Božanstvo

Postoji jedan Bog: Otac, Sin i Sveti Duh, zajednica tri lica iste večnosti. Bog je besmrtan, svemoćan, sveznajuć, iznad svega i svuda prisutan. On je beskonačan i prevazilazi moć ljudskog shvatanja, ali ipak poznat preko svojih otkrivenja o Sebi. On je večno dostojan da Ga sva stvorenja poštuju, obožavaju i da Mu služe.

 BOŽANSTVO

Na Golgoti su se gotovo svi odrekli Isusa. Među njima samo nekolicina prepoznala je ko je zaista bio Isus – zločinac koji je umirao i koji Ga je nazvao Gospodom (Luka 23,42), kao i rimski vojnik koji je rekao: „Zaista čovek ovaj sin Božij beše.” (Marko 15,39)

Kada je napisao: „K svojima dođe, i svoji ga ne primiše” (Jovan 1,11), apostol Jovan nije mislio samo na mnoštvo oko krsta ili čak na Izrailj, već isključivo na generaciju koja je u to vreme živela. Osim šačice ljudi, celo čovečanstvo, kao i ta promukla gomila na Golgoti, nije u Isusu prepoznala svoga Boga i Spasitelja. Ovaj propust, najveći i najtragičniji propust ljudskog roda pokazuje da je znanje čovečanstva o Bogu veoma oskudno.

Saznanje o Bogu

Mnoge teorije u svom pokušaju da objasne Boga i mnogi dokazi za i protiv Njegovog postojanja, pokazuju da ljudska mudrost ne može da prodre u ono što je božansko. Oslanjanje samo na ljudsku mudrost u želji da se dokuči Bog, slično je upotrebi uveličavajućeg stakla u proučavanju sazvežđa. Otuda je za mnoge Božja mudrost „sakrivena mudrost” (1. Korinćanima 2,7). Za njih je Bog tajna. Apostol Pavle ovako piše: „Koje nijedan od knezova veka ovoga ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.” (1. Korinćanima 2,8)

Jedna od temeljnih zapovesti Svetoga pisma je „ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom”. (Matej 22,37; uporedi 5. Mojsijeva 6,5) Mi ne možemo da volimo nekoga o kome ništa ne znamo, a ipak istraživanjem ne možemo dokučiti tajne Božje (O Jovu 11,7). Kako onda možemo da ostvarimo poznavanje Tvorca i ljubavi prema Njemu?

Bog se može upoznati. Shvatajući ljudski položaj, Bog – u svojoj ljubavi i milosti – stigao je do nas preko Biblije. To otkriva da „hrišćanstvo nije svedočanstvo o čovekovom traženju Boga; ono je proizvod Božjeg otkrivenja samoga Sebe i svojih ciljeva čoveku.”[1] Ovo samootkrivenje je učinjeno da premosti provaliju između buntovnog sveta i Boga ljubavi.

Iskazivanje ove najveće Božje ljubavi došlo je kroz Njegovo najuzvišenije otkrivenje, kroz Isusa Hrista, Njegovog Sina. Preko Isusa možemo upoznati Oca. Evo kako apostol Jovan to iskazuje: „Sin Božij dođe, i dao nam je razum da poznamo Boga istinoga.” (1. Jovanova 5,20)

Isus je, rekao: „A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.” (Jovan 17,3)

To je dobra vest. Iako je nemoguće potpuno upoznati Boga, Sveto pismo pruža praktično znanje o Njemu koje nam je dovoljno da ostvarimo spasavajući odnos sa Njim.

