Adventisti i ekumenski pokret

Izvršni odbor Generalne konferencije nije do sada objavio službenu izjavu o stanovištu adventista prema ekumenskom pokretu. Objavljena je knjiga koja se opširno bavi ovim predmetom (B. B. Beach, Ekumenizam, napredak ili nazadak? [ATF, Maruševec, 1999]) te niz članaka koji su se tokom godina pojavljivali u adventističkim izdanjima i u crkvenom časopisu Adventist Review. Iako još ne postoji službeno stanovište, postoji niz jasnih pokazatelja o stanovištu adventista sedmog dana.

Iako se može reći da Hrišćanska adventistička crkva u celini nema negativno mišljenje o ekumenskom pokretu i njegovoj organizaciji, Svetskom savezu crkava (WCC), ona se odnosi kritički prema njegovim različitim gledištima i aktivnostima. Malo je onih koji bi negirali da ekumenizam ima pohvalne ciljeve i neke pozitivne uticaje. Njegov veliki cilj je vidljivo hrišćansko jedinstvo. Nema adventiste koji bi se protivio jedinstvu za koje je sam Hristos molio. Ekumenski pokret je promovisao ljubaznije međucrkvene odnose s više dijaloga a manje žalopojki; takođe je pomogao otklanjanju neutemeljenih predrasuda.

Preko svojih različitih organizacija i aktivnosti ekumenski je pokret osigurao tačnije i novije podatke o crkvama, zastupao versku slobodu i ljudska prava, borio se protiv zala rasizma i privukao pažnju na društveno-ekonomske posledice jevanđelja. Namere su u svemu tome bile dobre i neki od plodova jestivi. Međutim, gledano u celini, nazadak kao da preteže nad napretkom. Razmotrićemo neke činjenice.

Adventizam je proročki pokret

Hrišćanska adventistička crkva stupila je na svetsku pozornicu i adventisti čvrsto veruju da je to bilo na Božji poziv u skladu sa proroštvom i delovanjem Svetoga Duha. Adventisti veruju, nadamo se bez oholosti i drskosti, da adventni pokret predstavlja od Boga imenovano oruđe za organizovano propovedanje „večnog Jevanđelja“, Božje poslednje poruke, kako je prorok zabeležio u Otkrivenju 14 i 18. U svetlu ovog proročkog razumevanja, Hrišćanska adventistička crkva vidi sebe kao eshatološki usmeren „ekumenski“ pokret iz Apokalipse. Ova poruka počinje pozivanjem Božje dece da izađu iz palih crkvenih tela koja će na kraju vremena sve više sačinjavati organizovanu versku opoziciju Božjim namerama. U Svetskom savezu crkava se prvo naglašava pristupanje zajednici crkava, da bi se zatim pokušalo doći do postepenog napuštanja korporativnog nejedinstva. Adventni pokret na prvo mesto stavlja izlazak iz vavilonskog nejedinstva i zbrke, a nakon toga sledi pristupanje zajedništvu adventne porodice koja u jedinstvu, istini i ljubavi obuhvata celi svet.

Radi razumevanja adventističkog odnosa prema ekumenizmu i drugim većinskim crkvama dobro je podsetiti se da je rani adventni pokret (obeležen po mileritima) imao ekumenska obeležja: pojavio se u mnogim crkvama. Otuda su adventisti potekli iz mnogih verskih zajednica. Međutim, crkve su uglavnom odbacile adventnu vest. Neretko se događalo da su adventisti bili isterani iz svojih crkava. Ponekad su za sobom povlačili delove zajednice. Odnosi su se zaoštrili. Kružile su neutemeljene priče, od kojih neke, na nesreću, postoje još i danas. Adventistički pioniri su bili ljudi snažnih osvedočenja, a njihovi protivnici nisu bili manje dogmatični. Nastojali su videti ono što razdvaja a ne ono što ujedinjuje. Takav je razvoj bio razumljiv. Naravno, danas je međucrkvena klima mnogo pomirljivija i dobroćudnija.

Koje to probleme adventisti imaju s ekumenizmom? Pre nego pokušamo dati sažeti odgovor na ovo pitanje, treba istaknuti da ekumenski pokret nije jedinstven u svom mišljenju; u njegovim je redovima moguće naći sve moguće vrste gledišta (što je, naravno, samo po sebi problem!). Pokušaćemo da se ograničimo na ono što se može smatrati najčešćim razmišljanjem unutar Svetskog saveza crkava, organizacije koja danas predstavlja više od tri stotine različitih crkava i verskih zajednica.

