Sveto Pismo, Starog i Novog zaveta je pisana Božja Reč data božanskim nadahnućem preko svetih Božjih ljudi koji su govorili i pisali onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči Bog je poverio čoveku znanje potrebno za spasenje. Sveto pismo je nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, ogled iskustva, autoritativni tumač doktrina i pouzdana zabeleška o Božjim delima u istoriji.
BOŽJA REČ
Nijedna knjiga nije bila toliko voljena, omražena, poštovana i anatemisana kao Biblija. Ljudi su umirali za Bibliju. Drugi su ubijali zbog nje. Ona je nadahnjivala najveća i najplemenitija čovekova dela, ali su je i krivili za njegova najgnusnija i najizopačenija dela. Ratovi su besneli nad Biblijom, revolucije su bile hranjene na njenim stranicama, a carstva su se raspadala pod uticajem njenih ideja. Ljudi raznih gledišta – od teologa slobode do kapitalista, od fašista do marksista, od diktatora do oslobodilaca, od pacifista do militarista – istraživali su njene stranice tragajući za rečima koje bi opravdale njihova dela.
Jedinstvenost Biblije ne dolazi od njenog neuporedivog političkog, kulturnog i društvenog uticaja već od njenog izvora i glavnog predmeta. Ona je Božje otkrivenje jedinstvenog Bogočoveka: Božjeg Sina, Isusa Hrista – Spasitelja sveta.
Božansko otkrivenje
Dok su kroz celu istoriju neki sumnjali u Božje postojanje, dotle su mnogi pouzdano posvedočili da On postoji i da se Sam otkrio. Na koji se način Bog otkrio, i kako je Biblija delovala u Njegovom otkrivenju?
Opšte otkrivenje
Upoznavanje Božjeg karaktera koje nam omogućava, istorija, ljudsko ponašanje, savest i priroda, često se naziva „Opšte otkrivenje” zato što je pristupačno svima i oslanja se na razum.
Milionima „nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski”. (Psalam 19,1) Sunce, kiša, brda i potoci sve svedoči o Tvorcu koji nas ljubi. „Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora!” (Rimljanima 1,20)
Drugi nalaze dokaze o Bogu koji voli u srećnim odnosima i veličanstvenoj ljubavi koja se razvija među prijateljima, članovima porodice, između muža i žene, roditelja i dece. „Kao kad koga mati njegova teši tako ću ja vas tešiti.” (Isaija 66,13) „Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje.” (Psalam 103,13)
Pa ipak, ista Sunčeva svetlost koja svedoči o Tvorcu koji voli može da pretvori Zemlju u sasušenu pustinju, donoseći smrt od gladi. I kiša može da se pretvori u bujicu koja će potopiti čitave porodice, a veličanstvena brda mogu da se pretvore u odrone – i tada nastupa uništenje, a ljudski odnosi često su začinjeni ljubomorom, zavišću, gnevom, pa čak i mržnjom koja vodi do ubistva.
Svet koji nas okružuje šalje različite signale postavljajući onoliko pitanja koliko može da da i odgovora. On otkriva sukob između dobra i zla, ali ne objašnjava kako je sukob započeo, ko se bori, zašto se bori, ili ko će na kraju pobediti.
Naročito otkrivenje
Greh ograničava Boga u otkrivanju samoga Sebe putem stvaranja time što umanjuje našu sposobnost da protumačimo Božje svedočanstvo. Bog je u ljubavi dao naročito otkrivenje o Sebi da bi nam pomogao da nađemo odgovore na ova pitanja. I kroz Stari i kroz Novi zavet On nam se na naročiti način otkrio, ne izostavljajući nijedno pitanje o svom karakteru ljubavi. U početku otkrivenje o Njemu došlo je preko proroka, a zatim i Njegovo poslednje otkrivanje u ličnosti Isusa Hrista (Jevrejima 1,1.2).
Biblija sadrži i tvrdnje koje objavljuju istinu o Bogu i otkrivaju Ga kao ličnost. Obe oblasti otkrivenja potrebne su – potrebno je da znamo Boga kroz Isusa Hrista (Jovan 17,3), kao i „što je istina u Isusu” (Efescima 4,21). Pomoću Svetoga pisma Bog probija našu umnu, moralnu i duhovnu ograničenost, saopštavajući nam svoju težnju da nas spase.
