Izvor: www.adra.org.rs 

Da li ste bili u situaciji da se oko vas sve ruši: kuće, zgrade, vaš život, vaša budućnost, vaša vera u ljude  i ono ljudsko u njima? Da li ste morali da spakujete svoj preostali život u kofer i krenete u nepoznato? Verujem da je svako od nas preživeo nešto što mu je ostavilo ožiljak na duši. Upravo to i ljubav Božja nas sve čini sposobnima da se saživimo i da razumemo nevolju drugih ljudi. Nije važno ko su oni, nije važno odakle su. Oni su samo ljudi, kao vi i ja.

Na teškom i veoma rizičnom putu ka boljem svetu i životu, ratne izbeglice sa Bliskog istoka mogle su, ukoliko su se kretale ,,Balkanskom rutom”, da uz odgovarajuću dokumentaciju legalno prođu kroz Srbiju. Iz Makedonije bi dolazili u grad Miratovac, nakon čega su autobusom, taksijem, katkad i pešice, stizali do Preševa. U preševskom kampu, čiji kapacitet dozvoljava boravak do hiljadu ljudi, vršena je registracija, a kroz saradnju sa brojnim organizacijama, sprovođeni su različiti vidovi podrške, kao što su medicinska, psiho-socijalna i materijalna. Svesna izmučenosti i iscrpljenosti izbeglica i nepostojanja stabilnih termina za njihov transport, humanitarna organizacija ADRA Srbija poslala je ekipu lekara, prevodilaca, psihologa i socijalnih radnika. Zadatak ovog tima bio je da pruže podršku izbeglicama kojima je putovanje vozom, pored pešačenja, bila jedina opcija, jer je karta bila najjeftinija. Cena autobuske karte je iznosila 35 evra, a cena vozne karte 15 evra.

Njihova sledeća destinacija bila je Hrvatska do koje su mogli da stignu jedino preko Šida, a do njega autobusom ili vozom. Razlika između ova dva vida transporta je bila u brzini i ceni. Voz bi ponekada putovao i po dvanaest sati od Preševa do Šida, a vreme njegovog polaska ste mogli samo da nagađate jer je Železnica dopuštala da voz krene tek kada bi se prodao dovoljan broj karata.

Adrin tim stručnjaka putovao je vozom, zajedno sa izbeglicama, od Preševa do Niša, a po potrebi i sa maloletnim licima bez pratnje duž čitave rute, od Preševa do Šida. Na ovaj način mogli su biti duže vreme sa ljudima kako bi se bolje upoznali sa svakom njihovom potrebom, a bilo ih je mnogo.

Tokom putovanja, lekari su se najčešće susretali sa kolapsima do kojih je dolazilo usled fizičke iscrpljenosti, kao i sa povišenom temperaturom – groznicom i kožnim oboljenjima. Ali, bilo je mnogo posla i za psihologe i sociologe koji su davali sve od sebe kako bi pomogli onima koji su se borili sa traumama i akutnom depresijom. Kako bi se dodatno poradilo na mentalnom zdravlju putnika, a pritom izbegle jezičke barijere, ekipa je došla na jednu ideju. Odlučila je da otvori rubriku “Dnevnik voza“. U vozu su putnici dobili mogućnost da napišu to što im je na duši. To im je pomagalo da možda po prvi put sami sebi bolje predstave sve ono što ih muči. Tokom trideset i pet dana praćenja izbeglica u vozovima, ekipa je nailazila na odličan prijem ove ideje.

Ideja ,,Dnevnik voza” bila je bolje prihvaćena od ankete ili intervjua. Umesto direktnih pitanja i ponuđenih odgovora, putnici su pred sobom imali prazan papir i time dobili šansu da svoje terete delimično prebace na njega i dožive malo, ali lekovito rasterećenje, što su mnogi od njih i potvrdili.

Prilika za bliže upoznavanje sa ovim ljudima, kao i vreme koje su provodili sa mnogobrojnom decom učinila je da, inače veoma posvećeni, članovi tima dožive novo ispunjenje i dobiju još veći elan za dalji rad.

,,Učili su nas arapskim rečima i igrali smo se žmurke po vozu“, ispričao je Stefan. Oni su Jezidi iz Iraka. Otac im je poginuo, pa sami putuju u Nemačku kod majke koja je ranije stigla. Vodi ih brat koji ima 18 godina. Najstariji brat, vođa puta, je za njih autoritet, tako da su nakon ulaska u voz bila mirnija jer je on hteo da spava tokom puta. Za to vreme smo se igrali ,,učenja novog jezika“ – oni su želeli da nas nauče novim rečima. Igrali smo nakratko i igre skrivanja koliko je to bilo moguće u vozu u kojem je već od Niša nestalo struje i grejanja. Namera nam je bila da ih prevedemo u naš vagon kako bismo mogli više da se igramo sa njima, ali je u njemu bilo veoma hladno, tako da smo ostali u vagonu sa ostalim izbeglicama putnicima, koji su nam čak i ustupili mesto tako da smo dobar deo puta proveli jedni pored drugih, što u razgovoru što u odmoru. Prilikom predaje u Šidu, zaključili smo da je najstariji brat, vođa puta, bio veoma tužan što ga napuštamo i što nećemo sa njima putovati do Nemačke. Ostala deca su nas ispratila sa osmehom.

