Dar proroštva

Proroštvo je jedan od darova Svetoga Duha. Ovaj dar je znak raspoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva.

 

 DAR PROROŠTVA

Josafat, car Judin, živeo je u strahu. Neprijateljska vojska približavala se, a izgledi kao da su bili beznadežni. “I Josafat… obrati lice svoje da traži Gospoda i oglasi post po svoj zemlji Judinoj.” (2. Dnevnika 20,3) Narod je počeo da se sliva ka Hramu da moli Boga za milost i oslobođenje.

Josafat je vodeći molitvenu službu, tražio od Boga da izmeni okolnosti. Molio se: “Nisi li ti Bog na nebu i vladar svim carstvima narodnim? nije li u tvojoj ruci moć i sila da ti niko ne može odoleti?” (stih 6). Zar Bog u prošlosti nije naročito zaštitio svoj narod? Zar ovu zemlju nije dao svom izabranom narodu? Zato se Josafat zalagao: “Bože naš, zar im nećeš suditi? jer u nama nema snage… niti mi znamo što bismo učinili, nego su oči naše uprte u te.” (stih 12)

Dok je ceo Juda stajao pred Gospodom, neki Jazil je ustao. Njegova vest donela je ohrabrenje i usmerenje zaplašenom narodu. On je rekao: “Ne bojte se i ne plašite se… jer nije vaš rat nego Božji… Ne treba da se vi bijete u onom boju; postavite se, stojte pa gledajte kako će vas izbaviti Gospod … Gospod će biti s vama.” (stihovi 15-17) Ujutro car Josafat je rekao svojim odredima: “Verujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki, verujte prorocima njegovim i bićete srećni.“ (stih 20)[1]

Ovaj car imao je tako potpunu veru u tog malo poznatog proroka Jazila da je svoje čelne odrede zamenio pevačima koji su pevali hvalospeve o Gospodu i lepoti svetosti! Dok su hvalospevi ispunjavali vazduh, Gospod je delovao unoseći zbrku u vojske koje su se udružile protiv Jude. Pogibija neprijastelja bila je tako velika da “nijedan ne beše ostao živ”. (stih 24)

Jazil je bio Božji tumač za to naročito vreme.

Proroci su imali životno važnu ulogu i u starozavetno i u novozavetno doba. Ali, da li je proroštvo prestalo sa svršetkom biblijskog kanona? Da bismo našli odgovor na to, pokušajmo da idemo tragom istorije proroštva.

Proročki dar u biblijskim vremenima

Iako je greh učinio kraj opštenju Boga sa ljudskim bićima licem k licu (Isaija 59,2), Bog nije učinio kraj svom odnosu sa ljudskim rodom. Umesto toga, On je uspostavio druge načine opštenja. On je počeo da šalje svoje vesti ohrabrenja, opomene i karanja preko proroka.[2]

U Svetom pismu prorok je “osoba koja prima saopštenje od Boga i prenosi njegovo značenje Njegovom narodu”.[3] Proroci ne proriču po svojoj inicijativi, “jer nikad proroštvo ne bi od čovečje volje, nego naučeni od svetoga Duha, govoriše sveti Božji ljudi”. (2. Petrova 1,21)

U Starom zavetu reč prorok je obično prevod jevrejske reči nabi. Njeno značenje izraženo je u 2. Mojsijevoj 7,1.2: “I Gospod reče Mojsiju: evo, postavio sam te da si Bog Faraonu; a Aron brat tvoj biće prorok (nabi) tvoj. Govorićeš sve što ti zapovedim. Aron pak brat tvoj govoriće Faraonu.” Mojsijev odnos prema faraonu bio je sličan Božjem odnosu prema Njegovom narodu. I kao što je Aron saopštavao Mojsijeve reči faraonu, tako je prorok prenosio Božje reči narodu. Izraz prorok, onda, označava od Boga određenu osobu koja će govoriti u Božje ime. Grčki ekvivalent za jevrejsku reč nabi je prophetes od koje je na primer izvedena engleska reč prophet.

“Videlac“, prevod jevrejske reči roeh (Isaija 30,10), ili chozeh (2. Samuilova 24,11; 2. O carevima 17,13) je, opet, jedna druga odrednica za osobe sa proročkim darom. Izrazi prorok i videlac tesno su povezani. Sveto pismo objašnjava: “U staro vreme ko bi išao da pita Boga govoraše: hajde da idemo k videocu. Jer ko se sada zove prorok u staro se vreme zvaše videlac.” (1. Samuilova 9,9). Odrednica videlac naglašava prorokovu recepciju (primanje) božanske poruke. Bog otkriva “očima” ili umovima proroka obaveštenje koje želi da oni prenesu Njegovom narodu.

U toku mnogih godina Bog je otkrivenja svoje volje davao svom narodu preko osoba sa proročkim darom. “Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima.” (Amos 3,7; uporedi: Jevrejima 1,1)

Delovanje proročkog dara u Novom zavetu. Novi zavet daje proroštvu istaknuto mesto među svim darovima Svetoga Duha, dajući mu jednom prvo, a drugi put drugo mesto među svim službama koje su najkorisnije za Crkvu (vidi: Rimljanima 12,6; 1. Korinćanima 12,28; Efescima 4,11). On podstiče vernike da naročito žude za ovim darom (1. Korinćanima 14,1.39).

