Bog Otac

Bog večni Otac je Tvorac, Vrelo, Održavalac i Vladar celokupnog stvaranja. On je pravedan i svet, milostiv i pun milosrđa, spor na gnev i obilan nepokolebljivom ljubavlju i vernošću. Osobine i sila koje su se pokazale u Sinu i Svetom Duhu takođe su otkrivenje Oca.

BOG OTAC

Veliki dan suđenja počinje. Ognjeni prestoli sa točkovima koji plamte pokreću se prema mestu. Starac zauzima svoje uzvišeno mesto. Veličanstvene spoljašnjosti, On predsedava sudu. Njegovo prisustvo koje uliva strahopoštovanje prožima ogromno mnoštvo prisutnih u sudnici. Mnoštvo svedoka stoji pred Njim. Sud zaseda, knjige se otvaraju, a ispitivanje zapisa o ljudskom životu počinje (Danilo 7,9.10).

Ceo svemir očekivao je ovaj trenutak. Bog Otac izvršiće svoju pravdu protiv celokupnog zla. Presuda je doneta: „I dade se sud svecima višnjega.” (Danilo 7,22) Radosni hvalospevi i zahvaljivanje razležu se preko neba. Božji karakter se ogleda u svoj svojoj slavi, a Njegovo veličanstveno ime opravdano je u celom svemiru.

Viđenje Oca

Bog Otac je često pogrešno shvaćen. Mnogi su svesni Hristove misije na Zemlji za ljudski rod i uloge Svetoga Duha u čoveku, ali gde je Bog prema nama? Da li je On, suprotno milostivom Sinu i Svetom Duhu, potpuno udaljen iz našeg sveta, odsutan Gospodar, postojan Glavni Uzrok?

Ili je On, kako Ga neki smatraju, „starozavetni Bog” – Bog osvete koga karakteriše izreka „oko za oko, zub za zub” (Matej 5,38; uporedi: 2. Mojsijeva 21,24), strogi Bog koji zahteva savršena dela – ili je On nešto drugo! Bog koji stoji u krajnjoj suprotnosti sa novozavetnom slikom Boga punog ljubavi koji naglašava okretanje drugog obraza i hodanje od „dva sahata”. (Matej 5,39-41)

Bog Otac u Starom zavetu

Skladnost Starog i Novog zaveta i njihov zajednički plan otkupljenja otkriva se u činjenici da isti Bog govori i deluje u oba zaveta za spasenje svoga naroda. „Bog koji je negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocevima preko proroka, govori i nama u posledak dana ovih preko sina, kojega postavi naslednika svemu, kroz kojega i svet stvori.” (Jevrejima 1,1.2) Iako Stari zavet skriveno nagoveštava Lica Božanstva, on ne pravi razlike među Njima. Međutim, Novi zavet jasno govori da je Hristos – Bog Sin – aktivno delovao u stvaranju (Jovan 1,1-3.14; Kološanima 1,16), kao i da je bio Bog koji je izveo Izrailj iz Egipta (1. Korinćanima 10,1-4; 2. Mojsijeva 3,14; Jovan 8,58). Ono što Novi zavet kaže o Hristovoj ulozi u stvaranju i izlasku iz ropstva navodi na misao da nam čak i Stari zavet svoju sliku Boga Oca često prenosi posredstvom Sina. „Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.” (2. Korinćanima 5,19) Stari zavet opisuje Oca sledećim izrazima:

Bog milosti. Nijedno grešno ljudsko biće nikada nije videlo Boga (2. Mojsijeva 33,20). Nemamo nijednu fotografiju Njegovog lika. Bog je ispoljio svoj karakter preko svojih dela milosti i preko reči koje su Ga prikazale, a koje je izgovorio Mojsiju: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga kolena.” (2. Mojsijeva 34,6.7; uporedi: Jevrejima 10,26.27) Ipak, milost ne prašta slepo, već se rukovodi načelom pravičnosti. Oni koji odbacuju Njegovu milost žanju Njegovu kaznu za bezakonje.

Bog je na Sinaju izrazio svoju želju da postane prijatelj Izrailju, da bude sa njim. On je rekao Mojsiju: „Neka mi načine svetinju, da među njima nastavam.” (2. Mojsijeva 25,8) Pošto je to bilo Božje zemaljsko prebivalište, ova svetinja postala je središnja tačka Izrailjevog verskog iskustva.

