj obred postaje zajedništvo u praštanju.[4]
- Zajednica sa Hristom i vernicima. Ovaj obred pranja nogu pokazuje Hristovu ljubav prema Njegovim sledbenicima “do kraja”. (Jovan 13,1) Kada je Petar odbio pranje nogu, Hristos je odgovorio: “Ako ti ne operem nemaš dela sa mnom.” (stih 8) Nema očišćenja, nema zajednice. Oni koji žele neprekidnu zajednicu sa Hristom, učestvovaće u ovom obredu.
Te iste večeri Isus je rekao: “Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.” (stih 34) Poruka ovog obreda je jasna: “Iz ljubavi služite jedan drugome.” (Galatima 5,13) Imati ovu vrstu ljubavi znači svom bližnjem ustupiti najviše mesto time što ćemo druge poštovati više nego sebe (Filibljanima 2,3). To nam nalaže da volimo one koji se u mišljenju razlikuju od nas. To nam ne dopušta da gajimo ni osećanje uzvišenosti ni pristrasnosti. Naš način života ispuniće našu ljubav prema savremenicima. Klečeći pred njima, perući njihove noge, mi se radujemo što ćemo sa njima večno živeti. Svi koji u ovom obredu slede Hristov primer, iskusiće na neki način šta znači voleti kao što je Hristos voleo. A takva ljubav može postati moćno svedočanstvo.Jedan budistički kaluđer zatražio je od nekog misionara da ukaže na neki prizor koji će predstaviti hrišćanstvo. Umetnici su imali zadatak da muralima i reljefima, koji bi oslikavali glavne svetske religije, ukrase dvoranu u krugu manastira. Posle izvesnog razmišljanja misionar je počeo da iznosi događaj iz Jevanđelja po Jovanu 13. glavi. “Kaluđer ništa nije rekao dok sam čitao”, pričao je kasnije misionar, “ali osetio sam čudnovati, uzvišeni mir i silu dok je taj odsek opisivao Isusov čin pranja nogu učenicima.” U toj kulturi, raspravljati u javnosti o bilo čemu što je u vezi sa nogama smatra se rđavim ponašanjem.
Kada sam završio čitanje, nastao je trenutak tišine. On me je pogledao s nevericom i rekao: ‘Da li mislite da kažete da je Osnivač vaše vere oprao noge svojim učenicima?’
‘Da’, odgovorio sam. Obično mirno lice kaluđera, obrijanih obrva i glave, izboralo se od šoka i začuđenosti. Ostao je bez reči, a isto tako i ja. Nekoliko puta s mukom sam progutao pljuvačku i obojica smo bili pod jakim utiskom prizora iz ovog događaja. Kada sam ga pogledao, izgled neverice na njegovom licu pretvorio se u duboko strahopoštovanje. Isus, Osnivač hrišćanstva, dodirnuo je i oprao prljave noge ribara! Nakon nekoliko trenutaka on se povratio i ustao. Shvatio sam sada suštinu hrišćanstva.”[5]
Svetkovanje Gospodnje večere
Među protestantima najuobičajeniji naziv za obred pričešća je “Gospodnja večera” (1. Korinćanima 11,20). Drugi nazivi su “trpeza Gospodnja” (1. Korinćanima 10,21), “lomljenje hleba” (uporedi: Dela 20,7; 2,42),[6] i euharistija – ukazivanje na aspekt zahvalnosti i blagoslova u ovom obredu (Matej 26,26,27; 1. Korinćanima 10,16; 11,24).
Gospodnja večera treba da bude radosna svetkovina, a ne vreme žalosti. Obred pranja nogu koji joj prethodi pruža priliku za samoispitivanje, priznanje greha, izmirenje nesporazuma i praštanje. Budući da su dobili obećanje o očišćenju Spasiteljevom krvlju, vernici su spremni za stupanje u naročitu zajednicu sa svojim Gospodom. Oni se obraćaju Njegovom stolu sa radošću, stojeći u spasavajućoj svetlosti, a ne u senci krsta, spremni da slave Hristovu otkupiteljsku pobedu.
Gospodnja večera zamenila je praznik Pashe iz starozavetnog doba. Pasha je dobila svoje ispunjenje kada je Hristos, Pashalno Jagnje, dao svoj život. Pre svoje smrti sam Hristos je ustanovio ovu zamenu, veliki praznik duhovnog Izrailja pod novim zavetom. Tako, koreni velikog dela simbola Gospodnje večere pružaju se natrag prema pashalnim obredima.
