Kako neka knjiga može toliko da oduševi čoveka da on provede narednih 40 godina pokušavajući da je pretoči u film? Unlikeliest Hero (Najneobičniji heroj) je jednostavna hrabra priča o ratnom heroju koji je odbio da se bori, ali je kao vojni bolničar spasao stotine života. Ta priča je nekako pobudila maštu mladog Kanađanina, Stena Džensena. Iako nije imao iskustva sa izdavaštvom i medijima, odlučio je da će njegova životna strast biti da doprinese propagiranju te priče koju je doživeo kao nešto što menja život. Čak se i preselio u Los Anđeles da bi bio blizu Holivuda, nadajući se da će stupiti u kontakt sa nekim ko bi mu pomogao da ostvari svoj san.

Ime tog bolničara bilo je Dezmond Dos. I zaista, nakon mnogo komplikacija i preokreta, čitavih deset godina nakon Dosove smrti 2006. godine, veliki filmski hit Greben spasa (Hacksaw Ridge), pretvorio je Džensenovu zamisao iz 1970-ih u bioskopsko izdanje koje pruža jedno potpuno drugačije viđenje bojnog polja. Greben spasa prikazuje ratno iskustvo principijelnog mladog čoveka koji je bio spreman da služi svojoj domovini – ali ne sa oružjem u ruci!

Dos je trpeo porugu i nasilje od svojih saboraca koji su prezirali njegove hrišćanske pacifističke principe. I pored toga, u odsudnim trenucima, on im je spasavao život. Služio je na krvavim poprištima Pacifičkog fronta u Drugom svetskom ratu, i postao prvi prigovarač savesti nagrađen Medaljom časti koju dodeljuje Američki kongres. U jednoj od najpoznatijih bitaka – po kojoj je film i nazvan – Dos je 75-oricu ranjenih ljudi, jednog po jednog, spustio u podnožje 120 metara visokog grebena, gde su bili na sigurnom. Sličnu hrabrost Dos je pokazivao i narednih dana, izlažući sebe više puta direktnoj liniji vatre da bi pomogao ranjenima. Ni sopstvene rane nisu ga zaustavile, i on je nastavio da pomaže žrtvama čak i dok su drugi njemu ukazivali pomoć.

Jedan citat iz te knjige glasi: „Svojom izvanrednom hrabrošću i nepokolebljivom odlučnošću, u izuzetno opasnim uslovima, redov prve klase, Dezmond T. Dos, spasao je život mnogim vojnicima. U celoj 77. Pešadijskoj diviziji njegovo ime je postalo sinonim za izvanrednu hrabrost koja uveliko nadilazi zov dužnosti“.

Zaista uzbudljivo štivo – ali kako pretočiti tu priču u veliki filmski projekat – pogotovo kad otkrijete da Dos uopšte ne gleda filmove niti voli da ide u bioskop?

Tu se umešalo proviđenje – ili sreća – i omogućilo Džensenu da se sretne sa scenaristom i producentom Gregorijem Krozbijem, unukom legendarnog pevača i glumca Binga Krozbija – koji se proslavio u mjuziklu Beli Božić (White Christmas). U to vreme Džensen je radio kao menadžer prodavnice u jednom hrišćanskom centru u Glendejlu u Kaliforniji, a Krozbi je tu došao zbog neke promocije.

Uvidevši priliku, Džensen mu je prišao sa jednim primerkom knjige i zamolio ga da je pročita jer, kao što je rekao: „Oduvek sam mislio da bi to bila odlična ideja za film“.

Krozbi se priseća da je Sten izgledao kao zaista fin čovek, tako da je rekao: „Da, naravno“ – i sve je ostalo na tome. Za zaposlene u filmskoj industriji takvi zahtevi su nešto sasvim uobičajeno. „Bezbroj ljudi mi prilazi sa molbom da pročitam njihov scenario ili ideju za film, tako da u prvom trenutku nisam mnogo očekivao od toga – premda, moram da priznam da me je priča o Dezmondu Dosu kao prvom prigovaraču savesti u istoriji koji je odlikovan Medaljom časti Američkog kongresa prilično zaintrigirala, tako da sam zaista poneo knjigu kući i stavio je na svoj već pretrpan radni sto.“

Tu je ona i stajala narednih meseci sve dok jedne nedelje Krozbi nije odlučio da raščisti svoj radni sto i pronašao je ispod gomile papira, beleški i drugih materijala. „Dva sata kasnije“, seća se on, „upravo sam čitao poslednje odlomke kad su se moja žena i sin vratili kući, ušli u moju radnu sobu, i prilično se zabrinuli pošto su me zatekli sa suzama u očima, dok mi je koža na rukama sva bila naježena. Moja žena je usplahireno pitala: „U čemu je problem? Da li si dobro?“ Odgovorio sam joj: „Upravo sam pročitao jednu od najboljih priča svih vremena – a svaka reč u njoj je istinita!“

Od tada je taj projekat trebalo da teče glatko, međutim, postojala je još jedna prepreka – sam Dos nije verovao u filmove. Zaista, njega uopšte nije zanimalo da neko napravi film o njegovom životu, priseća se Džensen. „Dezmond nije verovao u Holivud, niti je išao u bioskop, kad smo već kod toga. On je sve to smatrao jednom zlom i neodgovornom industrijom koja promoviše nemoral i nezdrav način života, i bio je uveren da je tom bogato okićenom gradu stalo jedino do toga da zaradi novac na račun običnog čoveka.“