Ekumensko razumevanje jedinstva

Novi zavet prikazuje stvarno crkveno jedinstvo u istini, obeleženo svetošću, radošću, vernošću i poslušnošću (vidi Jov. 17,6.13.17.19.23.26). „Poklonici ekumenizma“ (neka to bude kovanica) uzimaju zdravo za gotovo moguće organsko jedinstvo i zajedništvo u velikoj većini crkava. Oni govore o „sablazni podele“ kao da je ona stvarno neoprostivi greh, a krivoverje i otpad uglavnom ignorišu. Međutim, Novi zavet ukazuje na pretnju anti-hrišćanskog prodiranja u „Božji hram“ (2. Sol. 2,3.4). Eshatološka slika Božje crkve pre Hristovog drugog dolaska nije slika divovskog crkvenog okupljanja celog čovečanstva već „ostatka“ hrišćanstva, onog koji drži Božje zapovesti i čuva Isusovu veru (Otk. 12,17).

Nesumnjivo postoji tačka kad ortodoksnost i nehrišćanski način života opravdavaju razdvajanje. U tome je Svetski savez crkava slep. Da bi se zaštitila i podržala čistota i moralnost Crkve i njene poruke mnogo je poželjnije odvajanje i podela, nego jedinstvo u svetovnosti i zabludi.

Osim toga, adventistima smeta činjenica da vođe Svetskog saveza crkava jako malo naglašavaju lično posvećenje i obnovu. Postoje pokazatelji da bi neki takvo gledište mogli smatrati preživelim ostatkom pijetizma, a ne vitalnim sastojkom hršćanskog života. O ličnoj pobožnosti radije ćute, a govore o moralnosti društva. No prema adventističkom razumevanju lična svetost života od istog je tkiva od kojeg se sastoji i moralnost društva (uz izvinjenje Šekspiru). Bez iskreno obraćenih hršćana bilo kakvo organizacijsko jedinstvo zapravo je plastične naravi i od malog značaja.

Ekumensko razumevanje verovanja

U mnogim se crkvenim krugovima širokogrudnost smatra ekumenskom vrlinom. Smatra se da idealni ekumenist nije dogmatičan u svom verovanju i i da je pomalo neodređen u svojim doktrinalnim gledištima. On poštuje verovanja drugih, ali je manje strog kad se radi o vlastitim verovanjima. Izgleda krotak i popustljiv kad se radi o načelima, naravno osim onih koja se tiču ekumenskog jedinstva. Pruža utisak delimičnog znanja. Pokazati versku doktrinalnu arogantnost, ekumenski gledano, izuzetno je grešno.

Sve ovo ima i pohvalnu stranu. Poniznost i krotost su hrišćanske vrline. Zar nam Petar ne kaže da uvek treba da budemo spremni na odgovor svakomu ko zatraži razlog naše nade? No to treba učiniti blago i s poštovanjem, u dobroj savesti (1 Pt 3,15.16). Međutim, u ekumenskim redovima postoji gotovo ugrađena opasnost da će doći do popuštanja u verovanju i do njegove relativizacije. Upitan je celokupni koncept krivoverja. U novije vreme se čak javljaju sumnje u pogledu ideje „paganstva“.

Tipična za ove ekumenske pretpostavke je ideja da su formulacije istine svih verskih zajednica uslovljene vremenom i relativne pa stoga delimične i nedovoljne. Neki ekumenisti bi išli čak tako daleko da zastupaju potrebu za doktrinalnom sintezom, spajajući razna hrišćanska verovanja u neku vrstu koktel-pristupa. Kažu nam da je svaka crkva neuravnotežena i da je zadatak ekumenizma obnova ravoteže i sklada. Unutar te pomirene raznolikosti ekumenskog pokreta, verovatno će svaki, prema rečima Fridriha Velikog, „biti spašen na svoj način“.

Adventisti veruju da bez snažnih osvedočenja crkva ostaje bez duhovne sile. Postoji opasnost da će ekumenski živi pesak doktrinalne popustljivosti usisati crkve i to će im biti kraj. Naravno, ekumenski entuzijasti se upravo tome nadaju. Međutim, adventisti smatraju da se treba snažno odupreti takvoj doktrinalnoj neodlučnosti; u protivnom će posledica biti duhovno samorazoružanje i nastupiće prava post-hrišćanska era.