Žiža Svetoga pisma
Biblija otkriva Boga, a razotkriva ljudski rod. Ona razotkriva naš položaj i otkriva Njegovo rešenje. Ona nas prikazuje kao izgubljene, otuđene od Boga i otkriva Isusa kao Onoga koji nas nalazi i vraća Bogu.
Isus Hristos je žiža Svetoga pisma. Stari zavet prikazuje Božjeg Sina kao Mesiju, Otkupitelja sveta. Novi zavet Ga otkriva kao Isusa Hrista, Spasitelja. Svaka stranica, bilo simbolično ili stvarno, otkriva neko razdoblje Njegovog rada i karaktera. Isusova smrt na krstu je poslednje otkrivenje Božjeg karaktera.
Krst je oblikovao ovo poslednje otkrivenje zato što je spojio dve krajnosti: čovekov greh i Božju neiscrpnu ljubav. Šta može da nam pruži veći uvid u ljudsku pogrešivost? Šta može bolje da otkrije greh? Krst otkriva Boga koji je dopustio da Njegov jedini Sin bude ubijen. Kakva žrtva! Da li je veće otkrivenje ljubavi moglo da se ostvari? Zaista, žiža Biblije je Isus Hristos. On se nalazi u središtu kosmičke drame. Uskoro će Njegova pobeda na Golgoti u uklanjanju zla dostići svoj vrhunac. Ljudska bića i Bog ponovo će se sjediniti. Tema Božje ljubavi, onako kako se ogleda u Hristovoj žrtvi – smrti na Golgoti – najveličanstvenijoj istini svemira – žiža je Biblije. Sve glavne biblijske istine zbog toga se moraju proučavati iz ove perspektive.
Autori Svetog pisma
Merodavnost Biblije u veri i primeni potiče iz njenog porekla. Njeni pisci smatrali su Bibliju odvojenom od ostale književnosti. Oni su se pozivali na nju kao na „Sveta pisma” (Rimljanima 1,2), „sveta pisma” (2. Timotiju 3,15) i „reči Božje” (Rimljanima 3,2; Jevrejima 5,12). Jedinstvenost Pisma zasniva se na njegovom poreklu i izvoru. Pisci Biblije tvrdili su da nisu sami stvarali svoje vesti, već da su ih primali iz božanskih izvora. Božjim otkrivenjem oni su bili osposobljeni da „vide” istine koje su se zbile (vidi: Isaija 1,1; Amos 1,1; Mihej 1,1; Avakum 1,1; Jeremija 38,21).
Ovi pisci ukazivali su na Svetoga Duha kao na Onoga koji se obraćao narodu preko proroka (Nemija 9,30; Zaharija 7,12). David je rekao: „Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda njegova bi na mojem jeziku.” (2. Samuilova 23,2) Prorok Jezekilj je pisao: „I uđe u me duh”, „I pade na me duh Gospodnji”, „A mene duh podiže” (Jezekilj 2,2; 11,5.24) Prorok Mihej ovako je svedočio: „Ali ja sam pun sile od duha Gospodnjega.” (Mihej 3,8).
Novi zavet priznaje ulogu Svetog Duha u stvaranju Starog zaveta. Isus je rekao da je David bio nadahnut Svetim Duhom (Marko 12,36). Pavle je verovao da je Sveti Duh govorio „preko proroka Isaije” (Dela 28,25). Petar je istakao da je Sveti Duh vodio sve proroke, a ne samo nekolicinu od njih (1. Petrova 1,10.11; 2. Petrova 1,21). Pokatkad je pisac potpuno odlazio u pozadinu, a jedino je pravi Pisac – Sveti Duh – bio priznat i istican. „Kao što govori Duh Sveti…”, „Ovim pokazivaše Duh Sveti…” (Jevrejima 3,7; 9,8)
Pisci Novoga zaveta takođe su priznali Svetoga Duha za izvor svojih vesti. Pavle objašnjava: „A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere.” (1. Timotiju 4,1) Jovan govori da je bio „u duhu” u Gospodnji dan (Otkrivenje 1,10). Isus, pak, daje nalog svojim učenicima posredstvom Svetoga Duha (Dela 1,2; Efescima 3,3-5).
