Ljudska bića su stvorena na sliku Božju. Deo tog dara koji nam je Bog dao kao ljudima je rađanje, mogućnost da učestvujemo u stvaranju zajedno sa Stvoriteljem života. Ovaj sveti dar treba da bude vrednovan i čuvan. Po Božjem prvobitnom planu svaka trudnoća trebalo je da bude rezultat izražavanja ljubavi između muškarca i žene koji su posvećeni jedno drugom u bračnoj zajednici. Trudnoća je trebala da bude željena, i svaka beba trebala je da bude voljena, vrednovana i negovana još pre rođenja. Nažalost, kada je došao greh, sotona je načinio namerne napore da uništi Božju sliku čineći nejasnim svaki Božji dar – uključujući i dar rađanja. Kao posledica toga, pojedinci se tokom vremena susreću sa teškim dilemama i odlukama koje se tiču trudnoće.

Hrišćanska adventistička crkva je posvećena učenju i principima Svetog pisma koje izražava božanske vrednosti života i obezbeđuje smernice za buduće majke i očeve, medicinsko osoblje, crkve i sve vernike po pitanjima vere, doktrine, etičkog ponašanja i životnog stila. Iako Crkva nije savest za pojedinačne vernike, ona ima dužnost da prenese principe i učenja Božje reči.

Ova izjava potvrđuje svetost života i iznosi biblijske principe koji se odnose na abortus. Kao što je korišćeno u ovoj izjavi, abortus se  definiše kao svaka akcija koja ima za cilj prekid trudnoće i ne uključuje spontani prekid trudnoće, poznat kao pobačaj.

Biblijski principi i učenja koja se odnose na abortus

S obzirom da praksa abortusa treba da bude vrednovana u svetlosti Pisma, sledeći biblijski principi i učenja pružaju smernice za zajednicu vernih i pojedince koji su pogođeni tako teškim izborima:

1. Bog uzdiže vrednost i svetost ljudskog života. Ljudski život je najveća vrednost Bogu. Stvorivši ljude po svom obličju, Bog ima lično interesovanje za ljude. Bog ih voli i komunicira sa njima, a oni zauzvrat mogu da Ga vole i komuniciraju sa Njim.Život je Božji dar, a Bog je Darodavac života. U Isusu je život (Jovan1,4). On ima život u sebi (Jovan 5,26). On je vaskrsenje i život (Jovan 11,25; 14,6). On obezbeđuje izobilan život (Jovan 10,10). Oni koji imaju Sina imaju život (1. Jovanova 5,12). On je, takođe, Održavalac života (Dela 17, 25-28; Kološanima 1,17 i Jevrejima 1, 1-3) i Sveti duh je opisan kao Duh života (Rimljanima 8,2). Bog duboko brine za svoje stvaranje, a posebno za čovečanstvo.Dalje, važnost ljudskog života jasno je pokazana činjenicom da je nakon pada u greh (1. Mojsijeva 3), Bog dao „svog jedinorodnog Sina, da nijedan koji Ga veruje ne pogine nego da ima život večni.“ (Jovan 3,16). Iako je Bog mogao da odbaci i uništi grešno čovečanstvo, On je izabrao život. Posledično, Hristovi sledbenici će biti vaskrsnuti iz mrtvih i živeće licem k licu u zajednici sa Bogom (Jovan 11, 25.26; 1. Solunjanima 4,15-16; Otkrivenje 21,3). Tako ljudski život ima neprocenjivu vrednost. Ovo je istina za svaki za svako ljudsko biće bez obzira na pol, nacionalnost, mentalne i emocionalne mogućnosti. Ovakvo razumevanje svetosti života da je nepovredivu i jednaku vrednost svakom ljudskom biću i zahteva da se prema njemu odnosi sa najvećim poštovanjem i brigom.