Ekumensko razumevanje Svetog pisma

Adventisti smatraju Bibliju nepogrešivim otkrivenjem Božje volje, autoritativnim objavljivanjem doktrinalne istine i pouzdanim zapisom Božjih slavnih dela u istoriji spasenja (vidi Osnovna verovanja Hrišćanske adventističke crkve, br. 1). Adventisti smatraju Bibliju celinom. Za mnoge vođe Svetskog saveza crkava, Biblija nije normativ ni autoritet. Ističu biblijsku raznorodnost, povremeno uključujući demitologiziranje Evanđelja. Za veliki broj ekumenista, kao što se podrazumeva kod liberalnog hrišćanstva, nije nadahnut biblijski tekst već doživljaj čitaoca. Simbolička proročanstva su isključena; važan je samo doživljaj.

Apokaliptičkom proroštvu praktično se ne pridaje uloga za kraj vremena. Samo se formalno upućuje na parusiju, ali ona ne utiče na hitnost i malog je značaja za ekumenski koncept evanđeoskog zadatka. U tome se nalazi opasnost eshatološkog slepila.

Adventisti vide biblijsku sliku greha i otkupljenja u okviru „velike borbe“ između dobra i zla, između Hrista i Sotone, između Božje Reči i laži varalice, između vernog ostatka i Vavilona, između „Božjeg pečata“ i „žiga Zveri“.

Adventisti su pre svega narod Reči. Budući da veruju u bezuslovni autoritet Svetog pisma, adventisti priznaju da su Bibliju „pisali nadahnuti ljudi, ali ona nije Božji način razmišljanja i izražavanja već ljudski. Bog nije prikazan kao pisac, pisci Biblije su bili Božji pisari, a ne Njegovo pero.“ (Selected Messages, sv. 1, str. 21) Mnogi bi ekumenisti rekli da biblijski tekst nije Božja reč već da on tu reč sadrži, kada ljudi na njega reaguju i kad to prihvate. Naprotiv, adventisti bi rekli da su zapisi biblijskih pisaca „Božja reč“ (Isto). Na ispitu nisu ni Bog ni Njegova Reč, a da ne govorimo o kritici forme. Ispitu je izložen čovek i njegov stav prema Bibliji.

Ekumensko razumevanje misije i evangelizacije

Tradicionalno razumevanje misije posebno ističe evanđeoski rad, odnosno propovedanje evanđelja. Ekumenski pristup vidi u misijskom radu uspostavu shaloma, neku vrst socijalnog mira i sklada. Adventisti imaju problema sa svakom tendencijom da se umanji primarna važnost propovedanja radosne vesti o izbavljenju od smrtnog pritiska greha. Zapravo je tradicionalno gledište o spasenju, uključujući i adventističko, uvek bilo spasavanje pojedinca od greha za večnost. Ekumenski evanđeoski rad vidi spasenje pre svega kao spasavanje društva od tlačiteljskih režima, od pošasti gladi, od prokletstva rasizma i od nepravde izrabljivanja. Prema adventističkom razumevanju obraćenje znači da osoba koja ga je iskusila, duhovnim novorođenjem doživljava radikalnu promenu. Većina u krugovima Svetskog saveza crkava ističe promenu-obraćenje nepravednih društvenih struktura.

Kao što vidimo na području evanđeoskog rada i delovanja misionara plodovi (bolje reći nedostatak plodova) ekumenizma su često bili još manje evanđeoskog rada (kako ga mi razumemo, od Pavla do Bilija Grejema) i sve većeg opadanja broja vernika, manjeg broja poslanih misionara i srazmerno tome smanjenje finansijske podrške. U stvari, misionarsko delovanje je s najvećih „ekumenskih“ crkava prešlo na konzervativne evangelike.

Nedavno uspešno sproveden adventistički plan „Hiljadu dana žetve“ suprotan je razvodnjenom pristupu „zajedničke misije“. Ovaj izraz može dobro zvučati u ekumenskom studijskom članku, ali iza njega nema zadobijanja duša. Ovde je prikladna parafraza jedne stare poslovice: „Dokaz ekumenskog pudinga je u evanđeoskom apetitu.“

Ekumensko razumevanje društveno-političke odgovornosti

Priznajemo da je pitanje hrišćanske društvene i političke odgovornosti vrlo složeno. Svetski savez crkava i Udruženje saveta crkava (kao što je Nacionalni savez crkava u Sjedinjenim Američkim Državama) duboko su uključeni u ono što se obično smatra političkim pitanjima. Hrišćanska adventistička crkva je na tom području mnogo opreznija (u poređenju s evanđeoskim delovanjem, gde su stvari obrnute).

