Vaseljenska crkva sastavljena je od svih koji istinski veruju u Hrista, ali u poslednje vreme široko rasprostranjenog otpada, jedan ostatak bio je pozvan da izađe da drži Božje zapovesti i veru Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak sudnjeg časa, propoveda spasenje u Hristu i oglašava približavanje Njegovog drugog dolaska. Ovo objavljivanje simbolički je predstavljeno sa tri anđela iz Otkrivenja 14. glave; to se podudara sa delovanjem Suda na Nebu i ima za posledicu delo pokajanja i reforme na Zemlji. Svaki vernik je pozvan da lično učestvuje u ovom svedočenju po celom svetu.
OSTATAK I NJEGOVA MISIJA
Velika, crvena aždaja pritajila se, spremna. Ona je već izazvala pad jedne trećine nebeskih anđela (Otkrivenje 12,4. 7-9). Sada, ako uspe da proždere dete koje treba da se rodi, dobila je bitku.
ŽŽena koja stoji pred njom zaodenuta je Suncem, Mesec joj je pod nogama, a na glavi nosi krunu sa dvanaest zvezda. Muško Dete koje je rodila određeno je „da vlada svim narodima gvozdenom palicom”.
Aždaja kidiše, ali njeni napori da ubije Dete uzaludni su. Umesto toga, Dete „bi uzeto k Bogu i prestolu njegovu”. Razljućena, aždaja upravlja svoj bes prema majci, ali ona je odvedena na jedno udaljeno mesto koje je Bog naročito pripremio, na kome ju je hranio vreme, vremena i po vremena – tri i po godine ili 1260 proročkih dana (Otkrivenje 12,1-6.13.14).
U biblijskim proročanstvima čista žena predstavlja Božju vernu crkvu.[1] Žena opisana kao bludnica ili preljubnica predstavlja Božji narod koji je otpao (Jezekilj 16; Isaija 57,8; Jeremija 31,4.5; Osija 1-3; Otkrivenje 17,1-5).
Aždaja „stara zmija, koja se zove đavo i sotona” (Otkrivenje 12,9) čekala je da proždere muško Dete, dugoočekivanog Mesiju, Isusa Hrista. Sotona, ratujući protiv svoga najvećeg neprijatelja Isusa, koristio je kao svoje sredstvo Rimsko Carstvo. Ništa, čak ni smrt na krstu, nije moglo da odvrati Isusa od Njegovog zadatka kao Spasitelja čovečanstva.
Na krstu, Hristos je pobedio sotonu. Govoreći o raspeću, Hristos je rekao: „Sad je sud ovome svetu: sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje.” (Jovan 12,31) Otkrivenje opisuje nebesku himnu pobede: „Sad posta spasenje i sila i carstvo Boga našega, i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć… Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima!” (Otkrivenje 12,10-12) Zbacivanje sotone sa neba, ograničilo je njegov rad. Sotona više nije mogao da optužuje Božji narod pred nebeskim bićima.
Ali, dok se Nebo raduje, Zemlja mora da primi opomenu: „Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima.” (Otkrivenje 12,12)
Da bi dao odušku svom gnevu, sotona je počeo da proganja ženu – Crkvu (Otkrivenje 12,13), koja je, iako je mnogo patila, ipak preživela. Retko nastanjeni predeli na Zemlji – „pustinja” – pružili su utočište vernima Bogu u toku 1260 proročkih dana ili 1260 doslovnih godina (Otkrivenje 12,14-16; vidi: 4. verovanje, o načelu dan – godina).[2]
Na kraju ovog doživljaja u pustinji, Božji narod se pojavljuje kao odgovor na znake o skorom Hristovom dolasku. Jovan prepoznaje ovu vernu grupu kao ostatak koji „drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista”. (Otkrivenje 12,17) Sotona naročito mrzi ovaj ostatak (Otkrivenje 12,17).
Kada i gde se dogodilo ovo progonstvo? Kako se desilo? Kada je ostatak počeo da se pojavljuje? Kakav zadatak ima? Odgovor na ova pitanja zahteva razmatranje i Svetoga pisma i istorije.
Veliki otpad
Progonstvo Hrišćanske crkve najpre je izvršio neznabožački Rim, a zatim otpad u njenim redovima. Ovaj otpad nije bio nikakvo iznenađenje – apostoli Jovan, Pavle i Spasitelj Isus Hristos su ga predskazali.
U toku svog poslednjeg glavnog razgovora, Isus je opomenuo svoje učenike o nastupajućoj prevari: „Čuvajte se da vas ko ne prevari”, rekao je On, „jer će izaći lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće i izabrane.” (Matej 24,4.24) Njegovi sledbenici doživeće jedno razdoblje „nevolje velike”, ali oni će preživeti (Matej 24,21.22). Upečatljivi znaci u prirodi obeležiće kraj progonstva i otkriće blizinu Hristovog ponovnog dolaska (Matej 24,29.32.33).
I apostol Pavle je opominjao: „Znam da će po odlasku mome ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada; i između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom” (Dela 20,29.30) Ovi „vuci” vodiće Crkvu u „otpad”.
Ovaj otpad mora da se dogodi pre Hristovog povratka, kaže apostol Pavle. To je bilo toliko sigurno, da činjenica što se on još nije dogodio, predstavlja siguran znak da Hristov dolazak nije blizu. „Da vas niko ne prevari nikakvim načinom”, rekao je on, „jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog.” (2. Solunjanima 2,3.4)
Čak i u Pavlovo vreme ovaj otpad je ograničeno delovao. Njegov metod rada bio je sotonski „sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima i sa svakom prevarom nepravde”. (2. Solunjanima 2,9.10) Pred kraj prvog veka Jovan je tvrdio: „Mnogi lažni proroci iziđoše na svet.” Zaista, kaže on, duh „antihristov” „je već na svetu”. (1. Jovanova 4,1.3)
Kako je nastao ovaj sistem otpada?
Nadmoć „čoveka bezakonja”. „Kada je Crkva napustila svoju ‘prvu ljubav’ (Otkrivenje 2,4), izgubila je čistotu svoje nauke, svoja visoka načela ličnog ponašanja i nevidljivu vezu jedinstva koju je ostvarivao Sveti Duh. U službi Bogu, formalizam je zamenio jednostavnost. Omiljenost u narodu i lična nadmoć sve više i više odlučivali su o izboru vođa koji su prvo prisvojili povećanu vlast u mesnoj crkvi, a onda težili da svoju vlast prošire i na susredne crkve.
Administracija mesne crkve pod vođstvom Svetoga Duha konačno je prepustila crkvenu vlast u ruke jednog jedinog službenika, biskupa, kome je svaki član crkve bio lično podređen i samo preko njega imao pristupa spasenju. Otada je vođstvo mislilo samo o vladanju nad Crkvom umesto da joj služi, i najveći više nije bio onaj koji je sebe smatrao slugom svima. Na taj način, postepeno, ravijala se zamisao o svešteničkoj hijerarhiji koja se postavila između pojedinca i njegovog Gospoda.”[3]
Kada je važnost pojedinca i mesne crkve potkopana, rimski biskup se uzdigao kao vrhovna sila u hrišćanstvu. Uz pomoć cara, ovaj najviši biskup ili papa,[4] bio je priznat kao vidljiva glava vaseljenske Crkve, kojoj je podarena vrhovna vlast nad svim crkvenim vođama u celom svetu.