2. Bog nerođeno dete smatra ljudskim životom. Prenatalni život je dragocen u Božjim očima i Biblija opisuje Božje znanje o ljudima pre nego su bili začeti. „Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga.“ (Psalam 139,16). U nekim slučajevima, Bog je direktno vodio prenatalni život. Samson je trebalo da bude „nazirej Božji od utrobe materine“ (Sudije 13,5). Sluga Gospodnji je pozvan od „utrobe matere“ (Isaija 49,1,5). Jeremija je bio izabran za proroka pre svog rođenja (Jeremija 1,5), kao i Pavle (Galatima 1,15) i za Jovana Krstitelja je rečeno: „napuniće se Duha svetoga još u utrobi matere svoje“ (Luka 1,15). Anđeo Gavrilo je Mariji objasnio sledeće: “ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božij.“ (Luka 1,35). Isus je utelovljenjem iskusio prenatalni život čoveka i bio prepoznat kao Mesija i Božji Sin vrlo brzo nakon začeća. (Luka 1,40-45). Biblija pripisuje radost nerođenom detetu (Luka 1,44) pa čak i rivalstvo (1. Mojsijeva  25, 21-23). Oni koji još nisu rođeni imaju sigurno mesto sa Bogom (Jov 10,8-12; 31,13-15). Biblijski zakon pokazuje snažno poštovanje ljudskog života i posmatra povredu ili gubitak bebe ili majke usled akta nasilja kao ozbiljno pitanje. (2. Mojsijeva 21,22-33)
3. Božja volja u odnosu na ljudski život izražena je u Deset zapovesti i objašnjena od strane Isusa u Propovedi na gori. Dekalog je dat Božjem zavetnom narodu i svetu da upravlja njihovim životima i da ih štiti. Zapovesti su nepromenjiva istina koja treba da se neguje, poštuje i sluša. Psalmista slavi Božji zakon (Psalam 119) i Pavle ga naziva svetim, pravednim i dobrim (Rimljanima 7,12). Šesta zapovest kaže: „Ne ubij“ (2. Mojsijeva 20,13), što poziva na zaštitu ljudskog života. Princip o očuvanju života izražen u šestoj zapovesti stavlja abortus u njegove okvire. Isus je ojačao zapovest o neubijanju u Mateju 5,21-22. Život je zaštićen od Boga. On ne treba da se procenjuje sposobnostima pojedinaca ili njihovom korisnošću, već vrednošću koju je Božje stvaranje i ljubav iskazana kroz žrtvovanje stavila u taj život. Ličnost, ljudska vrednost i spasenje se ne zarađuju ili zaslužuju već su milostivo darovani od Boga.
4. Bog je vlasnik života i ljudska bića su Njegovi pristavi. Pismo uči da Bog poseduje sve (Psalam 50, 10-12). Bog ima dvostruko pravo nad ljudima. Oni su Njegovi jer je On njihov Tvorac i zato ih poseduje (Psalam 139,13.16). Oni su takođe Njegovi jer je on Otkupitelj i otkupio ih najvećom mogućom cenom – Svojim vlastim životom (1. Korinćanima 6, 19-20). To znači da su sva ljudska bića pristavi svega što im je Bog poverio, uključujući i sopstveni život, život njihove dece i nerođenih.Pristavski odnos prema životu uključuje nošenje odgovornosti koje u nekim slučajevima ograničava izbore (1. Korinćanima 9,19-22). S obzirom da je Bog davalac i Vlasnik života, ljudska bića nemaju krajnju kontrolu nad sobom i treba da teže očuvanju života kada god je to mguće. Pristavski princip u odnosu na život obavezuje zajednicu vernih da usmerava, podržava, vodi brigu i voli one kojie se suočavaju sa odlukama u vezi trudnoća.
5. Biblija naučava o brizi prema slabima i ranjivima. Sam Bog brine o onima koji su obespravljeni i potlačeni i štiti ih. On „ne gleda ko je ko niti prima poklona, daje pravicu siroti i udovici; i ljubi došljaka dajući mu hljeb i odijelo.“ (5. Mojsijeva 10,17-22; Psalam 82,3-4; Jakov 1,27) On ne smatra decu krivom za grehe roditelja (Jezekilj 18,20). Bog očekuje isto od svoje dece. Ona su pozvana da pomognu ranjivim ljudima i olakšaju njihove terete (Psalam 41, 1; 82, 3-4; Dela 20,35) Isus govori o najmanjem od Njegove braće (Matej 25,40), za koga su Njegovi sledbenici odgovorni i o malima koji ne treba da budu prezreni ili izgubljeni (Matej 18, 10-14) Najmlađi, tj. nerođeni, treba da budu među njima.
6. Božja milost unapređuje život u svetu koji je ometen grehom i smrću. U Božjoj prirodi je da zaštiti, očuva i održi život. Pored Božjeg proviđenja nad Njegovim stvaranjem (Psalam 103,19; Kološanima 1,17; Jevrejima 1,3), Biblija priznaje široko rasprostranjen, uništavajući i degradirajući uticaj greha nad svim stvorenim uključujući i ljudska tela. U Rimljanima 8, 20-24 Pavle opisuje uticaj pada u greh kao podređivanje svega stvorenog propadljivosti. Posledično, u retkim i ekstremnim slučajevima, ljudsko začeće može dovesti do trudnoća sa fatalnim izgledima i/ili akutnim, po život opasnim anomalijama koje dovode pojedince i parove do izuzetnih dilema. Odluke u ovakvim slučajevima treba da budu ostavljene savesti pojedinaca i njihovih porodica. Ovakve odluke moraju da budu dobro informisane i vođene Svetim duhom i biblijskim pogledom na život naglašenim iznad. Božja milost uzdiže i štiti život. Pojedinci u ovakvim situacijama mogu da dođu k Njemu iskreno i pronađu vođstvo, utehu i mir u Gospodu.