Na taj način Bog se, u ličnosti Svetoga Duha, otkrio u Svetom pismu. On ga je napisao, ne svojim rukama, već tuđim rukama, oko 40 ruku, u toku vremenskog razdoblja koje je trajalo više od 1500 godina. Pošto je Bog Sveti Duh nadahnjivao pisce – Bog je pisac i autor Svetog pisma.
Nadahnuće Svetog pisma
„Sve je pismo”, kaže Pavle, „od Boga dano” (2. Timotiju 3,16). Grčka reč theopneustos prevedena je kao „nadahnuće”, a doslovno prevedeno znači „udahnut Bogom”. Bog je „udahnuo” istinu u ljudske umove. Oni su je, opet, izrazili rečima koje se nalaze u Svetom pismu. Prema tome nadahnuće je proces preko koga je Bog saopštavao svoju večnu istinu.
Proces nadahnuća. Božansko otkrivenje dato je Božjim nadahnućem „Svetim Božjim ljudima” koji su bili „naučeni od svetoga Duha”. (2. Petrova 1,21) Ova otkrivenja bila su pretočena u ljudski jezik u kome su i pored svih njegovih ograničenja i nesavršenosti, ipak ostala Božja svedočanstva. Bog je nadahnjivao ljude – ne reči.
Da li su proroci bili pasivni slično magnetofonu koji tačno ponavlja ono što je snimljeno? U nekim slučajevima piscima je bilo naređeno da prenesu tačne Božje reči, ali u većini slučajeva Bog im je davao uputstva da ono što su videli ili čuli najbolje opišu u skladu sa svojim sposobnostima. U poslednjim slučajevima, pisci su koristili svoj sopstveni jezički obrazac i stil.
Pavle je primetio da se „i duhovi proročki pokoravaju prorocima”. (1. Korinćanima 14,32) Pravo nadahnuće ne uništava prorokovu individualnost, razum, integritet ili ličnost.
Mojsijev i Aronov odnos donekle slikovito prikazuje odnos između Svetog Duha i pisca. Bog je rekao Mojsiju: „… Postavio sam te da si Bog faraonu; a Aron brat tvoj biće prorok tvoj.” (2. Mojsijeva 7,1. uporedi 4,15.16) Mojsije je obaveštavao Arona o Božjim porukama, a Aron je, opet, svojim rečnikom i stilom prenosio faraonu. Isto tako i biblijski pisci svojim stilom i jezikom saopštavali su božanske naredbe, misli i ideje. Zbog toga što je Bog ovako saopštavao, rečnik biblijskih knjiga je raznovrstan i odražava obrazovanje i kulturu pisaca.
Biblija „nije Božji način mišljenja i izražavanja. Ljudi će nekad reći da takav izraz ne priliči Bogu. Međutim, Bog nije samoga Sebe stavio u reč, logiku, retoriku, sud u Bibliji. Pisci Biblije bili su Božji pisari a ne Njegovo pero.”[1] „Nadahnuće ne deluje na čovekove reči ili izraze, već na samoga čoveka koji je – pod uticajem Svetoga Duha – prožet mislima. Međutim, reči poprimaju pečat uma pojedinca. Božanski um se širi. Božanski um i volja spajaju se sa ljudskim umom i voljom. Na taj način čovekovo kazivanje je Božja reč.”[2]
U jednom slučaju Bog lično govori i doslovno piše reči – u Deset zapovesti. One su božansko a ne ljudsko delo (2. Mojsijeva 20,1-17; 31,18; 5. Mojsijeva 10,4.5), ali ipak u svom izrazu ostale su u okvirima ljudskog jezika.
Biblija je prema tome božanska istina izražena ljudskim jezikom. Zamislite pokušaj da bebu učite kvantnoj fizici. Sa takvom vrstom problema suočava se Bog u svom pokušaju da božanske istine saopšti grešnom, ograničenom ljudskom rodu. Naša ograničenost sputava ono što On može da nam saopšti.