Novi zavet ukazuje na sledeće funkcije proroka:[4]

1. Oni su pomagali u osnivanju Crkve. Crkva je nazidana “na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos”. (Efescima 2,20.21)
2. Oni su započeli širenje misije Crkve. Duh Sveti je preko proroka izabrao Pavla i Varnavu za prvo misionarsko putovanje (Dela 13,1.2) i davao uputstva gde misionari treba da rade (Dela 16,6-10).
3. Oni su izgradili Crkvu. “Koji prorokuje”, rekao je apostol Pavle, “crkvu popravlja”. Proroštva su iskazana “ljudima za popravljanje i utehu i utvrđenje”. (1. Korinćanima 14,4.3) Pored ostalih darova, Bog je dao proroštvo Crkvi da spremi vernike “za delo službe, na sazidanje tela Hristova”. (Efescima 4,12)
4. Oni su ujedinjavali i štitili Crkvu. Proroci su pomogli da se uspostavi “jedinstvo vere”, štitili Crkvu od lažnih učenja, tako da vernici ne budu više “mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovečjoj, putem prevare”. (Efescima 4,14)
5. Oni su opominjali na buduće teškoće. Jedan novozavetni prorok govorio je o gladi koja se približava. Kao odgovor na to Crkva je započela program za otklanjanje nedaća da bi pomogla onima koji su patili od te gladi (Dela 11,27-30). Drugi proroci govorili su o Pavlovom hapšenju i zatvoru u Jerusalimu (Dela 20,23; 21,4.10-14).
6. Oni su potvrđivali veru u vreme rasprava. Na prvom crkvenom Saboru Sveti Duh vodio je Crkvu do odluke o spornim problemima koji su bili u vezi sa spasenjem hrišćana iz neznaboštva. Tada, preko proroka, Duh je ponovo uverio vernike u pravu nauku. Nakon saopštenja saborske odluke vernicima “Juda i Sila, koji i proroci bejahu, mnogim rečima utešiše braću i utvrdiše”. (Dela 15,32)

Proročki dar u poslednjim danima

Mnogi hrišćani veruju da je Duh proroštva prestao sa završetkom apostolskog vremena. Međutim, Biblija nam otkriva naročitu potrebu Crkve za božanskim vođstvom u toku krize u vreme posletka; ona svedoči o neprekidnoj potrebi za proročkim darom u vremenima nakon Novog zaveta.

Nastavak duhovnih darova. Ne postoji biblijski dokaz da će Bog uskratiti duhovne darove koje je dao Crkvi, pre nego što ona završi svoj zadatak, koji, prema apostolu Pavlu, treba da dovede Crkvu u “jedinstvo vere i poznanje sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove”.(Efescima 4,13) Pošto Crkva još nije dostigla ovo iskustvo, njoj su još uvek potrebni svi duhovni darovi. Ovi darovi, uključujući i proročki dar, nastaviće da deluju za dobro Božjeg naroda sve dok se Hristos ne vrati. U skladu sa tim, apostol Pavle opominje vernike da ne “gase Duha” ili da ne “preziru proroštva” (1. Solunjanima 5,19.20) i savetuje “starajte se za duhovne dare, a osobito da prorokujete”. (1. Korinćanima 14,1)Ovi darovi nisu se uvek obilno ispoljavali u Hrišćanskoj crkvi.[5] Nakon smrti apostola, proroci su uživali poštovanje u mnogim krugovima sve do 300. g. n. e.[6] Međutim, opadanje duhovnosti u Crkvi i otpad koji je proistekao iz toga (vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi) doveli su do opadanja prisustva i darova Svetoga Duha. Istovremeno lažni proroci izazvali su gubitak poverenja u proročki dar.[7]

Opadanje proročkog dara u toku određenih vremenskih razdoblja u crkvenoj istoriji ne znači da je Bog zauvek povukao ovaj dar. Biblija ističe da kako se kraj približuje, tako će ovaj dar biti prisutan da u tim teškim vremenima pomogne Crkvi. I više od toga, ona ukazuje na povećano delovanje ovog dara.

Proročki dar neposredno pred Drugi dolazak. Bog je dao proročki dar Jovanu Krstitelju da objavi Prvi Hristov dolazak. Na sličan način možemo očekivati da će Bog ponovo poslati proročki dar da bi se objavio Drugi dolazak tako da svako ima prilike da se pripremi za susret sa Spasiteljem.

U stvari, Hristos napominje pojavu lažnih proroka kao jedan od znakova da je Njegov dolazak blizu (Matej 24,11.24). Kad ne bi bilo pravih proroka u vreme posletka, Hristos ne bi opominjao protiv svakoga koji bi tvrdio da ima ovaj dar. Njegova opomena protiv lažnih proroka, u suštini znači da će biti i pravih proroka.