Pod vođstvom papstva[5] Hrišćanska crkva zapala je u još veći otpad. Povećana popularnost Crkve ubrzala je njeno propadanje. Snižavanje merila doprinelo je da se neobraćeni prijatno osećaju u crkvi. Mnoštvo, znajući veoma malo o pravom hrišćanstvu, prilazi Crkvi, samo po imenu, noseći sa sobom svoju neznabožačku nauku, slike, način bogosluženja, svetkovine, praznike i simbolizam.
Ovi kompromisi između neznaboštva i hrišćanstva doveli su do stvaranja „čoveka bezakonja” – džinovskog sistema lažne religije, jedne vrste mešavine istine i laži. Proročanstvo iz 2. Solunjanima 2. glave ne osuđuje pojedince, već otkriva religijski sistem koji je odgovoran za veliki otpad. Međutim, mnogi vernici unutar ovog sistema pripadaju Božjoj opštoj Crkvi zato što žive prema celokupnoj svetlosti koju poseduju.
Crkva koja pati. Sa nestajanjem duhovnosti, Crkva u Rimu razvila je mnogo svetovniji profil u prisnijim vezama sa carskom vladavinom. Crkva i država sjedinjene su u nesvetom savezu.
U svom klasičnom delu „Božji grad” Avgustin, jedan od najuticajnijih crkvenih otaca, iznosi katolički ideal opšte crkve koja je pod nadzorom opšte države. Avgustinovo mišljenje udara temelje srednjovekovnoj papskoj teologiji.
Godine 533. n. e. u pismu obuhvaćenom Justinijanovim Kodeksom, car Justinijan proglasio je rimskog biskupa poglavarom svih crkava.[6] On je takođe priznao papski uticaj u odstranjivanju jeresi.[7]
Kada je Justinijanov general Belisarius oslobodio Rim godine 538. n. e. rimski biskup je oslobođen nadzora koji su nad njim imali Ostrogoti (Istočni Goti), čiji je arijanizam doprineo ograničavanju razvoja Katoličke crkve. Sada je biskup mogao da ostvaruje povlastice koje su mu date Justinijanovim dekretom godine 533. n. e; mogao je da poveća autoritet „papske stolice”. Tako je otpočelo 1260 godina progonstva koje je proreklo biblijsko proročanstvo (Danilo 7,25; Otkrivenje 12,6.14; 13,5-7)
Crkva je uz pomoć države, pokušala da silom nametne svoje zakone i učenja svim hrišćanima. Mnogi su napustili svoje verovanje bojeći se progonstva, dok su oni koji su ostali verni učenjima Svetoga pisma doživeli žestoko progonstvo. Hrišćanski svet postao je bojno polje. Mnogi su bili bačeni u zatvor ili ubijeni sve u Božje ime! U toku 1260-godišnjeg progonstva milioni istinskih vernika doživeli su velike patnje, dok su mnogi za svoju vernost Hristu platili svojim životom.[8]
Svaka prolivena kap krvi ostavila je mrlju na Božjem i Hristovom imenu. Ništa nije načinilo više štete hrišćanskom delu od ovog nemilosrdnog progonstva. Grubo izvitopereni pogled na Božji karakter ovakvim delovanjem Crkve i nauka o čistilištu i večnim mukama, doprineli su da mnogi potpuno odbace hrišćanstvo.
Mnogo pre Reformacije, glasovi u samoj Katočkoj crkvi bunili su se protiv nemilosrdnog ubijanja protivnika, protiv njenih oštrih zahteva i razvratne pokvarenosti. Nespremnost Crkve da se reformiše pokrenula je protestantsku reformaciju u šesnaestom veku. Njen uspeh bio je veliki udarac autoritetu i prestižu Crkve u Rimu. Protivreformacijom papstvo je povelo krvavu borbu da slomi Reformaciju, ali ono je postepeno gubilo bitku protiv sila koje su se borile za građansku i versku slobodu.
Najzad, 1798. godine, 1260 godina nakon 538. g.n.e. Rimokatolička crkva zadobila je smrtni udarac (uporedi: Otkrivenje 13,3).[9] Spektakularne pobede Napoleonove armije u Italiji dovele su Papu na milost francuske revolucionarne vlade, koja je rimsku religiju smatrala nepomirljivim neprijateljem Republike. Francuska vlada dala je uputstva Napoleonu da zarobi Papu. Po njegovom naređenju general Bertije (Berthier) ušao je u Rim i objavio kraj papske političke vladavine. Zarobivši Papu, Bertije ga je odveo u Francusku, gde je u izgnanstvu i umro.[10]
Svrgavanje papstva bilo je vrhunac dugog niza događaja povezanih sa njegovom postepenom propašću. Ovaj događaj obeležava kraj proročkog razdoblja od 1260 godina. Mnogi protestanti protumačili su ovaj događaj kao ispunjenje ovog proročanstva.[11]
Reformacija
Nauke izvan Svetoga pisma zasnovane na predanju, nemilosrdno progonstvo onih koji se ne slažu u mišljenju, pokvarenost i duhovni pad mnogobrojnog sveštenstva bili su glavni činioci koji su nagnali narod da traži reformu unutar uspostavljene Crkve.
Doktrinarna sporna pitanja. Evo primera nebiblijskih nauka koje su doprinele podsticanju protestantske Reformacije i još uvek dele protestante od rimokatolika.