Postoji paralela između ovaploćenog Isusa i Biblije: Isus je Bog i čovek, božansko i ljudsko spojeno u Jednome. Tako isto i Biblija je božansko i ljudsko spojena u jedno delo. Ono što se kaže za Hrista, to može da se potvrdi i za Bibliju da „reč postade telo i useli se u nas”. (Jovan 1,14) Ovaj božansko-ljudski spoj čini Bibliju jedinstvenom pojavom u književnosti.
Nadahnuće i pisci. Sveti Duh je pripremao određene ljude za objavljivanje božanske istine. Biblija doslovno ne objašnjava kako je Sveti Duh osposobio ove pojedince, ali On je na poseban način obrazovao zajednicu između božanskog i ljudskog oruđa.
Oni koji su imali udela u pisanju Biblije nisu izabrani zbog svojih prirodnih darova. Božansko otkrivenje nije neminovno obratilo tu osobu niti joj osiguralo večni život. Valam je nadahnut objavio božansku poruku, iako je radio nasuprot Božjim savetima (4. Mojsijeva 22-24. glava). David koga je Sveti Duh takođe upotrebio, učinio je velika nedela (vidi: Psalam 51). Svi pisci Biblije bili su ljudi sa grešnom prirodom, kojima je svakodnevno potrebovala Božja milost (vidi: Rimljanima 3,12).
Nadahnuće koje su doživeli pisci Biblije bilo je više od prosvetljenja ili božanskog vođstva, jer to dobijaju svi koji žude za istinom. U stvari, biblijski pisci su ponekad pisali i bez potpunog razumevanja božanske poruke koju su saopštavali (1. Petrova 1,10-12).
Odgovori pisaca na vesti koje su nosili nisu bili jednoobrazni: Danilo i Jovan kažu da su bili veoma zbunjeni svojim spisima (Danilo 8,27; Otkrivenje 5,4), a 1. Petrova 1,10. ukazuje na činjenicu da su drugi pisci istraživali značenje svojih poruka ili poruka drugih. Ponekad su se ovi pojedinci bojali da objave neku nadahnutu vest, a neki su se čak i raspravljali sa Bogom (Avakum 1; Jona 1,1-3; 4,1-11).
Metod i sadržaj otkrivenja. Sveti Duh je često u viđenjima i snovima saopštavao božansku nauku (4. Mojsijeva 12,6). Ponekad je govorio čujno ili samo unutrašnjim čulima. Bog je neposredno govorio Samuilu (1. Samuilova 9,15). Zaharija je dobio simbolične slike sa objašnjenjem (Zaharija 4). Viđenja o nebu koja su dobili apostol Pavle i Jovan bila su propraćena usmenim uputstvima (2. Korinćanima 12,1-4; Otkrivenje 4,5). Prorok Jezekilj posmatrao je događaje odnesen u viđenju na drugo mesto (Jezekilj 8). Neki pisci su uzimali učešća u svojim viđenjima, obavljajući neke radnje kao deo samog viđenja (Otkrivenje 10).
Što se tiče sadržaja, nekima je Duh otkrio događaje koji tek treba da se dese (Danilo 2,7,8,12. glava). Drugi pisci zabeležili su istorijske događaje prema ličnom iskustvu ili odbirom materijala iz postojećih istorijskih zabeležaka (Sudije, 1. Samuilova, 2. Dnevnika, Jevanđelja, Dela).
Nadahnuće i istorija. Biblijska tvrdnja „Sve je pismo od Boga dano” ili „udahnuto Bogom” korisno i merodavno za moralni i duhovni život (2. Timotiju 3,15.16), ne osporava božansko vođstvo i u procesu odbira. Bilo da obaveštenje potiče od ličnog zapažanja, usmenih ili pisanih izvora ili od neposrednog otkrivenja, sve to dopire do pisca preko delovanja Svetoga Duha. To potvrđuje verodostojnost Biblije.