Prorok Joilo predskazao je naročito izlivanje proročkog dara upravo neposredno pre Hristovog dolaska. On je rekao: “I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj; i učiniću čudesa na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji.” (Joilo 2,28-31)

 

Prva Pedesetnica pokazala je veliko izlivanje Svetoga Duha. Apostol Petar, navodeći Joilovo proročanstvo, ukazao je na to da je Bog obećao takve blagoslove (Dela 2,2-21). Međutim, mi se možemo pitati da li je Joilovo proročanstvo dostiglo svoje krajnje ispunjenje na Dan pedesetnice ili mora da postoji još i drugo, mnogo potpunije ispunjenje. Nemamo dokaza da su prirodne pojave na Suncu i Mesecu o kojima govori prorok Joilo, prethodile ili se dogodile posle izlivanja Svetog Duha. Ove prirodne pojave dogodile su se mnogo vekova kasnije. (Vidi: 24. poglavlje u ovoj knjizi)

Pedesetnica je tada, bila prvi mali doživljaj potpune manifestacije Duha pre Drugog dolaska. Kao i rane kiše u Palestini koje padaju u jesen, odmah nakon setve useva, izlivanje Svetog Duha na Dan duhova označio je svečani početak davanja Duha. Potpuno i konačno ispunjenje Joilovog proročanstva odgovara poznoj kiši koja pada u proleće i doprinosi sazrevanju žitarica (Joilo 2,23). Isto tako, konačno izlivanje Božjeg Duha desiće se neposredno pre Drugog dolaska, nakon prorečenih znakova na Suncu, Mesecu i zvezdama (uporedi: Matej 24,29; Otkrivenje 6,12-17; Joilo 2,31). Kao i pozna kiša, ovo konačno izlivanje Duha dovešće do sazrevanja zemaljske žetve (Matej 13,30.39), i “svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se”. (Joilo 2,32)

Proročki dar u Crkvi Ostatka. Otkrivenje 12. poglavlje otkriva dva glavna perioda progonstva. U toku prvog koji je obuhvatio vreme od 538. do 1798. g. n. e. (Otkrivenje 12,6.14; vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi), odani vernici trpeli su veliko progonstvo. Ponovo, neposredno pre Drugog dolaska, sotona će napasti “ostatak njezin”, ostatak Crkve koji će odbiti da se odrekne vernosti Hristu. Otkrivenje karakteriše odane vernike koji sačinjavaju ostatak kao one koji drže zapovesti Božje i imaju “svedočanstvo Isusa Hrista”. (Otkrivenje 12,17)

Da izraz “svedočanstvo Isusa Hrista” govori o proročkom otkrivenju jasno proizlazi iz kasnijih razgovora između anđela i apostola Jovana.[8]

Pri kraju knjige anđeo opisuje sebe kao “sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo” (Otkrivenje 19,10) i “sluga kao i ti i braća tvoja proroci”. (Otkrivenje 22,9) Ovi uporedni izrazi objašnjavaju da su to proroci koji imaju “Svedočanstvo Isusovo”.[9] Tvrdnja anđela objašnjava da je “svedočanstvo Isusovo Duh proroštva”. (Otkrivenje 19,10)

Komentarišući ovaj tekst Džejms Mofat (James Moffat) piše: “Jer svedočanstvo ili svedočenje (tj. koje daje) Isus je (tj. sačinjava) Duh proroštva. Ovo … vrlo tačno određuje versku zajednicu koja ima svedočanstvo Isusovo kao posrednika proročkog nadahnuća. Svedočanstvo Isusovo praktično je istovetno sa Isusovim svedočenjem (22,20). Samootkrivenje Isusovo (prema Otkrivenju 1,1. koje konačno pripada Bogu) je to što pokreće hrišćanske proroke.”[10]

Tako se izraz Duh proroštva može odnositi na: (1) Svetog Duha koji nadahnjuje proroka otkrivenjem od Boga, (2) delovanje proročkog dara i (3) posredovanje samog proroštva.

Proročki dar, Isusovo svedočanstvo “Crkvi posredstvom proroštva”[11] obuhvata naročitu karakteristiku Crkve Ostatka. Prorok Jeremija povezuje zanemarivanje ovog dara sa bezakonjem. “Zakona nema, i proroci njezini ne dobijaju utvare od Gospoda”. (Plač 2,9) Otkrivenje poistovećuje posedovanje ova dva dara kao izrazitu karakteristiku Crkve poslednjeg vremena; njeni vernici drže “zapovesti Božje” i imaju “svedočanstvo Isusa Hrista” – proročki dar (Otkrivenje 12,17).

Bog je dao proročki dar “Crkvi” Izlaska da bi organizovao, poučavao i vodio svoj narod (Dela 7,38). “I prorokom izvede Gospod Izrailja iz Misira, i prorokom čuva ga.” (Osija 12,14) Onda ne predstavlja nikakvo iznenađenje da se taj dar nađe među onima koji su obuhvaćeni poslednjim izlaskom – odlaskom sa grehom ukaljane planete Zemlje u nebeski Hanan. Ovaj izlazak, koji će uslediti nakon Drugog dolaska je konačno i potpuno ispunjenje Isaije 11,11: “I tada će Gospod opet podignuti ruku svoju da zadobije ostatak naroda svojega, što ostane.”

Pomoć u poslednjoj krizi. Sveto pismo otkriva da će Božji narod poslednjih dana zemaljske istorije iskusiti puninu gneva moći sotonske aždaje kada bude učinila poslednji pokušaj da ga uništi (Otkrivenje 12,17). To će biti “žalosno vreme, kakoga nije bilo otkako je naroda dotada”. (Danilo 12,1). Da bi mu pomogao da preživi najžešći sukob svih vekova, Bog u svojoj ljubavi daje svom narodu uveravanje da neće ostati sam. Svedočanstvo Isusovo, Duh proroštva, sigurno će ga voditi do njegovog konačnog cilja – sjedinjenja sa svojim Spasiteljem prilikom Njegovog drugog dolaska.

