Krštenjem ispovedamo svoju veru u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista i dokazujemo svoju smrt grehu i nameru da hodimo u novom životu. Na taj način priznajemo Hrista kao Gospoda i Spasitelja, postajemo Njegov narod i primljeni smo za vernike Njegove Crkve. Krštenje je znamenje našeg jedinstva sa Hristom, znamenje oproštenja naših grehova i primanja Svetog Duha. Krštenje se vrši zagnjurivanjem u vodu i moguće je na osnovu priznanja vere u Isusa i dokaza o kajanju zbog greha. Ono sledi uputstva iz Svetoga pisma i prihvatanja njegovog učenja.
KRŠTENJE
Nijangvira (Ndžangnjira) je živela u Centralnoj Africi, i krštenje nije smatrala samo pravom izbora. Više od jedne godine revnosno je proučavala Bibliju. Čeznula je da postane hrišćanka.
Jedne večeri prenela je i svome suprugu ono što je saznala. Razjaren, on je vikao: „Ja ne želim takvu veru u svome domu i ako nastaviš da proučavaš, ja ću te ubiti.” Iako je bila slomljena, Nijangvira je nastavila da proučava i uskoro je bila spremna za krštenje.
Pre nego što je pošla na službu krštenja, Nijangvira je sa poštovanjem klekla pred svoga muža i kazala mu da će se krstiti. On je izvukao svoj veliki lovački nož i povikao: „Rekao sam ti da ne želim da se krstiš. Onoga dana kada se krstiš, ja ću te ubiti.”
Međutim, Nijangvira je odlučila da sledi svoga Gospoda i pošla je sa pretnjama svoga muža koje su odzvanjale u njenim ušima.
Pre nego što je ušla u vodu, priznala je svoje grehe i posvetila svoj život svom Spasitelju, ne znajući da li će ga tog dana položiti za svoga Gospoda. Mir je zavladao njenim srcem dok su je krštavali.
Kada se vratila kući, donela je nož svom suprugu.
„Da li si se krstila?”, upitao je ljutito.
„Da”, mirno je odgovorila Nijangvira, „evo, noža”.
„Da li si spremna za smrt?”
„Da, spremna sam.”
Zadivljen njenom hrabrošću, suprug nije imao snage da je ubije.[1]
Važnost krštenja
Da li za krštenje vredi rizikovati život? Da li Bog stvarno zahteva krštenje? Da li spasenje zavisi od toga da li je neko kršten? Isusov primer. Jednoga dana Isus je napustio drvodeljsku radionicu u Nazaretu, oprostio se od svoje porodice i otišao na Jordan gde je Njegov rođak propovedao. Prišavši Jovanu, zamolio ga je da Ga krsti. Začuđen, Jovan je pokušao da Ga razuveri, rekavši: „Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni?”
„Ostavi sad”, odgovorio je Isus, „jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.” (Matej 3,13-15)
Isusovo krštenje je zauvek dalo božansku potvrdu ovom obredu[2] (Matej 3,13-15; uporedi: Matej 21,25). Krštenje je vid pravednosti u kome svako može da uzme učešća. Pošto je Hristos, Bezgrešno Biće, kršten da bi ispunio „svaku pravdu”, mi koji smo grešnici, isto treba da činimo. Isusova zapovest. Na kraju svoje službe Hristos je naložio svojim učenicima: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio.” (Matej 28,18-20)
U ovom nalogu Hristos je jasno pokazao da zahteva krštenje onih koji žele da postanu deo Njegove Crkve, Njegovog duhovnog carstva. Pošto je Sveti Duh radom apostola doveo ljude do pokajanja i prihvatanja Isusa za svoga Spasitelja, trebalo je da ih krste u ime trojedinog Boga. Njihovo krštenje pokazaće da su stupili u lični odnos sa Hristom i da su se obavezali da žive u skladu sa načelima Njegovog carstva milosti. Hristos je zaključio svoju punomoć za krštavanje, uveravanjem: „I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.”
Nakon Hristovog vaznesenja, apostoli su objavljivali potrebu i neophodnost krštenja (Dela 2,38; 10,48;22,16). Odazivajući se, mnoštvo je kršteno, i tako obrazovalo novozavetnu Crkvu (Dela 2,41.47; 8,12), prihvatajući autoritet Oca, Sina i Svetoga Duha. Krštenje i spasenje. Hristos je učio da onaj „koji uzveruje i pokrsti se, spašće se”. (Marko 16,16) U apostolskoj Crkvi krštenje je samo po sebi sledilo prihvatanje Hrista. Ono je bilo potvrda vere novog vernika (Uporedi: Dela 8,12; 16,30-34).