Dosta ekumenskog razmišljanja na području političke odgovornosti obuhvata ili uključuje: (1) sekularizaciju spasenja; (2) postmilenijumsko gledište koje zastupa postupno poboljšanje političke klime i socijalno poboljšanje čovečanstva te uspostavljanje Božjeg carstva na zemlji zahvaljujući naporu ljudi kao božanskih oruđa; (3) prilagođavanje hrišćanstva savremenom svetu; (4) evolucijsku utopijsku veru u napredak i (5) socijalistički kolektivizam, favorizujući neki oblik egalitarizma i socijalne države, ali ne komunističkog materijalizma.

Činjenica je da ekumenski društveni aktivisti ponekad adventizam smatraju utopijskom kulom u apokaliptičkom vazduhu; u tome se varaju. Suočeni s mnogim društvenim problemima, adventisti ne mogu biti, i uglavnom nisu, apatični ni ravnodušni. Pogledajmo ovo: niz bolničko-kliničkih-zdravstvenih ustanova koje svake godine služe milionima ljudi; veliki obrazovni sistem koji okružuje zemlju sa više od sedam hiljada škola, Adventistički dobrotvorni rad te naglo širenje službe na područjima s akutnom i hroničnom potrebom. Moglo bi se spomenuti i više drugih službi.

Hrišćanska adventistička crkva veruje da je neophodno razlikovati između društveno-političke aktivnosti pojedinih hrišćana kao građana i uključenja na korporativnom crkvenom nivou. Zadatak Crkve da se bavi moralnim načelima ukazuje na biblijski smer, a ne na zastupanje političke direktive. Svetski savez crkava se ponekad uključuje u političku borbu za vlast. Adventizam će posejati seme koje će neminovno uticati na društvo i politiku, ali se ne želi uplesti u političke sukobe. Gospodar Crkve je rekao: „Ali moje carstvo nije odavde“ (Jov 18,36) i kao i njen Gospodar, Crkva želi prolaziti svetom „čineći dobro“ (Dela 10,38). Ona ne želi da vlada, ni neposredno ni posredno.

Ekumensko razumevanje verske slobode

U prvim godinama Svetskog saveza crkava, s početkom prve skupštine u Amsterdamu 1948., na ekumenski dnevni red stavljena je verska sloboda. Ona se smatrala vitalnim preduslovom za ekumensko jedinstvo. U sedištu SSC-a 1968. osnovana je agencija za versku slobodu. Međutim, u novije vreme stanovište SSC-a prema verskoj slobodi postalo je nešto drugačije. Agencija je 1978. zatvorena, uglavnom zbog nedostatka sredstava. Naravno, ovo samo po sebi govori o prioritetu koji se u organizovanom ekumenskom pokretu pridaje verskoj slobodi.

Danas je ekumenizam sklon da versku slobodu vidi kao jedno od ljudskih prava umesto temeljnog prava koje podržava sva ostala ljudska prava. Naravno, to je pristup svetovnog uma. Sekularisti i humanisti odbijaju da priznaju versko uverenje kao nešto što je odvojeno ili se izdiže iznad ljudskih aktivnosti. Zato postoji opasnost da će verska sloboda izgubiti svoj jedinstveni karakter koji je čini čuvarom svih istinskih sloboda.

Ne bi se smelo zaboraviti da je istorijski upravo ravnoteža između vlasti i verskih zajednica neutralizovala versku netrpeljivost i osiguravala versku slobodu. Formalno versko jedinstvo održavalo se samo silom. U društvu postoji ugrađena napetost između jedinstva i verske slobode. U stvari eshatološka slika poslednjih događaja je dramatični prikaz verskog progonstva, u kojem masivne sile apokaliptičkog Vavilona pokušavaju da stisnu Crkvu ostatka u kalup ujedinjenog otpada.