1. Poglavar Crkve na zemlji je Hristov zamenik. Ova nauka tvrdi da je samo rimski biskup zamenik ili predstavnik Hristov na Zemlji i vidljiva glava Crkve. U suprotnosti sa biblijskim gledištem o vođstvu Crkve (vidi: 11. poglavlje u ovoj knjizi), ova nauka bila je zasnovana na pretpostavci da je Hristos učinio apostola Petra vidljivom glavom Crkve, a da je papa Petrov naslednik.[12]
2. Nepogrešivost Crkve i njene glave. Nauka koja je najviše doprinela ugledu i uticaju Rimske crkve je nauka o njenoj nepogrešivosti. Crkva je tvrdila da nikada nije grešila niti će ikada pogrešiti. Ona je zasnovala ovu nauku na sledećem rasuđivanju, koje ne nalazi nikakvu biblijsku podršku: Pošto je Crkva božanska, jedna od njenih bitnih osobina je nepogrešivost. Pored toga, pošto je Božja namera da, kroz ovu božansku Crkvu, povede sve ljude dobre volje na nebo, ona mora da bude nepogrešiva u učenju vere i morala.[13] Hristos će je tada, silom Svetoga Duha sačuvati od svih grehova. Logični zaključak, koji poriče osnovnu grešnost čovekovu, je da crkveni vođa mora takođe da bude bezgrešan.[14] U skladu sa ovim katolička literatura pridaje božanska preimućstva svome vođi.[15]
3.Pomračena Hristova prvosveštenička, posrednička služba. Kako se povećavao uticaj Rimske crkve, pažnja vernika skrenuta je sa Hristovog neprekidnog posredničkog dela kao prvosveštenika na Nebu – simbola (antitipa) stalnih svakodnevnih žrtava, službe u starozavetnoj svetinji (vidi: 4. i 23. poglavlje u ovoj knjizi) – na zemaljsku svešteničku službu sa njenim vođom iz Rima. Umesto da se pouzdaju u Hrista za oproštenje grehova i večno spasenje (vidi: 9. i 10. poglavlje u ovoj knjizi), vernici su svoju veru stavili na pape, sveštenike i prelate. Suproteći se novozavetnom učenju o sveštenstvu svih vernika, sada se verovalo da je sveštenikova služba za oproštenje od velikog životnog značaja za spasenje. Hristova sveštenička služba na Nebu, u kojoj On stalno primenjuje zasluge svoje žrtve pomirenja za vernike koji se kaju potpuno je zanemarena, kada je Crkva Gospodnju večeru zamenila misom. Nimalo slično Gospodnjoj večeri – službi koju je uspostavio Isus kao uspomenu na svoju smrt i kao predsliku svoga carstva koje će doći (vidi: 15. poglavlje u ovoj knjizi) – Katolička crkva tvrdi da je misa ljudska, sveštenikova beskrvna Hristova žrtva Bogu. Pošto je Hristos ponovo povređen, kao što je bio na Golgoti, smatra se da misa donosi naročitu milost vernicima i umrlima![16] Nepoznajući Sveto pismo, znajući samo za misu koju održavaju ljudi, sveštenici, mnoštvo je izgubilo blagoslov neposrednog pristupa našem Posredniku Isusu Hristu. Na taj način obećanje i poziv „da pristupimo dakle slobodno k prestolu blagodati; da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kad nam zatreba pomoć” (Jevrejima 4,16), potpuno su izbrisani.
- Zaslužna priroda dobrih dela. Rasprostranjeno mišljenje da činjenjem dobrih dela čovek može steći zaslugu važnu za spasenje, da vera ne može da spasava, u oprečnosti je sa novozavetnim učenjem (vidi: 9. i 10. poglavlje u ovoj knjizi). Katolička crkva uči da dobra dela koja su rezultat milosti izlivene u grešnikovo srce, imaju zasluge – što znači da ona daju čoveku pravedno pravo na spasenje. U stvari, čovek može da izvrši više dobrih dela nego što je potrebno za spasenje – kao što je bio slučaj sa svetiteljima – i tako prikupi posebne zasluge. Ove posebne zasluge mogu se iskoristiti za dobrobit drugih. Pošto Crkva smatra da se grešnici opravdavaju na osnovu pravednosti izlivene u njihovo srce, dobra dela imaju važnu ulogu u čovekovom opravdanju.Zaslužna dela takođe igraju važnu ulogu u nauci o čistilištu, koja tvrdi da oni koji nisu savršeno čisti moraju da pretrpe čišćenje, privremenu kaznu za svoje grehe, u čistilištu, pre nego što uđu u radosti Neba. Svojim molitvama i dobrim delima, živi vernici mogu da skrate trajanje i jačinu patnji onih koji su u čistilištu.
- Nauka o pokori i oproštajnice. Pokajanje (pokora) je Sveta tajna kojom hrišćani mogu da dobiju oproštenje greha učinjenih posle krštenja. Ovo oproštenje greha vrši se absolucijom (razrešenjem) od strane sveštenika, ali pre nego što je dobiju, hrišćani moraju da ispitaju svoju savest, da se pokaju od svojih grehova i odluče da nikada više ne vređaju Boga. Tada moraju ispovediti svoje grehe svešteniku i izvršiti pokoru – neki zadatak koji odredi sveštenik.Pokora, međutim, ne oslobađa potpuno grešnike. Oni još uvek moraju da podnesu privremene kazne bilo u ovom životu ili u čistilištu. Da bi vodila brigu o ovoj kazni, Crkva je ustanovila oproštajnice (indulgencije) koje obezbeđuju oproštenje privremene kazne koja ostaje kao dug na računu greha nakon što je greh bio oprošten. Oproštajnice, koje mogu da koriste i živima i onima koji su u čistilištu, date su pod uslovom pokajanja i vršenja propisanih dobrih dela, često u vidu davanja novca Crkvi.Posebne zasluge mučenika, svetaca, apostola i naročito Isusa Hrista i Marije omogućuju oproštajnice. Njihove zasluge su date na čuvanje, u „riznicu zasluga”, i mogu se prenositi na one vernike čiji račun nije manjakav. Papa kao potvrđeni naslednik Petrov, ima vlast nad ključevima ove riznice i može da oslobodi ljude od vremenske kazne dodeljujući im kredit iz riznice.[17]
- Konačna vlast postoji u Crkvi. Tokom vekova Crkva je usvojila mnoga neznabožačka verovanja, svete dane i simbole. Kada se podigao glas protiv ovih gnusnih dela, Rimska crkva prisvojila je jedino pravo da tumači Bibliju. Crkva a ne Biblija, postala je konačna vlast (vidi: 1. poglavlje u ovoj knjizi). Crkva je dokazivala da postoje dva izvora božanske istine. (1) Sveto pismo i (2) katoličko predanje koje se sastoji od spisa crkvenih otaca, odluka crkvenih sabora, odobrenih vjeruju i crkvenih ceremonija. Kad god su crkvena učenja bila podržavana predanjem a ne Svetim pismom, predanje je imalo pravo prvenstva. Obični vernici nemaju nikakvo ovlašćenje da tumače nauke koje je Bog otkrio u Svetom pismu. To ovlašćenje nalazi se samo u Katoličkoj crkvi.[18] Svitanje novog dana. U četrnaestom veku Džon Viklif (John Wycliffe) pozvao je Crkvu na reformu, ne samo u Engleskoj, već u celom hrišćanskom svetu. U to vreme kada je postojalo samo nekoliko knjiga Biblije, on je dao prvi prevod celokupne Biblije na engleskom. Njegovo učenje o spasenju samo verom u Hrista i o tome da je samo Sveto pismo nepogrešivo, postavilo je temelj protestantskoj Reformaciji. Kao zornjača reformacije, trudio se da oslobodi Hristovu crkvu od okova neznaboštva koji su je držali prikovanu u neznanju. On je svečano započeo pokret koji je trebalo da oslobodi čovekov um i donese slobodu čitavim narodima od kandži verskih zabluda. Viklifovi spisi taknuli su dušu Husa (Hus), Jeronima (Jeronim), Lutera (Luther) i mnogih drugih.
Martin Luter – vatren, uticajan, odlučan – bio je možda najsnažnija ličnost Reformacije. Više od bilo kog drugog, on je poveo ljude natrag Svetome pismu i velikoj jevanđeoskoj istini o opravdanju verom, dok se ogradio od spasenja delima.