Biblija otkriva Božji plan u Njegovom uzajamnom delovanju sa ljudskim radom, a ne u zbirki apstraktnih doktrina. Njegovo otkrivenje čvrsto je ukorenjeno u stvarnim događajima koji su se zbili u nekom određenom vremenu i mestu. Pouzdanost istorijskih izveštaja je veoma važna, zato što oni čine osnovu našeg shvatanja Božjeg karaktera i Njegovih namera prema nama. Pravilno razumevanje vodi u večni život, dok pogrešno gledište dovodi do zbunjenosti i smrti.
Bog je zapovedio određenim ljudima da napišu istoriju Njegovog postupanja prema Izrailju. Ovi istorijski izveštaji, napisani na osnovi koja se razlikuje od gledišta svetovnih istoričara, obuhvataju važan deo Biblije (4. Mojsijeva 33,1.2; Isus Navin 24,25.26; Jezekilj 24,2). Oni nas uvode u tačnu i nepristrasnu istoriju iz božanske perspektive. Sveti Duh je dao piscima naročiti posmatrački dar, tako da su mogli zabeležiti događaje u borbi između dobra i zla koji otkrivaju Božji karakter i vode ljude u njihovom traganju za spasenjem.
Istorijska zbivanja su „tipovi” ili „primeri” napisani „za nauku nama, na koje posledak sveta dođe”. (1. Korinćanima 10,11) Apostol Pavle kaže: „Jer što se napred napisa za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom pisma nad imamo.” (Rimljanima 15,4) Uništenje Sodoma i Gomore služi kao „primer” ili opomena (2. Petrova 2,6; Juda 7). Avramovo iskustvo o opravdanju je primer za svakog vernika (Rimljanima 4,1-25; Jakov 2,14-22). Čak i starozavetni građanski zakoni, ispunjeni dubokim duhovnim značenjem, napisani su za naše današnje dobro (1. Korinćanima 9,8-10).
Luka napominje da je Jevanđelje napisao zato što je želeo da podnese izveštaj o Isusovom životu „da poznaš temelj onih reči kojima si se naučio”. (Luka 1,4) Jovanovo merilo za odbir događaja iz Isusovog života, koje će uključiti u svoje Jevanđelje, bilo je „da verujete da Isus jest Hristos sin Božij, i da verujući imate život u ime njegovo”. (Jovan 20,31) Bog je vodio pisce Biblije da prikazuju istoriju tako da nas uvek vodi u spasenje.
Biografije biblijskih ličnosti pružaju drugi dokaz o božanskom nadahnuću. Ovi događaji brižljivo opisuju i slabost i snagu njihovog karaktera. Oni istinito opisuju njihove grehe, kao i uspehe.
Nojev nedostatak samokontrole ili Avramova prevara nisu sakriveni. Zabeleženi su izlivi različitog raspoloženja Mojsija, Pavla, Jakova i Jovana. Biblijska istorija izlaže pogreške najmudrijeg izrailjskog cara kao i slabosti dvanaest patrijaraha i dvanaest apostola. Sveto pismo nema nikakvog opravdanja za njih, niti pokušava da umanji njihovu krivicu. Ono ih predstavlja onakvim kakvi su bili u svemu, šta su postali ili propustili da budu Božjom milošću. Bez božanskog nadahnuća nijedan biograf ne bi mogao da napiše takvu, tačnu analizu.
Biblijski pisci sagledavali su sva istorijska zbivanja koja su zapisana u njoj kao verodostojne istorijske zabeleške, a ne kao mitove ili simbole. Mnogi savremeni skeptici odbacuju izveštaje o Adamu i Evi, Joni i potopu. Ipak, Isus ih je prihvatio kao istorijski tačne i duhovno značajne (Matej 12,39-41; 19,4-6; 24,37-39).
Biblija ne uči o delimičnom nadahnuću ili o stepenima nadahnuća. Takve teorije su spekulacije koje pokušavaju da liše Bibliju njene božanske verodostojnosti.
Tačnost Svetoga pisma. Isto kao što Isus „postade telo i useli se u nas” (Jovan 1,14) tako je, da bismo shvatili istinu, i Biblija progovorila jezikom ljudskoga roda. Nadahnuće Svetoga pisma garantuje njegovu pouzdanost.