Na kraju, izgledi za versku slobodu postaju sve zamagljeniji kad se zna da neki ekumenski aktivisti prilično lako prihvataju ograničenja verske slobode kad je reč o vernicima drugačijeg versko-političkog pogleda, za koje smatraju da predstavljaju negativno društveno stanovište. Osim toga, neke su ekumenske vođe prilično voljne da u revolucionarnim situacijama uskrate versku slobodu i da je „privremeno isključe“ kako bi propagirali jedinstvo, izgradnju nacije i „dobro“ društva kao celine.

Uticaj razumevanja proroštva

Ovo što smo dosad napisali osvetljava neke od primedbi koje adventisti imaju na uključenje u organizovani ekumenski pokret. Opšte ponašanje Hrišćanske adventističke crkve prema drugim crkvama i ekumenskom pokretu je nesumnjivo izloženo uticaju navedenih primedbi i određeno razumevanjem proroštva. Gledajući istoriju, adventisti vide vekove ispunjene progonstvom i protivhrišćanskim manifestacijama papske vlasti. Oni vide diskriminaciju i mnoge slučajeve netrpeljivosti od strane države i većinskih crkava. Gledajući budućnost, oni vide opasnost da će katolici i protestanti međusobno pružiti ruke i ostvariti versko-političku moć na dominirajući način, uz sve uslove za proganjanje. Za njih verna Božja crkva nije divovska crkva, već ostatak. Oni sebe vide kao jezgro tog ostatka i nisu spremni povezati se sa sve većim hrišćanskim otpadom poslednjih dana.

Gledajući sadašnjost, adventisti svoj zadatak vide u propovedanju večnog evanđelja svim ljudima, pozivajući na obožavanje Stvoritelja, poslušnu privrženost Isusovoj veri, i propovedanju da je došao čas Božjeg suda. Neki elementi ove vesti nisu popularni. Kako adventisti mogu na najbolji način ispuniti svoj proročki zadatak? Naše je mišljenje da Hrišćanska adventistička crkva može najbolje ostvariti svoj božanski zadatak očuvanjem svog identiteta, svoje motivacije, svog osećaja hitnosti, svojim metodama delovanja.

Ekumenska saradnja?

Treba li adventisti da sarađuju na području ekumenizma? Adventisti treba da sarađuju dokle god se propoveda autentično evanđelje i zadovoljavaju očajničke ljudske potrebe. Hrišćanska adventistička crkva ne želi biti zapletena članstvom i odbija svaki odnos koji bi mogao oslabiti njezino jasno svedočenje. Međutim, adventisti žele biti i „saradnici na osnovi savesti“. Ekumenski pokret kao ustanova saradnje ima prihvatljive elemente; kao institucija za organsko jedinstvo crkava ipak je sumnjiv.

Odnosi s drugim verskim zajednicama

Davne 1926. godine, mnogo pre nego što je ekumenizam postao moda, Izvršni odbor Generalne konferencije prihvatio je važnu izjavu koja je danas deo Poslovnika Generalne konferencije (O 75). Ova deklaracija sadrži važne ekumenske elemente. Cilj izjave bilo je dati uputstva za misionsko polje i odnose s drugim „misionarskim društvima“. No ova je izjava danas proširena na odnose s drugim „verskim organizacijama“ uopšte. Prema njoj adventisti „priznaju svaku ustanovu koja pred ljudima uzdiže Hrista kao deo božanskog plana spasenja za evangeliziranje sveta i da visoko ceni hrišćane i hrišćanke u drugim zajednicama koji se trude da zadobiju duše za Hrista.“ U odnosima Crkve s drugim crkvama treba da preovladaju „hrišćanska učtivost, ljubaznost i poštenje“. Navedeni su neki praktični saveti kako bi se izbegli nesporazumi i uklonili razlozi za trzavice. Međutim izjava vrlo jasno stavlja do znanja da je „adventistički narod“ prihvatio posebno „breme“ isticanja Hristovog drugog dolaska kao događaja koji je „pred vratima“, pripremajući „put Gospodu kako je otkriveno u Svetom pismu“. Zbog ovog božanskog „naloga“ adventistima je nemoguće da svoje svedočenje ograniče „na neko područje“; on ih obavezuje da evanđelje objave „svim ljudima na svakome mestu“.

Generalna konferencija je 1980. osnovala Savet za međucrkvene odnose kako bi dala opšte smernice i nadzirala odnose Crkve s drugim verskim zajednicama. Ovaj je savet s vremena na vreme odobrio razgovore s drugim verskim organizacijama kad je smatrao da bi to moglo biti korisno.