Apostol Petar je iskoristio Nojevo iskustvo za vreme potopa da bi prikazao odnos između krštenja i spasenja. U pretpotopno vreme greh je dostigao takve srazmere da je Bog, preko Noja, opominjao svet da se pokaje ili će se suočiti sa uništenjem. Samo je osam osoba poverovalo, ušlo u kovčeg i „ostade od vode”. „Za spomen toga”, kaže apostol Petar, „i nas spasava krštenje (ali ne pranje telesne nečistote, nego obećanje dobre savesti Bogu) vaskrsenjem Isusa Hrista”. (1. Petrova 3,20.21)
Apostol Petar objašnjava da se spasavamo krštenjem, kao što su Noje i njegova porodica spaseni od vode. Svakako je Bog taj koji je spasao Noja, a ne voda potopa. Analogijom, Hristova krv, a ne voda krštenja, otklanja greh od vernika. „Ali krštenje, kao i (Nojeva) poslušnost time što je ušao u kovčeg je odgovor dobre savesti Bogu. Kada čovek Božjom silom daje ‘odgovor’, spasenje omogućeno, vaskrsenjem Isusa Hrista postaje delotvorno.”[3]
Međutim, iako je krštenje životno vezano za spasenje, ono ne garantuje spasenje.[4] Apostol Pavle smatra da iskustvo izlaska Izrailja predstavlja simbolični prikaz krštenja.[5] „Ali neću vam zatajiti… da ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše; i svi se u Mojsija krstiše u oblaku i moru; i svi jedno jelo duhovno jedoše; i svi jedno piće duhovno piše.” „Zagnjureni” u vodi – oblak iznad njih, a voda sa obe strane – izrailjski narod je simbolički kršten dok je prolazio preko Crvenog mora. Pa ipak, uprkos ovakvom iskustvu „mnogi od njih ne bejahu po Božjoj volji”. (1. Korinćanima 10,1-5) Tako i danas, krštenje automatski ne osigurava spasenje. Izrailjsko iskustvo je zapisano „za nauku nama, na koje posledak sveta dođe. Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne”. (1. Korinćanima 10,11.12)
„Jedno krštenje”
Krštenje se različito obavlja u hrišćanskom svetu. Neki koriste zagnjurivanje; drugi škropljenje, a drugi opet polivanje. Karakteristično za jedinstvo koje Duh donosi u Božjoj crkvi je upražnjavanje „jednog krštenja”. (Efescima 4,5)[6] Šta nam Biblija otkriva o značenju izraza krstiti, o samom obavljanju i o duhovnom značaju?
Značenje reči „krstiti”. Ova reč potiče od grčkog glagola baptizo koji u suštini znači zagnjuriti, pošto je izveden od glagola bapto koji znači „zagnjuriti u ili ispod”.[7] Kada se ovaj glagol odnosi na vodeno krštenje on sadrži pojam uronjavanja ili zagnjurivanja neke osobe u vodu.[8]
U Novom zavetu glagol to baptize (krstiti) koristi se
(1) da označi krštenje vodom (n. pr. Matej 3,6; Marko 1,9; Dela 2,41);
(2) kao metafora kojom su označene Hristove patnje i smrt (Matej 20,22.23; Marko 10,38.39; Luka 12,50);
(3) za dolazak Svetog Duha (Matej 3,11; Marko 1,8; Luka 3,16; Jovan 1,33; Dela 1,5; 11,16); i
(4) za obredno pranje ruku (Marko 7,3.4; Luka 11,38). Ova četvrta upotreba jednostavno označava pranje da bi se izvršilo čišćenje od obrednih nečistoća i ne oglašava važećim krštenje polivanjem.[9] Sveto pismo upotrebljava imenicu baptism i za krštenje vodom i za Hristovu smrt (Matej 3,7; 20,22).
- K. Hauard (J. K. Honjard) zapaža da Novi zavet „ne pruža nikakav dokaz da je škropljenje ikada bilo praksa apostola, naprotiv, svi dokazi ukazuju na to da je to bilo kasnije uvedeno”.[10]
Krštenje u Novom zavetu. Slučajevi krštenja vodom koje beleži Novi zavet vezani su za uronjavanje. Čitamo da je Jovan krštavao u Jordanu (Matej 3,6; uporedi: Marko 1,5) i „u Enonu blizu Salima, jer onde beše mnogo vode”. (Jovan 3,23) Jedino uronjavanje zahteva „mnogo vode”.