Sledeći slikoviti prikaz objašnjava odnos između Biblije i poslebiblijskih prilika proročkog dara: “Pretpostavimo da se spremamo da otputujemo brodom. Sopstvenik broda daje nam knjigu uputstava, saopštavajući nam da ona sadrži uputstva koja su dovoljna za celo putovanje i ako ih sledimo, bezbedno ćemo stići u luku opredeljenja. Pošto smo podesili jedra, otvaramo knjigu da se upoznamo sa njenim sadržajem. Utvrđujemo da je njen pisac izložio opšta načela koja će nas rukovoditi na našem putovanju, poučavajući nas koliko je to izvodljivo, prosuđujući o raznim nepredvidljivim slučajevima koji mogu iskrsnuti do kraja; ali on nam takođe govori da će poslednja etapa našega puta biti naročito opasna; da se konture obale stalno menjaju zbog živog peska i bura; ‘ali za tu etapu puta’, kaže on, ‘obezbedio sam Vam loca, koji će se sastati sa Vama i daće Vam uputstva koja zahtevaju okolnosti koje Vas okružuju; njega morate da slušate’. Sa ovim uputstvima dopevamo do opasnih trenutaka koji su nam nabrojani, a loc, kako je obećano, pojavljuje se. Međutim, neki od posade, nude svoje usluge i bune se protiv njega. ‘Mi imamo originalnu knjigu uputstava’, kažu oni, ‘i to je dovoljno za nas. Mi se držimo toga i samo toga; mi ne želimo ništa od Vas’. Ko sada poštuje originalnu knjigu uputstava? Oni koji odbacuju loca ili oni koji ga prihvataju kako im ona knjiga nalaže? Prosudite sami.”[12]

Poslebiblijski proroci i Biblija

Proročki dar je stvorio i samu Bibliju. U poslebiblijskim danima Sveto pismo ne može se menjati, zato što je sada kanon Svetoga pisma zaključen.

Proročki dar u poslednje vreme delovaće više nego što je delovao u doba apostola. Njegova dužnost je da podupire Bibliju kao osnovu vere i života, da objasni njena učenja i primeni njena načela na svakodnevni život. Uključen je u osnivanje i izgradnju Crkve, osposobljavajući je da sprovede svoj od Boga označeni zadatak. Proročki dar kara, opominje, vodi i ohrabruje i pojedince i Crkvu, štiteći ih od jeresi i sjedinjujući ih u biblijskim istinama.

Poslebiblijski proroci deluju vrlo slično Natanu, Gadu, Asafu, Semaji, Azariji, Elijazeru, Ahijahu i Ovidu, Mariji, Devori, Oldi, Simeunu, Jovanu Krstitelju, Agavu, Sili, Ani i Filipovim kćerima koji su živeli u biblijsko doba, ali čija svedočanstva nikada nisu postala deo Biblije. Isti Bog koji je govorio preko proroka čiji se spisi nalaze u Bibliji, nadahnjivao je ove proroke i proročice. Njihove vesti nisu protivrečile ranije zabeleženim božanskim otkrivenjima.

Ispitivanje proročkog dara. Pošto Biblija ističe da će ustati lažni proroci pre Hristovog drugog dolaska, moramo brižljivo istraživati sve tvrdnje o proročkom daru. “Proroštva ne prezirite”, rekao je apostol Pavle. “A sve kušajući dobro držite. Uklanjajte se od svakoga zla.” (1. Solunjanima 5,19-21. uporedi: 1. Jovanova 4,1)

Biblija navodi neke smernice pomoću kojih možemo razlikovati pravi proročki dar od lažnog.

1. Da li se vest slaže sa Biblijom? “Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,20) Ovaj tekst nagoveštava da vesti svakog proroka moraju da budu u skladu sa Božjim zakonom i svedočanstvom iz cele Biblije. Kasniji prorok ne sme da protivreči ranijim prorocima. Sveti Duh nikada ne protivreči svojim ranije datim, svedočanstvima, jer u Boga “nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka”. (Jakov 1,17)
2. Da li se predskazanja ispunjavaju? “Kako ćemo poznati reč koju Gospod nije rekao? Što bi prorok rekao u ime Gospodnje pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.” (5. Mojsijeva 18,21.22. uporedi: Jeremija 28,9) Premda predskazanja mogu da obuhvate uglavnom mali deo proročke vesti, njihova tačnost mora da se pokaže.
3. Da li priznaje Hristovo utelovljenje? “Po ovome poznajete Duha Božjega, i duha lažnoga; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga.” (1. Jovanova 4,2.3) Ovaj test zahteva više od jednostavnog potvrđivanja da je Isus Hristos živeo na Zemlji. Pravi prorok mora da prizna biblijsko učenje o Hristovom utelovljenju – mora da veruje u Njegovu božansku prirodu i ranije postojanje, da Ga je rodila devojka, da je imao pravu ljudsku prirodu, bezgrešan život, žrtvu pomirenja, vaskrsenje, vaznesenje, posredničku službu i drugi dolazak.