Sticanje saznanja o Bogu. Kao i druga saznanja, saznanje o Bogu je potreba srca koliko i uma. Ono obuhvata celokupnu čovekovu ličnost, a ne samo um. U tome mora da se ogleda otvaranje prema Svetome Duhu i spremnost za činjenje Božje volje (Jovan 7,17. uporedi: Matej 11,27). Isus je rekao: „Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti.” (Matej 5,8)

Oni koji ne veruju, ne mogu da shvate Boga. Pavle je uzviknuo: „Gde je premudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga veka? Ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Jer budući da u premudrosti Božjoj ne pozna svet premudrošću Boga, bila je Božja volja da ludošću poučenja spase one koji veruju.” (1. Korinćanima 1,20.21)

Način na koji učimo da upoznamo Boga iz Biblije razlikuje se od svih ostalih metoda za sticanje znanja. Ne možemo se postaviti iznad Boga i ponašati se prema Njemu kao prema nekom predmetu koji treba ispitati ili okvalifikovati. U našem traganju za saznanjem o Bogu moramo se potčiniti autoritetu Njegovog samootkrivenja – Bibliji. Pošto Biblija samu sebe tumači, moramo se potčiniti njenim načelima i metodama. Bez ovih biblijskih smernica ne možemo upoznati Boga.

Zašto je toliko mnogo ljudi iz Isusovog vremena bilo nesposobno da vidi Božje samootkrivenje u Isusu? Zato što su odbili da se potčine vođstvu Svetoga Duha preko Svetoga pisma, pogrešno su tumačili Božju vest i razapeli svog Spasitelja. Njihov problem nije bio problem uma. Bio je to problem zatvorenog srca i potamnelog uma koji je imao svoj ishod u večnoj propasti.

Postojanje Boga

Postoje dva glavna izvora dokaza o postojanju Boga – knjiga prirode i Sveto pismo.

Dokaz iz stvaranja. Svako može da dozna istinu o Bogu preko prirode i ljudskog iskustva. David je pisao: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski.” (Psalam 19,1) Apostol Jovan je tvrdio da Božje otkrivenje uključujući i prirodu prosvetljuje svakoga (Jovan 1,9). Apostol Pavle je smatrao: „Što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima.” (Rimljanima 1,20)

Ljudsko ponašanje, takođe, pruža dokaz o postojanju Boga. U atinskom obožavanju „nepoznatoga Boga” apostol Pavle je video dokaz o verovanju u Boga. On je rekao: „Kojega dakle ne znajući poštujete onoga vam ja propovedam.” (Dela 17,23) Apostol Pavle, takođe, govori da ponašanje nehrišćana otkriva svedočanstvo „njihove savesti” i ukazuje na to da je Božji zakon napisan „u srcima njihovim”. (Rimljanima 2,14.15). Ovo saznanje da Bog postoji nalazi se čak i među onima koji nemaju pristupa Bibliji. Ovo opšte otkrivenje o Bogu vodi ka čitavom nizu klasičnih racionalnih dokaza o postojanju Boga.”[2]

Dokaz iz Svetog pisma. Biblija ne dokazuje postojanje Boga. Ona to usvaja kao istinu. Njen uvodni stih izjavljuje: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.” (1. Mojsijeva 1,1) Biblija opisuje Boga kao Tvorca, Održavaoca i Gospodara nad celokupnim stvaranjem. Božje otkrivenje preko prirode je toliko moćno da nema opravdanja za ateizam koji potiče iz napora da se potisne božanska istina ili iz uma koji odbija da prizna dokaze da Bog postoji (Psalam 14,1; Rimljanima 1,18-22.28).

Ima dovoljno dokaza o Božjem postojanju koji mogu da ubede svakoga koji ozbiljno pokušava da otkrije istinu o Njemu. Vera je, pak, preduslov jer „bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže”. (Jevrejima 11,6)

Vera u Boga, međutim, nije slepa. Ona se zasniva na dovoljno dokaza koji se nalaze u Božjim otkrivenjima i preko Svetoga pisma i preko prirode.

Bog u Svetom pismu

Biblija otkriva osnovne Božje osobine preko Njegovih imena, aktivnosti i atributa.