Do kog stepena je Bog obezbedio predanje teksta i očuvao sigurnost punovažnosti i istinitosti njegove poruke? Iako stari rukopisi odstupaju, jasno je da su osnovne istine sačuvane.”[3]
Sasvim je moguće da su prepisivači ili prevodioci Biblije pravili manje greške, ali su zato dokazi biblijske arheologije otkrili da su mnoge navedene greške u stvari bila pogrešna shvatanja naučnika. Neki od ovih problema nastali su isključivo zbog toga što su ljudi biblijsku istoriju i običaje čitali posmatrajući sve to očima zapadnjaka. Moramo uvažiti i činjenicu da je ljudsko znanje samo delimično – njihova sposobnost sagledavanja božanskog delovanja ostaje nepotpuna.
U tom slučaju zapažena nedoslednost ne sme da potkopa poverenje u Sveto pismo. Ta nedoslednost je često proizvod naših netačnih zapažanja, a ne stvarnih grešaka. Treba li Boga osuđivati kada dođemo do neke rečenice ili teksta koje ne možemo potpuno da shvatimo? Možda nikada nećemo biti u stanju da objasnimo svaki tekst iz Svetoga pisma, ali to i ne treba da činimo. Ispunjena proročanstva potvrđuju pouzdanost Svetoga pisma.
Uprkos pokušajima da je unište, Biblija je sačuvala zadivljujuću, čak i neshvatljivu tačnost. Poređenje svitaka sa obala Mrtvoga mora sa kasnijim spisima Staroga zaveta, otkrivaju brižljivost kojom su prenošeni.”[4] Oni potvrđuju poverenje i pouzdanost Svetoga pisma kao nepogrešivog otkrivenja Božje volje.
Verodostojnost Svetog pisma
Sveto pismo ima božanski autoritet zato što u njemu Bog govori preko Svetoga Duha. Na taj način Biblija je pisana Božja Reč. Gde se nalazi dokaz za ovu tvrdnju i kakav uticaj sve to ima na naš život i našu želju za znanjem?
Tvrdnje Svetoga pisma. Pisci Biblije svedoče da njihova saopštavanja potiču neposredno od Boga. „Reč Gospodnja” došla je Jeremiji, Jezekilju, Osiji i drugima (Jeremija 1,1.2.9; Jezekilj 1,3; Osija 1,1; Joilo 1,1; Jona 1,1). Kao Gospodnji vesnici (Agej 1,13; 2. Dnevnika 36,16) Božji proroci dobili su nalog da govore u Njegovo ime, govoreći: „Tako veli Gospod.” (Jezekilj 2,4. uporedi Isaija 7,7) Njegove reči znače njihovu punomoć i autoritet.
Ponekad ljudsko oruđe koje Bog koristi nestaje u pozadini. Matej se poziva na autoritet starozavetnog proroka koga navodi sledećim rečima: „Ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka.” (Matej 1,22) On shvata Gospoda kao neposrednu, pokretačku snagu, kao autoritet; prorok je samo posredno oruđe.
Apostol Petar svrstava Pavlove spise u Pisma (2. Petrova 3,15.16). Apostol Pavle daje sledeće svedočanstvo u vezi sa onim što piše: „Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista.” (Galatima 1,12) Novozavetni pisci prihvatili su Hristove reči kao Pismo, ističući da imaju istu verodostojnost kao i starozavetni spisi (1. Timotiju 5,18; Luka 10,7).
