Prvi dokument: Izjava o teološkoj i akademskoj slobodi i odgovornosti

Crkve i njene institucije

Sloboda za adventističkog pastora/radnika, u nastavku radnika, zasnovana je na teološkoj postavci da Bog ceni slobodu i da bez nje ne može biti ljubavi, istine ni pravde. Ljubav očekuje simpatiju i opredeljenje bez ograničenja; prihvatanje istine zahteva spremno ispitivanje i prihvatanje dokaza i argumenta, a pravda zahteva poštovanje ličnih prava i sloboda. Prisutnost ovih elemenata u Crkvi neguje duh jedinstva za koje se naš Gospod molio (Jovan 17,21-23; Psal. 133).

Adventisti su svoj prepoznatljiv pogled izveli iz Starog i Novog zaveta. Oni veruju da su biblijska istina i sloboda savesti od najveće važnosti u velikoj borbi između dobra i zla. Po samoj svojoj naravi zlo zavisi o prevari i laži, a ponekad poseže za silom da bi se održalo. Istina najbolje uspeva u klimi slobode, uverenja i iskrene želje da se vrši Božja volja (Jovan 7,17; Psal. 111,10).

Stoga je u skladu s adventističkom administrativnom praksom priznavanje prava radniku da samostalno proučava Bibliju kako bi sve proverio (1 Sol. 5,20). Bilo bi od Crkve nedosledno kad istina i sloboda ne bi mogle postojati jedna uz drugu, i da svojim radnicima odriče pravo na slobodno ispitivanje svih tvrdnji istine. To bi onda značilo da Crkva neće osujećivati traganje za istinom već će svoje radnike u delu i verništvo podsticati da se posvete ozbiljnom proučavanju Svetog pisma i da cene duhovno svetlo koje otkriju (Psal. 119,130).

Premda je radniku slobodno proučavati, on ne treba smatrati da njegovoj ličnoj, ograničenoj perspektivi nije potreban uvid i korektivni uticaj Crkve kojoj služi. Ono što može smatrati istinom, veća zajednica vernika može smatrati zabludom. Radnici i vernici su pozvani da u bitnim tačkama budu složni, kako u Hristovom telu ne bi bilo „razdora“ (1 Kor. 1,10).

Sloboda za pojedinog hrišćanina proizlazi iz njegove pripadnosti Hristovoj zajednici. U biblijskom smislu slobodan nije niko ko nije u zajednici s Bogom i s drugima. Stoga se verska istina potvrđuje zajedničkim proučavanjem i potvrdom. Pojedinac može podstaknuti zajednicu na proučavanje nekog pitanja, ali samo Božji narod i Crkva kao celina može u svetlosti Svetog pisma odrediti šta jeste a šta nije istina. Nijedan vernik ili radnik ne može nikad biti nepogrešivi tumač za drugoga.

Budući da se s vremena na vreme u samoj Crkvi mogu pojaviti pogrešna učenja, opasna po večnu dobrobit duša (Dela 20,29-31; 2. Pet. 2,1), ona može biti sigurna samo onda kad ne prihvati i ne neguje nijednu novu doktrinu ili tumačenje, a da ga prvo ne iznese na prosuđivanje iskusnoj braći, jer „pomoć je u mnoštvu savetnika“ (Priče 11,14).

Čak i ispravan uvid u istinu, do kojeg je došao neko od radnika, možda neće biti prihvatljiv za celu zajednicu nakon što je prvi put upozna. Ako takvo učenje izaziva podelu, ne treba ga izučavati niti pripovedati dok se ne izvrši procena na upravo naveden način. Primer takvog pristupa nam daju sami apostoli (Dela 15,2.6; Gal 2,2). Bilo bi od radnika neodgovorno iskorišćavanje slobode isticati neko gledište koje bi moglo ugroziti jedinstvo crkvenog tela, koje je isto tako dio same istine kao i formulisane doktrinalne izjave (Fil. 1,27; Rim. 15,5.6).