Objavljujući da vernici ne treba da prihvate nikakav drugi autoritet do Sveto pismo, Luter je skrenuo pogled ljudi iznad ljudskih dela, sveštenstva, pokora, na Hrista kao njihovog jedinog Posrednika i Spasitelja. Nemoguće je, govorio je on, da se ljudskim delima umanji krivica greha ili izbegne njegova kazna. Samo pokajanje u odnosu na Boga i vera u Hrista može da spase grešnike. Pošto je dar, besplatno davan, Njegova milost ne može da se kupi. Ljudi zato mogu da imaju nadu ne zbog oproštajnica, već zbog prolivene krvi raspetog Otkupitelja.
Kao arheološka ekspedicija koja je našla blago sakriveno ispod otpadaka koji su se nakupili u toku vekova, tako je Reformacija otkrila dugo zaboravljene istine. Opravdanje verom, veliko načelo Jevanđelja, bilo je ponovo otkriveno, kao i novo uvažavanje za svu prinesenu žrtvu pomirenja Isusa Hrista i Njegove dovoljne posredničke svešteničke službe. Mnoga nebiblijska učenja kao što je molitva za mrtve, obožavanje svetitelja i relikvija, poštovanje mise, obožavanje Marije, čistilište, pokora, sveta vodica, celibat sveštenika, brojanice, inkvizicija, pretvaranje hleba i vina u Hristovo telo i krv (transubstancijacija), poslednje pomazanje i pouzdanje u predanje (tradiciju), bila su odbacena i napuštena.
Protestantski reformatori bili su gotovo jednodušni u poistovećivanju papskog sistema sa „čovekom bezakonja”, „tajnom bezakonja” i „malim rogom” iz Knjige proroka Danila, bića koje je proganjalo pravi Božji narod u toku 1260 godina iz Otkrivenja 12,6.14 i 13,5. pre Hristovog drugog dolaska.[19]
Nauka Biblije i Biblija kao jedino merilo vere i morala postala je osnova protestantizma. Reformatori su smatrali da celokupno ljudsko predanje podleže konačnom i višem autoritetu Svetoga pisma. U predmetima vere nikakav autoritet – papa, sabori, crkveni oci, carevi ili naučnici – nisu smeli da gospodare nad savešću. Stvarno, hrišćanski svet počeo je da se budi iz sna i, najzad, u mnogim zemljama proglašena je verska sloboda.
Zastala Reformacija
Reformacija Hrišćanske crkve nije trebalo da se završi u šesnaestom veku. Reformatori su mnogo učinili, ali nisu ponovo otkrili celu svetlost koja se ugasila u toku otpada. Oni su izvukli hrišćanstvo iz krajnjeg mraka, ali ono je još uvek stajalo u senci. Iako su slomili gvozdenu ruku srednjovekovne Crkve, dajući Bibliju svetu, i obnovili osnovno Jevanđelje, oni nisu otkrili druge važne istine. Krštenje zagnjurivanjem, besmrtnost, kao dar koji će Hristos dati prilikom vaskrsenja pravednih, sedmi dan kao biblijski dan od odmora i druge istine (vidi: 7.14.19. i 25. poglavlje u ovoj knjizi) bili su još uvek izgubljeni u senci.
Ali umesto da unaprede Reformaciju, njihovi naslednici učvrstili su njena dostignuća. Oni su usredsredili svoju pažnju na reči reformatora i njihova mišljenja, umesto na Sveto pismo. Nekolicina je otkrila nove istine, ali većina je odbila da napreduje preko onoga što su verovali prvi reformatori. Zbog toga se protestantska vera izrodila u formalizam i skolasticizam, a greške koje je trebalo odbaciti, čuvane su kao dragocenosti. Plamen Reformacije postepeno se gasio, a same protestantske Crkve postale su hladne, formalističke sa velikom potrebom za reformom.
Poslereformatorska era vrila je od teološke aktivnosti, ali postignut je mali duhovni napredak. Frederik V. Farar (Frederic Nj. Farrar) pisao je da je u ovom razdoblju, „sloboda zamenjena ropstvom; sveopšta načela bednim elementima; istina dogmatizmom; nezavisnost tradicijom; vera sistemom. Živo poštovanje Svetoga pisma potisnuto je mrtvom teorijom inspiracije. Genijalna pravovernost ustupila je mesto gvozdenoj nepromenljivosti i živa misao spornim dijalektikama”.[20] Pa iako je „Reformacija slomila olovni skiptar starog sholasticizma”, protestantske Crkve uvele su „novi sholasticizam čije je žezlo bilo gvozdeno”.[21] Robert M. Grant (Robert M. Grant) nazvao je ovaj novi sholasticizam „isto tako krutim kao bilo koja srednjovekovna teološka tvorevina”.[22] Protestatnti „su se praktično svezali ograničenjima svojih rasprostranjenih veroispovesti”.[23]
Izbijale su borbe. „Nikada nije postojalo takvo razdoblje u kome su ljudi bili toliko zaposleni otkrivanjem grešaka jedni drugih, ili u kome su jedni druge nazivali mnogim i tako sramotnim nazivima.”[24] Na taj način radosna vest pretvorila se u rat rečima. „Sveto pismo nije više govorilo srcu, već kritičkom umu.”[25] „Dogme su bile pravoverne, ali duhovnost je bila ugašena. Teologija je pobedila, ali se ljubav ohladila.”[26]
Ostatak
Uprkos otpadu i nevoljama u toku 1260 godina, neki vernici nastavili su da čuvaju čistotu Apostolske crkve. Kada je 1798. godine n. e. došao kraj razdoblju od 1260 godina ugnjetavanja, aždaja nije uspela da uništi ceo Božji verni narod. Protiv njega sotona je nastavio da usmerava svoje ubilačke napore. Apostol Jovan je rekao: „I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s ostalim semenom njezinim, koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12,17)
Šta je Ostatak? U svom opisu aždajine borbe sa ženom i njenim potomstvom, apostol Jovan koristi izraz sa „ostalim semenom njezinim”. (Otkrivenje 12,17) Ovaj izraz znači „oni koji su ostali” ili „ostatak” kako je u drugim Biblijama prevedeno. Biblija prikazuje Ostatak kao malu grupu Božjeg naroda koji u nevoljama, ratovima i otpadu ostaje veran Bogu. Ovaj verni Ostatak je koren koji je Bog upotrebio da umnoži svoju vidljivu Crkvu na Zemlji (2. Dnevnika 30,6; Jezdra 9,14.15; Isaija 10,20-22; Jeremija 42,2; Jezekilj 6,8; 14,22).
Bog je dao nalog Ostatku da objavi Njegovu slavu i povede Njegov rasejani narod po celome svetu ka Njegovoj „svetoj gori”, u „Jerusalim”, ka „gori Sion”. (Isaija 37,31.32; 66,20; uporedi: Otkrivenje 14,1) Za one koji su se ovako sakupili, Sveto pismo kaže: „Oni idu za jagnjegom kud god ono pođe.” (Otkrivenje 14,4)
Otkrivenje 12,17. sadrži opis poslednjeg Ostatka, Božje izabrane loze odanih vernika – Njegovih vernih svedoka u poslednjim danima pre Hristovog drugog dolaska. Koje su osobine Ostatka?