Jovan je zagnjurio Isusa. On je krstio Isusa „u Jordanu”, a posle krštenja Isus je izašao „iz vode”. (Marko 1,9.10; uporedi: Matej 3,16) [11]
I Apostolska crkva krštavala je uronjavanjem. Kada je evanđelista Filip krstio etiopskog uškopljenika, oni „siđoše oba na vodu” i „iziđoše iz vode” (Dela 8,38.39)
Krštenje u istoriji. Pre hrišćanske ere Jevreji su krštavali svoje obraćenike (prozelite) uronjavanjem. Eseni u Kumranu držali su se ovog običaja uronjavanja i vernika i obraćenika.[12]
Dokaz sa slika u katakombama i u crkvama, sa mozaika na podovima, zidovima i tavanicama, sa reljefa i crteža u starim knjigama Novoga zaveta „nadmoćno svedoči o uronjavanju kao normalnom krštavanju u Hrišćanskoj crkvi u toku prvih deset do četrnaest vekova”.[13] Krstionice u starim katedralama, crkvama i ruševine u Severnoj Africi, Turskoj, Italiji, Francuskoj, (kod nas u Mačvi) i drugde još uvek svedoče o drevnosti ovog običaja.[14]
Značenje krštenja
Značenje krštenja blisko je povezano sa njegovim načinom. Alfred Plamer (Alfred Plummer) rekao je: „Jedino kada se krštenje obavlja uronjavanjem vidi se njegovo potpuno značenje.”[15]
Simbol Hristove smrti i vaskrsenja. Kao što prekrivanje vodom predstavlja velike nevolje i nesreće (Psalam 42,7; 69,2; 124,4.5), tako je i Isusovo krštenje vodom predstavljalo prorečeni prororčki događaj Njegove patnje, smrt i sahranu (Marko 10,38; Luka 12,50), a Njegovo izronjavanje iz vode govorilo je o Njegovom vaskrsenju nakon toga (Rimljanima 6,3-5).
Krštenje ne bi imalo nikakav značaj kao simbol Hristovog stradanja „da je Apostolska crkva sprovodila neki drugi način krštavanja različit od uronjavanja”. Stoga „najjači dokaz za krštenje uronjavanjem je teološki dokaz”.[16]
Simbol umiranja grehu i življenja Bogu. Krštenjem vernici doživljavaju stradanje našega Gospoda. Apostol Pavle kaže: „Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se? Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih… tako i mi u novom životu da hodimo.” (Rimljanima 6,3.4)
Prisnost vernikovog odnosa sa Hristom otkrivena je izrazima kao što su „krstismo se u Isusa Hrista”, „u smrt njegovu krstismo se” i „s njim se pogrebosmo krštenjem”. Hauard (Honjard) zapaža: „U simboličnom činu krštenja vernik stupa u Hristovu smrt i u pravom smislu ta smrt postaje njegova smrt i on ulazi u Hristovo vaskrsenje i to vaskrsenje postaje njegovo vaskrsenje.”[17] Šta u suštini znači vernikovo učestvovanje u stradanju našeg Gospoda? 1.
1) Smrt grehu. Krštenjem vernici su „jednaki s njim (Hristom) jednakom smrću” (Rimljanima 6,5) i „s Hristom” su razapeti (Galatima 2,20). To znači „da se stari naš čovek razape s njime, da bi se telo grešno pokvarilo da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha”. (Rimljanima 6,6-8)
Vernici su se odrekli svog ranijeg načina života. Oni su mrtvi grehu i potvrđuju da „staro prođe” (2. Korinćanima 5,17), njihovi životi sakriveni su sa Hristom u Bogu. Krštenje simboliše razapinjanje starog života na krst. Ono nije samo smrt, već i ukop. Mi smo se zakopali „s njim krštenjem”. (Kološanima 2,12) Kao što sahrana sledi posle nečije smrti, tako kada vernik siđe u vodeni grob, stari život koji je umro, sahranjuje se jer je vernik prihvatio Isusa Hrista.
Vernici se krštenjem odriču sveta. Slušajući nalog: „Iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote” (2. Korinćanima 6,17), kandidati javno objavljuju napuštanje svoje službe sotoni i prihvatanje Hrista u životu.
U Apostolskoj crkvi poziv na pokajanje uključivao je i poziv na krštenje (Dela 2,38). Na taj način krštenje označava i istinsko pokajanje. Vernici umiru svome kršenju, prestupu Zakona i dobijaju oproštenje greha krvlju Isusa Hrista koja očišćava. Svečani obred krštenja je izraz unutrašnjeg očišćenja – pranja priznatih grehova.
2) Živi Bogu. Hristova sila vaskrsenja počinje da deluje u našem životu. Ona nas osposobljava da hodimo u novom životu (Rimljanima 6,4) – sada mrtvi grehu „a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našemu”. (Rimljanima 6,11). Mi svedočimo da je jedina nada za pobedonosni život nad starom prirodom milost vaskrslog Gospoda koji je obezbedio novi duhovni život okrepljujućom silom Svetoga Duha. Ovaj novi život uzdiže nas na višu platformu ljudskog iskustva, dajući nam nove vrednosti, stremljenja i želje koje su usredsređene na predanje Isusu Hristu. Mi postajemo novi učenici našeg Spasitelja, a krštenje postaje znak našeg apostolskog zvanja. Simbol zavetnog odnosa. U starozavetno doba obrezanje je označavalo zavetni odnos između Boga i Avrama (1. Mojsijeva 17,1-7).
Avramov zavet imao je i duhovni i nacionalni značaj. Obrezanje je bilo znak nacionalnog identiteta. Avram lično i svi muškarci u njegovoj porodici od osam dana starosti i stariji trebalo je da se obrežu (1. Mojsijeva 17,10-14; 25-27). Svaki muškarac koji nije bio obrezan trebalo je da se „istrebi” iz Božjeg naroda zato što je prekršio zavet (1. Mojsijeva 17,14).