4. Da li prorok donosi dobre ili rđave “rodove”? Proroštvo dolazi nadahnućem “svetih Božjih ljudi” od Svetoga Duha (2. Petrova 1,21). Lažne proroke možemo da prepoznamo po njihovim rodovima. “Ne može drvo dobro rodova zlih rađati”, rekao je Isus, “ni drvo zlo rodova dobrih rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, seku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih”. (Matej 7,16.18-20)

Ovaj savet je od presudnog značaja za procenjivanje prorokove tvrdnje. On prvo govori o prorokovom životu. To ne znači da prorok mora da bude apsolutno savršen – Sveto pismo kaže da je Ilija bio čovek “smrtan kao i mi”. (Jakov 5,17) Međutim, prorokov život treba da bude označen rodom Duha, a ne delima telesnim (vidi: Galatima 5,19-23).

Drugo, ovo načelo je u vezi sa prorokovim uticajem na druge. Kakvi rezultati nastaju u životu onih koji prihvataju vest? Da li njihove vesti osposobljavaju pripadnike Božjeg naroda za misiju i sjedinjuju ih u njihovoj veri (Efescima 4,12-16)?

Svaka osoba koja tvrdi da ima proročki dar treba da bude podvrgnuta ovim biblijskim testovima. Ako on ili ona udovoljavaju ovim merilima, možemo imati povernja da je Duh Sveti toj osobi zaista dao proročki dar.

Duh proroštva u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi. Proročki dar bio je aktivan u službi Elen G. Vajt, jedne od osnivača Hrišćanske adventističke crkve. Ona je davala nadahnuta uputstva Božjem narodu koji živi u poslednje vreme. Svet sa početka devetnaestog veka kada je Elen Vajt počela da prenosi Božje vesti, bio je čovekov svet. Njen proročki poziv podvrgnut je detaljnom kritičkom ispitivanju. Pošto je zadovoljila biblijske testove, nastavila je da služi svojim duhovnim darom punih 70 godina. Od 1844. kada je imala 17 godina, do 1915. kada je umrla, ona je imala više od 2000 viđenja. U toku tog vremena živela je i radila u Americi, Evropi i Australiji dajući savete, osnivajući novo delo, propovedajući i pišući.

Elen Vajt nikada nije uzela titulu proročice, ali nije bila protiv kada su je drugi oslovljavali tim zvanjem. Ona je objašnjavala: “U mojoj ranoj mladosti pitali su me nekoliko puta: Da li si ti prorok? Ja sam uvek odgovarala: Ja sam Gospodnji vesnik. Znam da su me mnogi nazvali prorokom, ali ja nisam zahtevala tu titulu… Zašto nisam zahtevala da sam prorok? – Zato što u današnje vreme mnogi koji smelo tvrde da su proroci predstavljaju sramotu za Hristovo delo i zato što moj rad obihvata mnogo više nego što reč “prorok” znači … Tvrditi da sam proročica je nešto što nikada nisam učinila. Ako me drugi tako zovu sa njima se ne prepirem. Ali moj rad pokriva toliko mnogo grana, da sebe ne mogu drukčije nazvati do vesnik.”[13]

Primena proročkih testova. Kako je služba Elen Vajt zadovoljila biblijske testove za proroka?

4. Podudarnost sa Biblijom. Njen bogati literarni rad obuhvata na desetine hiljada biblijskih stihova, često povezanih sa detaljnim izlaganjima. Brižljivo proučavanje pokazalo je da su njeni spisi dosledni, tačni i u potpunoj podudarnosti sa Svetim pismom.
5. Tačnost predskazanja. Spisi Elen Vajt sadrže relativno mali broj predskazanja. Neka su u toku ispunjenja, dok druga još čekaju ispunjenje. Međutim, ona koja su mogla biti ispitana, ispunila su se zadovoljavajućom tačnošću. Slede dva primera koji pokazuju njenu proročku sposobnost.
6. Uspon modernog spiritizma. Godine 1850. kada se upravo pojavio spiritizam – pokret koji zagovara opštenje sa svetom duhova i svetom mrtvih – Elen Vajt ga je prepoznala kao prevaru poslednjeg vremena i prorekla njegovo širenje. Iako je u to vreme pokret bio nedvosmisleno antihrišćanski, ona je predskazala da će se ovo neprijateljstvo promeniti i da će se on ceniti među hrišćanima.[14] Od tog vremena spiritizam se proširio u celom svetu, pridobivši na milione privrženika. Njegov položaj se promenio; čak i mnogi nazivaju sebe hrišćanskim spiritistima, tvrdeći da imaju pravu hrišćansku veru i da su “spiritisti jedini verski zanesenjaci koji koriste obećane Hristove darove, pomoću kojih leče bolesne i pokazuju buduće svesno i napredno postojanje”.[15] Uveravaju da spiritizam “pruža saznanje o svim velikim verskim sistemima, čak i više od toga, on daje veće znanje hrišćanske Biblije nego svi komentari zajedno. Biblija je knjiga spiritizma”.[16]
7. Bliska saradnja između protestanata i rimokatolika. U toku života Elen Vajt između protestanata i rimokatolika postojala je velika provalija koja je nagoveštavala da će isključiti svaku saradnju između njih. Među protestantima besneo je antikatolicizam. Ona je prorokovala da će ogromne promene unutar protestantizma prouzrokovati udaljavanje od vere Reformacije. U skladu sa tim, smanjiće se razlike između protestanata i katolika što će premostiti provaliju koja ih je delila.[17] Godine nakon njene smrti suočavale su se sa pojavom ekumenskog pokreta, ustanovljenjem Svetskog saveta Crkava, Vatikanom II Katoličke crkve, sa protestantskim nepoznavanjem pa čak i neposrednim odbacivanjem gledišta Reformacije o proročkom tumačenju.[18] Ove glavne promene porušile su barijere između protestanata i katolika, uspostavljajući saradnju koja je stalno napredovala.
8. Priznavanje Hristovog utelovljenja. Elen Vajt opširno je pisala o Hristovom životu. U njenim književnim delima preovladava Njegova uloga kao Gospoda i Spasitelja, Njegova žrtva pomirenja na krstu i njegova sadašnja posrednička služba. Njena knjiga “Čežnja vekova” proglašena je jednom od najduhovnijih rasprava ikada napisanih o Hristovom životu, dok je “Put Hristu”, njena najraširenija knjiga dovela milione u duboki odnos sa Njim. Njena dela jasno prikazuju Hrista kao potpunog Boga i potpunog čoveka. Njena uravnotežena izlaganja u potpunosti se slažu sa biblijskim gledištem, u kojima brižljivo izbegava preterano naglašavanje jedne prirode nad drugom – problem koji je izazvao mnogo rasprava u toku istorije hrišćanstva.Njena celokupna obrada Hristove službe je praktična. Bez obzira o kom aspektu govori, njena najvažnija briga je da čitaoca dovede u vezu sa Spasiteljem.
9. Uticaj njene službe. Prošlo je više od jednog veka kako je Elen Vajt primila proročki dar. Njena Crkva i život onih koji su se držali njenih saveta otkrivaju uticaj njenog života i poruka.

