Kontemplativna duhovnost, duhovna formacija i meditacija. U nekim krugovima, ti izrazi su postali nešto poput udara munje što izaziva vrele diskusije, u kojima ponekad ima više vreline nego svetlosti. Ima onih koji smatraju da je Crkva adventista sedmog dana postala hladna, formalna, legalistička i u duhovnom smislu beživotna, te da je njenim članovima očajnički potrebno da dožive duhovno osveženje. Oni su ubeđeni da se do postmodernista pre može dopreti putem iskustva nego putem doktrine. Za njih, odgovor leži u kontemplativnoj duhovnosti. Za druge, kontemplativna duhovnost nije ništa drugo do istočnjački misticizam zaodeven u hrišćanske izraze – dakle, đavolja obmana. Ta grupa smatra da kontemplativna duhovnost uvodi neoprezne članove crkve u lažno religiozno iskustvo zasnovano na subjektivnim osećajima i doživljajima pre nego na duhovnoj istini.

Čitava ta debata, međutim, vodi ka nekim životno važnim pitanjima. Šta je hrišćanska meditacija, odnosno razmišljanje? Kako je Biblija definiše i po čemu se ona razlikuje od istočnjačkog misticizma? Šta su kontemplativne i „centrirajuće“ molitve? Ima li opasnosti u takvim pristupima molitvi? Da li je pojam duhovne formacije biblijski? Gde možemo pronaći odgovore za laodikejsku samodovoljnost, duhovnu besplodnost i hladni formalizam koji su postali uobičajeni u životu nas mnogih?

U tekstu koji sledi, a čiji autor je Mark Finli, možete da pronađete odgovore na ova pitanja.

Hrišćansko razmišljanje

Kroz celo Sveto pismo razmišljanje (meditation, prim. prev.) je uvek aktivno, nikad pasivno, i uvek ima svoj predmet. Cilj hrišćanskog razmišljanja (meditacije) je da se um ispuni Božjom Rečju i delima. Meditiranjem o Njegovoj veličanstvenosti i neuporedivoj ljubavi, bivamo promenjeni u Njegovo obličje (2. Korinćanima 3,18). U hrišćanskoj meditaciji – razmišljanju, mi gledamo izvan sebe – u Njega. Isus je predmet naših misli, vrhovno središte naše pažnje (Isaija 45,22; Jevrejima 12,1.2). Mi priznajemo da je srce prevarno više svega i opako, i da u nama nema ničeg dobrog (Jeremija 17,9; Isaija 53,6; Rimljanima 7,18). Naša nada je u Njemu. Naš um je prikovan za Njega. Naša pažnja je usredsređena na Njega, i kad razmišljamo o Njemu, preobražavamo se u Njegovo obličje (Kološanima 3,1.2). Psalmista pominje meditiranje (u Daničićevom prevodu takođe: razmišljanje, mišljenje) o Božjoj Reči, Njegovom zakonu, Njegovim svedočanstvima, i Njegovim delima (Psalam 119,97.99.104). On duboko razmišlja (meditira) o Božjim zapovestima i pazi na Njegove puteve (Psalam 119,15). Hrišćanska meditacija, dakle, usmerava naše misli na Božju veličanstvenost i dobrotu, uzdižući nas od onog što je oko nas ka onome što je iznad nas.

Elen Vajt koristi pojmove meditirati i meditacija 569 puta (kod nas takođe prevedeno sa razmišljanje, razmišljati). Govoreći o Enohu, ona izjavljuje: „Beskrajna, nepojmljiva Božja ljubav ispoljena u Hristu postala je predmet njegovog razmišljanja (meditiranja) danju i noću, i svim žarom svoje duše on je nastojao da tu ljubav otkrije ljudima među kojima je živeo.“¹ Opisujući koliko je važno da svoj um ispunimo Božjom Rečju kroz aktivnu meditaciju, ona kaže: „Moramo stalno razmišljati (meditirati) o Reči, hraniti se njome, svariti je i usvojiti u praksi, tako da ona uđe u naše životne tokove.“² Značajan činilac u biblijskim, kao i savetima Elen Vajt, ogleda se u tome što je meditacija uvek ukorenjena u Božjoj Reči, Njegovim delima i Njegovim putevima, vezana za Njegov karakter, veličanstvo, ljubav i silu. Cilj meditacije nije da se uđe u „tišinu duše“ i da se nekako mistično „boravi u Njegovom prisustvu“, već da se um aktivno usredsredi na neuporedivu dražesnost Njegove ljubavi i zadivljujuća čuda Njegove blagodati.