Osobine Ostatka. Ostatak u vreme kraja ne može pogrešno da se shvati. Apostol Jovan opisuje ovu grupu naročitim izrazima. Pojavivši se posle 1260 godina progonstva, ona je sastavljena od onih koji „drže zapovesti Božje i imaju svedočanstvo Isusa Hrista”. (Otkrivenje 12,17)
Oni su neposredno pre Hristovog povratka, odgovorni za objavljivanje Božje poslednje opomene celom svetu, vesti triju anđela iz Otkrivenja 14. glave (Otkrivenje 14,6-12). Ove vesti sadrže u sebi opis Ostatka – to su oni „koji drže zapovesti Božje i imaju veru Isusovu”. (Otkrivenje 14,12) Da pažljivo razmotrimo ove osobine.
- Vera Isusova. Božji narod, Ostatak, odlikuje se verom koja je slična veri koju je imao Isus. On ispoljava Isusovo nepokolebljivo poverenje u Boga i verodostojnost Svetoga pisma. On veruje da je Isus Hristos Mesija iz proročanstava, Božji Sin, koji je došao kao Spasitelj sveta. Njegova vera obuhvata sve biblijske istine – one u koje je Hristos verovao i koje je propovedao.
Božji ostatak će, onda, objaviti večno Jevanđelje o spasenju verom u Hrista. On će opominjati svet da je došao čas Božjeg suda i pripremiće druge da se sretnu sa njihovim Gospodom koji će brzo doći. Oni će se uključiti u zadatak koji će obuhvatiti ceo svet da izvrši božansko svedočanstvo ljudskom rodu (Otkrivenje 14,6.7;10,11; Matej 14,14).
- Božje zapovesti. Prava vera u Isusa obavezuje Ostatak da sledi Njegov primer. „Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je on hodio.” (1. Jovanova 2,6) Pošto je Isus držao zapovesti svoga Oca, oni će isto tako poslušati Božje zapovesti (Jovan 15,10).
Pošto su oni Ostatak, njihovo delovanje mora da bude u skladu sa njihovim zvanjem – drugačije ono je bez ikakve vrednosti. Isus je rekao: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.” (Matej 7,21) Silom koju im Hristos daje, oni slušaju Božje zahteve, uključujući i Deset zapovesti, Božji nepromenljivi moralni zakon (2. Mojsijeva 20,1-17; Matej 5,17-19; 19,17; Filibljanima 4,13).
- Svedočanstvo Isusovo. Jovan definiše „svedočanstvo Isusovo” kao „duh proroštva” (Otkrivenje 19,10) Ostatkom će upravljati svedočanstvo Isusovo saopšteno preko dara proroštva.
Ovaj dar Duha trebalo je neprekidno da deluje tokom cele istorije Crkve sve dok „dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove”. (Efescima 4,13) On je, zato jedna od glavnih osobina Ostatka.
Ovakvo proročko vođstvo čini Ostatak narodom proroštva koji objavljuje proročku vest. On će razumeti proročanstva i učiće druge. Otkrivenje istine koje je doprlo do Ostatka, pomaže mu u izvršavanju njegovog zadatka pripreme sveta za Hristov povratak (vidi: 17. poglavlje u ovoj knjizi).
Pojava Ostatka poslednjih dana. Biblija ukazuje na to da će se Ostatak pojaviti na svetskoj pozornici nakon vremena velikog progonstva (Otkrivenje 12,14-17). Događaji iz vremena Francuske revolucije koji su potresli svet, koji su doveli do odvođenja Pape u ropstvo pri kraju 1260-godišnjeg perioda (1798. g. n. e) i ispunjenje tri velika kosmička znaka – kojima su Zemlja, Sunce, Mesec i zvezde svedočili o blizini Hristovog povratka (vidi: 24. poglavlje u ovoj knjizi) – dovelo je do velikog buđenja i proučavanja proročanstava. Nastalo je široko rasprostranjeno očekivanje bliskog Isusovog dolaska. Po celom svetu mnogi hrišćani prepoznali su da je „vreme posletka” nastupilo (Danilo 12,4).[27]
Ispunjenje biblijskih proročanstva u toku druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka izazvalo je snažan međuverski pokret usredsređen na nadu o Hristovom drugom dolasku. U svakoj Crkvi mogli su se naći oni koji su verovali u bliski Hristov povratak, svi su se molili, radili i očekivali vrhunski događaj svih vekova. Adventna nada donela je dubok duh jedinstva svojim pristalicama i mnogi su se sjedinili da bi opomenuli svet o Hristovom skorom dolasku. Adventni pokret bio je pravi biblijski međuveroispovesni pokret usredsređen na Božju Reč i adventnu nadu.
Što su više proučavali Bibliju, sve su više bili ubeđeni da je Bog pozvao Ostatak da nastavi zastalu reformaciju u Hrišćanskoj crkvi. Oni sami iskusili su odsutnost istinskog duha Reformacije u svojim Crkvama kojima su pripadali i nedostatak zanimanja za proučavanje i pripremanje za Drugi dolazak. Njihovo proučavanje Biblije otkrilo je da su iskušenja i razočarenja, kroz koja ih je Bog vodio, predstavljali duboko duhovno iskustvo očišćenja koje ih je sakupilo kao Božji ostatak. Bog im je dao nalog da nastave Reformaciju koja je donela toliko mnogo radosti i sile Crkvi. Sa zahvalnošću i poniznošću oni su prihvatili svoj zadatak, shvatajući da im Božji nalog nije dat zbog nekog svojstvenog preimućstva, i da samo Hristovom milošću i silom mogu u svemu da budu uspešni.
Zadatak Ostatka
Proročanstva iz knjige Otkrivenja jasno prikazuju zadatak Ostatka. Vest triju anđela iz Otkrivenja 14,6-12. objavljuje Ostatak koji će doneti potpunu i konačnu obnovu evanđeoske istine.[28] Ove tri vesti sadrže Božje odgovore napadnoj sotoninoj prevari koja će zahvatititi svet upravo pre Hristovog dolaska (Otkrivenje 13,3.8.14-16). Odmah nakon Božjeg poslednjeg poziva svetu, Hristos će se vratiti da požnje žetvu (Otkrivenje 14,14-20).
Vest prvoga anđela
„I videh drugoga anđela koji leti posred neba, koji imaše večno jevanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakome plemenu i jeziku i kolenu i narodu. I govoraše velikim glasom: bojte se Boga, i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.” (Otrkivenje 14,6.7)
Prvi anđeo predstavlja Božji ostatak koji nosi večno Jevanđelje svetu. Ovo Jevanđelje je ista dobra vest o Božjoj beskrajnoj ljubavi koju su objavljivali stari proroci i apostoli (Jevrejima 4,2). Ostatak ne iznosi neko drugo Jevanđelje – s obzirom na sud on ponovo potvrđuje to večno Jevanđelje da grešnici mogu biti opravdani verom i primiti Hristovu pravdu.