- Uspomena na oslobođenje od greha. Kao što je praznik Pashe podsećao na Izrailjevo oslobođenje iz egipatskog ropstva, tako je i Gospodnja večera uspomena na oslobođenje iz duhovnog Egipta, iz ropstva greha. Krv pashalnog jagnjeta stavljena na dovratak štitila je ukućane od smrti, a hranljiva vrednost njegovog mesa dala im je snagu da izađu iz Egipta (2. Mojsijeva 12,3-8). Tako je i Hristova žrtva donela oslobođenje od smrti. Vernici se spasavaju uzimanjem Njegovog tela i krvi (Jovan 6,54). Gospodnja večera objavljuje da nam je Hristova smrt na krstu obezbedila spasenje, dala proštenje i zagarantovala večni život.Isus je rekao: “Ovo činite meni za spomen.” (1. Korinćanima 11,24) Ovaj obred naglašava značaj zamene u Hristovoj službi pomirenja. “Ovo je telo moje”, rekao je Isus, “koje se za vas lomi”. (1. Korinćanima 11,24; uporedi: Isaija 53,4-12; Nevin je na krstu bio zamena za krivca, Pravedni za nepravednog. Ovaj uzvišeni čin udovoljio je zahtevima Zakona za smrt grešnika, davši oproštenje, mir i svečano obećanje večnog života grešnicima koji se kaju. Krst je otklonio našu osudu i dao nam haljine Hristove pravde i moć da savladamo zlo.
a) Hleb i plod vinove loze. Isus je koristio mnoge metafore da bi dao pouku o raznim istinama o sebi. On je rekao: “Ja sam vrata” (Jovan 10,7), “Ja sam put” (Jovan 14,6), “Ja sam pravi čokot” (Jovan 15,1) i “ja sam hleb života”. (Jovan 6,35) Nijedan od ovih izraza ne možemo doslovno da shvatimo, jer On nije prisutan u svakim vratima, putu ili čokotu. Umesto toga, oni slikovito prikazuju dublje istine.U trenutku kada je čudom nahranio 5.000 ljudi, Isus je otkrio dublje značenje svoga tela i krvi. Kao pravi Hleb, On je rekao: “Mojsije ne dade vama hleba s neba, nego vam otac moj daje hleb istiniti s neba; jer je hleb Božji onaj koji silazi s neba i daje život svetu. Tada mu rekoše: Gospode! daj nam svagda taj hleb. A Isus im reče: ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti i koji mene veruje neće nikad ožedneti.” (Jovan 6,32-35). On je ponudio svoje telo i krv da utoli glad i ugasi žeđ naših najdubljih potreba i želja (Jovan 6,50-54). Pashalni hleb koji je Isus jeo bio je beskvasni hleb, a plod vinove loze neprevreo.[7] Kvasac koji izaziva uskišnjavanje i čini da hleb naraste, smatran je znamenjem greha (1. Korinćanima 5,7.8), pa je zato bio nepodoban da predstavi Jagnje “bezazleno i prečisto”. (1. Petrova 1,19)[8] Jedino je beskvasni ili “neuskisli” hleb mogao da simboliše bezgrešno Hristovo telo. Isto tako i nepokvareni plod vinove loze – neprevrelo vino – podesno je da predstavlja neumrljano savršenstvo očišćenja Spasiteljevom krvlju.[9]
b) Jedenje i pijenje “Ako ne jedete tela sina čovečjega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.” (Jovan 6,53.54) Jedenje Hristovog tela i pijenje Njegove krvi predstavlja simbolični jezik za prihvatanje Božje Reči, put kojim vernici održavaju zajednicu sa Nebom i osposobljavaju se da vode duhovni život. On kaže: “Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.” (Jovan 6,63) “Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.” (Matej 4,4)Vernici se hrane Hristom, Hlebom života, time što prihvataju Reč života – Bibliju. Sa tom Rečju dolazi Hristova životodavna sila. Za vreme obreda pričešća mi, takođe, prihvatamo Hrista, uzimanjem Njegove Reči preko Svetoga Duha. Zato propovedanje Reči prati svaku Gospodnju večeru.
Pošto verom usvajamo blagoslove Hristove službe pomirenja, Gospodnja večera je mnogo više od obreda uspomene. Učestvovanje u obredu Večere znači obnovu našeg života Hristovom silom koja pomaže, dajući nam život i radost. Ukratko, njen simbolizam pokazuje da “smo toliko zavisni od Hrista u našem duhovnom životu koliko smo u fizičkom životu zavisni od hrane i pića”.[10]
Za vreme obreda Večere mi “blagosiljamo” čašu (1. Korinćanima 10,16). To znači da kao što je Hristos “dao hvalu” za čašu (Matej 26,27), tako i mi izražavamo zahvalnost za Isusovu krv.