S obzirom na naš visoko tehnološki, brz tempo života u dvadeset prvom veku, pravo hrišćansko razmišljanje može postati zaboravljena veština. Prorok Isaija nas podseća: „Jer ovako govori Gospod Gospod, svetac Izrailjev: ako se povratite i budete mirni, izbavićete se, u miru i uzdanju biće sila vaša“ (Isaija 30,15). Promišljeno otvarati Božju Reč, pročitati nekoliko stihova, meditirati o Njegovoj ljubavi, sagledavati Njegov karakter, razmišljati o Njegovoj veličini – to je nešto što menja život. Sveti Duh nam progovara u tim tihim trenucima. „Kada svaki drugi glas utihne i kada u tišini čekamo pred Njim, mir duše doprineće da Božji glas bude mnogo razgovetniji. On nam nalaže: ’Utolite i poznajte da sam ja Bog’ (Psalam 46,10). To je delotvorna priprema za Božji posao. Usred užurbanog mnoštva i neprekidnog životnog napora, onaj koji je osvežen na taj način, biće okružen atmosferom svetlosti i mira. On će primiti nove darove i telesne i duhovne sile. Njegov život odisaće svežinom i otkrivaće božansku silu koja će dopirati do ljudskih srca.“³

Kontemplacija o Isusu

Reč kontemplantivno jednostavno znači pažljivo, udubljeno, zamišljeno, ili misaono. Takva osoba je udubljena u misli, razmišlja, posmatra, sagledava. Elen Vajt koristi reč kontemplacija (duboko razmišljanje, prim. prev.) 580 puta, i to na veoma sličan način kao i reč meditacija (razmišljanje). Ona govori o udubljivanju u Božju Reč, posmatranju Božjih dela, razmišljanju o Njegovom proviđenju. Evo samo nekoliko primera: „Biblija je Božji glas koji nam se obraća, isto tako pouzdano kao i kad bismo mogli da ga čujemo sopstvenim ušima. Kad bismo to shvatili, sa kakvim bismo strahopoštovanjem otvarali Božju Reč i sa kakvom ozbiljnošću istraživali njene pouke. Čitanje Svetog pisma i duboko razmišljanje (kontemplacija) o njemu smatralo bi se prijemom kod večnog Boga.“⁴

„U Bibliji se otvara bezgranično polje za maštu. Učenik će nakon dubokog razmišljanja (kontemplacije) o njenim velikim temama, nakon bavljenja njenim uzvišenim slikama biti čistiji i uzvišeniji u mislima i osećanjima nego da je proveo vreme čitajući bilo koje delo ljudskog porekla, a da i ne govorimo o delima bezvrednog karaktera.“⁵ Verovatno najpoznatija izjava Elen Vajt o vrednosti prave hrišćanske kontemplacije jeste sledeća: „Za nas bi bilo dobro da svakoga dana provedemo jedan sat u razmišljanju (kontemplaciji) o Hristovom životu. Trebalo bi da ga proučavamo u svakoj pojedinosti i dopustimo svojoj mašti da obuhvati sve prizore, naročito one vezane za kraj Njegovog života. Dok se tako bavimo Njegovom velikom žrtvom za nas, naše poverenje u Njega postaće mnogo postojanije, naša ljubav će oživeti i dublje će nas prožimati Njegov duh. Ako na kraju želimo da budemo spaseni, moramo naučiti pouku o pokajanju i poniznosti u podnožju krsta.“⁶

Duboko razmišljanje o krstu uvodi nas u jedan prisniji odnos sa Isusom, obezbeđujući čvrstu osnovu naše vere. Ni Elen Vajt ni biblijski pisci ne govore o besciljnoj, ispraznoj kontemplaciji pri kojoj se um nalazi u nekom neodređenom transu sličnom stanju jedinstva sa Bogom. U Svetom pismu, isti Sveti Duh koji je nadahnuo pisanje Biblije, govori preko božanski nadahnute Reči da bi preoblikovao naš život dok uz molitvu razmišljamo nad njenim stranicama. Isus je to jednostavno izrazio: „Riječi koje vam ja rekoh duh su i život su“ (Jovan 6,63). A apostol Petar dodaje: „Kroz koje se nama darovaše časna i prevelika obećanja, da njih radi imate dijel u Božijoj prirodi, ako utečete od tjelesnijeh želja ovoga svijeta“ (2. Petrova 1,4). Jakov kaže: „Zato odbacite svaku nečistotu i suvišak zlobe, i s krotošću primite usađenu riječ koja može spasti duše vaše“ (Jakov 1,21). Naš karakter se preobražava dok aktivno razmišljamo (meditiramo) o Božjoj Reči. Biblijski pisci takođe opisuju silu kojom dela Božjeg stvaranja deluju na promenu karaktera (Psalmi 19,1-6; 32,6-12). Zaključak svih tih božanski nadahnutih pisaca je isti – cilj hrišćanske meditacije nije da se um isprazni, već da se ispuni. Ona ne teži jedinstvu sa nekim mističnim božanstvom u nama, već dubljem razumevanju prirode Boga koji nas je stvorio i iskupio, kako bismo potpunije odražavali Njegov karakter.