Osim toga radnici treba da prave razliku između doktrina oko kojih ne može biti kompromisa a da se ne upropasti evanđelje u okviru triju anđeoskih vesti i drugih verovanja koje Crkva ne podupire. Primer ove razlike može se videti u odluci jerusalimskog sabora (Dela 15). Apostolu Pavlu je bilo stalo do toga da se za neznabošce odredi istina o hrišćanskoj slobodi u jevanđelju. Kad je Crkva prihvatila ovo načelo, Pavle je radi jedinstva bio spreman učiniti ustupke u stvarima od manjeg značaja (Rim. 14,5-13). Dopustiti da se neko načelo ili nova istina samo unese u svakidašnji život Crkve izraz je poštovanja celovitosti Hristovog tela.

Ali gde bi trebalo povući granicu između slobode i odgovornosti? Od osobe koja stupa u radni odnos s Crkvom očekuje se da prednost predstavljanja Božjeg dela vrši odgovorno i časno. Od nje se očekuje da Božju Reč iznosi savesno i hrišćanski, vodeći računa o dobrobiti onih koji su joj povereni. Takva prednost ne dopušta izlaganje teoloških pogleda suprotnih prihvaćenom stanovištu Crkve.

Ukoliko neki radnik izneveri ovo poverenje, Crkva mora preduzeti odgovarajuće korake da sačuva svoj karakter (Dela 20,28.31) s obzirom da se verništvo može podeliti zbog izlaganja suprotnih doktrinalnih pogleda. Zbog toga se poverenje radnika izlaže opasnosti. Ovo je posebno istina zato što je radnik, budući da se nalazi u službi Crkve, odgovoran za očuvanje njenog reda i jedinstva (Marko 3,24.25; Efes. 4,1-3; 1. Pet. 5,1-5).

U interesu istinskog napretka u duhovnom razumevanju (2. Pet. 3,18) Crkva će se postarati da suprotna gledišta nekog radnika, ako ih on smatra novim svetlom, ispita stručni odbor. Saslušati alternative uvek će pridoneti napretku istine. Alternativa će ojačati i proširiti istinu ili će se pokazati lažnom i tako potvrditi postojeća stanovišta.

Da bi osigurala pošten pristup i zrelu procenu, administracija koja se bavi radnikom koji navodno zastupa sukobljena doktrinalna gledišta, treba da sledi ove smernice.

Smernice za procenu drukčijih pogleda i primenu stege na disidente u crkvama, oblastima, školama i neakademskim institucijama

Crkva zadržava pravo da zaposli samo one koji lično veruju i spremni su podržati učenja Crkve sažeta u dokumentu „Osnovna verovanja Hrišćanske adventističke crkve“ (1980). Takvim osobama odgovarajuća crkvena tela izdaju posebne punomoći kojima se potvrđuje da rade za Crkvu.

Kao vernici, radnici su i dalje podložni uslovima crkvenog članstva kako je izraženo u Crkvenom priručniku. Ovaj se dokument odnosi i na plaćene zaposlene.

Razumljivo je da se primena discipline na crkvenog radnika koji ne odustaje od promovisanja doktrinalnih gledišta suprotnih gledištima Crkve, ne smatra kršenjem njegove slobode već neophodnom zaštitom crkvenog integriteta i identiteta. Postoje zajednička prava Crkve kao i individualne slobode. Prava radnika ne uključuju dozvolu za izražavanje gledišta koja mogu povrediti ili upropastiti samu zajednicu koja ga podržava i plaća.

Uprkos pažljivoj proveri i izboru, još uvek može biti slučajeva kad teološka gledišta nekog radnika treba podvrgnuti kritičnoj analizi. Ako je potrebno saslušavanje, preporučujemo sledeći postupak:

1. Privatna konsultacija između glavnog izvršnog službenika i radnika. Konsultacija se treba obavljati u pomirljivom duhu, dopuštajući radniku svaku mogućnost da slobodno izrazi svoja uverenja otvoreno i pošteno. Ako ovaj preliminarni razgovor pokaže da osoba zastupa doktrinalna gledišta suprotna od prihvaćene adventističke teologije i ako nije voljna da odustane od izlaganja, glavni izvršni službenik će predmet preneti izvršnom odboru oblasti/institucije, koji će imenovati poseban odbor za razmatranje radnikove situacije.

U vreme konsultacije izvršni službenik će, na osnovi razumevanja predmeta koji je u pitanju, odrediti koje administrativne postupke treba preduzeti.