Božja imena. U vreme kada je Sveto pismo pisano imena su bila važna, isto kao što je to još uvek važno na Bliskom i Dalekom istoku. U tim područjima se smatra da ime treba da otkrije karakter onoga koji ga nosi, njegovu pravu prirodu i identitet. Važnost Božjih imena – koja određuju Njegovu prirodu, karakter i svojstva – otkrivena je u Njegovoj zapovesti: „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega.” (2. Mojsijeva 20,7) Psalmista David je pevao: „Pevam imenu Gospoda višnjega.” (Psalam 7,17) „Ime je njegovo sveto, i valja mu se klanjati.” (Psalam 111,9) „Neka hvale ime Gospodnje; jer je samo njegovo ime uzvišeno.” (Psalam 148,13)

Jevrejska imena El i Elohim („Bog”) otkrivaju božansku moć Boga. Ona Ga opisuju kao jakog i moćnog Boga, Boga Stvoritelja (1. Mojsijeva 1,1; 2. Mojsijeva 20,2; Danilo 9,4). Imena Elyon („Višnji”) i El Elyon („Višnji Bog”) usredsređena su na Njegov položaj (1. Mojsijeva 14,18-20; Isaija 14,14). Adonai („Gospod”) prikazuje Boga kao Svemogućeg Vladara (Isaija 6,1; Psalam 35,23). Ova imena naglašavaju veličanstveni i uzvišeni (transcendentni) karakter Boga.

Druga imena otkrivaju Božju spremnost da izgradi odnos sa ljudima. Shaddai („Svemogući”) i El Shaddai („Bog svemogući”) prikazuje Svemogućeg Boga kao izvor blagoslova i utehe (2. Mojsijeva 6,3; Psalam 91,1). Ime Yahweh[3], prevedeno kao Jehova ili Gospod naglašava Božju vernost zavetu i Njegovu milost (2. Mojsijeva 15,2.3; Osija 12,5.6). U 2. Mojsijevoj 3,14 Jahve opisuje sebe kao „Ja sam onaj što jest” ili „biću ono što ću biti”, ukazujući na svoj postojani odnos prema svom narodu. S vremena na vreme Bog se otkriva čak i mnogo prisnije kao „Otac” (5. Mojsijeva 32,6; Isaija 63,16; Jeremija 31,9; Malahija 2,10), nazivajući Izrailj „sin moj, prvenac moj” (2. Mojsijeva 4,22; uporedi: 5. Mojsijeva 32,19).”

Osim za ime Otac novozavetna Božja imena imaju istovetno značenje kao i ona u Starom zavetu. U Novom zavetu Isus koristi naziv Otac da bi nas doveo u prisni i lični odnos sa Bogom (Matej 6,9; Marko 14,36; uporedi: Rimljanima 8,15; Galatima 4,6).

Božja delatnost. Biblijski pisci troše više vremena opisujući Božju delatnost nego Njegovu ličnost. On je predstavljen kao Tvorac (1. Mojsijeva 1,1; Psalam 24,1.2), Održavalac sveta (Jevrejima 1,3) i Otkupitelj i Spasitelj (5. Mojsijeva 5,6; 2. Korinćanima 5,19), koji nosi teret konačne sudbine čovečanstva. On stvara planove (Isaija 46,11), proročanstva (Isaija 46,10) i obećanja (5. Mojsijeva 15,6; 2. Petrova 3,9). On oprašta grehe (2. Mojsijeva 34,7) i u skladu sa tim zaslužuje naše obožavanje (Otkrivenje 14,6.7). Na kraju Sveto pismo otkriva Boga kao Vladara „A caru večnome, neraspadljivome, koji se ne vidi, jedinome premudrome Bogu”(1. Timotiju 1,17) Njegova dela potvrđuju da je On Bog, ličnost.

Božja obeležja – atributi. Pisci Svetoga pisma daju dodatno obaveštenje o suštastvenosti Boga putem svedočanstava o Njegovim obeležjima.