Razumevanje „centrirajuće“ i kontemplativne molitve

U centrirajućoj molitvi pojedinac bira neku običnu reč i neprestano je ponavlja da bi usredsredio svoje misli. Ta vežba navodno priprema vernika da uđe u kontemplativno stanje u kojem svako ometanje prestaje. Cilj uključuje putovanje do središta čovekovog bića kako bi se ušlo u stanje jedinstva sa božanskom prisutnošću unutar nas. Knjiga Oblak neznanja (The Cloud of Unknowing) koju je napisao nepoznati autor iz četrnaestog veka obuhvata praktične principe kontemplativne molitve. Zainteresovanima za taj vid molitve se savetuje: „Uzmite neku kratku reč od jednog sloga radije nego od dva. Tom rečju oterajte svaku vrstu misli pod oblak zaborava“.

Centrirajuće i kontemplativne molitve vekovima su preporučivali katolički monasi u manastirima. U novije vreme zagovarali su ih Tomas Merton, Tomas Kiting i Bazil Penington, kao i kveker Ričard Foster. Oni su i predvodili „povlačenja“ za hiljade ljudi zainteresovanih za kontemplativnu duhovnost. Njihove knjige se prodaju u stotinama hiljada primeraka. Najveći broj zagovornika kontemplativne duhovnosti vidi realnu vrednost u proučavanju tehnika istočnjačke meditacije. Često se pozivaju na učenja i spise srednjovekovnih mistika, kao i na hinduističke i budističke duhovne učitelje. Bazil Penington, jedan od dobro poznatih zagovornika tehinke centrirajuće molitve, istakao je četiri smernice za tu vrstu molitve.

1. Sedite tako da vam bude udobno, zatvorenih očiju, umirite se i opustite. Budite u ljubavi i imajte veru u Boga.
2. Izaberite neku svetu reč koja na najbolji način podupire vašu iskrenu nameru da budete u Gospodnjem prisustvu i otvorite se za Njegovo božansko delovanje u vama (na primer: „Isus“, „Gospod“, „Bog“, „Spasitelj“, „Ava“, „divni“, „šalom“, „duh“, „ljubav“, itd.).
3. Neka ta reč bude blago prisutna kao simbol vaše iskrene namere da budete u Gospodnjem prisustvu, otvoreni za Njegovo božansko delovanje unutar vas.
4. Kad god postanete svesni bilo čega (misli, osećanja, opažanja, slika, asocijacija, itd.), jednostavno se vratite svojoj svetoj reči, svom sidru.

Peningtonove smernice za ulazak u centrirajuću molitvu nastale su pod velikim uticajem grupe monaha koji su u srednjem veku prozvani „pustinjskim ocima“. Ti ljudi su živeli monaškim životom molitve i meditacije u pustinjama Bliskog istoka. Cela ta ideja o ugledanju na pustinjske oce i monaštvo radi postizanja dublje duhovnosti u suštini je pogrešna. Isus je kazao da Njegovi sledbenici treba da budu u svetu ali ne od sveta (Jovan 17,15). Trebalo je da oni budu „so zemlji“ i „svetlost svetu“ (Matej 5,13.14). Pavle potvrđuje tu istinu izjavljujući da Hristovi sledbenici treba da svetle kao „vidjela“ usred nevaljalog i pokvarenog roda (Filibljanima 2,15). Isus i Njegovi učenici su živeli između gore i mnoštva. Provodili su vreme sa Bogom, ali nisu zanemarivali potrebu da provode vreme i sa ljudima. Njihov život je bio posvećen Bogu, ali su oni bili usredsređeni na službu. Prava duhovnost podrazumeva i odnos sa Bogom, ali i službu iz ljubavi Božjoj deci, i ne možemo je nikad istinski ostvariti ako odlučimo da živimo u izolaciji. Onaj kome mi služimo „prohođaše… po svijem gradovima i selima učeći po zbornicama njihovijem i propovijedajući jevanđelje o carstvu, i iscjeljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima“ (Matej 9,35). Komentari Danijela Golemana trebalo bi da navedu svakog hrišćanina da dobro razmisli pre nego što se upusti u kontemplativnu duhovnost. „Praksa meditacije i pravila života tih najranijih monaha imaju dosta sličnosti sa običajima njihove hinduističke i budističke braće po odricanju, nekoliko carstava dalje prema Istoku.“⁷