1. Ako radnik dobrovoljno zatraži konsultaciju i obavesti glavnog izvršnog službenika o svojim teološkim kolebanjima i ako je otvoren za savetovanje i ne istraje na širenju svojih sumnji i pogleda, preporučujemo sledeći postupak.

(1) Radnik ostaje na svom poslu, s tim što pre isteka šest meseci treba da podnese pismeni izveštaj o svom stanovištu.

(2) Ako je predmet u tom razdoblju zadovoljavajuće rešen, nema potrebe za daljim postupkom.

(3) Ako predmet nije rešen, izvršni odbor oblasti/institucije u kojoj je radnik zaposlen treba da odredi saslušavanje pred posebnim odborom (vidi u nastavku sastav i funkciju odbora).

1. Ako radnik aktivno promoviše svoja suprotna doktrinalna mišljenja pa je njegov glavni izvršni službenik obavezan pozvati ga na razgovor, preporučujemo sledeći postupak:

(1) Radnik, prema odluci izvršnog odbora oblasti/institucije, treba ili da ostane na svom položaju, uz obavezno uputstvo da se uzdrži od privatnog ili javnog iznošenja svojih pogleda, ili će u protivnom za vreme razdoblja saslušavanja biti administrativno suspendovan.

(2) Izvršni odbor oblasti/institucije u kojoj je radnik zaposlen odrediće saslušavanje pred posebnim odborom (vidi u nastavku sastav i funkciju odbora).

2. Poseban odbor – sastav i funkcija.
3. Posebnom odboru, u koji izvršni odbor oblasti/institucije bira i sebi ravne uz odobrenje nadređene organizacije, treba poveriti doktrinalni predmet.
4. Doktrinalna gledišta radnik treba ovom odboru izneti u pisanom obliku pre samog sastanka. U vreme zasedanja radnik treba odboru biti na raspolaganju radi rasprave.
5. Odbor treba poslu da pristupi ozbiljno, savršeno pošteno i bezuslovno iskreno. Nakon pažljivog razmatranja svake tačke predmeta, odbor će dati detaljan pisani izveštaj o razgovoru, uz preporuke izvršnom odboru oblasti/institucije. Ako u odboru nije postignuta saglasnost, treba uključiti i izveštaj manjine.
6. Ako ovaj odbor ustanovi da su gledišta radnika u skladu sa Osnovnim verovanjima Crkve, dalji postupak je nepotreban. Međutim ako se teološko stanovište radnika suproti adventističkoj doktrini, ovaj odbor o svojim zaključcima treba porazgovarati s radnikom i savetovati ga:

(1) da ponovo prouči svoje teološko stanovište u nadi da će mu to pomoći u uklanjanju teološkog neslaganja;

(2) da se uzdrži od promovisanja svojih suprotnih teoloških gledišta.

1. Ako radnik nije u stanju pomiriti svoja teološka gledišta sa stanovištima Crkve i ako oseća da prema svojoj savesti mora privatno i javno braniti svoja gledišta, odbor treba njegovom izvršnom odboru preporučiti da povuče njegove punomoći.
2. Ako je radnik otkrio novo stanovište koje odbor prihvati kao verodostojno, njegovo će gledište razmotriti službenici unije oblasti (u slučaju institucija divizije/Generalne konferencije to će biti službenici divizije/Generalne konferencije) i s odgovarajućim preporukama proslediti Institutu za biblijsko istraživanje pri Generalnoj konferenciji za konačnu odluku.
3. Odredbe o žalbi
4. Radnik koji nije zadovoljan može zahtevati izlazak pred sazivni odbor sastavljen od sedam članova imenovanih od strane izvršnog odbora unije (ili odbora divizije u slučaju kad je reč o instituciji divizije/Generalne konferencije). Ovom odboru treba da predsedava predsednik unije ili njegov opunomoćenik; članovi tog odbora treba da budu sekretar za propovedničku službu pri uniji, dva predstavnika koja imenuje izvršni odbor divizije/Generalne konferencije, glavni izvršni službenik oblasti/institucije i dvojica kolega izabranih između petorice koje je radnik predložio.
5. Sve preporuke sazivnog odbora unije oblasti (divizije, ako se radi o divizijskoj instituciji) treba preneti izvršnom odboru unije oblasti (divizije). Službenici unije oblasti (divizije) će preko svog glavnog izvršnog službenika obavestiti radnika o svojoj zajedničkoj odluci.
6. Sve preporuke izvršnog odbora unije oblasti (divizije) treba da vrati izvršnom odboru oblasti/institucije za definitivnu odluku o zaposlenju radnika.
7. Radnik može uložiti poslednji prigovor izvršnom odboru divizije u kojoj živi. Njegova odluka će biti konačna i treba da bude prenesena izvršnom odboru oblasti/institucije zaposlenog.
8. Tokom razdoblja saslušavanja, razmatranja i saziva, radnik treba da se uzdrži od javne rasprave predmeta o kojem je reč.