Zavetni Bog. U želji da uspostavi trajni odnos, Bog je sklopio svečane zavete sa ljudima kao što su bili Noje (1. Mojsijeva 9,1-17) i Avram (1. Mojsijeva 12,1-3; 13,14-17; 15,1.5.6; 17,1-8; 22,15-18; vidi: verovanje broj 7). Ovi zaveti otkrivaju Boga kao ličnost koja voli i koja je zainteresovana za brige svog naroda. Noju je dao uverenje o redovnom smenjivanju godišnjih doba (1. Mojsijeva 8,22) i o tome da više nikada neće biti još jedan potop (1. Mojsijeva 9,11); Avramu je obećao brojne potomke (1. Mojsijeva 15,5-7) i zemlju u kojoj će moći da prebiva on i njegovi potomci (1. Mojsijeva 15,18; 17,8).

Bog Otkupitelj. Kao Bog izlaska, On je čudesno vodio jedan narod iz ropstva u slobodu. Ovaj oslobodilački čin predstavlja pozadinu celog Starog zaveta i primer Njegove težnje da bude naš Otkupitelj. Bog nije daleka, neprivržena, nezainteresovana ličnost, već biće čvrsto povezano sa nama.

Psalmi su bili naročito nadahnuti dubinom Božje povezanosti i naklonosti pune ljubavi: „Kad pogledam nebesa tvoja, delo prsta tvojih, mesec i zvezde koje si ti postavio; šta je čovek te ga se opominješ ili sin čovečiji, te ga polaziš?” (Psalam 8,3.4) „Ljubiću te, Gospode, kreposti moja, Gospode, grade moj, zaklone moj, koji se oboriti ne može, izbavitelju moj, Bože moj, kamena goro, na kojoj se ne bojim zla, štite moj, rože spasenja mojega, utočište moje!” (Psalam 18,1.2) „Jer se ne ogluši molitve ništega niti je odbi.” (Psalam 22,24)

Bog pribežište. David je u Bogu video Onoga u kome može naći utočište – slično onome u šest izrailjskih gradova za utočište – koji su pružali zaklon nevinim izbeglicama. Pesnikova tema „utočišta” na koju se stalno vraća, prikazuje podjednako i Hrista i Oca. Božanstvo je utočište. „Jer bi me sakrio u kolibi svojoj u zlo doba; sklonio bi me pod krovom šatora svojega; na kamenu goru popeo bi me.” (Psalam 27,5) „Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi.” (Psalam 46,1) „Oko Jerusalima su gore, i Gospod je oko naroda svojega otsad i doveka.” (Psalam 125,2)

Psalmista je ovako izrazio svoju još veću čežnju za svojim Bogom: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože! Žedna je duša moja Boga, Boga živoga.” (Psalam 42,1.2) Iz iskustva David je posvedočio: „Stavi na Gospoda breme svoje, i on će te potkrepiti. Neće dati doveka pravedniku da posrne.” (Psalam 55,22) „Narode! uzdaj se u njega u svako doba; izlivajte pred njim srce svoje; Bog je naše utočište.” (Psalam 62, 8) „Ali ti si, Gospode, Bože milostivi i blagi, strpljivi i bogati dobrotom i istinom.” (Psalam 86,15)

Bog praštanja. Posle svojih grehova, preljube i ubistva, David se ozbiljno moli: „Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje.” „Nemoj me odvrgnuti od lica svojega, i Svetoga duha svojega nemoj uzeti od mene.” (Psalam 51,1.11) Pesnik se utešio čvrstim pouzdanjem u to da je Bog bezgranično milostiv. „Koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje. Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša. Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje. Jer zna građu našu, opominje se da smo prah.” (Psalam 103,11-14)

Bog dobrote. Bog „čini sud onima, kojima se čini krivo; daje hranu gladnima. Gospod dreši svezane, Gospod otvara oči slepcima, podiže oborene, Gospod ljubi pravednike. Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici”. (Psalam 146,7-9), Kako je veličanstvena slika o Bogu data u psalmima!

Bog vernosti. Uprkos Božjoj uzvišenosti Izrailj se mnogo puta udaljavao od Njega (3. Mojsijeva 26. glava; 5. Mojsijeva 28. glava). Bog se opisuje kao Onaj koji voli narod Izrailj kao što muž voli svoju ženu. Osijina knjiga predstavlja gorak opis Božje vernosti nasuprot sramnom neverstvu i odbacivanju. Božje neprekidno praštanje otkriva Njegov karakter i ljubav koja ne postavlja uslove.

Iako je Bog dopustio da Izrailj iskusi nevolje koje je prouzrokovao svojim neverstvom – u pokušaju da popravi njegove puteve – On ga je ipak prigrlio u svojoj milosti. On ga je uveravao: „Ti si moj sluga, ja te izabrah, i ne odbacih tebe; ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.” (Isaija 41,9.10) Uprkos njihovom neverstvu, On je nežno obećao: „Ako priznadu bezakonje svoje i bezakonje otaca svojih po gresima kojima mi grešiše… ako se tada ponizi srce njihovo neobrezano, i bude im pravo što su pokarani za bezakonje svoje, tada ću se opomenuti zaveta svojega s Jakovom… s Isakom… s Avramom” (3. Mojsijeva 26,40-42; uporedi: Jeremija 3,12).