Koncept centrirajuće molitve pokreće ozbiljna pitanja za Hristove sledbenike. Upotreba „svete reči“ da bi se nečije misli koncentrisale neobično je slična istočnjačkim mantrama. Da li je centrirajuća molitva u stvari istočnjački misticizam preobučen u hrišćansko ruho? Isus sasvim jasno opominje: „Kad se molite, ne govorite mnogo kao neznabošci“ (Matej 6,7). Zar stalno ponavljanje „svete reči“ nije prekršaj Hristovog jasnog naloga? Starozavetni proroci, novozavetni vernici i Isus nikad ne daju ni najmanji nagoveštaj o neprekidnoj upotrebi svete reči kako bi koncentrisali svoje misli u molitvi. To bi trebalo da nas navede da se ozbiljno zamislimo pre nego što počnemo da eksperimentišemo s nečim što može otvoriti vrata sotonskim obmanama. Tomas Kiting i Bazil Penington izjavljuju: „Ne treba da oklevamo da uberemo plod vekovne mudrosti Istoka i ’zarobimo’ je za Hrista. Zaista, oni od nas koji su u službi trebalo bi da ulože neophodan napor da bi se upoznali sa što je moguće više istočnjačkih tehnika.“⁸ Taj savet bi zvučao veoma čudno Petru koji je tvrdio: „Nema ni u jednome drugom spasenija; jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojijem bi se mi mogli spasti“ (Dela apostolska 4,11.12). Novozavetni vernici nisu „svet okrenuli naopačke“ evanđeljem koje je mešalo istočnjačku filozofiju sa hrišćanskom doktrinom. A ne bi trebalo ni mi. Novozavetni vernici nisu nastojali da dođu „u dodir“ sa božanskim prisustvom unutar sebe. Oni su gledali na svog raspetog, vaskrslog Gospoda koji će se vratiti, i njihov život je bivao preobražen.

Tomas Merton na sledeći način opisuje cilj centrirajuće molitve: „U središtu našeg bića je tačka ništavila koje je netaknuto grehom i iluzijama, tačka čiste istine… Ta mala tačka… je čista slava Božja u nama. Ona se nalazi u svakome.“⁹  

Tomas Kiting dodaje sledeće misli: „Kontemplativna molitva nije toliko odsutnost misli koliko odvojenost od njih. To je otvaranje uma i srca, tela i emocija – čitavog našeg bića Bogu, vrhunskoj Tajni, izvan reči, misli i emocija.“¹⁰ Dobro je u prethodnim citatima zapaziti sledeće pojmove: „tačka ništavila“ i „slava Božja koja je u svima nama“. To neobično podseća na budizam. Ideja o „bogu u nama“ potiče direktno iz istočnjačkog misticizma. Kitingov izraz „izvan reči, misli i emocija“ dovodi u pitanje prirodu istinske duhovnosti. Može li se ona definisati kao mistično iskustvo ili kao odnos sa Bogom zasnovan na istini koja menja život?

Biblijska tvrdnja da smo stvoreni po Božjem obličju naglašava našu sposobnost da mislimo i rasuđujemo. Zar ne bi trebalo da budemo izuzetno oprezni prema bilo kom pristupu koji zaobilazi um i navodi nas da se oslonimo na subjektivno, mistično iskustvo kao merilo istinske duhovnosti? Misticizam je potpuno subjektivan. On se ne oslanja na biblijsku istinu kao na merilo duhovnosti, već pomera naglasak na naše sopstveno iskustvo. Međutim, Božja Reč nam je data upravo sa ciljem da utvrdi našu veru. Reči samog Isusa suviše su jasne da bi se pogrešno razumele: „Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina“ (Jovan 17,17). Ono što znamo o Bogu zasniva se na istinama iz Njegove Reči. Oslanjanje na iskustveno znanje umesto na biblijski izveštaj udaljava osobu od najvišeg merila svake istine – Biblije. Susret sa Bogom u Njegovoj Reči vodi nas ka istinskom hrišćanskom iskustvu. Ako nas subjektivna iskustva, osećaji i emocije ne vode ka Reči, budimo oprezni!