Drugi dokument: Akademska sloboda u adventističkim ustanovama višeg obrazovanja

Sveukupno učenje i podučavanje zasniva se na mišljenju o prirodi stvarnosti, čoveka, znanja i vrednosti u svetu. Koreni hrišćanskog univerziteta nalaze se u načelu koje je dugo vremena podržavalo razvoj višeg obrazovanja – verovanje da se najbolje obrazovanje postiže kad se intelektualni razvoj odvija u sredini u kojoj biblijski zasnovani koncepti uživaju središnje mesto u obrazovnim telima. To je cilj adventističkog obrazovanja.

U adventističkim koledžima i univerzitetima, kao i u svakoj ustanovi višeg obrazovanja, za postizanje ovih ciljeva bilo je bitno načelo akademske slobode. Ovo načelo odraz je verovanja u slobodu kao suštinsko pravo u demokratskom društvu, ali uz poseban značaj za akademsku zajednicu. Ono je jemstvo da će se nastavnici i studenti moći posvetiti učenju, istraživanju i podučavanju uz minimum ograničenja. To se odnosi na predmete u okviru profesorove stručnosti u okviru koje postoji posebna potreba za slobodom u traganju za istinom. Takođe se odnosi na okruženje otvorenog ispitivanja nužnog u akademskoj zajednici, ako se od učenja očekuje da bude pošteno i temeljno.

Za crkvene koledže i univerzitete akademska sloboda ima dodatni značaj. Ona je mnogo, a ne manje važnija nego što je u svetovnoj ustanovi, jer je bitna za zdravlje same Crkve. Ovo od hrišćanskog profesora zahteva da bude samodisciplinovan, odgovoran i zreo naučnik, da istražuje, podučava i objavljuje s područja svoje akademske stručnosti, bez vanjskih ograničenja, ali s dužnim poštovanjem prema karakteru i ciljevima institucije koja mu je dala punomoć, i s brigom za duhovne i intelektualne potrebe studenata.

Stoga su se adventistički koledži i univerziteti opredelili za načela akademske slobode koja se inače smatraju važnima u višem obrazovanju. Ova načela omogućuju disciplinovano i kreativno traganje za istinom. Oni takođe shvataju da slobode nikad nisu apsolutne i da podrazumevaju određene odgovornosti. U okviru odgovornosti utvrđena su sledeća načela akademske slobode, uz posebnu pažnju posvećenu nužnim ograničenjima koja proizlaze iz verskih ciljeva jedne hrišćanske ustanove.

 

Slobode

1. Sloboda govora. Premda je pravo na privatno mišljenje deo ljudske baštine kao Božjih stvorenja, prihvatanjem zaposlenja na adventističkom koledžu ili univerzitetu nastavnik priznaje određena ograničenja u izražavanju ličnih gledišta.

Budući da pripada obrazovnoj zajednici, mora shvatiti da će javnost njegovo zvanje prosuđivati prema njegovim izjavama. Stoga će biti istinit, poštovati mišljenja drugih i pokazivati odgovarajuću suzdržljivost. Daće jasno do znanja kad ne govori u ime ustanove. Pri izražavanju privatnih gledišta imaće na umu njihovo delovanje na dobar glas i ciljeve ustanove.