Božja svojstva koja nisu saopštena obuhvataju aspekte Njegove božanske prirode koji nisu dati stvorenim bićima. Bog postoji sam po Sebi, jer On ima „život u sebi”. (Jovan 5,26) On ima nezavisnu volju (Efescima 1,5) i moć (Psalam 115,3). On je sveznajuć, On zna sve (O Jovu 37,16; Psalam 139,1-18; 147,5; 1. Jovanova 3,20), zato što je Alfa i Omega (Otkrivenje 1,8), On zna kraj od samog početka (Isaija 46,9-11).

Bog je svuda prisutan (Psalam 139,7-12; Jevrejima 4,13) i prožima ceo svemir. On je potpuno prisutan u svakom delu svemira. On je večan (Psalam 90,2; Otkrivenje 1,8), jer prevazilazi vremenske granice, ali je potpuno prisutan i u svakom vremenskom trenutku.

Bog je svemoćan. Da Mu ništa nije nemoguće uverava nas to što On ispunjava svaku svoju nameru (Danilo 4,17.25.35; Matej 19,26; Otkrivenje 19,6). On je nepromenljiv zato što je savršen. On kaže: „Ja Gospod ne menjam se.” (Malahija 3,6; vidi: Psalam 33,11; Jakov 1,17) Pošto ovi atributi samo u nekom smislu određuju Boga, oni nisu savršeni.

Božji saopšteni atributi potiču iz Njegove brige pune ljubavi prema ljudskom rodu. Oni obuhvataju ljubav (Rimljanima 5,8), milost (Rimljanima 3,24), milosrđe (Psalam 145,9), strpljenje (2. Petrova 3,15), svetost (Psalam 99,9), pravdu (Jezdra 9,15; Jovan 17,25), pravičnost (Otkrivenje 22,12) i istinu (1. Jovanova 5,20). Ovi darovi dolaze sa samim Darodavcem.

Božja vladavina

Sveto pismo uči o Božjoj vladavini. „Radi šta hoće… i nema nikoga da bi mu ruku ustavio.” (Danilo 4,35) „Jer si ti sazdao sve, i po tvojoj volji jest i stvoreno je.” (Otkrivenje 4,11) „Što god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji.” (Psalam 135,6) Zato car Solomun može da kaže: „Srce je carevo u ruci Gospodu kao potoci vodeni; kuda god hoće savija ga.” (Priče 21,1) Apostol Pavle, svestan Božje vrhovne vladavine, piše: „Ako Bog htedbude, vratiću se opet k vama.” (Dela 18,21; vidi: Rimljanima 15,32), dok apostol Jakov opominje: „Mesto da govorite: ako Gospod htedbude.” (Jakov 4,15)

Predodređenje (predestinacija) i ljudska sloboda. Biblija otkriva Božji potpuni nadzor nad svetom. On „unapred… odredi” ljude „da budu jednaki obličju Sina Njegova” (Rimljanima 8,29.30) postanu Njegova usvojena deca i prime nasledstvo (Efescima 1,4.5.11). Šta u suštini takva vrhovna vladavina znači za ljudsku slobodu?

Glagol „predestinirati” znači „unapred odrediti”. Neki pretpostavljaju da ovi odseci uče da Bog neke proizvoljno bira za spasenje, a druge za osudu (uništenje), bez obzira na njihov lični izbor. Međutim, proučavanje konteksta ovih poglavlja pokazuje da apostol Pavle ne govori o Božjem ćudljivom isključenju koje je pogodilo nekoga.

Napad na ove tekstove je inkluzivan. Biblija jasno tvrdi da Bog „hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine”. (1. Timotiju 2,4) On „neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje”. (2. Petrova 3,9). Ne postoji nikakav dokaz da je Bog izdao naredbu (odlučio) da neke osobe budu izgubljene; takva odluka bi poricala Golgotu, gde je Isus umro za svakoga. Nijedan u tekstu „Jer Bogu tako omilje svet da je dao svog jedinorodnog sina da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni” (Jovan 3,16), znači da svako može biti spasen.