Interesantno je da se Krozbi, kao dugogodišnji filmski producent, slagao sa Dosovim gledištem – bar u izvesnoj meri. Krozbi je zainteresovan za ono što on zove „filmovi koji bude ovce“. On je Dosovu priču doživeo upravo tako, kao film koji će gledaoce navesti da razmišljaju o tome šta je zaista bitno u životu. „Još od detinjstva voleo sam da gledam filmove Frenka Kapre“, kaže on, „i sve što sam oduvek želeo da snimam bile su emisije i priče o stvarnim ljudima i događajima koji su nudili nešto novo svetu – priče koje su kroz celu istoriju pokazivale kako biti deo rešenja a ne deo problema. Greben spasa (Hacksaw Ridge) kao da je bio namenjen meni i čvrsto sam rešio da ga ostvarim.“

Nakon mnogo sedmica istraživanja, uključujući i pitanje šta je to u vezi sa Dosovom verom što ga je obeležilo kao čoveka, Džensen i Krozbi su se konačno sreli sa njim lično – i to na godišnjem okupljanju ratnih veterana i dobitnika Medalje časti u Los Anđelesu.

Ušavši u hol prepun veterana i njihovih porodica, Krozbi i Džensen su zapazili tog „skromnog, plemenitog heroja“ koji je razgovarao sa nekim mladim vojnikom. „A onda, kao da je vođen nekom višom silom, Dezmond je protresao mladićevu ruku široko se osmehujući, i pogledao u mom pravcu. Prišao je Stenu i meni kao da je prepoznao svoje stare drugove“, priseća se Krozbi. „Nikad ga ranije nismo sreli, ali Dezmond je ipak nekako znao da smo to mi, kao da je bio božanski vođen. Bio je to trenutak ’da se naježiš’, koji nikad neću zaboraviti.“

Usledio je dug i plodan sastanak koji je obuhvatao duboke diskusije o životu, porodici, moralu, veri i konačno o velikom pitanju – Da li bismo mogli da napravimo film o njegovom životu? Dos nam je dao svoj tipičan odgovor kao i  mnogim drugim filmskim producentima tokom decenija. „Ne želim da se proslavim na račun onoga što sam uradio tokom Drugog svetskog rata“. Zatim je dodao: „To je bilo nešto između Boga i mene, i smatrao sam to dužnošću prema svojoj domovini.“

Krozbi je u tom trenutku odlučio da rizikuje pozivajući se na istoriju Adventističke crkve. „Rekao sam mu da ga razumem, a onda sam ga pitao koja je bila jedna od prvih stvari koju je njegova Crkva kupila nakon svog osnivanja. Pogledao me je pomalo zbunjeno i rekao: ’Štamparska presa – da li na to misliš?’ ’Upravo to!’ – odgovorio sam. ’A zašto je adventistički pionir Hiram Edson pozajmio Crkvi pare da kupi štamparsku presu?’“

Dos je objasnio da su adventisti želeli da objave svoju poruku svetu i da je štamparska presa predstavljala sjajan način da se dopre do ljudi putem publikacija i pamfleta. To je vodilo ka diskusiji o vrednosti knjiga – i o tim velikim hrišćanskim publikacijama, ali i o „mračnim, negativnim, sotonskim knjigama“ koje Dos očigledno nikad ne bi čitao.

„Mislim da ti kriviš same medije umesto onoga što se preko tih medija prikazuje“, tvrdio je Krozbi. „Mi ovde imamo priliku da čovečanstvu predstavimo priču koja može da izvrši veliki uticaj u svetu – da uputimo snažnu poruku, naročito deci, poruku da je u redu biti to što jesi i ići sopstvenim putem, da nije važno šta drugi misle sve dok radiš ono što ti je na srcu.“

Ostalo je sada već istorija. Film je snimljen pod nazivom Greben spasa (Hacksaw Ridge), u režiji Mela Gibsona, sa Endrjuom Garfildom u ulozi  Dosa.

Šta ovaj film čini drugačijim od svih ostalih ratnih filmova koji postoje? Razgovarajući sa jednim holivudskim reporterom, Gibson je rekao da je za njega priča o „vojnom bolničaru koji nije hteo da uzme oružje, ali je hteo da učestvuje u spasavanju života na najstrašnijem mestu na zemlji“ prosto „nadahnjujuća“. Zatim je dodao: „Biti na najstrašnijem mestu na zemlji bez oružja, kretati se okolo obavljajući svoju dužnost kao vojni bolničar i spasiti toliko života, to je nešto zaista izuzetno.“

Za Džensena je gledanje tog filma predstavljalo ostvarenje sna – ali mu je krivo što nije snimljen ranije, još pre rata u Iraku. „To je potpuno kontrakulturalan film. Takvo ostvarenje daje ljudima nadu i uverenje da je u redu zauzeti sopstveni stav. Možete biti heroj, a ipak se držati svojih principa.“

Na kraju on iznosi dilemu sa kojom se bore svi koji su protiv rata i nasilja, a ipak prepoznaju da živimo u svetu koji uopšte nije savršen. „Ako ste građanin neke zemlje, možda ćete morati da se borite za tu zemlju. Ako ste građanin nebeskog carstva, trebalo bi da budete vojnik koji se bori za to carstvo. Ponekad morate biti i jedno i drugo.“

Džensen ostavlja otvoreno pitanje. Dos pruža jedini mogući odgovor.

Viktor Hulbert (Focus magazine)