“Iako nije nikada bila na nekom zvaničnom položaju, nije bila rukopoloženi propovednik, i nikada nije primila nikakvu platu od Crkve sve do smrti svoga muža, njen uticaj oblikovao je Crkvu adentista sedmoga dana više od bilo kog činioca, izuzev Svetog pisma.”[19] Ona je bila pokretačka sila u izdavačkoj delatnosti Crkve, u školama, medicinsko – misionarskom delu i u po celom svetu raširenom misionarskom delu koje je Hrišćansku adventističku crkvu učinilo jednom od najvećih protestantskih misionarskih organizacija sa najbržim priraštajem.

Materijal koji je napisala čini više od 80 knjiga, 200 traktata i pamfleta i 4.600 članaka u časopisima. Propovedi, dnevnici, naročita svedočanstva i pisma obuhvataju daljih 60.000 stranica rukopisnog materijala.

Oblast ovog materijala je začuđujuća. Stručnost Elen Vajt nije bila ograničena samo na nekoliko uskih polja. Gospod joj je davao savete iz oblasti zdravlja, vaspitanja, porodičnog života, umerenosti, evangelizma, izdavačke službe, pravilne ishrane, medicinskog dela i mnoge druge predmete. Možda njeno pisanje o zdravlju najviše zadivljuje, jer je njena shvatanja, od kojih su neka nastala pre više od jednog veka, potvrdila moderna nauka.

Njeni spisi usredsređeni su na Isusa Hrista i podupiru visoke moralne vrednosti judeo-hrišćanskog predanja.

Iako je većina spisa usmerena Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, veliki deo ceni i šira publika. Njena popularna knjiga “Put Hristu” prevedena je na više od 100 jezika i prodata u više od 15 miliona primeraka. Njeno najveće delo je dobro prihvaćena serija “Velika borba” u pet tomova, koja u detalje opisuje veliki sukob između Hrista i sotone od nastanka greha do njegovog iskorenjivanja iz svemira.

Dubok je uticaj njenih spisa na pojedince. Nedavno je Institut za propovedničku službu u Crkvi na univerzitetu Endrus sačinio studiju upoređujući hrišćanski stav i ponašanje adventista koji redovno čitaju njene knjige i onih koji to ne čine. Ovo istraživanje izričito naglašava uticaj njenih spisa na one koji ih čitaju. Studija je došla do ovih zaključaka: “Čitaoci imaju prisniju vezu sa Hristom, više sigurnosti u svom druženju za Bogom i sasvim je verovatno da su prepoznali svoje duhovne darove. Oni mnogo više daju u korist javnih evangelizacija i mnogo revnosnije doprinose mesnim misionskim projektima. Osećaju se mnogo spremnijim za svedočenje i aktivno se uključuju u mnoge programe za svedočenje i uspostavljanje veza. Oni po svoj prilici svakodnevno proučavaju Bibliju, mole se za naročite osobe, sastaju se u grupama za druženje i svakodnevno imaju porodična bogosluženja. Oni mnogo pozitivnije sagledavaju svoju Crkvu. Oni su odgovorni za zadobijanje mnogih duša.”[20]

Duh proroštva i Biblija. Spisi Elen Vajt nisu zamena za Sveto pismo. Oni ne mogu biti stavljeni u istu ravan. Sveto pismo stoji samo, kao jedinstveno merilo pomoću koga se njeni i svi ostali spisi moraju proceniti i kome moraju biti potčinjeni.