„Da je čovekova slobodna volja odlučujući činilac njegove sudbine vidi se iz činjenice da Bog neprekidno iznosi rezultate poslušnosti i neposlušnosti i podstiče grešnika da izabere poslušnost i život (5. Mojsijeva 30,19; Isus Navin 24,15; Isaija 1,16.20; Otkrivenje 22,17), kao i iz činjenice da je onome koji veruje moguće, iako je u jednom trenutku dobio milost, da otpadne i bude izgubljen (1. Korinćanima 9,27; Galatima 5,4; Jevrejima 6,4-6; 10,29)…”

„Bog može unapred da vidi izbor koji će svaki pojedinac učiniti, ali Njegovo proviđenje ne odlučuje o tome kakav će biti izbor… Biblijsko predodređenje (predestinacija) sastoji se od Božjeg delotvornog cilja da svi koji izaberu veru u Hrista budu spaseni (Jovan 1,12; Efescima 1,4-10).”[4]

Šta onda u Svetom pismu znači kada se kaže da je Bog voleo Jakova, a mrzeo na Isava (Rimljanima 9,13) i da je otvrdnuo srce faraonu (Rimljanima 9,17.18.15.16; 2. Mojsijeva 9,16; 4,21)? Kontekst ovih stihova pokazuje da je Pavlova briga misija, a ne spasenje. Spasenje stoji svakome na raspolaganju – ali Bog neke ljude bira za naročite zadatke. Spasenje je podjednako stajalo na raspolaganju Jakovu kao i Isavu, ali je Bog izabrao Jakova, a ne Isava da bude loza preko koje će On objaviti svetu vest o spasenju. Bog ispoljava vrhovnu moć u svojoj misionarskoj strategiji. Kada Sveto pismo kaže da je Bog otvrdnuo srce faraonu, onda to jedino znači pripisivanje Njemu onoga dela koje On dopušta, a ne nagoveštaj da ga On nalaže. Faraonov negativni odgovor na Božji poziv u stvari pokazuje Božje poštovanje njegove slobode izbora.

Proviđenje i ljudska sloboda. Neki veruju da je Bog tako povezan sa ljudima, da ne poznaje njihov izbor sve dok ga oni ne izvrše; da Bog zna neke buduće događaje, kao što su Hristov drugi dolazak, milenijum i obnova Zemlje, ali ne zna ko će biti spasen. Oni smatraju da bi Božja snažna povezanost sa ljudskim rodom bila ugrožena kada bi znao sve što će se obelodaniti od večnosti do večnosti. Neki ukazuju i na to da bi Mu bilo dosadno da zna kraj pre samog početka.

Međutim, Božje znanje o tome šta će pojedinci učiniti ne remeti ono što oni stvarno izaberu da učine, ništa više nego što istoričarevo znanje o onome šta su ljudi činili u prošlosti remeti njihova dela. Upravo kao što kamera beleži neki prizor, ali ga ne menja, proviđenje gleda u budućnost ne menjajući je. Božansko proviđenje nikada ne krši ljudsku slobodu.

Sila u Božanstvu

Da li postoji samo jedan Bog? Kako razmišljati o Hristu i Svetome Duhu?

Božje jedinstvo. Suprotno neznabožačkim narodima koji su ga okružavali, Izrailj je verovao u postojanje jednoga Boga (5. Mojsijeva 4,35; 6,4; Isaija 45,5; Zaharija 14,9). Novi zavet takođe naglašava Božje jedinstvo (Marko 12,29-32; Jovan 17,3; 1. Korinćanima 8,4-6; Efescima 4,4-6; 1. Timotiju 2,5). Naglašavanje monoteizma ne protivreči hrišćanskom konceptu o trojedinom Bogu ili Trojstvu – Ocu, Sinu i Svetom Duhu, već potvrđuje da ne postoji panteon raznih bogova.

