Bog svim vernicima svoje Crkve u svim vremenima poklanja duhovne darove, koje svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda. Dati posredstvom Svetoga Duha, koji dodeljuje svakom verniku po svojoj volji, darovi pružaju sve sposobnosti i službe potrebne Crkvi da bi ispunila svoje Bogom uspostavljene funkcije. Na osnovu Svetoga pisma, za pomoć i ohrabrenje ljudima ovi darovi uključuju takve službe kao što je verovanje, isceljivanje, prorokovanje, objavljivanje, poučavanje, upravljanje, pomirenje, sažaljenje, samopregorno delovanje i milosrđe. Neke vernike Bog poziva i daruje ih Duhom za dužnosti koje Crkva priznaje u pastirskoj, evanđeoskoj, apostolskoj i učiteljskoj službi naročito potrebnoj da bi se vernici pripremili za službu, za izgradnju Crkve do duhovne zrelosti da bi se očuvalo jedinstvo vere i poznanje Boga. Kada vernici koriste ove duhovne darove kao verni pristavi Božjih različitih vrlina, Crkva je zaštićena od razornog uticaja lažnog učenja i sazidana u veri i ljubavi, dostiže rast koji je od Boga.
DUHOVNI DAROVI I SLUŽBE
Reči koje je Isus izgovorio neposredno pre svoga vaznesenja trebalo je da izmene istoriju. “Idite po svemu svetu”, naložio je učenicima, “i propovedajte jevanđelje svakome stvorenju.” (Marko 16,15)
Celom svetu? Svakom stvorenju? Učenici su to verovatno smatrali nemogućim zadatkom. Hristos, osećajući njihovu bespomoćnost, naložio im je da ne napuštaju Jerusalim, “nego ćete primiti silu kad siđe Duh sveti na vas; i bićete mi svedoci i u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje”. (Dela 1,4.8)
Nakon Isusovog vaznesenja učenici su mnogo vremena provodili u molitvi. Slaganje i poniznost zamenili su neslaganje i ljubomoru koje su pokvarile mnogo vremena provedenog sa Isusom. Učenici su bili obraćeni. Njihova prisna zajednica sa Hristom i jedinstvo proisteklo iz nje predstavljali su neophodnu pripremu za izlivanje Svetoga Duha.
Kao što je Isus primio naročito pomazanje Duhom, što Ga je pripravilo za službu (Dela 10,38), tako su i učenici primili krštenje Svetim Duhom (Dela 1,5) koje ih je osposobilo za svedočenje. Ishod je bio oduševljavajući. Onog dana kada su primili dar Svetoga Duha, krstili su tri hiljade ljudi (vidi: Dela 2,41).
Darovi Svetoga Duha
Isus je jednom pričom slikovito prikazao darove Svetoga Duha: “Jer kako što čovek polazeći dozva sluge svoje i predade im blago svoje; i jednome dakle dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i otide odmah.” (Matej 25,14.15)
Čovek koji je otputovao u daleku zemlju predstavlja Hrista koji je otišao na Nebo. Čovekove “sluge” su Njegovi sledbenici, koji su “kupljeni skupo” (1. Korinćanima 6,20) – “skupocenom krvlju Hrista”. (1. Petrova 1,19) Hristos ih je otkupio za službu i oni “ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse”. (2. Korinćanima 5,15)
Hristos je dao blago svakom sluzi prema njegovoj sposobnosti i “svakome svoj posao”. (Marko 13,34) Sa drugim darovima i sposobnostima (vidi: 20. poglavlje u ovoj knjizi), ovo blago predstavlja naročite darove koje dodeljuje Duh.[1]
U naročitom smislu, Hristos je dao ove duhovne darove svojoj Crkvi na Dan duhova. “Izašavši na visinu”, rekao je apostol Pavle, On “dade dare ljudima”. Tako “svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova”. (Efescima 4,8.7) Sveti Duh je Posrednik koji razdeljuje “po svojoj vlasti svakome kako hoće” (1. Korinćanima 12,11) ove darove koji omogućavaju Crkvi da izvrši svoje određeno delo.
Svrha duhovnih darova
Sveti Duh daje naročitu sposobnost nekom verniku, osposobljavajući ga da pomogne Crkvi da ispuni svoj božanski zadatak.
Sklad sa Crkvom. Korintskoj crkvi nije nedostajao nijedan duhovni dar (1. Korinćanima 1,4.7). Nažalost, oni su se gložili kao deca oko toga koji su darovi najvažniji.