Ova vest poziva svet na pokajanje. Ona poziva sve da se „boje Boga”, ili odaju poštovanje Bogu, i da Mu daju „slavu” ili poštovanje. Mi smo stvoreni sa tim ciljem, pa možemo da odajemo poštovanje ili slavu Bogu svojim rečima i delima: „Time će se otac moj proslaviti, da rod mnogi rodite.” (Jovan 15,8)
Apostol Jovan predskazuje da će pokret koji će pripremiti svet za Hristov dolazak, ponovo naglasiti biblijski značaj proslavljanja Boga. Kao nikada ranije on će iznositi novozavetni poziv o svetom staranju za naše živote: „Telesa vaša su crkva Svetoga Duha.” Mi nemamo isključivo pravo na svoje telesne, moralne i duhovne snage; Hristos ih je iskupio svojom krvlju na Golgoti. „Proslavite dakle Boga u telesima svojim i u dušama svojim, što je Božje.” (1. Korinćanima 6,19.20) „Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite.” (1. Korinćanima 10,31)
Činjenica da je došao „čas suda njegova” ukazuje na hitnost poziva na pokajanje (vidi: 23. poglavlje u ovoj knjizi). U Otkrivenju 14,7 reč sud je prevod grčke reči krisis , delo suđenja, a ne izricanje presude ( krima ). To se odnosi na ceo proces suđenja uključujući i dovođenje ljudi na sud pred božanski sudski presto, ispitivanje izveštaja o životu, presuda o oslobođenju ili osuđenju i davanje večnog života ili smrtne kazne (vidi: Matej 16,27; Rimljanima 6,23; Otkrivenje 22,12). Vest o času suda, takođe, objavljuje Božju osudu za svaki otpad (Danilo 7,9-11.16; Otkrivenje 17,18).
Vest o času suda ukazuje naročito na vreme kada, u poslednjoj fazi svoje prvosvešteničke službe u nebeskoj svetinji, Hristos prima svoj sudski posao (vidi: 23. poglavlje u ovoj knjizi).
Ova vest takođe poziva sve da obožavaju Tvorca. Božji poziv na obožavanje mora da se sagleda u suprotnosti sa pozivom da se obožava zver i ikona njezina (Otkrivenje 13,3.8.15). Uskoro će svako morati da izvrši izbor između pravog i lažnog bogosluženja – između službe Bogu pod Njegovim uslovima (opravdanje verom) ili pod našim uslovima (opravdanje delima). Nalažući nam „poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene” (Otkrivenje 14,7; uporedi: 2. Mojsijeva 20,11), ova vest skreće pažnju na četvrtu zapovest. Ona vodi ljude u pravo obožavanje Tvorca, iskustvo koje obuhvata poštovanje Njegove uspomene na stvaranje – sedmog dana, Subote Gospodnje, koju je On uspostavio prilikom stvaranja i potvrdio u Deset zapovesti (vidi: 19. poglavlje u ovoj knjizi).
Vest prvoga anđela, stoga, poziva na obnovu prave službe Bogu iznošenjem svetu Hrista Tvorca i Gospoda biblijskog dana od odmora – Subote. To je znak Božjeg stvaranja – znak koji je zanemarila većina Njegovih stvorenja. Po proviđenju, objavljivanje ove vesti koja skreće pažnju na Tvorca – Boga, otpočelo je u istorijskom trenutku kada je evolucionistična filozofija postigla najveći ugled objavljivanjem knjige „Poreklo vrsta” Čarlsa Darvina (1859). Propovedanje prve anđeoske vesti predstavlja najveći bedem protiv napredovanja teorije o evoluciji.
Najzad, ovaj poziv obuhvata i obnovu poštovanja Božjeg svetog zakona, koji je gažen od strane „čoveka bezakonja” (2. Solunjanima 2,3). Bog može da se proslavi samo onda kada se obnovi prava služba Bogu i kada vernici žive po načelima Božjeg carstva.
Vest drugog anđela
Vavilon je pao, pao je taj veliki grad, zato što je sve narode naterao da piju otrovno vino njegovog bluda (Otkrivenje 14,8).
Od početka istorije, grad Vavilon je predstavljao prkos Bogu. Njegova kula bila je spomenik otpada i središte pobune (1. Mojsijeva 11,1-9). Lucifer (sotona) bio je njegov nevidljivi car (Isaija 14,4.12-14) i čini se da je želeo da Vavilon učini agencijom za ostvarenje svog majstorskog plana da zagospodari nad ljudskim rodom. U celoj Bibliji borba između Božjeg grada Jerusalima i sotoninog grada Vavilona prikazuje borbu između dobra i zla.
U prvim vekovima hrišćanstva, kada su Rimljani ugnjetavali i Jevreje i hrišćane, jevrejska i hrišćanska literatura pozivala se na grad Rim kao na Vavilon.[29] Mnogi veruju da je apostol Petar upotrebio Vavilon kao pseudonim za Rim (1. Petrova 5,13). Zbog njenog otpada i progonstva koje je izvršila, većina protestanata iz doba Reformacije i postreformacije, pozivali su se na Rimsku crkvu kao na duhovni Vavilon (Otkrivenje 17), neprijatelja Božjeg naroda.[30]
U Otkrivenju ime Vavilon odnosi se na iskvarenu ženu, na majku bludnicama, i njenih nečistih kćeri (Otkrivenje 17,5). On predstavlja sve otpale religiozne organizacije i njihovo vođstvo, iako se naročito odnosi na veliki otpadnički religijski savez između zveri i njene ikone koja će prouzrokovati poslednju krizu opisanu u Otkrivenju 13,15-17.
Vest drugoga anđela objavljuje vaseljensku prirodu vavilonskog otpada i njegovu moć prisile, govoreći da „otrovnim vinom kurvarstva svojega napoji sve narode”. „Vino” Vavilona predstavlja njegova jeretička učenja. Vavilon će vršiti pritisak na državne sile da u celom svetu silom nametne svoja lažna verska učenja i zakone.
„Blud” koji se spominje predstavlja zabranjene odnose između Vavilona i naroda – između otpale Crkve i građanskih vlasti. Smatra se da je Crkva udata za svog Gospoda; u traženju podrške od države, ona napušta svog supružnika i čini duhovni blud (uporedi: Jezekilj 16,15; Jakov 4,4).
Ovaj nedozvoljeni odnos stvara tragediju. Apostol Jovan vidi stanovnike Zemlje „pijane” od lažnih učenja, pa i sam Vavilon pijan „od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih” koji odbijaju da prihvate njegove nebiblijske nauke i da se pokore njegovoj vlasti (Otkrivenje 17,2.6).