Množina u Božanstvu. Iako Stari zavet izričito ne uči da je Bog trojedini, on nagoveštava množinu u Božanstvu. Ponekad Bog koristi zamenice u množini, kao na primer: „Da načinimo čoveka po svojem obličju.” (1. Mojsijeva 1,26); „Eto, čovek posta kao jedan od nas.” (1. Mojsijeva 3,22); „Hajde da siđemo.” (1. Mojsijeva 11,7) Povremeno je anđeo Gospodnji poistovećen sa Bogom. Javivši se Mojsiju, anđeo Gospodnji je rekao: „Ja sam Bog oca tvojega, Bog Isakov i Bog Jakovljev.” (2. Mojsijeva 3,6)

Razni izveštaji prave razliku između Božjeg Duha i Boga. U izveštaju o stvaranju „Duh Božji dizaše se nad vodom”. (1. Mojsijeva 1,2) Neki stihovi ne samo što se odnose na Duha već uključuju i treće lice u Božjem delu otkupljenja: „A sada Gospod Gospod (Otac) posla me (Božji Sin) i duh njegov (Sveti Duh).” (Isaija 48,16); „Metnuću ja (Otac) duh svoj u njega (Mesija), sud narodima javljaće.” (Isaija 42,1)

Odnos u Božanstvu. Prvi Hristov dolazak daje nam mnogo jasniju spoznaju Trojstva. Jovanovo jevanđelje otkriva da je Božanstvo Bog Otac (vidi: 3. poglavlje ove knjige), Bog Sin (vidi: 4. poglavlje) i Bog Sveti Duh (vidi: verovanje broj 5) – jedinstvo tri podjednako večne ličnosti koje imaju jedinstven i ljudskom razumu neshvatljiv odnos.

1. Odnos pun ljubavi. Kada je Hristos uzviknuo: „Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio?” (Marko 15,34), On je patio zbog grehom izazvanog udaljavanja svoga Oca. Greh je prekinuo prvobitni odnos između čovečanstva i Boga (1. Mojsijeva 3,6-10; Isaija 59,2). U svojim poslednjim časovima Isus, koji nije poznavao greh, postao je grehom nas radi. Preuzimajući naš greh, naše mesto, On je iskusio razdvajanje od Boga, što je bila naša sudbina – i zbog toga umro.

Grešnici nikada neće shvatiti šta je Isusova smrt značila za Božanstvo. Od večnih vremena On je bio sa svojim Ocem i Duhom. Oni su živeli kao podjednako večni, postojali su zajedno u savršenom samopredanju i ljubavi jedan prema drugome. Biti zajedno toliko dugo ističe savršenu, apsolutnu ljubav koja postoji u Božanstvu. „Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,8) znači da je Svako od Njih živeo tako za Drugoga da su iskusili potpunu sreću.

Ljubav je tačno opisana u 1. Korinćanima 13. glavi. Neko će se možda pitati kako se osobina dugog trpljenja ili strpljenja primenjuje u Božanstvu koje ima savršen odnos ljubavi. Strpljenje je najpre bilo potrebno u postupanju sa pobunjenim anđelima, a kasnije sa ljudskim bićima koja su zastranila.

Među Ličnostima trojedinog Boga ne postoji nikakva razlika. Sve tri Ličnosti su božanske, ali, ipak, dele svoje božanske moći i osobine. U ljudskim organizacijama konačna izvršna vlast počiva na jednoj osobi – na predsedniku, kralju, premijeru. U Božanstvu konačna izvršna vlast počiva na sva tri Člana. Dok Božanstvo nije jedno u ličnosti, Bog je jedan u ciljevima, umu i karakteru. Jedinstvo ne poništava jasno obeležje ličnosti Oca, Sina i Svetoga Duha. Niti razdvojenost ličnosti u Božanstvu razara monoteističko isticanje Svetog pisma da su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog.

2. Delotvoran odnos. U Božanstvu postoji ekonomičnost funkcija. Bog nepotrebno ne udvostručava posao. Red je najvažniji zakon Neba i Bog radi uredno. Ova urednost proističe od Božanstva i čuva jedinstvo Božanstva. Otac radi kao izvor, Sin kao posrednik, a Duh kao Onaj koji ostvaruje ili primenjuje.