2. Sloboda istraživanja. Hrišćanski naučnik će preduzimati istraživanja u okviru svoje vere i iz perspektive hrišćanske etike. Slobodan je da vrši odgovorno istraživanje uz odgovarajuće poštovanje javne sigurnosti i pristojnosti.
3. Sloboda podučavanja. Nastavnik će svoje stručne aktivnosti voditi i prikazati svoj predmet u okviru mišljenja opisanog u uvodnom delu ovog dokumenta. Kao specijalista za određeni predmet ima pravo na slobodu da u učionici pošteno raspravlja o svom predmetu. Međutim, u svojim predavanjima neće iznositi protivrečne stvari koje nemaju veze s njegovim predmetom. Akademska sloboda je sloboda traganja za znanjem i istinom u području specijalnosti pojedinca. Ona nije dozvola za izražavanje kontroverznih mišljenja o predmetima koji nemaju veze s tom specijalnosti niti zaštita pojedinca od odgovornosti za svoje podučavanje.

 

Podeljene odgovornosti

Kao što potreba za akademskom slobodom ima poseban značaj u crkvenoj ustanovi, tako i njena ograničenja odražavaju posebnu brigu za takvu ustanovu. Prva odgovornost nastavnika i vođa neke ustanove, i Crkve, jeste traganje za istinom i njeno širenje. Druga je odgovornost obveza nastavnika i vođe ustanove i Crkve da se međusobno savetuju kad naučna otkrića imaju veze sa vešću i misijom Crkve.

Pravi naučnik, skroman u svom traganju za istinom, neće odbiti da čuje šta su drugi pronašli i šta savetuju. Svestan je da su i drugi otkrili ili otkrivaju istinu. Učiće od njih i aktivno tražiti njihove savete ukoliko se radi o izražavanju pogleda koji nisu dosledni onima što ih njegova Crkva inače uči, jer mu je stalo do sklada u crkvenoj zajednici.

S druge strane, od crkvenih vođa se očekuje da podstiču atmosferu hrišćanske srdačnosti u kojem se naučnik neće osećati ugroženim ako se njegova otkrića razlikuju od tradicionalno prihvaćenih gledišta. Budući da snažni razvoj Crkve zavisi od stalnog proučavanja posvećenih naučnika, predsednik, nadzorni odbor i vođe Crkve štitiće naučnika ne samo njega radi već i zbog same istine i dobrobiti Crkve.

Istorijsko doktrinalno stanovište Crkve definisano je na zasedanju Generalne konferencije i obavljeno u Seventh-day Adventist Yearbook pod naslovom „Temeljna verovanja.“ Od nastavnika u jednoj od naših crkvenih obrazovnih institucija se očekuje da kao istinu neće učiti ono što se suprotno ovim temeljnim istinama. Pritom će imati na umu da istina nije samo proizvod nužne sukobljenosti; posledice su i poremećenost. Posvećeni naučnik će biti oprezan u iznošenju ideja koje bi mogle ugroziti jedinstvo Crkve i delotvornost njenog rada.

Osim temeljnih verovanja postoje nalazi i tumačenja u kojima se u Crkvi javljaju razlike u mišljenjima, ali koja ne utiču na čovekov odnos prema njoj i njenoj vesti. Kad izražava takve razlike, nastavnik će biti pošten u svom izlaganju i jasno istaknuti svoju odanost Crkvi. Nastojaće ukazati na razliku između hipoteza i činjenica te između onoga što je bitno i onoga što je sporedno.

Kad se pojave pitanja vezana uz akademsku slobodu, svaki univerzitet i koledž treba da ima jasno određene postupke u slučaju pritužbi. Takvi postupci treba da obuhvate razmatranje sa sebi ravnima, postupak priziva i razmatranje od strane nadzornog odbora. Treba učiniti sve da se osigura pravedan i pošten postupak kojim će se zaštiti prava nastavnika i integritet ustanove. Zaštititi jedno i drugo na kampusu koledža ili univerziteta nije samo stvar pravde već i izgradnje i zaštite kolegijalnosti. Takva zaštita ujedno čuva od poremećaja, servilnosti i lažljivosti.

 

Primena

Preporučujemo da ovu Izjavu o akademskoj slobodi administracija svakog univerziteta/koledža objavi nastavničkom osoblju i upravnom odboru kako bi ustanova na osnovu nje pripremila izjavu o akademskoj slobodi.

 

Ovaj je dokument odobren i prihvaćen od strane Izvršnog odbora Generalne konferencije Hrišćanske adventističke crkve 11. oktobra 1987. na godišnjem zasedanju u Vašingtonu, D. C.