- Zajednička večera sa Hristom. U svetu punom razmirica i podeljenosti, naše zajedničko učešće u ovoj proslavi doprinosi jedinstvu i stabilnosti Crkve, ispoljavajući pravu zajednicu sa Hristom i jedan sa drugim. Naglašavajući ovu zajednicu apostol Pavle je rekao: “Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica (učešće) krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica (učešće) tela Hristova? Jer smo jedan hleb, jedno telo mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu.” (1. Korinćanima 10,16.17)
“Aluzija je u činjenici da se hleb za Gospodnju večeru lomi u mnogo komada koje vernici jedu, i kao što svi komadi potiču od istog hleba, tako su i vernici koji učestvuju u obredu Večere Gospodnje sjedinjeni sa Njim čije je slomljeno telo prikazano lomljenim hlebom. Uzimajući zajedničkog učešća u ovom obredu, hrišćani javno ispoljavaju da su sjedinjeni i da pripadaju jednoj velikoj porodici čija je Glava Hristos.”[11]
“Svi vernici Crkve treba da učestvuju u ovom svetom obredu Gospodnje večere, zato što se tu, preko Svetog Duha, Hristos sastaje sa svojim narodom i daje mu snagu svojim prisustvom. Srce i ruke koje su nedostojne mogu čak i da dele ovaj obred, ali ipak Hristos je tu da služi svojoj deci. Svi koji dolaze verom usredsređenom na Njega dobiće veliki blagoslov. Svi koji zanemaruju ovo vreme božanske prednosti pretrpeće gubitak. Za njih bi bile prikladne reči: ‘Niste svi čisti’.”[12]
Mi doživljavamo najsnažnije i najdublje osećanje zajednice kod Gospodnje trpeze. Tu se sastajemo na zajedničkom tlu, sa srušenim preprekama koje nas razdvajaju. Ovde shvatamo da dok smo u društvu, postoji mnogo onoga što nas razdvaja, a u Hristu je sve što je potrebno da nas ujedini. Dok je delio čašu Gospodnje večere, Isus je predao novi zavet svojim učenicima. On je rekao: “Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha.” (Matej 26,27.28 uporedi: Luka 22,20) Kao što je stari zavet potvrđen krvlju žrtvovanih životinja (2. Mojsijeva 24,8), tako je novi zavet potvrđen Hristovom krvlju. Prilikom ovog obreda vernici obnavljaju svoje obećanje vernosti svome Gospodu, priznajući iznova da su deo onog zadivljujućeg sporazuma kojim se Bog, u Isusu, povezao sa ljudskim rodom. Budući da su deo ovog zaveta, oni treba nešto i da proslavljaju. Tako je Gospodnja večera i uspomena i zahvalnost za stavljanje pečata na večni zavet milosti. Blagoslov koji se prima u srazmeri je sa verom učesnika.
- Očekivanje Drugog dolaska. “Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.” (1. Korinćanima 11,26) Obred Gospodnje večere premošćava vremenski razmak između Golgote i Drugog dolaska. Ona spaja Krst i Carstvo. Sjedinjuje “već” i “još ne” što je suština novozavetnog pogleda na svet. Ona sjedinjuje Spasiteljevu žrtvu i Njegov drugi dolazak – spasenje obezbeđeno i spasenje korišćeno. Ona objavljuje da je Hristos prisutan Duhom sve dok vidljivo ne dođe.
Hristovo svečano obećanje je proročko: “Neću odsad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.” (Matej 26,29) Ono upravlja našu veru na buduće svetkovanje Gospodnje večere sa našim Spasiteljem u Carstvu. Ova prilika predstavlja veliku svečanost “večere svadbe jagnjetove”. (Otkivenje 19,9)
U pripremi za ovaj događaj Hristos nam daje uputstvo: “Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene; i vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati sa svadbe da mu odmah otvore kako dođe i kucne. Blago onim slugama koje nađe gospodar kad dođe a oni straže. Zaista vam kažem da će se zapregnuti, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti.” (Luka 12,35-37)
Sa svojim sledbenicima okupljenim oko gozbenog stola, Hristos će svetkovati Večeru kao što je učinio u Jerusalimu. On je tako dugo čekao ovu priliku i sada je sve spremno. On se diže sa svog prestola i pristupa služenju. Zadivljenost vlada svima. Oni se osećaju potpuno nedostojnim te počasti da ih Hristos poslužuje. Oni negoduju govoreći: “Pusti da mi služimo!” Ali Hristos tiho ostaje pri tome i traži od njih da sednu.