Utelovljenje jasno pokazuje radni odnos tri lica Božanstva. Otac je dao svoga Sina, Hristos se sam dao, a Sveti Duh pripremio Isusovo rođenje (Jovan 3,16; Matej 1,18.20). Anđeoska objava Mariji jasno ukazuje na delovanje Trojice u tajni da je Bog postao čovek. „Duh sveti doći će na tebe, i sila najvišega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božij.” (Luka 1,35)

Svaki član Božanstva bio je prisutan prilikom Hristovog krštenja: Otac dajući ohrabrenje (Matej 3,17), Hristos dopuštajući da bude kršten kao naš primer (Matej 3,13-15) i Duh predajući sebe Isusu da bi Mu dao silu (Luka 3,21.22).

Na kraju svog zemaljskog života, Isus je obećao da će poslati Svetoga Duha kao savetnika i pomoćnika (Jovan 14,16). Samo nekoliko časova kasnije, viseći na krstu, Isus je povikao svom Ocu: „Oče moj, oče moj zašto si me ostavio?” (Matej 27,46) U tim trenucima koji predstavljaju vrhunac u istoriji spasenja Otac, Sin i Sveti Duh bili su deo tog prizora.

Danas, Otac i Sin dopiru do nas preko Svetoga Duha. Isus je rekao: „A kad dođe utešitelj, koga ću vam poslati od oca, Duh istine, koji od oca izlazi, on će svedočiti za mene.” (Jovan 15,26) Otac i Sin šalju Duha da otkrije Hrista svakom čoveku. Veliki zadatak Trojstva je da donese Boga i saznanje o Hristu svakome (Jovan 17,3), a Hrista učini prisutnim i stvarnim (Matej 28,20; uporedi: Jevrejima 13,5). Oni koji veruju izabrani su za spasenje, kako Petar kaže, „po proviđenju Boga Oca, svetinjom Duha dovedenim u poslušanje i kropljenje krvi Isusa Hrista”. (1. Petrova 1,2)

Apostolski blagoslov uključuje sva tri Lica Božanstva. „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i oca i zajednica svetoga Duha sa svima vama.” (2. Korinćanima 13,13) Hristos se nalazi na prvom mestu. Božja dodirna tačka sa ljudskim rodom bila je i jeste preko Isusa Hrista – Boga koji je postao čovek. Iako sva tri lica Trojstva rade zajednički na spasavanju, samo je Isus živeo kao čovek, umro kao čovek i postao naš Spasitelj (Jovan 6,47; Matej 1,21; Dela 4,12). Ali pošto „Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom” (2. Korinćanima 5,19), Bog takođe može da se označi kao naš Spasitelj (uporedi: Titu 3,4), jer nas je On spasao preko Hrista Spasitelja (Efescima 5,23; Filibljanima 3,20; uporedi: Titu 3,6).

U ekonomičnosti funkcija, pojedinačni članovi Božanstva obavljaju određene zadatke u spasavanju čoveka. Delatnost Svetoga Duha ne dodaje ništa toj dovoljnosti žrtve koju je Isus Hristos podneo na krstu. Preko Svetog Duha objektivno pomirenje na krstu, primenjuje se subjektivno kada se Hristos pomirenja useli. Zbog toga apostol Pavle govori o „Hristu u vama, nad slave”. (Kološanima 1,27)

Usredsređenost na spasenje

Prva crkva krštavala je ljude u ime Oca, Sina i Svetoga Duha (Matej 28,19). Ali pošto se preko Isusa otkrila Božja ljubav i namera, Biblija je usredsređena na Njega. On je nada unapred prikazana u starozavetnim žrtvama i praznicima. On je Onaj koji zauzima središte u Jevanđeljima. On je Jevanđelje – Radosna vest – koju su apostoli objavljivali u propovedima i spisima – Blažena nada. Stari zavet iščekivao je Njegov dolazak; Novi zavet izveštava o Njegovom prvom dolasku i očekuje Njegov ponovni dolazak.