Duhovna formacija

Još jedan pojam koji je izazvao brojne diskusije je duhovna formacija. Reči imaju značenje na osnovu toga kako su definisane i ko ih definiše. Da li je duhovna formacija biblijski pojam? Ako je definišemo kao prilagođavanje Hristovom obličju dok razmišljamo o Božjoj Reči, tražimo Ga u molitvi i otvaramo svoj um za delovanje sile Svetog Duha, onda je to zacelo biblijski pojam. Apostol Pavle savetuje vernike u Rimu: „Ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega“ (Rimljanima 12,2). Filibljane on podstiče „ovo da se misli među vama što je i u Hristu Isusu“ (Filibljanima 2,5). Kološanima kaže: „Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sjedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore“ (Kološanima 3,1.2). Elen Vajt prelepo izražava tu misao da naš karakter treba da bude oblikovan prema Hristovom liku: „U Isusu se ispoljio Očev karakter i pogled na Njega privlači. Taj pogled ublažava i potčinjava i ne prestaje da menja karakter, sve dok se u nama ne oblikuje Hristos, nada slave. Ljudsko srce koje je naučilo da posmatra Božji karakter može da postane, pod uticajem Svetog Duha, sveta harfa koja proizvodi božansku melodiju.“¹¹

Međutim, kad se izraz duhovna formacija koristi da bi se opisala kontemplativna duhovnost, centrirajuća molitva i religiozno iskustvo zasnovano na mističnim elementima, koliko god da su iskreni njeni zagovornici, to sasvim sigurno nije biblijski. Ako pod duhovnom formacijom podrazumevamo mešanje meditativnih tehnika sveštenika i monaha ili nehrišćanskih religija sa biblijskim idejama u cilju postizanja neke vrste duhovnog sjedinjenja sa takozvanom iskrom božanskog u nama, to uopšte nije biblijski.

Jedinstvenost adventizma

Jedinstvenost adventizma ogleda se u našem razumevanju velike borbe između Hrista i sotone. Nasuprot sve dubljem upoznavanju Hrista kroz Njegovu Reč i sve prisnijem odnosu s Njim, sotona će nam ponuditi lažno duhovno iskustvo. Adventisti sedmog dana veruju da će u konačnom sukobu oko Božjeg zakona, Njegov narod, spasen Njegovom blagodaću i preobražen Njegovom ljubavlju, otkriti Njegov saosećajni karakter pred svetom koji čeka i svemirom koji posmatra. Bog će imati narod poslednjeg vremena koji želi da bude nalik Onome kome se najviše divi, narod koji čezne za nečim mnogo dubljim od mističnog iskustva zasnovanog na subjektivnim osećajima, s jedne strane, ili hladnog, legalističkog formalizma zasnovanog na intelektualnom pristajanju uz doktrinarnu istinu, s druge strane. Reči apostola Jovana snažno će odzvanjati u srcu svakog od njih: „Ljubazni! sad smo djeca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i on, jer ćemo ga vidjeti kao što jest“ (1. Jovanova 3,2).

1. Ellen G. White, Conflict and Courage (Washington DC, Review and Herald Pub. Assn, 1970), 28.
2. White, Counsels on Diet and Foods (Washington DC, Review and Herald Pub. Assn, 1976), 89.
3. Elen G. Vajt, U potrazi za boljim životom, str. 58 orig.
4. White, „Our Great Treasure House“, Signs of the Times, April 4, 1906.
5. White, Child Guidance, (Washington DC, Review and Herald Pub. Assn, 1954), 507.
6. Elen G. Vajt, Čežnja vekova, str. 83 orig.
7. Daniel Goleman, The Meditative Mind (Los Angeles: Tarcher/Putnam Inc, 1988), 53.
8. Thomas Keating and Basil Pennington, Finding Grace at the Gate (Petersham, MA: St. Bede’s Pub. 1978), 5-6.
9. Thomas Merton, Conjectures of a Guilty Bystander (New York: Doubleday Publishers, 1989), 157-158.
10. Videti: Keating, Open Mind, Open Heart (New York: The Continuum International Publishing Group), 18-23.
11. White, „Christ Our Hope“, Signs of the Times, August 24, 1891.