Biblija najuzvišenije merilo. Adventistički hrišćani potpuno podupiru načelo Reformacije sola scriptura o Bibliji koja samu sebe tumači i same Biblije kao osnove svih doktrina. Osnivači Crkve razradili su osnovna verovanja proučavanjem Biblije; oni nisu dobili ove doktrine pomoću viđenja Elen Vajt. Njena glavna uloga prilikom stvaranja doktrina bila je da ih vodi u razumevanju Biblije i potvrdi zaključke donesene na osnovu proučavanja Biblije.[21]

Sama Elen Vajt verovala je i učila da je Biblija glavno pravilo Crkve. U svojoj prvoj knjizi, objavljenoj 1851. godine ona kaže; “Preporučujem Vam, dragi čitaoče, Reč Božju kao pravilo vere i života. Rečju će nam se suditi.”[22] Ona nikada nije promenila ovo gledište. Mnogo godina kasnije pisala je: “U svojoj Reči Bog nam je dao znanje potrebno za spasenje. Mi treba da primimo Sveto pismo kao pouzdano i nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, pravilo vere i života.”[23] Godine 1909. u toku svog poslednjeg obraćanja generalnom zasedanju Crkve, otvorila je Bibliju, podigla je pred skupom i rekla: “Braćo i sestre, ja vam preporučujem ovu Knjigu.”[24]

U odgovoru vernicima koji su njene spise smatrali dodatkom Bibliji, pisala je: “Uzela sam dragocenu Bibliju i okružila je nekim Svedočanstvima za Crkvu, datim Božjem narodu … Vi ne poznajete Sveto pismo. Da ste od Božje reči načinili predmet svog proučavanja, sa željom da postignete biblijsko merilo i dostignete hrišćansko savršenstvo, Svedočanstva vam ne bi bila potrebna. Pošto ste zanemarili da se upoznate sa Božjom nadahnutom Knjigom, On je pokušao da dopre do vas jednostavnim, neposrednim svedočanstvima, skrećući vašu pažnju na reči nadahnuća koje ste zanemarili da poslušate, vodeći vas da oblikujete svoj život u skladu sa čistim i uzvišenim učenjima.”[25]

Vodič ka Bibliji. Svoje delo smatrla je vodičem koji ljude usmerava natrag Bibliji. “Malo pažnje poklanja se Bibliji”, rekla je ona. Zato je “Bog dao manju svetlost da povede ljude i žene ka većoj svetlosti.”[26] “Božja reč”, pisala je ona, “dovoljna je da rasvetli i najzamračeniji um i mogu da je razumeju oni koji imaju najmanju želju da je razumeju. Međutim, uprkos svemu tome, neki koji izjavljuju da su od Božje reči načinili predmet svoga proučavanja, pokazali su se da žive u neposrednoj suprotnosti sa njenim najjasnijim načelima. Zato, da ne bi ostavio ljude i žene bez ikakvog opravdanja, Bog je dao jasna i odlučna svedočanstva, da ih dovede natrag ka Reči koju su zanemarili da slede.”[27]

Vodič u razumevanju Biblije. Elen Vajt je svoje spise smatrala putokazom ka jasnijem razumevanju Biblije. “Dodatna istina nije data; već je Bog kroz Svedočanstva pojednostavio velike istine koje su već date i na svoj izabrani način izneo pred narod da bi pomoću njih probudio um i ostavio utisak na njega da niko nema izgovora.” “Pisana svedočanstva nisu data da bi pružala novu svetlost, već da živo utiču na srce nadahnutim istinama koje su već otkrivene.”[28]

Vodič za primenu biblijskih načela. Većina njenih spisa primenjuju biblijske savete na svakodnevni život. Elen Vajt je govorila “da je dobila uputstva da u svom govoru ili pisanju objavi opšta načela, i da istovremeno nabroji opasnosti, zablude i grehe nekih pojedinaca, da bi svi bili opomenuti, pokarani i savetovani.”[29] Hristos je obećao takvo proročko vođstvo svojoj Crkvi. Kao što je Elen Vajt i zabeležila: “Činjenica da je Bog otkrio svoju volju čoveku kroz svoju Reč, ne isključuje potrebu stalne prisutnosti i vođstva Božjeg Duha. Naprotiv, Spasitelj je obećao Svetog Duha svojim učenicima da bi mogli razumeti Njegovu Reč, da ih rasvetli i zapečati Njegovu nauku.”[30]

Izazov za vernika

Proročanstvo iz Otkrivenja da će se u poslednjim danima istorije Zemlje “svedočanstvo Isusovo” samo ispoljiti preko “duha proroštva”, predstavlja izazov za svakoga da ne zauzme stav ravnodušnosti i neverovanja, već da “sve ispituje” i “da se drži dobra”. Mnogo se dobija – ili gubi – zavisno od toga da li sprovodimo ovo biblijski opunomoćeno istraživanje. Josafat je rekao: “Verujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki, verujte prorocima njegovim i bićete srećni.” (2. Dnevnika 20,20) Njegove reči i danas istinito zvuče.

 

 

[1] Kurziv dodat.

[2] O biblijskim primerima proročica vidi: 2. Mojsijeva 15,20; Sudije 4,4; 2. O carevima 22,14; Luka 2,36; Dela 21,9.

[3] Frank B. Holbrook: “The Biblical Basis for a Modern Prophet”, p. 1. (Neobjavljeni dokument, Ellen G. White Estate Inc., General Conference of Seventh-day Adventists, 6840 Eastern Ave. NW, Washington, D. C.20012) Uporedi: Jemison, A Prophet Among You (Mountain View, CA: Pacific Press, 1955) p.52-55.