Vavilon je pao zato što je odbio vest prvog anđela – jevanđelje o opravdanju verom u Tvorca. Kao što je u toku prvih nekoliko vekova Crkva u Rimu otpala, tako su se i mnogi današnji protestanti odvojili od velikih biblijskih istina koje je otkrila Reformacija. Ovo proročanstvo o padu Vavilona svoje ispunjenje nalazi naročito u protestantizmu koji se veoma udaljava od čistote i jednostavnosti večnog Jevanđelja o opravdanju verom koje je nekada tako silno pokretalo Reformaciju.
Vest drugog anđela dobijaće sve veću važnost kako se kraj približava. Ona će doživeti svoje potpuno ispunjenje u savezu sa raznim verskim organizacijama koje su odbile vest prvog anđela. Vest o padu Vavilona ponavlja se u Otkrivenju 18,2-4, gde se objavljuje potpuni pad Vavilona i poziva sve pripadnike Božjeg naroda, koji su još uvek u raznim verskim telima obuhvaćenim Vavilonom, da se odvoje od njih. Anđeo kaže: „Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njezine, i da vam ne naude zla njezina.” (Otkrivenja 18,4).[31]
Vest trećeg anđela
„Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva njegova, i biće mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred jagnjetom. I dim mučenja njihova izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njezinoj, i koji primaju žig imena njezina. Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,9-12)
Vest prvog anđela objavljuje večno Jevanđelje i poziva na ponovno uspostavljanje prave službe Bogu kao Tvorcu, zato što je prispeo čas suda. Drugi anđeo opominje protiv svih od ljudi uspostavljenih oblika bogosluženja. Najzad, treći anđeo objavljuje Božju najsvečaniju opomenu protiv obožavanja zveri i njene ikone, što će na kraju činiti svi koji odbacuju Jevanđelje o opravdanju verom.
Zver opisana u Otkrivenju 13,1-10 je savez crkva-država koji je gospodario hrišćanskim svetom mnogo vekova i koji je apostol Pavle opisao kao „čoveka bezakonja” (2. Solunjanima 2,2-4), a prorok Danilo kao „mali rog” (Danilo 7,8.20-25; 8,9-12). Ikona zverina predstavlja onaj oblik otpale vere koja će se raširiti kada će se Crkve, pošto su izgubile pravi duh Reformacije, ujediniti sa državom da bi nametnule svoja učenja drugima. Ujedinjenjem Crkve i države oni će postati savršena ikona zverina – otpala Crkva koja je vršila progonstvo 1260 godina. Otuda naziv ikona zverina.
Vest trećeg anđela objavljuje najsvečaniju i najstrašniju opomenu u Bibliji. Ona obelodanjuje da će oni, koji se pokoravaju ljudskoj vlasti u vreme poslednje krize na Zemlji, obožavati zver i njenu ikonu, a ne Boga. U toku ovog poslednjeg sukoba nastaće dve različite grupe. Jedna grupa zastupaće jevanđelje o ljudskom ustrojstvu i obožavaće zver i njenu ikonu i navući na sebe najtežu osudu. Druga grupa, u upadljivoj suprotnosti, živeće po pravom Jevanđelju i držaće „zapovesti Božje i veru Isusovu”. (Otkrivenje 14,9.12) Konačna odluka obuhvata pravu i lažnu službu Bogu, pravo i lažno jevanđelje. Kada se ova odluka jasno iznese svetu, oni koji odbacuju Božji znak sećanja na stvaranje – biblijski dan od odmora, Subotu – i izaberu obožavanje i poštovanje nedelje potpuno svesni da to nije dan koji je Bog odredio za bogosluženje, dobiće „žig zverin”. Ovaj žig je pobuna; zver tvrdi da promena dana za službu Bogu pokazuje njenu vlast čak i nad Božjim zakonom.[32]
Treći anđeo skreće pažnju sveta na posledicu odbijanja prihvatanja večnog Jevanđelja i Božje poruke o ponovnom uspostavljanju prave službe Bogu. Ono živo odslikava konačan ishod izbora ljudi u pogledu službe Bogu. Izbor nije lak, jer ma šta čovek izabrao, doneće patnje. Oni koji su poslušni Bogu doživeće bes aždaje (Otkrivenje 12,17) i na kraju će im zapretiti smrt (Otkrivenje 13,15), dok oni koji izaberu da obožavaju zver i njenu ikonu izložiće se delovanju sedam poslednjih zala i na kraju „ognjenom jezeru” (Otkrivenje 15,16; 20,14.15).
Međutim, iako oba izbora uključuju patnje, njihov ishod se razlikuje. Oni koji budu obožavali Boga izbeći će kobni gnev aždaje i stajaće zajedno sa Jagnjetom na gori Sion (Otkrivenje 14,1; 7,2.4). Obožavaoci zveri i njene ikone, sa druge strane, primiće Božji gnev u punini i umreće u prisustvu svetih anđela i Jagnjeta (Otkrivenje 14,9.10; 20,14).
Svaka osoba moraće da izabere kome će služiti. Ili će se pokazati čovekov izbor opravdanja verom, dok učestvuje u obliku bogosluženja koji je Bog potvrdio, ili čovekov važeći izbor opravdanja delima koji će se otkriti kada neko ima udela u obliku bogosluženja koji je Bog zabranio, ali koji naređuje zver i njena ikona, u bogosluženju koje je čovek sačinio. Bog ne može da prihvati ovaj poslednji oblik bogosluženja, zato što se u njemu daje prednost ljudskim zapovestima, a ne Božjim. On iziskuje opravdanje ljudskim delima, a ne verom koja dolazi od potpunog predanja Bogu kao Tvorcu, Iskupitelju i Tvorcu koji ponovo stvara. U ovom smislu, vest trećeg anđela je vest o opravdanju verom.
Bog ima svoju decu u svim Crkvama; ali preko Crkve Ostataka On objavljuje vest koja treba ponovo da uspostavi Njegovu pravu službu time što poziva svoj narod da izađe iz otpada i pripremi se za Hristov povratak. Priznajući da mnogi od Božjeg naroda tek treba da mu se pridruže, Ostatak oseća svoju nedovoljnost i slabost kada pokuša da ispuni ovaj svečani zadatak. On shvata da samo Božjom milošću može da izvrši svoj značajan zadatak.
U svetlosti skorog Hristovog dolaska i potrebe za pripremu susreta sa Njim, Božji hitan, milostivi poziv dopire do svakoga od nas: „Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. Jer gresi njezini dopreše tja do neba, i Bog se opomenu nepravde njezine.” (Otkrivenje 18,4.5)
[1] Blještavi sjaj Sunca koji okružuje čistu ženu (Otkrivenje 12,1), prema raznim komentatorima, predstavlja svetlost novozavetnog Jevanđelja, koje je dalo silu i sveto pomazanje prvoj Crkvi. Mesec koji odsjajuje Sunčevom svetlošću, podesno simboliše starozavetni odsjaj svetlosti Jevanđelja putem proročanstava i obreda koji su unapred ukazivali na krst i na Onoga koji će doći. Venac (kruna) od dvanaest zvezda predstavlja korene Crkve koja je nastala u Starom zavetu u patrijarsima (precima) dvanaest plemena i koja se produžila u Novom zavetu u dvanaest apostola.