Hristos, posrednik između Boga i nas, na taj način sjedinjuje nas sa Božanstvom. Isus je „put, istina i život”. (Jovan 14,6) Jevanđelje je usredsređeno na Ličnost a ne samo na običaj. Ono predstavlja odnos, a ne samo pravila – jer hrišćanstvo je Hristos. U Njemu nalazimo suštinu, sadržaj i kontekst za celu istinu i život.

Gledajući na krst mi netremice gledamo Božje srce. Na napravi za mučenje On je izlio svoju ljubav za nas. Preko Hrista ljubav Božanstva ispunjava naša bolna, prazna srca. Hristos je visio tamo kao Božji dar i naša zamena. Na Golgoti Bog je sišao na najnižu tačku na Zemlji da se sretne sa nama, ali zato mi možemo da se popnemo na najviše mesto. Kada pođemo na Golgotu, penjemo se visoko, najviše što je moguće prema Bogu.

Trojstvo je na krstu u potpunosti otkrilo nesebičnost. Tamo je naše najpotpunije otkrivenje o Bogu. Hristos je postao čovek da bi umro za ljudski rod. On je cenio nesebičnost više od svoga života. Tamo je Hristos postao naša „pravda i osvećenje i izbavljenje”. (1. Korinćanima 1,30) Bez obzira kakva je naša vrednost ili značaj koji imamo ili ćemo ikada imati, on proističe iz Njegove žrtve na krstu.

Jedini pravi Bog je Bog krsta. Hristos je svemiru otkrio beskrajnu ljubav Božanstva i Njegovu spasonosnu silu. On je otkrio trojedinog Boga koji je bio voljan da prođe kroz samrtnu patnju razdvajanja zbog bezuslovne ljubavi prema buntovnoj planeti. Sa ovog krsta Bog nam objavljuje svoj poziv ljubavi: Pomirite se „i mir Božji koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša i misli vaše u Gospodu Isusu”. (Filibljanima 4,7)

 

[1] Gordon R. Lewis, Decide for Yourself: A Theological Workbook (Downers Grove, IL: Inter Varsity Press, 1978), p. 15

[2] To su kosmologijski, teološki, ontološki, antropološki i religijski argumenti. Vidi: n. pr. T. H. Jemison, Christian Beliefs (Mountain View, CA, Pacific Press, 1959), p. 72; Richard Rice, The Reign of God (Berrien Springs, MI: Andrenjs University Press, 1985), pp. 53-56. Ovi argumenti ne dokazuju Božje postojanje, već pokazuju mogućnost da Bog postoji. Prihvatanje postojanja Boga zasniva se na veri.

[3] Jahweh je „pretpostavljena transkripcija” svetog Božjeg imena u Starom zavetu (2. Mojsijeva 3,14.15; 6,3). Originalni jevrejski sadržao je samo četiri suglasnika YHWH. Vremenom, iz straha da ne profanišu Božje ime, Jevreji su odbili da glasno čitaju ovo ime. Umesto toga, kad god bi se pojavila reč JHWH oni su čitali Adonaj. U 7. i 8. veku n. e. kada su jevrejskim rečima dodavani samoglasnici, masoreti su samoglasnike reči Adonaj dodavali suglasnicima JWHW. Kombinacija je dala reč Jehova. Drugi prevodi više koriste reč Jahve (Jerusalimska Biblija) ili Gospod (Vidi: Siegfried H. Horn, Seventh-day Adventist Bible Dictionary, Don F. Neufeld, ed. rev. ed., (Washington, D. C., Review and Herald, 1979) p. 1192,1193.

[4] Predestination”, Seventh-day Adventist Encyclopedia, Don F. Neufeld, ed. rev. ed.; (Washington, D. C., Review and Herald, 1976) p. 1144.