[4] Vidi: Holbrook, “Modern Prophet” p.3-5.

[5] Nažalost ne postoje kompletne zabeleške o tome šta se zbivalo u toku hrišćanske ere.

[6] Gerhard Friedrich, “Prophets and Prophecies in the New Testament” u “Theological Dictionary of the New Testament, vol. 6, p.859.

[7] Uporedi: Friedrich, pp. 860.861.

[8] Izraz “Svedočanstvo Isusovo” bolje se razume kao subjekatski genitiv, a ne kao objekatski genitiv. “Moguća su dva prevoda: (a) Svedočanstvo (svedočenje) o Isusu ili u vezi sa Isusom = ono što hrišćani svedoče o Isusu, Koji svedoči (se) za Isusa. (b) Svedočanstvo od Isusa ili koje daje Isus = poruke od Isusa Crkvi. Dokaz iz korišćenja ovog izraza u knjizi Otkrivenja ukazuje nam na to da treba da se shvati kao Svedočanstvo od Isusa ili koje daje Isus i da je ovo svedočanstvo dato pomoću proročkog otkrivenja (Holbrook, “Modern Prophet”, p.7).

Kao jedan od dokaza Holbruk (Holbrook) navodi Otkrivenje 1,1.2: “Otkrivenje Isusa Hrista koje dade njemu Bog, da pokaže slugama svojim … poslavši po anđelu svojemu sluzi svojemu Jovanu, koji svedoči reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista i šta god vide.” U ovom kontekstu očigledno je da “otkrivenje Isusovo” označava otkrivenje od Isusa ili koje daje Isus Jovanu. Jovan svedoči o ovom svedočanstvu od Isusa. Oba genitivna izraza imaju smisao u kontekstu kao subjekatski genitivi i slažu se sa Hristovim završnim rečima u ovoj knjizi: “Onaj koji svedoči ovo: da, doći ću skoro.” (Otkrivenje 22,20) (Isto str.7.8)

[9] Vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed. vol.7, p.812; T. H. Blincoe “The Prophets Were Until John”, Ministry, Supplement, July 1977, p. 24L; Holbrook, “Modern Prophet”, p. 8.

[10] 10. James Moffatt u Expositor’s Greek Testament, ed., W. Robertson Nicoll, vol.5, p.465.

[11] “Duh proroštva” SDA Encyclopedia, rev. ed., p.1412. Oni koji očekuju Drugi dolazak, rekao je Pavle, imaju Svedočanstvo Hristovo potvrđeno tako da im nikada neće nedostajati nijedan dar (1. Korinćanima 1,6.7).

[12] Uriah Smith “Do We Discard the Bible by Endorsing the Visions?” Review and Herald, Jan. 13,1863 p.52 citiran u Review and Herald, Dec. 1, 1977, p.13.

[13] White “A Messenger”, Review and Herald, July 26,1906, p. 8. Naslov “Gospodnji vesnik” dat je nadahnućem (isto)

[14] White “Early Writings” p. 59.

[15] J. M. Peebles “The Word Spiritualism Misunderstood” u Centennial Book of Modern Spiritualism in America (Chicago, IL: National Spiritualist Associaotion of the United States of America, 1948), p. 34

[16] B. F. Austin, “A Few Helpful Thoughts”, Centennial Book of Modern Spiritualism, p. 44.

[17] Vajt, Velika borba između Hrista i sotone, str.462,475.

[18] Za istorijsko gledište Danilovog proročanstva i proročanstva Otkrivenja koje je preovladalo u protestantizmu od Reformacije sve do 19. veka vidi: Froom “Prophetic Faith of Our Fathers, vols, 2-4. Vidi: takođe pogl. 12.

[19] Richard Hammill “Spiritual Gifts in the Church Today”, Ministry, July 1982, p. 17.

[20] Roger L. Dudley i Des Cummings, Jr., “A Comparison of the Christian Attitudes and Behaviors Betnjeen Those Adventists Church Members Who Regularly Read Ellen White Books and Those Who Do Not”, 1982, p. 41.42. Izveštaj istraživanja Instituta za propovedničku službu u Crkvi (The Institute of Church Ministry, Andrews University, Berrien Springs, Michigan). Anketa je obuhvatila preko 8200 vernika koji posećuju 193 crkve u SAD.

[21] Jemison, Prophet Among You, pp.208-210; Froom, Movement of Destiny (Washington, D. C.: Review and Herald, 1971), pp. 91-132; Damsteegt, Foundations of the Seventh-day Adventist Message and Mission, pp.103-293.

[22] White, Early Writings p.78.

[23] Vajt, Velika borba, str.8.

[24] William A. Spicer, The Spirit of Prophecy in the Advent Movement (Washington, D. C.: Review and Herald, 1937) p.30.

[25] White, Testimonies, vol. 5, pp.664.665.

[26] White “An Open Leter”, Review and Herald, Jan. 20,1903, p.15 u White, Colporteur Ministry (Mountain View, CA: Pacific Press, 1953) p.125.

[27] White, Testimonies, vol. 5, p.663.

[28] Isto, p. 665.

[29] Isto, p. 660.

[30] Vajt, Velika borba, str. 8.9.