IZVODI IZ DNEVNIKA

Suhaib

Ime mi je Suhaib. Imam dvadeset i šest godina. Otišao sam iz Sirije. Tamo više nije sigurno. Oženjen sam, postaću otac. Da sam ostao u Siriji, verovatno ne bih ni video svoju bebu. Odlučio sam da pobegnem sa svojom ženom, tražeći sigurnost i stabilnost. Želim da stvorim bolju budućnost za moju ženu, decu i porodicu. Želeo bih da postanem neko važan, ko će pomagati ovakvima kao što sam ja trenutno. Rat je učinio da mrzimo druga ljudska bića. Učinio je da mnogo patimo i da budemo žrtve. Zato se obraćam svima onima koji će pročitati moje reči, da veruju u to da smo mi ljudi kao i svi drugi. Naš put bio je veoma težak. Najteži deo bio je u Siriji, a potom u Turskoj. Ušli smo u Grčku uz pomoć krijumčara, i korak po korak, počeli smo ponovo da se osećamo kao dostojanstvena ljudska bića, najviše zahvaljujući mojoj ženi, koja je jedna jaka žena, i zahvaljujući našem sinu, koji nas inspiriše da budemo jaki. Iz sveg srca želim da zavlada mir. Želeo bih da dospemo u Nemačku i tamo postanemo dobri primeri za ostale Sirijce, do konačnog povratka u Siriju jednog dana.

Muin

Ovo sam ja: ostavljam iza sebe svoju državu, ostavljam iza sebe svoju porodicu, ostavljam iza sebe svoju decu, ostavljam iza sebe svoju uništenu zemlju. Ne znam da li je sve ovo sudbina. Ovo sam ja, čovek koji traži majčinsku zemlju, zemlju sigurnosti, zemlju ljubavi i poštovanja. Ovo sam ja, izgubljen čovek, kome nije poznata njegova budućnost, kome nije poznato kada će zagrliti svog brata, zagrliti svoju sestru, zagrliti svoju porodicu, kada će zagrliti svoju decu. Ovo sam ja, tragam za zemljom prava i ljubavi, zemljom u kojoj se ljudi poštuju, gde se poštuju njihova osećanja, gde su ruke širom raširene za sve ljude. Zbog toga, zahvaljujem svim zemljama koje su uključene u zaštitu nas izbeglica. Zahvalan sam Crvenom krstu i UNICEF-u. Zahvaljujem i Medicans Sans Frontiers i zahvaljujem svima što su učestvovali da malo vrate sreću deci i ženama. S ljubavlju i poštovanjem, hvala srpskim organizacijama, hvala Dejane, hvala Senda, hvala Ljubo, hvala ti Stefane (ovde je reč o nekim članovima Adrinog tima), i hvala Evropo.

Muhamed Ibrahim 

Zovem se Muhamed Ibrahim. Sirijac sam, iz grada Alepo. Teško mi je da počnem, jer osećam veliku tugu u sebi. Pre svega zbog moje države koju je moja porodica morala da napusti zbog besmislenog razloga. Teško mi je da počnem zbog patnje koju trenutno osećam. Da li će je u budućnosti biti još? Zašto nam se sve ovo dešava? Naša zemlja je uništena i ne ostaje nam ništa osim milosti Božije. Bio sam prisiljen da pobegnem iz svoje zemlje mimo svoje volje. Imao sam tri brata, a sada sam sam – izbeglica bez adrese. Sve češće mislim da “ako je sreća magnet, ja sam sigurno drvo“. Ipak sam zahvalan Bogu na svemu. Iako su nam životi bili ugroženi, uspešno smo prešli more i na kraju stigli u Hrvatsku. Jedino što mi je ostalo u životu je moja žena Valentina.  U Siriji je ostavila svoju porodicu i ceo svoj svet, pobegla od bombi i preko Turske došla da bude sa mnom. Imali smo planove, želeli smo lep život, a ja da joj ostvarim sve snove. Ali, sada ne mogu ništa drugo da uradim za nju osim da joj govorim da je volim. Ona je trudna, nosi našu bebu i to mi daje volju da se borim. Ako budemo dobili sina, nazvaću ga po mom bratu, koji je poginuo.

U Hrvatskoj su nas loše dočekali, i poslali nas nazad jer sam imao turski pečat u mom pasošu iako su drugi sa istim pečatom uspeli da prođu dalje. Iako smo prošli kroz ovakvo iskustvo, pokušaćemo ponovo i nadamo se uspehu i boljoj budućnosti – bez krvi,  rata,  bez uništenih građevina… Oprostite mi što sam se ovoliko raspisao, ali osećao sam se kao da me nešto davi, sada se osećam rasterećenije. Hvala ekipi iz voza što je bila sa nama.

Nemoguće je predvideti budućnost, kada je reč o ovoj priči koja već mesecima ispisuje brojne stranice. Iako ,,Balkanska ruta” kao takva više ne postoji, područja na kojima su Adrini timovi i dalje aktivni su brojna. Potrebe ljudi, žena, omladine i male dece i dalje rastu a Adra je uvek spremna da pomogne, zahvaljujući svojim istinski predanim timovima.