Isus i autoritet Pisma. U toku svoje službe Isus je naglašavao verodostojnost Pisma. Kada ga je sotona kušao ili kad se borio sa svojim protivnicima, „pisano je” bila je Njegova odbrana i napad (Matej 4,4.7.10; Luka 20,17). „Ne živi čovek o samom hlebu”, rekao je On, „no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih”. (Matej 4,4) Kada su Ga upitali kako čovek može da uđe u večni život, odgovorio je: „Šta je napisano u zakonu? kako čitaš?” (Luka 10,26)
Isus je postavljao Bibliju iznad ljudskih tradicija i mišljenja. On je ukoravao Jevreje što su odbacili autoritet Pisma (Marko 7,7-9), i pozvao ih da mnogo brižljivije proučavaju Pisma: „Zar niste nikad čitali u pismu?” (Matej 21,42; uporedi: Marko 12,10.26)
On je čvrsto verovao u istinitost proročke reči i otkrivao da ona ukazuje na Njega. Pisma, rekao je On, „svedoče za mene”. „Jer da ste verovali Mojsiju, tako biste verovali i meni; jer on pisa za mene.” (Jovan 5,39.40) Isusova najubedljivija tvrdnja da ima božansku misiju proističe iz Njegovog ispunjenja starozavetnog proročanstva (Luka 24,25-27).
Tako je Hristos prihvatio Sveto pismo kao verodostojno otkrivenje Božje volje ljudskom rodu. On je sagledao Sveto pismo kao skup istina, nepristrasno otkrivenje dato sa ciljem da ljudski rod izvede iz mraka pogrešnih predanja i mitova u istinsku svetlost spasonosnog saznanja.
Sveti Duh i verodostojnost Pisma. Verske vođe i nemarna svetina u vreme Isusovog života nisu otkrili Njegov pravi identitet. Neki su smatrali da je prorok kao Jovan Krstitelj, Ilija ili Jeremija – samo čovek. Kada je Petar priznao da je Isus „Hristos sin Boga živoga”, Isus je istakao da je takvo priznanje dato božanskim prosvetljenjem (Matej 16,13-17). Pavle naglašava ovu istinu: „Niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim Duhom svetim.” (1. Korinćanima 12,3)
Isto je to i sa pisanom Božjom reči. Bez prosvetljenja našeg uma Svetim Duhom, nikada nećemo moći pravilno da razumemo Bibliju ili je priznamo kao Božju verodostojnu volju.”[5] Pošto, „u Bogu što je niko ne zna osim Duha Božjega” (1. Korinćanima 2,11), onda proizlazi da „telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda”. (1. Korinćanima 2,14) Prema tome, „reč krstova je ludost onima koji ginu”. (1. Korinćanima 1,18)
Jedino uz pomoć Svetoga Duha koji ispituje „dubine Božje” (1. Korinćanima 2,10) čovek može da se uveri u verodostojnost Biblije kao otkrivenja Boga i Njegove volje. Tada Krst postaje „sila Božja” (1. Korinćanima 1,18), i čovek može da se složi sa Pavlovim svedočanstvom: „A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga”. (1. Korinćanima 2,12)
Sveto pismo i Sveti Duh nikada se ne mogu razdvojiti. Sveti Duh je i pisac i onaj koji otkriva biblijsku istinu.
Verodostojnost Pisma u našem životu jača ili slabi u skladu sa našom predstavom o nadahnuću. Ako Bibliju shvatamo samo kao zbirku ljudskih svedočanstava ili ako verodostojnost, koju joj priznajemo, na neki način zavisi od toga kako pokreće naša osećanja, onda joj u svom životu podrivamo verodostojnost. Međutim, ako prepoznamo Božji glas koji govori preko pisaca, bez obzira koliko slabi i sa koliko ljudskih osobina bili, Sveto pismo postaje apsolutni autoritet u doktrinarnim pitanjima, u onome što je za karanje, popravljanje i poučavanje u pravdi (2. Timotiju 3,16).
Svrha biblijskog autoriteta. Protivrečnosti između Svetog pisma i nauke često su rezultat spekulacije. Kada ne možemo da uskladimo nauku i Sveto pismo, to je onda zbog toga što imamo „nepotpuno poimanje ili nauke ili otkrivenja… ali kada se pravilno razumeju, oni su u savršenom skladu”.”[6]
Celokupna ljudska mudrost mora biti potčinjena autoritetu Svetog pisma. Biblijske istine su norma prema kojoj se moraju proveravati sve druge ideje. Procenjivati Božju reč ograničenim ljudskim merilima isto je kao i pokušati izmeriti zvezde pomoću drvenog metra. Biblija ne sme biti potčinjena ljudskim merilima. Ona je uzvišenija od celokupne ljudske mudrosti i književnosti. Umesto da prosuđujemo o Bibliji, ona će nas sve osuditi, jer je ona merilo karaktera i provera svih iskustava i misli.