“Nikada Hristos nije bio istinski veći na Zemlji nego onom značajnom prilikom o Gospodnjoj večeri, kada je zauzeo mesto sluge i ponizio sebe. Nikada Hristos neće biti veći na nebu nego onda kada bude služio svoje svete.”[13] To je vrhunac očekivanja na koje nam ukazuje Gospodnja večera, radost buduće slave kroz lično prijateljstvo sa Hristom u Njegovom večnom carstvu.
Dostojni za učestvovanje. U hrišćanskoj veri obavljaju se dva velika obreda – krštenje i Gospodnja večera. Prvi predstavlja ulaz u Crkvu, a drugi koristi onima koji su vernici.[14] Isus je delio Svetu večeru samo svojim osvedočenim sledbenicima. Obred Gospodnje večere je stoga za hrišćane koji veruju. Deca obično ne uzimaju učešća u ovim obredima osim ako su krštena.[15]
Biblija uči vernike da svetkuju ovaj obred sa dužnim poštovanjem prema Gospodu, jer onaj “koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj”. (1. Korinćanima 11,27) Ovaj “nedostojan” način sastoji se “ili od nedoličnog ponašanja (vidi stih 21) ili od nedostatka životne, delotvorne vere u Hristovu žrtvu pomirenja”.[16] Takvo ponašanje pokazuje nepoštovanje Gospoda i može se smatrati odbacivanjem Spasitelja i na taj način snošenjem dela krivice sa onima koji su Ga razapeli.
Neodgovarajuće učestovanje donosi Božje negodovanje. Oni koji jedu i piju na nedostojan način, jedu i piju sebi “sud”, “ne razlikujući tela Gospodnjega”. (1. Korinćanima 11,29) Oni prenebregavaju da čine razliku između obične hrane i osvećenih simbola koji predstavljaju Hristovu smrt pomirenja. “Vernici ne smeju da smatraju ovaj obred samo kao komemorativnu proslavu jednog istorijskog događaja. On u stvari to i jeste, ali i mnogo više. To je uspomena na to koliko greh staje Boga i šta čovek duguje Spasitelju. To je takođe i sredstvo pomoću koga vernik stalno ima na umu dužnost da javno posvedoči o svojoj veri u smrt Božjeg Sina koja je donela pomirenje.”[17]
Imajući u vidu ove opomene apostol Pavle savetuje vernika, “da ispituje sebe” pre nego što pristupi Gospodnjoj večeri (1. Korinćanima 11,28). Pre nego što uzmu udela, vernici u molitvi treba da ispitaju svoje hrišćansko iskustvo, priznajući svoje grehe i obnavljajući svoje prekinute odnose.
Iskustvo adventističkih pionira pokazuje kakav blagoslov može da donese takvo ispitivanje: “U ranijim danima adventnog pokreta, dok nas je bilo malo, svečani trenuci ovih obreda bili su za nas najkorisnije vreme. U petak pre obreda svaki vernik nastojao je da ukloni sve što bi moglo da ga odvoji od braće i od Boga. Svako je ozbiljno ispitivao svoje srce. Svako se ozbiljno molio da mu Bog otkrije skrivene grehe. Svako je priznavao nepoštenje u poslu, nesmotrene reči ili grehe koje je gajio u srcu. Gospod bi nam se približio i tada smo bili veoma ojačani i ohrabreni.”[18]
Ovo ispitivanje je lični posao. Drugi ga ne mogu obaviti, jer ko je u stanju da čita šta je u srcu ili da razlikuje korov od žita? Hristos, naš Primer, odbacio je isključenje sa Večere. Iako javni greh isključuje osobe od učestvovanja (1. Korinćanima 5,11), Isus je ipak podelio obred sa Judom – po spoljašnosti tobožnjim sledbenikom, a po unutrašnjosti kradljivcem i izdajnikom.
Ono što obeležava one koji imaju osobine za učešće u obredu Gospodnje večere je stanje srca – potpuno predanje Hristu i vera u Njegovu žrtvu, a ne pripadništvo nekoj određenoj Crkvi. Prema tome, hrišćani iz svih Crkava koji veruju mogu da uzmu učešća u Gospodnjoj večeri. Svi su pozvani da često[19] proslavljaju ovaj veliki praznik novoga zaveta i svojim učestvovanjem svedoče o prihvatanju Hrista kao ličnog Spasitelja.
[1] Vidi: Robert Odom, “The First Celebration of the Ordinance of the Lorys House”, Ministry. Jan.1953. p.20; Vajt, Čežnja vekova, str.553-558
[2] Isto str. 550.560.