Adventističke vođe treba da budu poznate kao graditelji mostova. To nije lak zadatak. Mnogo je lakše porušiti crkvene mostove i ponašati se kao neodgovorni „hrišćanski komandosi“. Elen Vajt je rekla: „Potrebno je mnogo mudrosti da bismo doprli do propovednika i uticajnih ljudi.“ (Evangelizam, str. 562) Adventisti nisu pozvani da žive u ograđenom geto-u, da samo sa sobom razgovaraju, da objavljuju literaturu uglavnom za sebe, pokazujući sektaški duh izolacije. Naravno, mnogo je udobnije i sigurnije živeti u adventističkoj tvrđavi, s podignutim mostovima komunikacije. U takvom okruženju se s vremena na vreme izađe u okolinu za kratku evangelizaciju, hvata što je moguće više „zarobljenika“ i zatim se s njima povlači u utvrđenje. Elen Vajt nije verovala u izolacijski mentalitet: „Naši propovednici treba da se trude da se približe propovednicima drugih verskih zajednica. Molite se za te ljude, za koje Hristos vrši posredničku službu, i molite se s njima. Svečana odgovornost počiva na njima. Kao Hristovi vesnici, trebali bismo pokazati duboko, ozbiljno zanimanje za ove pastire stada.“ (Iz riznice svedočanstava, sv. 2, str. 312)

Korisnost uloge posmatrača

Iskustvo uči da je najbolji odnos s različitim savetima crkava (nacionalnim, regionalnim, svetskim) status posmatrača-konsultanta. Tako Crkva može biti stalno informisana i razumeti trendove i pravce razvoja. To ujedno pruža priliku da upoznamo hrišćanske mislioce i vođe. Ako im se pruži mogućnost, adventisti mogu prisustvovati i objasniti gledišta Crkve. Članstvo nije preporučljivo. Te ekumenske organizacije obično nisu „neutralne“. Često imaju posebne ciljeve i politiku pa preuzimaju ulogu društveno-političkih zastupnika. Ne bi bilo dobro da smo neopredeljeni članovi (u najboljem slučaju) ili članovi reda radi (kao što su to mnoge crkve članice) ili otvorena opozicija (što bi se neminovno dogodilo).

Na lokalnom nivou, kad se radi više o praktičnim a manje teološkim predmetima, mogli bismo zamisliti neke oblike članstva Adventističke crkve, međutim, uz oprez. Mislimo na organizovane odnose kao što su propovednička udruženja/bratstva, lokalne crkvene organizacije, grupe za proučavanje Biblije, posebne grupe za proučavanje potreba društva i pomaganje u rešavanju nekog lokalnog problema. Za adventiste ne bi trebalo reći da ne žele preuzeti nijednu hrišćansku odgovornost u društvu.

U novije vreme adventističke vođe i teolozi imali su prilike za dijalog s predstavnicima drugih crkava. To se pokazalo korisnim. Stvoreno je uzajamno poštovanje. Uklonjeni su otrcani stereotipi te netočno i neistinito prikazana doktrinalna shvatanja. Izoštrena su teološka sredstva i razumevanja. Uočene su nove dimenzije i otvorena nova područja za delovanje. Međutim, najvažnije od svega je što se utvrdila njihova vera u adventnu vest. Nema razloga da adventisti pate od kompleksa manje vrednosti. Predivna je prednost biti adventista i znati da je teološki i organizacijski temelj Crkve čvrst i siguran.

Vesnici prave oikoumene

Adventisti su vesnici jedine prave i trajne oikoumene. U Poslanici Jevrejima spominje se „budući svet [grčki: oikoumene]“ (Jev. 2,5), dolazak univerzalnog Božjeg carstva. U konačnoj analizi to je „ekumenizam“ za koji adventisti rade. Svaki drugi ekumenski pokret je prolazan. U međuvremenu dužnost je hrišćana da nastoje „Hristos neka vam bude svet, u srcima vašim“. „Budite uvek spremni na odgovor svakome koji od vas zatraži obrazloženje nade koja je u vama.“ (1. Pet. 3,15 – DF)

Ovaj dokument pojavio se prvi put u Pattern for Progress, The Role and Function of Church Organization Waltera Raymonda Beacha i Berta Beverlyja Beacha. Autor je B. B. Beach i objavljen je na zasedanju Generalne konferencije u New Orleansu, u junu 1985. Izdalo Odeljenje za odnose sa javnošću  i versku slobodu Generalne konferencije.