Bog podseća svoj narod na svoj otkupiteljski stav: „Izrailju, neću te zaboraviti. Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio.” (Isaija 44,21.22) Nije zato čudo što je mogao da kaže: „Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.” (Isaija 45,22)

Bog spasenja i osvete. Starozavetni opis Boga kao Boga osvete mora da se sagleda u kontekstu uništenja Njegovog vernog naroda od strane zlih. Temom o „Danu Gospodnjem” proroci otkrivaju Božje poduhvate za Njegov narod na kraju vremena. To je dan spasenja za Njegov narod, ali za njegove neprijatelje koji će biti uništeni to je dan osvete. „Recite onima kojima se srce uplašilo: ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašega; osveta ide, plata Božja, sam ide, i spašće vas.” (Isaija 35,4)

Bog Otac. Obraćajući se Izrailju, Mojsije ukazuje na Boga kao njihovog Oca koji ih je izbavio: „Nije li on otac tvoj, koji te je zadobio?” (5. Mojsijeva 32,6) Izbavljenjem Bog je usvojio Izrailja kao svoje dete. Isaija piše: „Ali sada, Gospode, ti si naš otac.” (Isaija 64,8; uporedi: 63,16) Preko proroka Malahije Bog izjavljuje: „Ako sam ja otac.” (Malahija 1,6) Inače, ovaj prorok povezuje Božje očinstvo sa ulogom koju ima kao Stvoritelj: „Nije li nam svima jedan otac? nije li nas jedan Bog stvorio?” (Malahija 2,10) Bog je naš Otac i stvaranjem i otkupljenjem. Kako je veličanstvena ta istina!

Bog Otac u Novom zavetu

Starozavetni Bog ne razlikuje se od novozavetnog Boga. Bog Otac se otkriva kao začetnik svega, Otac svim pravim vernicima i u jedinstvenom smislu kao Otac Isusa Hrista.

Otac celokupnog stvaranja. Apostol Pavle prepoznaje Boga, razlikujući Ga od Isusa Hrista: „Ali mi imamo samo jednoga Boga oca, od kojega je sve… i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve, i mi kroza nj.” (1. Korinćanima 8,6; uporedi: Jevrejima 12,9; Jovan 1,17) On ovako svedoči: „Preklanjam kolena svoja pred ocem Gospoda našega Isusa Hrista, po kome se sva čeljad i na nebesima i na zemlji zovu.” (Efescima 3,14.15)

Otac svim vernicima. U novozavetno vreme ovaj odnos otac – dete postoji ne samo između Boga i izbavljenog naroda, već između Boga i svakog pojedinog vernika. Spasitelj određuje ovakav odnos (Matej 5,45; 6,6-15) koji je uspostavljen vernikovim prihvatanjem Isusa Hrista (Jovan 1,12.13).

Otkupljenjem koje je izvojevao Hristos, vernici su usvojeni kao Božja deca. Sveti Duh olakšava ovaj odnos. Hristos je došao „da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo. I budući da ste sinovi, posla Bog, Duha sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava oče!” (Galatima 4,5.6; uporedi: Rimljanima 8,15.16).

Isus otkriva Oca. Isus, Bog Sin, omogućava najdublje shvatanje Boga Oca kada je On, kao otkrivenje samoga Boga, došao u ljudskom telu (Jovan 1,1.14). Apostol Jovan tvrdi: „Boga niko nije video nikad: jedinorodni sin… ga javi.” (Jovan 1,18) Isus je rekao: „Siđoh s neba” (Jovan 6,38); „koji vide mene, vide oca” (Jovan 14,9). Poznavati Isusa znači poznavati Oca.

Poslanica Jevrejima naglašava značaj ovog ličnog otkrivenja: „Bog koji je negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocevima preko proroka, govori i nama u posledak dana ovih preko sina, kojega postavi naslednika svemu, kroz kojega i svet stvori… budući sjajnost slave i obličje bića njegova.” (Jevrejima 1,1-3)

1. Bog koji daje. Isus je otkrio svoga Oca kao Boga koji daje. Mi vidimo Njegovo davanje prilikom stvaranja, u Vitlejemu i na Golgoti.

Prilikom stvaranja Otac i Sin su delovali zajedno. Bog nam je dao život, uprkos tome što je znao da će tako Njegov Sin biti doveden do smrti.