[3] Između krštenja i Gospodnje večere postoji veza. Krštenje prethodi prijemu u članstvo Crkve, dok pranje nogu služi onima koji su već članovi Crkve. U toku ovog obreda možemo prikladno razmišljati o svom zavetu prilikom krštenja.
[4] Vidi: C. Mervyn Maxwell, “A Fellowship of Forgiveness”, Review and Herald, June 29, 1961, pp.6.7.
[5] Jon Dybdahl, Missions; A Tnjo-Way Street (Boise, ID: Pacific Press, 1986), p.28.
[6] Iako je uopšteno shvaćeno da se izraz iz Dela 20,7. odnosi na svetkovanje Gospodnje večere, on se ne odnosi isključivo na ovaj obred. U Jevanđelju po Luki 24,35. on se odnosi na običan dnevni obed.
[7] Pretpostavljajući da narodi iz biblijskog vremena nisu mogli da konzervišu grožđani sok za jedan duži vremenski period u toploj klimi Izraela od vremena berbe grožđa u jesen do Pashe u proleće, uzeto je za istinu da su Jevreji svetkovali Pashu sa prevrelim vinom. Ova pretpostavka je neopravdana. U celom starom svetu sokovi su često konzervisani u neprevrelom stanju za dugi period pomoću raznih metoda. Jedan od metoda je bio da se sok kuvanjem koncentriše u sirup. Skladišten na hladnom mestu, ovaj koncentrat nije prevreo. Jednostavno razblaživanje vodom dalo je bezalkoholno “slatko vino”. Vidi: William Patton, Bible Wines – Laws of Fermentation (Oklahoma City, OK: Sane Press, n. d.), pp. 24-41; vidi takođe: C. A. Christoforides, “More on Unfermented Wine”, Ministry, April 1955, p. 34; Lael O. Caesar”. The Meaning of Yayin in the Old Testament” (Unpublished M. A. Thesis, Andrews University, 1986) pp. 74-77; Vajt, Čežnja vekova, str.562,563. Pashalno vino moglo se takođe napraviti i od grožđa (F. C. Gilbert, Practical Lessons From the Experience of Israel for the Chureh of To-day (Nashville, TN: Southern Publ. Assn., 1972 ed.), pp. 240.241.
[8] U ovoj svetlosti nije bez značaja što Hristos izbegava upotrebu uobičajenog izraza za vino (grčki oinos), već upotrebljava izraz “roda vinogradskoga – rod vinove loze”. (Marko 14,25) Dok oinos može da se odnosi na vino u njegovom prevrelom, kao i neprevrelom stanju, rod vinove loze odnosi se samo na čisti sok – pogodan simbol za Hristovu krv, koji sebe naziva “pravim čokotom”. (Jovan 15,1)
[9] Kvasac isto tako izaziva previranje grožđanog soka. Kvasne spore, koje insekti slobodno raznose kroz vazduh, pričvršćuju se za voštanu prevlaku na opni grožđa. Kada se grožđe mulja, spore se pomešaju sa sokom. Na sobnoj temepraturi kvasne ćelije brzo se razmnožavaju, izazivajući vrenje vina. (vidi: Martin S. Peterson, Arnold H. Johnson, eds., Encyclopedia of Food Technology (Westport, CT: Avi Publishing Co, 1974) vol.2, pp. 61-69; isto: Encyclopedia of Food Science (Westport, CT: Avi Publishing Co., 1978), vol. 3, p.878.
[10] R. Rice, Reign of God, p. 303.
[11] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.746.
[12] Vajt, Čežnja vakova, str. 566,567 uporedi: str. 569.
[13] M. L. Andreasen “The Ordinances of the Lord’s House” Ministry, Jan. 1947, pp. 44.47.
[14] Uporedi: Vajt, Evangelizam str. 206.
[15] Vidi: Frank Holbrook, “For Members Only?” Ministry, Feb. 1987, p.13.
[16] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.765.
[17] Isto
[18] Vajt, Evangelizam str.206; uporedi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.765.
[19] Biblija ne navodi koliko često treba da se svetkuje Gospodnja večera (vidi: 1. Korinćanima 11,25.26). Adventisti su nastavili sa praksom mnogih protestanata da ovaj obred imaju četiri puta godišnje. “Usvajajući tromesečni plan, prvi adventistički vernici smatrali su da bi često održavanje ovog obreda stvorilo opasnost od formalizma i odsustvo shvatanja uzvišenosti ove službe.” Čini se da je to neka srednja odluka – između čestog svetkovanja ili predugog vremenskog razmaka, kao što je svetkovanje jedanput godišnje. (W. E. Read, “Frequency of the Lord’s Supper”, Ministry, April 1955, p.43).
