Hiljade ratnih zarobljenika iz različitih krajeva Evrope našli su u toku Prvog svetskog rata svoje utočište u jednom gradu na obali reke Volge. Na čudnovat način, Bog je ovaj ratni logor pretvorio u centar jedne velike evangelizacije. U njemu je bilo zarobljenika koji su drugima govorili o nadi u spasenje i nudili im Božju Reč. Na tom mestu bili su mladi muškarci iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i kada se rat završio ova četa mladih ljudi koji su upoznali adventističku vest raspršili su se širom Balkana. Među njima se nalazio i Radun Radivojević koji je u logoru upoznao Đorđa Belobabića koji je takođe u logoru upoznao adventnu vest i dalje je prenosio svojim ratnim drugovima. Tu su bili i Desko Đurić, Jovan Lazić, Nikola Slankamenac, Mirko Kavor, Đorđe Balan, Nedeljko Kondić, Milan Šarčanski, Vilim Pleško, Steva Danji, Šana Avromov,  Milan Pavlović i mnogi drugi.

U toj grupi su bila i tri mladića iz Kobišnice: Sava Koimetić, Filip Magdić i Stanoje Jepuranović. Oni su prihvatili adventnu vest celim srcem i nakon rata su došli svojim kućama nesvesni da u Srbiji postoje adventisti. Nezavisno od njih, adventna vest je došla i do Đorđa Fucića. Nakon rata vladalo je veliko siromaštvo i mladić po imenu Ilija Jović otišao je u Beograd da radi kako bi prehranio porodicu i tamo je upoznao mladića koji je bio adventista i koji nije radio subotom. Tu je počeo da posećuje crkvu u Beogradu. Posle određenog vremena on se krstio i kada se završila sezona poslova, krenuo je peške za selo Bukovče pored Negotina. Putovao je dve nedelje. Nosio je knjige i pomoć koju su mu dala braća i sestre iz beogradske crkve. Želeći da svoju radost upoznavanja sa jevanđeljem podeli sa drugima on je poklonio dve knjige mladom susedu koji je bio teško bolestan i kojeg su otpustili iz bolnice kako bi umro kod kuće. Mladić se zvao Živojin Stajić i kada je počeo da čita postao je zainteresovan za istinu jevanđelja i nakon dve godine njegova majka i on su se krstili. Prošlo je malo vremena i još dve porodice iz Bukovča su se krstile. To su bile porodice Balanesković i Vasiljević. Društvo vernih se polako umnožavalo. Tada je počeo da ih obilazi propovednik Radun Radivojević koji se sa njima družio i u zarobljeništvu i koji je 1932. godine postao i propovednik u ovom kraju. U međuvremenu, sa biblijskom istinom se upoznao i Rista Stojkečić koji je kao i Filip Magdić morao da napusti svoj dom, jer  su se ukućani protivili njegovom obraćenju. Oni su se preselili u Negotin i posle kratkog vremena formirana je i crkva u Negotinu.

Nakon službovanja Raduna Radivojevića u ovaj deo Srbije dolazi Jovan Balan koji je započeo tradiciju bogatog  muzičkog života Crkve, a koja se nastavila do današnjeg dana organizovanjem horova, sastava, duvačkih i gudačkih orkestara i dečjih sastava.

Broj vernika se u periodu između dva svetska rata umnožio i na kraju Drugog svetskog rata u Bukovču  je bilo oko 90 vernika. Nisu imali svoju bogomolju već su bogosluženja održavali u kućama vernika. Prvi sabor adventista u ovom kraju održan je u kući porodice Spajić 8. juna 1946. godine.

Iako je posle Drugog svetskog rata bilo zabranjeno štampanje verske literature, prva štampana subotnoškolska pouka izdata je baš u Negotinskoj krajini kao i prva knjiga jutarnjih stihova.

Izgradnja sadašnje crkvene građevine završena je 1953. godine, zajedničkim radom svih vernika.

Sabor u Bukovču 1946. godine

Na svečanom saboru održanom 6. avgusta 2016. godine, povodom sto godina postojanja Hrišćanske adventističke crkve u ovom mestu,  evocirane su uspomene iz perioda razvoja crkve tokom službovanja velikog broja propovednika, od kojih su neki bili prisutni na svečanosti i ukratko izneli uspomene koje nose iz tog perioda svog života i rada, dok su drugi uputili poruku Saboru putem svojih pisama. Čula su se i iskustva u radu sa decom i mladima, izviđačima, zdravstveno-misionskom radu itd.

Svečanom duhu sabora doprinelo je i krštenje dve osobe koje su odlučile da svoj život posvete Bogu,  kao i posebne poruke vernicima koje su uputili dr Radiša Antić, poreklom iz ovih krajeva, i Đorđe Trajkovski, predsednik Jugoistočne evropske unije.

Tradicija kvalitetne bogoslužbene muzike osetila se i na ovom saboru kroz zajedničke pesme, pesme dečjih i omladinskih sastava, a posebno pesama u izvođenju vokalno-instrumentalne grupe „Vesnik.“

„Proslaviti sto godina nije tako malo, ali u poređenju sa večnošću to je samo kap u moru. Ipak, ovih sto godina je bilo sasvim dovoljno da se uverimo da Bog voli ljude i da će ponovo doći jer jasno vidimo da naša planeta klizi ka samouništenju, a Bog želi da spase sve one koji veruju u Njega. U proteklih sto godina mi smo mogli da se uverimo da Bog čini velika dela za svoj narod, čak i ako gledamo samo ono što je učinio u našim krajevima“, rekao je Voja Đekić, starešina crkve u Bukovču.

Propovednik Dalibor Martinović je izrazio želju „da nastavimo da radimo u dobrom duhu, jer su nam naši pioniri to ostavili u amanet“.

I kao što je rekao jedan od prisutnih: „Pioniri jevanđelja na ovim prostorima bi bili presrećni kada bi mogli da vide rezultate svog rada, ali isto tako Bog očekuje da se ovde iznova zapali vatra jevanđelja.“

Fotogalerija sa svečanosti proslave 100 godina postojanja crkve u Bukovču

Više fotografija u visokoj rezoluciji možete da preuzmete ovde.