U Vitlejemu, On je dao Sebe samoga davši svog Sina. Kakav je bol osetio Otac kada je Njegov Sin zakoračio na našu grehom ukaljanu planetu! Zamislite kako se Otac osećao kada je video svoga Sina kako zamenjuje ljubav i obožavanje anđela za mržnju grešnika; slavu i blaženstvo za stazu smrti.

Međutim, Golgota nam omogućava da najdublje sagledamo Oca. Otac, iako Bog, podnosio je bol, jer je bio razdvojen od svog Sina – u životu i smrti – mnogo jače od bilo kog ljudskog bića ikada. A On je patio sa Hristom podjednako. Koje veće svedočanstvo o Ocu bi se moglo dati! Krst otkriva – više nego bilo šta drugo – istinu o Ocu.

2. Bog ljubavi. Nežnost i neizmerna Božja ljubav bila je Isusova omiljena tema. „Ljubite neprijatelje svoje”, rekao je, „blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.” (Matej 5,44.45) „I biće vam velika plata, i bićete sinovi najvišega, jer je on blag i neblagodarnima i zlima. Budite dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv.” (Luka 6,35.36)

Ponizivši se i opravši noge svom izdajniku (Jovan 13,5.10-14), Isus je otkrio prirodu Očeve ljubavi. Kada posmatramo Hrista kako hrani gladne (Marko 6,39-44; 8,1-9), kako leči gluvog (Marko 9,17-29), kako vraća moć govora nemom (Marko 7,32-37), kako otvara oči slepome (Marko 8,22-26), kako podiže oduzetog (Luka 5,18-26), kako isceljuje gubave (Luka 5,12.13), kako diže mrtve (Marko 5,35-43; Jovan 11,1-45), kako prašta grešnicima (Jovan 8,3-11), kako izgoni demone (Matej 15,22-28; 17,14-21), vidimo Oca kako je došao među ljude, donoseći im svoj život, oslobađajući ih ropstva, dajući im nadu i ukazujući im na obnovljenu novu Zemlju koja će nastati. Hristos je znao da je otkrivenje dragocene ljubavi Njegovog Oca ključ za pokretanje ljudi na pokajanje (Rimljanima 2,4).

Tri Hristove priče pružaju sliku o Božjem staranju punom ljubavi prema izgubljenom ljudskom rodu (Luka 15). Priča o izgubljenoj ovci pruža nam pouku da spasenje dolazi Božjom inicijativom, a ne našim traganjem za Njim. Kao što pastir voli svoje ovce i stavlja na kocku svoj život kada se jedna izgubi, tako u neizmerno većoj meri, Bog stvarno ispoljava svoju nežnu ljubav prema svakoj izgubljenoj duši.

Ova priča ima i kosmički značaj – izgubljena ovca predstavlja naš svet koji se pobunio, svet koji predstavlja samo jedan atom u Božjem bezgraničnom svemiru. Božji dragoceni dar u Njegovom Sinu da bi našu planetu vratio u tor, ukazuje na to da je naš pali svet za Njega isto tako dragocen kao i ostalo Njegovo stvaranje.

Priča o izgubljenom dinaru ističe ogromnu vrednost koju Bog daje nama grešnicima, a priča o izgubljenom sinu prikazuje ogromnu Očevu ljubav, koji dobrodošlicom prima decu koja se u pokajanju vraćaju domu. Ako je na nebesima radost za jednog grešnika koji se kaje (Luka 15,7), zamislite onda radost koju će svemir doživeti prilikom Gospodnjeg drugog dolaska.

Novi zavet objašnjava Očevu čvrstu povezanost sa povratkom Njegovog Sina. Prilikom Drugog dolaska zli će povikati planinama i stenju: „Padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu, i od gneva jagnjetova.” (Otkrivenje 6,16) Isus je rekao: „Jer će doći sin čovečij u slavi oca svojega s anđelima svojim” (Matej 16,27), i „otsele ćete videti sina čovečjega gde sedi s desne strane sile (Oca) i ide na oblacima nebeskim.” (Matej 26,64)

Otac očekuje Drugi dolazak sa srcem punim čežnje. Tada će izbavljeni konačno biti uvedeni u svoj večni dom. Tada će se Njegovo slanje „sina svojega jedinorodnoga na svet da živimo kroza nj” (1. Jovanova 4,9), jasno pokazati da nije bilo uzaludno. Jedino neizmerna, nesebična ljubav daje objašnjenje zašto „smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova” (Rimljanima 5,10), iako smo bili neprijatelji.

Kako možemo da odbacimo takvu ljubav i ne priznamo Njega kao svoga Oca?