To što je Zavet učinjen između Boga i Avrama, odraslog čoveka, otkriva njegov duhovni značaj. Avramovo obrezanje označavalo je i potvrđivalo njegovo ranije iskustvo o opravdanju verom. Njegovo obrezanje je bilo „pečat pravde vere koju imaše u neobrazanju”. (Rimljanima 4,11)
Međutim, samo obrezanje nije garantovalo ulazak u pravu duhovnu vrednost zaveta. Često su Božji vesnici opominjali da ništa neće biti dovoljno osim duhovnog obrezanja. „Zato obrežite srce svoje i nemojte više biti tvrdovrati.” (5. Mojsijeva 10,16; uporedi: 30,6; Jeremija 4,4). „Neobrezani u srcu” biće kažnjeni zajedno sa neznabošcima (Jeremija 9,25.26).
Kada su Jevreji odbacili Isusa kao Mesiju, oni su raskinuli svoj zavetni odnos sa Bogom, okončavši svoj naročiti položaj kao Njegov izabrani narod (Danilo 9,24-27; vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi). Iako su Božji zavet i Njegova obećanja ostali isti, On je izabrao drugi, novi narod. Duhovni Izrailj zamenio je jevrejski narod (Galatima 3,27-29; 6,15.16).
Hristova smrt potvrdila je novi zavet. Narod je stupio u ovaj zavet putem duhovnog obrezanja – odziv vere na Hristovu smrt izmirenja. Hrišćani imaju „jevanđelje u neobrezanima”. (Galatima 2,7) Novi zavet zahteva „unutrašnju veru”, a ne „spoljašnji obred” od onih koji žele da pripadnu duhovnom Izrailju. Neko može biti Jevrejin rođenjem, ali čovek može da postane hrišćanin samo novorođenjem. „Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera, koja kroz ljubav radi.” (Galatima 5,6) Ono što je od važnosti je „obrezanje srca duhom”. (Rimljanima 2,28.29)
Krštenje, znak spasavajućeg odnosa sa Hristom predstavlja ovo duhovno obrezanje. „U kome i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivši telo greha mesnih obrezanjem Hristovim: zakopavši se s njim krštenjem, u kojemu s njim ustaste verom sile Boga koji ga vaskrsnu iz mrtvih.” (Kološanima 2,11.12)
„Odbacivši, ‘telo mesno’ duhovnim obrezanjem koje je izvršio Isus, krštenik se sada ‘oblači u Hrista’ i stupa u zavetni odnos sa Isusom. Kao ishod toga on se našao na putu da primi ispunjenje zavetnih obećanja.”[18] „Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste… A kad ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po obećanju naslednici.” (Galatima 3,27-29) Oni koji su sklopili ovaj zavetni odnos stiču iskustvo Božjeg obećanja: „I biću im Bog i oni će mi biti narod.” (Jeremija 31,33)
Simbol posvećenja Hristovoj službi. Prilikom krštenja Isus je primio naročito izlivanje Svetoga Duha, koji je označio Njegovo pomazanje ili posvećenje zadatku koji Mu je Otac odredio (Matej 3,13-17; Dela 10,38). Njegovo iskustvo otkriva nam da krštenje vodom i krštenje Duhom idu zajedno, da je nepotpuno krštenje kome nedostaje primanje Svetog Duha.
U Apostolskoj crkvi izlivanje Svetog Duha obično je pratilo krštenje vodom. Tako i danas kada se krštavamo u ime Oca, Sina i Svetog Duha mi smo posvećeni i sjedinjeni sa Svetim Trojstvom, velikom nebeskom silom radi širenja večnog Jevanđelja.
Sveti Duh nas priprema za ovu službu očišćenjem naših srca od greha. Jovan je izjavio da će nas Isus „krstiti Duhom svetim i ognjem”. (Matej 3,11) Isaija je otkrio da će Bog očistiti svoj narod od njegove nečistote „duhom koji sudi i sažiže”. (Isaija 4,4)
„Sažeći ću troske tvoje da te prečistim”, kaže Bog, „i ukloniću sve olovo tvoje”. (Isaija 1,25) „Jer je Bog naš oganj koji spaljuje” greh (Jevrejima 12,29). Sveti Duh će očistiti život svih koji Mu se predaju, tako što će uništiti njihove grehe.
