Korišćenje „Svetih Spisa“ naspram Biblije u misiji

Graditi mostove sa nehrišćanima, koristiti njihove „svete spise“ može biti veoma značajno u inicijalnom kontaktu, sa ciljem da se pokaže razumevanje , i da se osobe vode putem koji je donekle sličan.  Sveti spisi mogu sadržavati neke elemente koji se mogu u punom smislu naći u Bibliji. Ovi spisi se mogu promišljeno upotrebiti, da bi se ljudi upoznali sa Biblijom kao Božjom rečju. Međutim, postoje uvek određeni rizici, ako upotrebljavamo ove spise. Ovde navedene smernice nam mogu pomoći da izbegnemo takve rizike.

• Biblija bi trebalo da bude prepoznata kao instrument za poučavanje i izvor autoriteta, koji treba da vodi osobu da upozna Hrista i život vere, u društvu u kome je neka druga religija dominantna.
• Crkva ne bi trebala da upotrebljava izraze koji mogu da daju impresiju da ona priznaje i prihvata prirodu i autoritet „svetih spisa“ sledbenika nehrišćanskih religija.
• Oni koji koriste „svete spise“ kao što je navedeno gore, treba da stvore i razviju plan koji pokazuje kako će se prelaz na Bibliju odvijati.
• Duhovni rast novih vernika u nehrišćanskim društvima treba da se ostvari na osnovu Biblije i njenom isključivom autoritetu.

Prelazne organizacione strukture

 „I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin.” (Matej 28,18-20)

Misija Crkve ima tri glavne neodvojive komponente:

1.  Misija treba da vodi ljude Isusu kao njihovom Spasitelju i Gospodu, posredstvom obraćenja i krštenja.
2.  Misija znači pripojiti zajednicu vernih – crkvu u okruženje u kome mogu da napreduju u veri, poznanju i radosti univerzalnog zajedništva vernika.
3.  Misija takođe znači negovati i obučavati vernike da postanu aktivni učenici koji prepoznaju i koriste svoje duhovne darove, da potpomognu širenje Jevanđelja. Hrišćanska adventistička crkva je osnovana i organizovana da ispuni svoju misionsku ulogu. Univerzalna priroda crkve iziskuje postojanje osnovne organizacione strukture širom sveta, koja će, olakšati ispunjenje njene misije.

Politički i religiozni uslovi u nekim državama, čine da bude otežano ili skoro nemoguće da Crkva funkcioniše unutar svojih tradicionalnih organizacionih struktura. U tom slučaju potreban je prelazni organizacioni model.

• Prelazna organizaciona struktura može biti opravdana pod jednim od navedenih uslova:
• Kada nove inicijative bivaju testirane u misiji koja nailazi na otpor.
• Kada redovne crkvene aktivnosti i organizacija nisu dozvoljene lokalnim religioznim ili političkim okolnostima.
• Crkvene vođe na divizijskom/unijskom/lokalnom polju treba da odrede prirodu prelazne organizacije i da li ona može samostalno da izabira svoje lokalno vođstvo. Oni takođe moraju da definišu na koji način će se upravljati desetkom i prinosima u periodu ovakve organizacije.
• Radnici koji su na rukovodećim položajima u prelaznoj organizaciji, treba lično da budu posvećeni doktrinalnom jedinstvu i misiji Adventističke crkve i njene crkvene organizacije širom sveta.
• Novi obraćenici treba, što pre moguće, da postanu svesni činjenice da pripadaju posebnoj crkvenoj zajednici na svetu, i da ona ima posebnu poruku i misiju u svetu.
• Prelazne organizacione strukture moraju da budu što pre zamenjene redovnim crkvenim organizacionim sistemom.

Osnovna verovanja i priprema za krštenje

Osnovna verovanja i nehrišćani

Osnovna verovanja su izraz crkvene poruke jezikom koji ima puno značenja hrišćanskim zajednicama. Izazov je kako napraviti iskaz koji bi imao puno značenje u društvima u kojima su hrišćani u manjini ili ne postoje. Misija namenjena nehrišćanima će dovesti do novih pitanja, koja možda nisu zasnovana na osnovnim verovanjima, a na njih treba naći relevantne biblijske odgovore. Navedene sugestije mogu biti od pomoći kada se radi o ovom posebnom problemu.