[2] Upotreba načela godina-dan da bi se izračunalo proročko vreme spomenuto je ranije u odnosu na mesijansko proročanstvo u Danilu 9. glavi. Vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi.
[3] SDA Bible Commentary, vol. 4, p.835.
[4] Naziv papa literarno dolazi od neknjiževnog latinskog „ papa „, neknjiževnog grčkog „ papa s” i znači otac, biskup; grčki pappas „otac”. Papa je „rimski biskup; poglavar Rimokatoličke crkve” (Webster’s New Universal Unabridged Dictionary, 2nd ed. (New York, NY: Simon and Schuster, 1979).
[5] Papstvo može da se definiše kao sistem crkvene države u kojoj je vlast utvrđena u papi.
[6] . Pismo, Justinijan papi Jovanu, navedeno u Pismu pape Jovana Justinijanu u Codex Justinianus (Justinijanov zbornik zakona), Knjiga I, naslov 1,8, Corpus Juris Civilis , comp., Raulus Krueger. 12th ed. (Berlin: Weidmannsche Verlagsbuchhandlung, 1959), vol. 2, p.11, u The Civil Law, ed. i prev. S. P. Scott, (Cinoinnati, OH: Central Trust Comp., 1932), vol. 12, pp.11-13. Uporedi: Justiniani Novellae (Justinijanov novi ustav), 131st New Constitution, Chap. 2, Corpus Juris Civilis , comps, Rudolpfus Schoell and Guilelmus Kroll, 7th ed., vol. 3, p. 665, u Civil Law, vol. 17, p. 125. Vidi: Don Neufeld and Julia Neuffer, eds., Seventh-day Adventist Bible Student’s Source Book (Washington, D. C.: Review and Herald, 1962), pp 684.685.
[7] Pismo, Justinijana arhiepiskopu Epifanu Konstantinopoljskom, mart 26,533. u Codex Justinianus, Book 1, title 1,7, Corpus Juris Civilis , Krueger’s ed., vol.2, p.8 as quoted in Source Book, p. 685.
[8] Vidi takođe: „Persecution” Encyclopaedia of Religion and Ethics, ed. James Hastings (New York, NY: Charles Schribner’s Sons, 1917), vol. 9 pp. 749-57; John Dowling, The History of Romanism: From the Earliest Corruptions of Christianity to the Present Time, 10th ed. (New York, NY: Edward Walker, 1846), pp.237-616.
[9] Ovaj udarac naneo je ogromnu štetu ugledu papstva, ali nije učinio kraj njegovom uticaju. Otkrivenje 13,3 govori o isceljenju „smrtne rane” ukazujući na ponovno oživljavanje papskog uticaja. U poslednje vreme ono će dobiti najmoćniji uticaj u svetu.
[10] George Trevor, Rome: From the Fall of the Western Empire (London: The Religions Tract Society, 1868), pp. 439, 440; John Adolphus, The History of France From the Year 1790 to the Pleace Concluded at Amiens in 1802. (London: George Kearsey, 1803), vol.2, pp. 364-369. Vidi: Source Book, pp.701, 702.
[11] . Leroy E. Froom, The Prophetic Faith of Our Fathers (Washington, D. C.: Review and Herald, 1948), vol.2. pp. 765-782.
[12] Peter Geiermann, The Convert’s Catechism of Catholic Doctrine (St. Luis, MO: B. Herder Book Co., 1957), pp.27,28.
[13] Isto, str.27
[14] Kasnije, nauka o papinoj nepogrešivosti bila je temeljena na pretpostavki da se (1) „nepogrešivost kao obeležje (svojstvo) božanske crkve neminovno nalazi u svojoj punini u njenom vođstvu.”; (2) Petar je bio nepogrešiv u poučavanju, veri i moralu, i (3) papa je nasledio od Petra svojstvo božanske Crkve. Zaključeno je da kada govori ex cathedra „papa je nepogrešiv učitelj vere i morala” (Geiermann, p. 29). Ex cathedra na latinskom doslovno znači „sa stolice”. U odnosu na papu to se odnosi na njegove zvanične proglase upućene Katoličkoj crkvi.
[15] . Za tvrđenje o papstvu vidi: Lucius Ferraris, „Papa”, art. 2, u Prompta Bibliotheca (Venecija; Gaspar Storti, 1772), vol. 6, pp. 25-29 kako je navedeno u Source Book, p.680. Za tvrđenja samog papstva, vidi: Papa Leo XIII, Encyclical Letter, Jan. 10,1890. i June 20,1894. u The Great Encyclical Latters of Pape Leo XIII (New York, NY: Benziger Brothers, 1903), pp. 193,304. Vidi: Source Book, pp. 683.684.
[16] Catechism of the Council of Trent for Paris Priests, trans. by John A. McHugh and Charles J. Callan (New York, NY: Joseph F. Wagner, Inc., 1958 reprint), pp. 258,259. Vidi takođe: Source Book, p.614.
[17] SDA Bible Commentary, vol. 7, pp.47.48.
[18] Vidi: Council of Trent, Session IV (April 8,1546) kako je citirano u The Creeds of Christendom. ed., Philip Schaff, 6th ed., rev. (Grand Rapids, MI: Baker, 1983), vol. 2, pp. 79-83. Vidi takođe: Source Book, pp. 1041-1043.
[19] Froom, Prophetic Faith of Our Fathers, vol. 2, pp. 528-531.
[20] Isto
[21] Isto
[22] Robert M. Grant, A Short History of Interpretation of the Bible (Philadelphia, PA: Fortress Press, 1984), p. 97.
[23] Farrar, p.361.
[24] Isto, 363.
[25] Grant, p.97.
[26] Farrar, p. 365.
[27] Za poreklo Ostatka vidi Froom, Prohetic Faith of Our Fathers vol. 4; P. Gerard Damsteegt, Foundations of the Seventh-day Aventist Message and Mission (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eerdmans, 1977)
[28] Uporedi: Damsteegt, „A Theology of Restoration” (predavanje izneseno na Stogodišnjicu konferencije o evangelizmu, Andrews University May 4, 1974).
[29] Vidi: Midrash Rabbah on Canticles I.6,4; Tertullian, Against Marcion, III, 13; Tertullian, Answer to the Jews, 9.
[30] Froom, Prophetic Faith of Our Fathers, vol. 2, pp. 531.787.
[31] SDA Bible Commentary, vol. 7, pp.828-31.
[32] Katolička crkva tvrdi da ima ovlašćenje da menja dan službe Bogu. „Pitanje: Koji je dan od odmora? Odgovor: Subota je dan od odmora. Pitanje: Zašto svetkujemo nedelju umesto Subote? Odgovor: Svetkujemo nedelju umesto Subote zato što je Katolička crkva prenela svetost sa Subote na nedelju.” (Geiermann, p. 50). Vidi takođe: Source Book, p. 886. Ovaj katekizam dobio je „apostolski blagoslov” pape Pija X, 25. januara 1910. (Isto)
