Umro je Majkl Čemberlejn. Verovatno većini čitalaca njegovo ime neće zvučati posebno poznato. Nije bio poznati glumac niti popularni pevač. Bio je običan mladić koji je živeo u Australiji i tokom svog studiranja postao vernik Adventističke crkve. Njegovo duhovno putovanje ga je vodilo da prihvati poziv u službu sveštenika – pastora ove Crkve, što je i počeo da radi na kraju svog teološkog obrazovanja. U tom istom periodu sklopio je brak sa Alis Lin Murčison te su zajedno otišli na Tasmaniju gde je on radio kao pastor crkve.

Verovatno bi Majkl bio i ostao poznat u uskim krugovima saradnika i poznanika, kao i većina nas, da mu se nije desila tragedija koja je odjeknula širom sveta i promenila njegov život u potpunosti. Sedamnaestog avgusta 1980. godine, za vreme kampovanja, njihova dvomesečna beba Azarija je odnesena iz šatora i njeno telo nije nikada pronađeno. Nestanak bebe je podstakao sumnje i spekulacije da su roditelji, pripadnici mnogima nepoznate Adventističke crkve, sami namerno ubili svoju bebu u nekoj vrsti ritualnog žrtvovanja. Ove negativne verske predrasude su obojile stavove javnosti i pravne postupke koji su usledili: Lin Čemberlejn je osuđena za ubistvo i provela je tri godine u zatvoru dok je Majkl dobio uslovnu kaznu. O događaju je snimljen i film pod nazivom „Plač u tami“ (A Cry in the Dark). Njihovo tragično iskustvo je ismejavano u mnogim serijama poput popularnih Simpsona ili Seinfielda.

Evo šta su o smrti Majkla Čemberlejna napisale novine  Sindej Morning Herald (The Sydney Morning Herald).

“Priča porodice Čemberlejn je jasan primer kako predrasude i nepouzdan pravni sistem može da skuje zaveru i uništi nevine živote. To je ostavilo neizbrisiv trag na karakteru nacije. Ali ovo je takođe i priča o otporu i oslobođenju. Majkl nije mogao da spase svoju bebu, kao ni svoj brak, ali se borio jako na druge načine da povrati život koji je ukraden od njega. Zadržao je mirno dostojanstvo uprkos okrutnih provokacija, njegove reči izrečene u javnosti su bile reči ljubavi a ne gorčine. To je njegova ostavština svetu koji je napustio.”

M. Čemberlejn je rekao: „Živeli smo u uverenju da ne treba da se plašiš ako nisi ništa loše uradio. A to je bilo tako pogrešno.”

Trideset i dve godine kasnije, u junu 2012. godine, sud ih je oslobodio svake krivice i izjavio da je “smrt male Azarije rezultat napada dinga koji ju je odneo.”

Za nas koji živimo na ovim prostorima ova priča, kao i mnoge slične, može biti pouka. I u našem društvu postoje mnoge ružne i negativne predrasude prema onima koji su drugi i drugačiji. Ljude merimo i ocenjujemo prema imenu, prezimenu, nacionalnoj i verskoj pripadnosti … lista je skoro beskrajna. I onda, prema opšte usvojenim predrasudama prema tim ljudima se tako i ponašamo. A često to ponašanje nije u skladu sa osnovnim principima morala i etike, iz kog god ugla je posmatrali. Nedavno sam bio deo diskusije na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci tokom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava. Čudno je što su danas potrebni takvi događaji i sastanci da bi usvojili i prihvatili osnovne ljudske norme prihvatanja i poštovanja drugih ljudskih bića. Kao neko ko pripada manjinskoj verskoj zajednici na ovim prostorima, dobro znam o čemu pišem. Mogu slobodno da ponovim i malo presložim reči Martina Lutera Kinga kao želju za odrastanje moje dece u mojoj zemlji: “Nadam se da će moja deca živeti među ljudima koji ih neće prosuđivati na osnovu njihove veroispovesti ili nacionalnosti nego na osnovu njihovog karaktera.” Znam da je ovo i dalje san, ali ja želim da sanjam, za moju i svu drugu decu u ovoj napaćenoj zemlji.

Želimir Stanić

pastor Hrišćanske adventističke ckve u Bosni i Hercegovini