Napisao: Damijan Džordž / Pablo Lilo

Graditi crkvu u džungli i živeti na pirinču, biljci taro i ribi na Solomunovim ostrvima je slika života kojim je živela grupa studenata sa Longbrn adventističkog koledža tokom letnjeg raspusta.

Ova grupa od 18 studenata i četvoro profesora, stigla je u svoje domove u Palmerston Nort na Novom Zelandu  posle uspešno završene misije na Pacifiku.

Naime ovi student i njihovi profesori su proveli tri nedelje pomažući u izgradnji crkve na ostrvu Kolombangara, koje se još uvek oporavlja od posledica užasnog cunamija iz 2007. godine.

Studenti su ujutro čuvali decu iz sela, a poslepodne su gradili crkvu.

Kažu da su uslovi za rad bili teški, radilo se bosih nogu i ručno ali to nije nimalo slomilo njihov duh.

„Bila je to najbolja stvar koja mi se mogla desiti,“ kaže sedamnaestogodišnji Bendžamin Brungar. „Uživao sam u prirodi, u svakodnevnoj rutini, a ljudi su bili veoma gostoljubivi i dobri prema nama.“

Studenti su po velikoj vrućini kopali rupe za temelj, nosili vreće cementa, kofe vode i drvene grede na mesto gradnje.

Bili su smešteni u posebno napravljenoj kolibi od drveta sa metalnim krovom kojoj se u kišnim šumama moglo prići samo vodom. Ishrana im se sastojala od pirinča, testenine, ribe, biljke taro i povrća.

Petnaestogodišnja učenica Sara Grinfild kaže da je ovo putovanje za nju bilo prava nagrada. „Bilo je prosto neverovatno, veoma mi se dopalo. Sva deca su bila tako puna energije. Igrala su se u blatu ili penjala na kokosovo drvo deset puta brže od mene. To me podsetilo na moje detinjstvo samo što je ono bilo deset puta manje opasno. “

Profesorica Lisa Lanej kaže da su ih posle početnih ustezanja lokalni stanovnici prihvatili kao svoje goste. „Mi smo bili prvi belci koji su ikada ušli u selo. U početku, delovali smo im strašno ali su to vremenom prevazišli i bilo im je prijatno da se druže sa nama.”

Bilo je jasno da su lokalna deca uživala u vremenu koje su provodili sa studentima. „Bili su puni ljubavi. Prišli bi nam, seli u krilo i držali nas za ruke.“

Gospođica Lanej kaže da škola planira da se vrati u selo i sledeće godine i da će možda izgraditi i školu.

„Videli smo decu u školama koja su morala da voze kanu po pola sata, i da onda pešače još toliko kako bi došli do škole. Dobro bi im došla škola koja je malo bliže.“