Tada im Sveti Duh daje svoje darove. Njegovi darovi su „naročiti božanski dar, dat u vreme krštenja, da osposobi vernika da služi Crkvi i propoveda onima koji još nisu prihvatili Isusa Hrista”.[19] Krštenje Svetim Duhom dalo je prvoj Crkvi silu da svedoči (Dela 1,5.8) i samo to isto krštenje osposobiće Crkvu da ispuni svoj zadatak objavljivanja Jevanđelja o večnom carstvu (Matej 24,14; Otkrivenje 14,6). Simbol stupanja u Crkvu. Kao znak čovekove regeneracije ili novorođenja (Jovan 3,3.5) krštenje takođe označava i čovekov ulaz u Hristovo duhovno carstvo.[20] Pošto sjedinjuje novog vernika sa Hristom, ono uvek deluje kao vrata koja vode u Crkvu. Krštenjem Gospod pridodaje nove učenike telu vernika – Svom telu, Crkvi (Dela 2,41.47; 1. Korinćanima 12,13). Tada oni postaju članovi Božje porodice. Čovek ne može da se krsti, a da se ne pridruži porodici Crkve.
Šta je potrebno za krštenje
Sveto pismo upoređuje odnos između Hrista i Njegove crkve sa brakom. U braku, obe strane moraju dobro da znaju odgovornosti i obaveze koje postoje u njemu. Oni koji žele da se krste moraju u svom životu da ispolje veru, pokajanje i rodove pokajanja, kao i shvatanje značenja krštenja i kasnijeg duhovnog odnosa.[21] Vera. Jedan od preduslova za krštenje je vera u Isusovu žrtvu pomirenja kao jedinog sredstva izbavljenja od greha. Hristos je rekao: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se.” (Marko 16,16) U Apostolskoj crkvi jedino oni koji su poverovali u Jevanđelje bili su kršteni (Dela 8,12.36.37;18,8).
Pošto „vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom” (Rimljanima 10,17), poučavanje je bitni deo pripreme za krštenje. Hristov veliki nalog potvrđuje važnost takvog poučavanja: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio.” (Matej 28,19.20) Kad neko postane učenik, on treba temeljito da proučava.
Pokajanje. „Pokajte se”, rekao je Petar, „i da se krstite svaki od vas”. (Dela 2,38) Poučavanje Božjoj Reči ne samo što stvara veru, nego i pokajanje i obraćenje. Odgovarajući na Božji poziv, ljudi uviđaju svoje izgubljeno stanje, priznaju svoju grešnost, pokoravaju se Bogu, kaju se zbog svojih greha, prihvataju Hristovu žrtvu pomirenja i posvećuju se novom životu sa Njim. Bez obraćenja ne mogu da stupe u lični odnos sa Isusom Hristom. Samo pokajanjem oni mogu da iskuse umiranje grehu – preduslov za krštenje.
Rodovi pokajanja. Oni koji žele da se krste moraju da iskažu veru i iskuse pokajanje. Međutim, sve dok ne rode i „rod dostojan pokajanja” (Matej 3,8), oni neće ispuniti biblijske zahteve za krštenje. Njihov život treba da pokaže njihovo predanje istini kakva je u Isusu i izrazi njihovu ljubav prema Bogu poslušnošću Njegovim zapovestima. Pripremajući se za krštenje oni treba da napuste svoja pogrešna verovanja i navike. Rad Duha ispoljen u njihovom životu, otkriće da Gospod prebiva u njima i oni u Njemu (Jovan 15,1-8). Sve dok ne pruže ovakav dokaz o svom odnosu sa Hristom, nisu spremni da se pridruže Crkvi.[22]
Ispitivanje kandidata. Da bi neko postao vernik Crkve treba da se odluči na preduzimanje duhovnog koraka; to nije samo postupak ubeležavanja nečijeg imena u crkvenu knjigu. Oni koji donose odluku o krštenju odgovorni su i za odluku o spremnosti kandidata za krštenje. Oni moraju da utvrde kako kandidat shvata načela koja zastupa Crkva i pruže dokaz o novom rođenju i radosnom iskustvu u Gospodu Isusu.[23]
Ipak oni moraju da paze da ne prosuđuju o pobudama onih koji žele krštenje. „Kada neko izrazi želju da postane vernik Crkve, moramo da ispitamo rod njegovog života, a da odgovornost za njegove pobude prepustimo njemu.”[24]
Neki su živi sahranjeni u vodeni grob prilikom krštenja. Međutim, njihovo ja nije umrlo. Ovi nisu primili novi život u Hristu. Oni koji su na ovaj način prišli Crkvi, poneli su sa sobom seme slabosti i otpada. Njihov „neposvećujući” uticaj zbunjuje one u Crkvi i izvan nje i osujećuje njeno svedočenje.