Najzad, Sveto pismo zadržava svoj autoritet čak i nad darovima koji dolaze od Svetoga Duha, uključujući smernice koje proističu iz proročkog dara ili govorenja jezicima (1. Korinćanima 12; 14,1; Efescima 4,7-16). Darovi Duha ne prevazilaze Bibliju; u stvari, oni moraju da se provere Biblijom, pa ako nisu u skladu sa njom, moraju se odbaciti kao neistiniti. „Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,20) (Vidi: 17. poglavlje ove knjige)
Skladnost Svetog pisma
Površno čitanje Svetog pisma doneće i njegovo površno razumevanje. Čitana tako, Biblija će ličiti na metež od priča, obreda i istorije. Ipak, oni koji su otvoreni za prosvetljenje Božjim Duhom, oni koji su voljni da strpljivo i sa mnogo molitava istražuju sakrivene istine, otkriće da se Biblija odlikuje skladnošću koja leži u njenoj osnovi u onome što uči o načelima spasenja. Biblija nije monotono skladna. Ona obuhvata bogatu i živopisnu različitost skladnih svedočanstava retke i nesumnjive lepote. Ta raznolikost perspektiva omogućava joj da bolje udovolji ljudskim potrebama u svim vremenima.
Bog se nije otkrio ljudskom rodu u neprekidnom nizu kazivanja, nego malo pomalo, u toku života naraštaja koji su sledili jedni druge. Bilo da ih je napisao Mojsije na nekom madijanskom polju ili apostol Pavle u rimskom zatvoru, njene knjige otkrivaju istu poruku nadahnutu Duhom. Shvatanje ovog „progresivnog otkrivenja” doprinosi razumevanju Biblije i njene skladnosti.
Iako su je generacije odvojeno pisale, istine Starog i Novog zaveta ostaju nerazdvojne; one ne protivreče jedna drugoj. Dva zaveta su jedno, kao što je i Bog jedan. Stari zavet putem proročanstava i simbola otkriva jevanđelje o Spasitelju koji će doći. Novi zavet preko Hristovog života, otkriva Spasitelja koji je došao – jevanđelje u Njegovoj stvarnosti. Oba otkrivaju istoga Boga. Stari zavet služi kao osnova Novom zavetu. On obezbeđuje ključ za otvaranje Novoga zaveta, dok Novi zavet objašnjava tajne Staroga zaveta.
Bog nas milostivo poziva da se upoznamo sa Njim istraživanjem Njegove reči. U njoj možemo naći bogat blagoslov čvrstog jamstva našega spasenja. Za sebe možemo otkriti da je Pismo „korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi”. Uz njegovu pomoć možemo biti „savršeni, za svako dobro delo pripravljeni”. (2. Timotiju 3,16.17).
[1] E. G. White, Selected Messages (Washington, D. C.: Review and Herald, 1958) Book I, p. 21
[2] Isto
[3] Vidi: White, Early Writings (Washington, D. C.: Review and Herald, 1945) pp. 220.221
[4] Vidi: Siegfried H. Horn, The Spade Confirms the Book, rev. ed. (Washington, D. C.: R & H, 1980)
[5] Za opšte adventističko razumevanje biblijskog tumačenja vidi: General Conference Committee, Report of the General Conference Committee Annual Council, Oct.12, 1986, „Methods of Bible Study”, koje distribuira The Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 6840 Eastern Ave. N. W., Washington, D. C. 20012. Vidi takođe A Symposium on Biblical Hermeneutics, ed. G. M. Hyde (Washington, D. C.: Review & Herald, 1974); Gerhard F. Hasel, Understanding the Living Word of God (Mountain View, CA: Pacific Press, 1980). Uporedi P. Gerard Damsteegt, „Interpreting the Bible” (predavanje spremljeno za Far Eastern Division Biblical Research Committee Meeting, Singapore, maj 1986)
[6] White, The Story of Patriarchs and Prophets (Mountain View, CA: Pacific Press, 1958), p. 114.
