Vođe crkava u Libiji nadaju se da će hrišćanima u toj većinski muslimanskoj zemlji biti dozvoljeno da praktikuju svoju veru, čak iako izgleda da se zemlja kreće ka Šerijatskom zakonu. U decembru je Libijski generalni nacionalni kongres izglasao da Šerijat bude izvor svih legislacija i institucija. Glasanje se dogodilo usred internacionalne zabrinutosti zbog smanjivanja hrišćanske populacije u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku, i sve većeg Islamističkog uticaja u zemljama uključenim u revoluciju Arapsko proleće.

Libija je od 2011. godine prošla kroz dvogodišnju tranziciju kada su demonstracije zbacile Moamera Gadafija. Pre revolucije, hrišćani su imali versku slobodu, ali s promenom moći, oni su proizvoljno hapšeni, napadani, ubijani i prisiljavani da se preobrate u Islam.

U septembru su dva hrišćanina ubijena u oblasti Derna u severoistočnoj Libiji nakon što su odbili da se preobrate. Koptska crkva Sveti Marko u Bengaziju napadnuta je dva puta 2013. godine, prema Fondu Barnabas, britanskoj humanitarnoj organizaciji koja podržava hrišćane u zemljama s muslimanskom većinom.

Jedna istaknuta grupa, Ansar al-Šarijat, koja je povezana sa napadom na Američki konzulat u Bengaziju u septembru 2012. godine, optužila je neke zakonotvorce da nisu Islamski orijentisani. Ali kada je specijalni odbor otpočeo pregledanje nacionalnih zakona, sveštenik Celso Larakas, iz Katoličke crkve Svetog Franje u Tripoliju, rekao je da samo mali broj libijaca traže Islamski zakon ili Šerijat.

„Oni insisiraju na njemu, ali mislim da mnogi libijci žele mirno da žive sa strancima,“ rekao je Larakas.

Libijsko hrišćansko stanovništvo sastavljeno je uglavnom od stranaca koji rade u toj zemlji. Libija ima i malu domorodačku hrišćansku zajednicu. Pre Gadafijevog pada bilo je oko 300,000 koptskih hrišćana i 80,000 rimokatolika. Iako se hrišćani suočavaju sa napadima, Libija se oslanja na njihovu stručnu ekspertizu. Ona mora da pronađe svoje mesto i u internacionalnoj zajednici.

„Stranci obavljaju većinu profesionalnog rada, naročito oko nafte,“ kaže Larakas. Sa sve većim zahtevima za Islamski ustav, vođe crkava zatražili su uverenje od vlade o verskoj slobodi za hrišćane, kako kaže sveštenik Vasiharu Eben Baskaranu, sveštenik Anglikanske crkve u Tripoliju.

„Oni su nas uverili da ćemo imati slobodu bogosluženja, čak i sa novim zakonom,“ rekao je Baskaran u jednom telefonskom intervjuu, objašnjavajući da hrišćani u Libiji imaju slobodu bogosluženja, ali ne smeju da traže obraćenike ni da evangeliziraju.

Hrišćani ovde, kao i u drugim zemljama gde se dogodilo Arapsko proleće, nadaju se većoj slobodi, ali to se nije dogodilo.

U Egiptu su Koptske crkve spaljivane ili bombardovane od kada je 2011. godine proteran predsednik Hosni Mubarak. U Tunisu, gde je Arapsko proleće i počelo, hrišćani se suočavaju sa maltretiranjem i diskriminacijom. Posle zbacivanja predsednika Zine Abedine Ben Alija 2011. godine, zemlja se kreće ka Islamskom pravcu, iako je Islamistički premijer 9. januara najavio svoju ostavku.

Na Islamskom univerzitetu u Ugandi, Šeik Hamid Biamugenzi, predavač religioznih studija, istakao je da je dokazano da su hrišćani u ovim zemljama maltretirani.

„Grupe koje su došle na vlast ili vodile revoluciju žele da vide kako se Islamskim običajima daje mnogo prostora,“ rekao je on. „Ali mislim da je potrebno da razgovaraju među sobom kako bi se dogovorili kako mirno da žive sa drugima.“

U Alžiru, profesor Larbi Đeradi, musliman koji predaje na Univerzitetu Mostaganem, kaže da je netolerancija prema nemuslimanima u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku proizvod političkih manipulacija.

„Šerijatska zapažanja o Zapadnom svetu su apsolutno negativna i shvatanje Zapada od strane radikalnih muslimana je negativno,“ rekao je Đeradi.

On je Arapsko proleće nazvao ogromnim političkim nemirom koji „ima svoje mesto u logici dinamične istorije regiona.“

19. januar 2014, ANS