Da li mala deca i deca treba da se krste. Krštenje prisajedinjuje nove vernike Crkvi u okviru konteksta „novorođenja”. Njihovo obraćenje osposobilo ih je za krštenje i verništvo Crkve. Prisajedinjenje se zbiva prilikom „novorođenja”, a ne prilikom „rođenja malog deteta”. Iz ovog razloga kršteni su vernici – „i ljudi i žene” (Dela 8,12.13.29-38; 9,17.18; 1. Korinćanima 1,14). „Nigde u Novom zavetu”, priznaje Karl Bart (Karl Barth) „nije dopušteno niti naređeno krštavanje male dece.”[25] G. R. Besli – Marej (G. R. Beasledž-Murradž) priznaje: „Nisam u stanju da sagledam krštenje male dece u krštavanju novozavetne Crkve.”[26]
Pošto mala deca i deca ne mogu da iskuse obraćenje, ona nisu osposobljena za krštenje. Znači li to da su ona isključena iz novozavetne zajednice? Svakako nisu! Isus ih nije isključio iz svoga carstva milosti. „Ostavite decu, i ne zabranjujte im dolaziti k meni”, rekao je On, „jer je takovijeh carstvo nebesko.” I metnuo je „na njih ruke”. (Matej 19,14.15) Verni roditelji igraju životno važnu ulogu u uspostavljanju odnosa između svoje dece i Hrista koji će ih na kraju dovesti do krštenja.
Isusov izričit odgovor majkama, koje su Mu dovele svoju decu da bi ih blagoslovio, uslovio je pojavu običaja posvećenja dece. Za ovu službu roditelji dovode svoju decu u Crkvu da bi bila prikazana ili posvećena Bogu.
U kom uzrastu je neka osoba spremna za krštenje? Pojedinci mogu da se krste: (1) ako su dovoljno odrasli da shvate značaj krštenja, (2) ako su se predali Hristu i obratili se, (3) ako razumeju osnovna načela hrišćanstva, i (4) shvataju značaj pripadništva Crkvi. Čovek ugrožava svoje spasenje jedino kada dospe do uzrasta pune odgovornosti i tada odbaci uticaj Svetoga Duha.
S obzirom da se ljudi u nekom određenom uzrastu razlikuju po svojoj duhovnoj zrelosti, neki su spremni za krštenje u ranijem dobu nego drugi. Zbog toga ne možemo da postavimo neki utvrđeni minimum uzrasta za krštenje. Kada roditelji daju svoj pristanak za krštenje svoje dece u nekom ranom uzrastu, oni moraju da prihvate i odgovornost za njihov duhovni rast i razvoj karaktera.
Rod krštenja
Istaknuti rod koji krštenje donosi je život za Isusa. Cilj i želja usredsređeni su na Hrista, a ne lično na sebe. „Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore a ne što je na Zemlji.” (Kološanima 3,1.2) Krštenje je dosezanje vrhunca koji hrišćanin može da dostigne. Dok duhovno rastemo, stičemo hrišćanske vrline koje koristimo u službi drugima po Božjem planu umnožavanja: „Blagodat i mir da vam se umnoži poznavanjem Boga i Hrista Isusa Gospoda našega.” (2. Petrova 1,2). Kada ostajemo verni svom zavetu krštenja, Otac, Sin i Sveti Duh u čije ime smo kršteni, garantuju nam pristup božanskoj sili koja može da nam pomogne u svakoj potrebi sa kojom se možemo suočiti u životu posle krštenja.
Drugi plod je život za Hristovu crkvu. Mi nismo više usamljeni pojedinci; mi smo postali članovi Hristove crkve. Kao živo kamenje ugrađujemo se u Božju crkvu (1. Petrova 2,2-5). Mi održavamo naročiti odnos sa Hristom, Glavom Crkve, od koga svakodnevno primamo milost za rastenje i razvijanje u ljubavi (Efescima 4,16). Preuzimamo na sebe i odgovornosti u okviru zavetne zajednice, čiji članovi osećaju odgovornost za novokrštene (1. Korinćanima 12,12-26). Za njihovo lično dobro, kao i za dobro Crkve, ovi novi vernici treba da se uključe u život službe Bogu, molitve i službe ljubavi (Efescima 4,12).
Poslednji rod je život vođen u svetu i za njega. Istina je da mi koji smo kršteni imamo svoje državljanstvo na Nebu (Filibljanima 3,20). Međutim, mi smo pozvani iz sveta da bismo se obučavali unutar Hristovog tela da se vratimo svetu kao sluge, učestvujući u Hristovoj spasavajućoj službi. Pravi učenici neće se povući iz sveta u Crkvu. Mi smo rođeni u Hristovom carstvu kao misionari. Vernost našem zavetu krštenja obuhvata i uvođenje drugih u carstvo milosti.[27]
Bog nas danas sa čežnjom očekuje da uđemo u život izobilja koji je tako milostivo obezbedio. „A sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa.” (Dela 22,16)
[1] S. M. Samuel: „A Brave African Wife”, „Review and Herald, February 14,1963. str.19.
[2] Obred je utvrđeni simbolički verski običaj ili propis koji uzdiže središne istine Jevanđelja i koji ima sveopštu i trajnu obavezu. Hristos je propisao dva obreda – krštenje i Večeru Gospodnju. Obred nije sakrament u smislu da bude opus operatum – čin koji u sebi i od sebe daje milost i donosi spasenje. Krštenje i Večera Gospodnja su sakramenti ne samo u smislu da su kao sacramentum , zakletva koju su položili rimski vojnici da budu poslušni svom komandantu čak i do smrti. Ovi obredi obuhvataju svečani zavet potpune pokornosti Hristu. Vidi: Strong, Systematic Theology (Philadelphia, PA: Judson Press, 1954), str.930; „Baptism”, SAD Encyclopedia, rev, ed., pp.128.129.
