Adventistički hrišćani su angažovani u misiji da svedoče svim ljudima o Jevanđelju Božje ljubavi, da vode ljude da prihvate Isusa kao ličnog Spasitelja i Gospoda, da se udruže sa Njegovom crkvom ostatka, i da se pripremaju sa Njegov skori povratak. Ova misija se odvija posredstvom mnogobrojnih i raznolikih metoda propovedanja, poučavanja i ozdravljenja. Lokalne crkve su povezane u mrežu svetske zajednice vernih. Crkva je takođe osnovala mnogobrojne obrazovne, izdavačke, zdravstvene institucije koje imaju značajnu ulogu sa fokusom na crkvenu misiju svedočenja i širenja Jevanđelja prema drugim ljudima.

Hrišćanska adventistička crkva i njene institucije rade u raznovrsnim društvenim, političkim i religioznim okruženjima. Razvoj nacionalnih i lokalnih zakonodavstava, u mnogim delovima sveta je pod uticajem ili u skladu sa hrišćanskim pogledom na svet i moral. Briga za socijalnu politiku postaje dominantni faktor u razvoju zakonodavstva. Ovo ponekad rezultira izazovima u pogledu morala sa kojima se hrišćani suočavaju. Aktuelna situacija varira širom sveta, i čini da ne postoji nijedan globalan odgovor na izazove koji se javljaju.

Zakonodavstvo povezano sa zapošljavanjem, predstavlja jednu oblast u kojoj su adventističke vrednosti i verovanja često predmet izazova. Na primer, u nekim društvima postoje zakoni koji regulišu novu definiciju braka vezano za polni identitet. Adventistički hrišćani smatraju da je brak doživotna zajednica ljubavi i međusobnog razumevanja između muškarca i žene. Biblija ne podržava homoseksualne aktivnosti i takav životni stil. Crkva ne prihvata ideju o braku osoba istog pola niti odobrava homoseksualne aktivnosti. Prihvatanje takvih praksi u kulturama koje prihvataju i druge forme međuljudskih odnosa, predstavlja osnovnu tačku rasprave.

U mnogim državama Crkva uživa u religioznoj slobodi i pruža se mogućnost vernicima da biraju posao po svom opredeljenju. Takođe postoje i države u kojima ne postoji izbor. Principi koji su ovde izneti treba da pomognu crkvenim vođama, dok nastavljaju da se pridržavaju crkvenih verovanja u svojim životima.

Preporučuje se da sledeći principi budu vodič u životu svakog hrišćanina ponaosob usred promena u sdruštvenim okolnostima. Ovi principi treba da budu oslonac u odgovarajućem delovanju u situacijama u kojima Crkva ili njene institucije bivaju suočene sa iskušenjima koje država nameće.

1. Sposobnost da se održi misija i svedočenje. Hrišćanska misija i svedočanstvo vernih ljudi predstavlja problem koji nije uvek neutralan. U takvim situacijama, odgovor hrišćanina ne treba da bude odustajanje od hrišćanskog puta zbog okolnosti koje su nametnute. Sposobnost da se održi svedočanstvo i da se nastavi sa misijom, treba da bude značajan faktor u određivanju odgovora u teškim situacijama.
2. Pokazivanje dobrog građanskog vladanja. Hrišćani simultano žive u dve zajednice – u sekularnoj državi i carstvu nebeskom, i imaju obaveze i odgovornosti prema obe. Hrišćani treba da budu dobri i uzorni građani obe zajednice. U situacijama u kojima postoje tenzije između ovih dveju zajednica, hrišćani će pokazati vernost prema verskim ubeđenjima, koja proizilaze iz Biblije. U svakom pogledu, hrišćanin treba da potraži savet u Svetom Pismu, i da prihvati i ispuni zemaljske obaveze.
3. Shvatanje da granice postoje i da se ne mogu prekoračiti, ako misija treba da se održi. Vernici crkve i crkvene organizacije žive u svetu, ali nisu „od sveta.“ Ova konstantna realnost objašnjava zašto Crkva ne može uvek da se uskladi sa preovlađujućim običajima u društvu. Razumevanje biblijskog učenja zahteva povlačenje granica preko kojih Crkva ne može i neće da ide. U suprotnom delovanje i misija Crkve postaju kontradiktorni i beznačajni. Iskustva kroz koje će neki crkveni entitet proći, varira od mesta do mesta. Svaka situacija zahteva potpunu pažnju u svetlosti svojih svakodnevnih okolnosti.
4. Usklađivanje praksi sa propisima ne redefiniše Crkvu. Glavno pitanje u ovakvim situacijama nije dovođenje pod pitanje neke crkvene pozicije, već iznalaženje načina da se primeni takva pozicija u praksi, koja neće dovesti do odustajanja od misije Crkve.
5. Politika zapošljavanja treba da bude periodično obnavljana u svetlu lokalnog konteksta. Sve organizacije bi trebalo da periodično obnavljaju pravila za naknade zaposlenih, kao i standarde ponašanja koji se odnose na radna mesta.
6. Odgovor Crkve u konsultaciji sa Izvršnim odborom. Hrišćanska adventistička crkva koristi svoje pravo na religioznu slobodu i mogućnosti prilikom izbora za zapošljavanje koje su dozvoljene zakonom. Kada je neki crkveni entitet sprečen da slobodno obavlja svoj posao ili kada je umanjena religiozna sloboda tj. kada Crkva ne može više da nastavi sa svojim delovanjem, ona se obraća Izvršnom odboru za savet šta i kako nastaviti dalje. Postoji mogućnost podizanja tužbe protiv druge strane.
7. Konsultacije pre unilateralnog delovanja. Hrišćanska adventistička crkva ili institucija neće delovati unilateralno u takvoj situaciji. Njen izvršni odbor će potražiti savet od administracije nadzornih organizacija – oblasti, unije, divizije ili Generalne konferencije.
8. Savetovanje pre ulaska u parnicu. Kada je protiv nekog crkvenog entiteta podignuta tužba, administracija ovog crkvenog entiteta treba da potraži savet kancelarije za savetovanje pri Generalnoj konferenciji pre nego što pokrene ili odgovori na optužbu.

Ovaj dokument je izglasan za vreme godišnjeg zasedanja Generalne konferencije Hrišćanske adventističke crkve 15. oktobra 2007. u Silver Springu, Merilend u SAD-u.