1. Način na koji su osnovna verovanja predstavljena i jezik koji se upotrebljava da bi se ona predstavila, mora biti pažljivo razmatran, sa ciljem da se nehrišćanima olakša razumevanje crkvene poruke. Razvoj lokalno pripremljenih biblijskih studija i nastavnih sredstava, treba da bude ohrabrivan.
2. Posao koji je gore opisan bi trebalo uraditi u centrima za religiozna proučavanja, uz pomoć terenskih radnika, crkvene zajednice, teologa i administratora.
3. Direktori centara za religiozna proučavanja treba da se usredsrede na pitanja i nedoumice koja nisu razmatrana u osnovnim verovanjima, i da o tome izveštavaju Kancelariju za studije pri svetskoj misiji Generalne konferencije.

Kršteničke smernice 

U pripremi novih obraćenika za krštenje i članstvo u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, ova  uputstva moraju se poštovati:

1. Kandidat za krštenje treba da pokaže jasan dokaz ličnog iskustva spasenja verom u Hrista, i jasno razumevanje adventne poruke.
2. Kandidat mora da bude predložen od strane lokalne zajednice vernih, kao onaj koji je dosegao adekvatan stepen znanja i iskustva u adventističkoj veri.
3. Krštenički zavet, kako je naveden u crkvenom priručniku, treba da bude uzet u obzir kao izvod minimalnih potrebnih zahteva i iskustva za obred krštenja.

Forme bogosluženja

Hrišćanska adventistička crkva često dolazi u kontakte sa mnogim različitim kulturama u nehrišćanskim zemljama. Zbog toga, tema ispravnog načina za bogosluženje, postaje veoma značajna. U takvim okolnostima važno je odlučiti šta je prihvatljivo na adventističkom bogosluženju, a šta ne. Pozivanje ljudi da proslavljaju jedinog pravog Boga zauzima važno mesto u poruci i misiji Crkve. Zapravo, u adventističkoj eshatologiji, centralni element u završnoj borbi između dobra i zla je predmet pravog i lažnog bogosluženja. Mi moramo da budemo veoma pažljivi i obazrivi, dok tražimo načine da kontekstualizujemo adventistička bogosluženja širom sveta. U ovom poslu, moramo biti konstantno informisani o sledećim aspektima adventističkih bogosluženja:

1. Bog je u samom centru službe, kao njen vrhovni objekat. Kada dolazimo Bogu, mi dolazimo u kontakt sa samim izvorom života, našim Stvoriteljem, sa Onim koji nas je aktom milosti otkupio, kroz žrtvu Njegovog voljenog Sina. Nijedno ljudsko biće ne sme da uzurpira to Božansko pravo.
2. Božji narod dolazi u Njegovo prisustvo kao telo Hristovo, sa poštovanjem i poniznošću, odajući Mu čast kroz obožavanje, priznanje greha, molitvu, zahvalnost i pevanje. Vernici dolaze da slušaju Reč, da budu zajedno, da proslavljaju Večeru Gospodnju, da služe drugima. Naša vera iziskuje učešće sa punim srcem, u kome je Reč Božja na centralnom mestu, molitva vatrena, muzika osećajna a zajedništvo u veri opipljivo. Ovi elementi bogosluženja su neophodni u svim adventističkim bogosluženjima širom sveta. Ove stvari ne treba da budu deo bilo kakvog pokušaja da se kontekstualizuje adventističko bogosluženje.
3. Mi smo kompleksna bića u kojima razum i emocije imaju važnu ulogu. Pravo bogosluženje se iskazuje kroz naše telo, um, duh i emocije. Adventistička crkva poziva na balans ovih aspekata u našoj ličnosti na bogosluženju. Važno je imati na umu, da bilo kakav pokušaj da se čovek stavi u centar bogosluženja, treba da bude odbačen. Obim u kome će telo učestvovati na bogosluženju, variraće od kulture do kulture. Ali sve treba da bude u skladu sa disciplinom i samokontrolom, imajući na umu da je centralni aspekt službe Bogu objava Reči.
4. Adventistička bogosluženja treba da privuku bogatstvom velikog otkrivenja Božje Reči i radošću u jedinstvu zajednice vernika u Hristu, velikom temom o beskrajnoj Božjoj ljubavi, koja se mogla videti u Stvaranju, planu otkupljenja, Hristovom životu, Njegovom radu kao Prvosveštenika u Nebeskoj svetinji i Njegovim dolaskom u slavi.
5. Muzika treba da proslavlja Boga, a ne da preterano stimuliše emocije, koje će nadjačati Božju reč. Vernici treba da iskazuju svoja nadublja osećanja zahvalnosti i radosti Gospodu, duhom svetosti i poštovanja. Adventistička bogosluženja treba da proslavljaju Božju stvaralačku i spasilačku moć.

Ako je neophodno kontekstualizirati određenu formu bogosluženja u posebnim kulturama, predviđene su smernice u dokumentu pod nazivom “kontekstualizacija i sinkretizam.”