[3] Jemison, Christian Beliefs, p. 244.
[4] ”Od početka adventisti sedmoga dana zajedno sa svojim protestantskim nasleđem, odbacili su svako shvatanje krštenja kao opus operatum , tj. čina koji u sebi i sam po sebi daje milost i donosi spasenje.” („Baptism” SDA Encyclopedia, rev. ed. p.128)
[5] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.740.
[6] Ponekad su pojedinci koji su obavili krštenje uronjavanjem ubeđeni da treba ponovo da se krste. Da li je ova želja u suprotnosti sa Pavlovom tvrdnjom da postoji samo „jedno krštenje” (Efescima 4,5)? Pavlov način rada pokazuje da ona to nije. Prilikom jedne posete Efesu, sreo je neke učenike koje je krstio Jovan Krstitelj. Oni su iskusili pokajanje i ispoljili veru u Spasitelja koji će doći (Dela 19,1-5). Ovi učenici nisu jasno shvatili Jevanđelje. „Kada su kršteni Jovanovom rukom, držali su se ozbiljnih zabluda. Ali, pomoću jasne svetlosti, došlo je i do promene njihovih obaveza. Kada su prihvatili čistiju veru, nastupila je i odgovarajuća promena u njihovom životu i karakteru. Kao dokaz ove promene i kao potvrda njihove vere u Hrista, oni su u Isusovo ime bili ponovo kršteni. Mnogi iskreni Hristov sledbenik imao je slično iskustvo. Jasnije razumevanje Božje volje postavlja čoveka u novi odnos sa Njim. Otkrivaju se nove dužnosti. Mnogo onoga što se ranije činilo nevinim, ili čak i pohvalnim, sada se smatra grešnim… Njegovo ranije krštenje sada ga ne zadovoljava. On sebe smatra grešnikom, osuđenim Božjim zakonom. Ponovo je iskusio umiranje grehu i opet želi da se sa Hristom sahrani krštenjem, da bi mogao vaskrsnuti i hodati u novom životu. Takav je u skladu sa Pavlovim primerom krštenja jevrejskih obraćenika. Ovaj događaj zabeležen je Duhom Svetim kao korisna pouka za crkvu.” (White, Sketches From the Life of Paul (Battle Creek, MI: Review and Herald, 1883), pp.132,133; vidi takođe: Seventh-day Adventist Church Manual (Washington, D. C: General Conference of Seventh – day Adventists, 1986), rev. ed., p. 50; Vajt, Evangelizam, str. 276-278) Pismo ne govori ništa što bi osporavalo ponovno krštenje onih pojedinaca koji su pogazili svoj zavet sa Bogom teškim gresima ili otpadom i tada doživeli ponovno obraćenje i želju da obnove zavet (vidi: Seventh-day Adventist Church Manual, pp. 51,162; Vajt, Evangelizam, str. 278).
[7] Vidi: Albrecht Oepke „Bapto, Baptizo” u Theological Dictionary of the New Testament ed. Gerhard Kittel, trans. Geoffrey W. Bromiley (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans Publ. Co., 1964), vol. 1, p.529. Vine zapaža da se bapto „koristi kod Grka da bi se označilo bojenje odeće ili izvlačenje vode uronjavanjem jednog suda u drugi, itd.” (W. E. Vine, An Expository Dictionary of Biblical Words (New York, NY: Thomas Nelson, 1985), str.50). Izraz „uronjavati” pojavljuje se tri puta u Novom zavetu, u svakom od ovih slučaja znači „zagnjuriti, zaroniti, potapati”. U paraboli o bogatašu i Lazaru, bogataš je tražio od Avrama da zamoči vrh svoga prsta u hladnu vodu i donese jednu kap da mu ovlaži jezik (Luka 16,24). Uoči raspeća Isus je označio svog izdajnika zamočivši zalogaj i davši ga Judi (Jovan 13,26). A kada je apostol Jovan u jednom viđenju video Isusa kako jezdi kao zapovednik nebeskih vojski, Isusova odeća izgledala mu je kao da je zamočena u krv (Otkrivenje 19,13).
[8] George E. Rice, „Baptism: Union With Christ”, Ministry, May 1982, p.20.
[9] Vidi: Albrecht Oepke, „Baptizo” u Theological Dictionary of the New Testament, Vol.1, p.535. Uporedi: Arndt and Gingrich, Greek-English Lexicon of the New Testament, p.131.
[10] J. K. Howard, New Testament Baptism (London: Pickering and Inglis Lfd.,1970), p.48.
[11] Zagrada dodata.
[12] Matthew Black, The Scrolls and Christian Origins (New York: Charles Scribner’s Sons, 1961), pp.96-98. Vidi takođe: „Baptism”, SDA Bible Dictionary, rev. ed., pp.118, 119.