Kontekstualizacija i sinkretizam

Kontekstualizacija je definisana u ovom dokumentu sa namerom da prenese poruku Jevanđelja, na kulturološki značajan način. Osavremenjivanje adventističkog pogleda je motivisano ozbiljnom odgovornošću ispunjavanja misije Jevanđelja u raznolikom svetu. Ono je bazirano na autoritetu Svetog Pisma, i smernicama Svetog Duha, kao i ciljevima u iznošenju biblijskih istina na kulturološki relevantan način. U ovom poslu, kontekstualizacija, treba da bude verodostojna Pismu, kao i značajna novim kulturama, imajući u vidu da sve kulture treba da budu protkane Jevanđeljem.

Namerna kontekstualizacija načina na koji komuniciramo veru i praksu je biblijska, legitimna i neophodna. Bez nje, Crkva rizikuje da se suoči sa opasnostima nerazumevanja, nesporazuma, gubljenja identiteta i sinkretizma. Istorijski gledano, prilagođavanje ima značajnu ulogu za širenje trostruke anđeoske poruke svakom rodu, narodu, plemenu i čoveku. Ovo će nastaviti da se dešava i u budućnosti.

Kako Crkva ulazi sve više i više u nehrišćanska područja, pitanje sinkretizma, mešanje religioznih istina i greha, nastavlja da bude konstantni izazov i pretnja. Ono utiče na sve delove sveta, i mora biti veoma ozbiljno tretirano, dok ispitujemo prakse kontekstualizacije. Ova tema je podvučena u adventističkom razumevanju velike borbe između dobra i zla. Ovo izopačeno delo je slika sotonskog delovanja, koje izvrće i kompromituje istinu, ne negirajući je, već je meša sa zabludom. Na taj način, unižava Jevanđelje i njegovu silu delovanja. U ovakvom kontekstu opasnosti od potencijalne iskrivljene istine, neophodno je kritički izvršiti kontekstualizaciju.

Pošto su delovanje greha i potreba za spasenjem zajednički pojmovi celom čovečanstvu, postoje večne istine koje sve kulture moraju da upoznaju, koje u nekim slučajevima mogu biti predočene i proživljene na različite, a ipak ekvivalentne načine. Kontekstualizacija teži da obuhvati sva osnovna verovanja i da učini da budu razumljiva u potpunosti.

U potrazi za najboljim načinom kontekstualizacije, a u isto vreme uz odbacivanje sinkretizma, određene smernice moraju da se slede:

1. Pošto je nekritička kontekstualizacija podjednako opasna kao i samo nepostojanje kontekstualizacije, ona s tog ne sme biti rađena na daljinu, već unutar specifične kulturološke situacije.
2. Kontekstualizacija je proces u kome moraju biti uključene vođe crkve, teolozi, misiolozi, ljudi iz lokalne sredine i propovednici. Ove osobe moraju da imaju jasno razumevanje osnovnih elemenata biblijskog pogleda na svet, da bi mogle da prave jasnu granicu između istine i zablude.
3. Ispitivanje specifičnih kulturoloških elemenata, iziskuje pažljivu analizu sprovedenu od strane lokalnih ljudi.
4. Neophodno je istraživanje celokupnog Svetog Pisma u vezi istraživanja srodnih pitanja. Implikacije učenja Pisma i načela, moraju pažljivo da budu razmatrane i uračunate u predložene strategije.
5. U kontekstu razmišljanja i molitve, učenja Pisma i normativi moraju da budu upotrebljeni u razmatranju specifičnog kulturološkog elementa. Analize mogu dovesti do sledećih rezultata:

•  Specifični kulturološki element je prihvaćen zato što je kompatibilan sa osnovnim principima Svetog Pisma;
•  Specifični kulturološki element je modifikovan da bude kompatibilan sa hrišćanskim principima;
•  Specifični kulturološki element je odbačen zato što je kontradiktoran principima Pisma.

Specifični kulturološki element koji je bio prihvaćen ili modifikovan, pažljivo je implementiran. Nakon određenog probnog vremena, neophodno je uraditi procenu donetih odluka i odrediti da li da bude prekinuto, modifikovano ili se zadržava.

Na kraju svaka prava kontekstualizacija mora da bude u skladu sa biblijskim istinama, i da doprinosi rezultatima za Božje carstvo. Jedinstvo Svetske crkve zahteva stalnu izloženost jednih drugima, kultura jednih kulturama drugih, i da zajedno sa svim svetima možemo shvatiti širinu, dužinu, visinu i dubinu Hristove ljubavi.

“Da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni; Da biste mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od razuma ljubav Hristovu, da se ispunite svakom puninom Božijom.” (Efescima 3,17-19)