[13] G. E. Rice, „Baptism in the Early Church”, Ministry march, 1981, p. 22. Uporedi: Henry F. Brown, Baptism Through the Centuries (Mountain View, Cal.: Pacific Press, 1965); William L. Lampkin, A History of Immersion (Nashville, Broadman Press 1962); Wolfred N. Cotte, The Archeology of Baptism (London: Yates and Alexander, 1876).
[14] Brown, Baptism Through the Centruries, pp. 49-90.
[15] Alfred Plummer, A Critical and Exegetical Commentary on the Gospel according to S. Luke, The International Critical Commentary, ed. Samuel R. Driver, et al., 5th ed. (Edinburgh: T. T. Clark, 1981 reprint), p. 88.
[16] „Baptism” SDA Encyclopedia, rev. ed.,, p.128.
[17] Howard, New Testament Baptism, p.69.
[18] G. E. Rice, „Baptism: Union With Christ”, Ministry, May 1982, p. 21.
[19] Gottfried Oosterwal, „Every Member a Minister? From Baptism to a Theological Base”, Ministry, Feb. 1980, pp.4-7. Vidi takođe: Tex D. Edwards, „Baptism as Ordination”, Ministry, Ang. 1983, pp.4-6.
[20] White u SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.1075.
[21] Ako postoje uslovi za krštenje, kako čovek može da se „krsti mrtvih radi”? Sledeće tumačenje sačuvalo je sklad ove biblijske vesti: U 1. Korinćanima 15. glavi apostol Pavle naglašava značaj vaskrsenja iz mrtvih i odbacuje mišljenje da nema vaskrsenja. On pokazuje da ako nema vaskrsenja, vernikova vera je uzaludna i bezvredna (1. Korinćanima 15,14.17). U istim stihovima on raspravlja: „Šta dakle čine oni koji se krste mrtvih radi? Kad mrtvi jamačno ne ustaju, šta se i krštavaju mrtvih radi?” (1. Korinćanima 15,29) Neki su tumačili izraz „kršteni mrtvih radi” kao ukazivanje na krštenje vernika umesto mrtvih lica. U svetlosti biblijskih uslova za krštenje takvo gledište je neodrživo. Nj. Robertson Nicoll ističe da je ono na što se Pavle poziva bilo „normalno iskustvo da je smrt hrišćana dovela do obraćenja onih koji su ih nadživeli, koji su se na prvom mestu „radi mrtvih” (njihovih dragih umrlih) i u nadi ponovnog susreta, obratili Hristu”. Pavle opisuje takve obraćenike „krštene mrtvih radi”. „Nada u buduće blaženstvo, sjedinjenje u porodičnoj ljubavi i prijateljstvu, bila je jedna od najsnažnijih činilaca u ranom širenju hrišćanstva.” (W. Robertson Nicoll, ed., The Expositor’s Greek Testament /Grand Rapids, MI: Wm. B. Eerdmans, 1956/, vol.2, p.931. M. Raeder ističe da predlog „za” ( huper u grčkom) u izrazu „kršten radi (za) mrtve” je predlog koji označava cilj. To znači da je ovo krštenje bilo „radi” ili „zbog” mrtvih sa ciljem da se ponovo sjedine sa mrtvim hrišćanima – rođacima prilikom vaskrsenja” (M. Raeder, „Vicariatstaufe in 1. 1. Kor.15,29?” Zeitschrift fur die Neutestamentische Wissenschaft, 45 (1955), pp. 258-260 koje citira Harold Riesenfeld, „Huper”, Theological Dictionary of the New Testament, vol.8, p.513). Uporedi: Howard, New Testament Baptism, pp.108.109). Howard tvrdi da u ovom kontekstu Pavlovo dokazivanje u 1. Korinćanima poslanici 15,29. glasi: „Ako Hristos nije vaskrsnuo, oni koji su umrli ‘u Hristu’ su izginuli i, bez ikakve nade, mi postajemo beznadežni i uništeni, naročito oni koji su pristupili hrišćanskoj zajednici i bili kršteni radi onih koji su umrli u Hristu, nadajući se da će se ponovo sjediniti sa njima.” (Howard, „Baptism for the Dead: A Study of 1. Corinthians 15,29”, Evangelical Quarterly, ed. F. F. Bruce (Exeter, Eng.: Paternoster Press), July – September 1965, p. 141).
[22] Uporedi: Damsteegt „Reaping the Harvest”, Adventist Review, October 22, 1987, p. 15.
[23] Vidi: SDA Church Manual, p.41.
[24] Vajt, Evangelizam, str.235
[25] Karl Barth, Chureh Dogmatics, Hans. G. W. Bramiley (Edinburgh: T. T. Clark, 1969), vol. 4/4, p. 179.
[26] G. R. Beasley Murray, Buptism in the New Testament (Grand Rapids, MI.: Wm. B. Eerdmans, 1973/ p. 392.
[27] Vidi: Edwards, „Baptism”