Zabrinut zbog deoba u njihovoj crkvi, apostol Pavle je pisao Korinćanima o pravoj prirodi ovih darova i kako treba da deluju. Duhovni darovi, objasnio je on, darovi su milosti. Od istog Duha potiču različiti darovi koji vode ka različitostima u službi. Međutim, apostol Pavle naglašava da “je jedan Bog koji čini sve u svemu”. (1. Korinćanima 12,4-6)
Duh deli darove svakom verniku – za izgrađivanje Crkve. Potrebe Gospodnjega dela određuju šta Duh razdeljuje i kome. Svi ne primaju iste darove. Apostol Pavle kaže da Duh daje jednome mudrost, drugome znanje, drugome veru, drugome čuda, drugome proroštvo, drugome da razlikuje duhove, drugome dar jezika i drugome tumačenje jezika. “A ovo sve čini jedan i taj isti Duh razdeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće.” (stih 11) Zahvalnost za delovanje nekog dara u Crkvi treba da bude upućena Darodavcu, a ne osobi koja upražnjava ovaj dar. Kako su darovi dati za Crkvu, a ne pojedincu, primaoci ne smeju da ih smatraju svojom privatnom svojinom.
Pošto Duh razdeljuje darove prema tome kako On smatra za dobro, nijedan dar ne sme da se prezire ili nipodaštava. Nijedan član Crkve nema pravo da se uzgordi zbog nekog naročitog zvanja ili službe, niti neko treba da se smatra podređenim (manje vrednim) zbog postavljanja na neki skromniji položaj.
Uzor za rad. Apostol Pavle spominje ljudsko telo da bi slikovito prikazao sklad različitih darova. Telo ima mnogo udova i svaki na jedinstven način daje svoj doprinos. “Ali Bog postavi sve ude u telu kako je koga hteo.” (stih 18)
Nijedan ud tela ne treba da kaže drugom: “Ne trebaš mi.” Svi oni zavise jedan od drugoga, a koji “udi tela čine da su najslabiji najpotrebniji su. I koji nam se čine da su najsramotniji na telu, na one udaramo najveću čast, i nepošteni naši udi najveće poštenje imaju; a pošteni udi ne trebaju. Ali Bog složi telo i najhuđemu udu dade najveću čast”. (stihovi 21-24)
Otkazivanje bilo kog organa rđavo bi se odrazilo na celo telo. Kada telo ne bi imalo mozak, želudac ne bi radio, a ako ne bi bilo želuca, mozak bi bio beskoristan. Isto tako i Crkva će patiti ako se neki vernik, bez obzira koliko beznačajan bio, izgubi.
Neki delovi tela koji su po svom sastavu slabiji, potrebuju naročitu zaštitu. Čovek može da radi bez jedne ruke ili noge, ali ne i bez jetre, srca ili pluća. Mi normalno otkrivamo lice i ruke, ali pokrivamo druge delove tela odećom zbog pristojnosti ili uljudnosti. Umesto da manje darove slabo cenimo, mi sa njima moramo da postupamo sa većom brižljivošću zato što zdravlje Crkve zavisi od njih.
Bog je imao nameru da prilikom razdeljivanja duhovnih darova u Crkvi, spreči “raspre u telu” i stvori duh sklada i zavisnosti, pa “da se udi jednako brinu jedan za drugoga. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udi; a ako li se jedan ud slavi, s njim se raduju svi udi”. (stihovi 25,26) Tako isto kada jedan vernik pati, cela Crkva treba da je svesna toga i treba da pomogne da se patnja otkloni. Jedino kada se ova osoba oporavi, i zdravlje Crkve je sigurno.
Nakon raspravljanja o vrednosti svakog dara, apostol Pavle nabraja neke od njih: “Postavi Bog u crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike.” (stih 28; uporedi: Efescima 4,11) Pošto nijedan vernik nema sve darove, on podstiče sve “starajte se pak za veće darove” (stih 31), pozivajući se na one koji su najkorisniji Crkvi.[2]
Neophodna dimenzija. Darovi Svetoga Duha, međutim, nisu dovoljni sami po sebi. Postoji “još bolji put” (stih 31). Dok će darovi Duha nestati prilikom Hristovog drugog dolaska, rod Duha je večan. Sastoji se od večne vrline ljubavi i mira, dobrote i pravde koje ljubav donosi sa sobom (vidi: Galatima 5,22.23; Efescima 5,9). Dok će proroštvo, jezici i znanje iščeznuti, vera, nada i ljubav će ostati. A “ljubav je najveća među njima”. (1. Korinćanima 13,13)[3]
Ova ljubav koju Bog daje (na grčkom agape) je požrtvovna i rađa ljubav (1. Korinćanima 13,4-8). To je “viši oblik ljubavi koji prepoznaje nešto što ima vrednost u osobi ili predmetu koji voli; ljubav koja je zasnovana na načelu, a ne na osećanju; ljubav koja izrasta iz poštovanja prema zadivljujućim osobinama njenog predmeta”.[4] Darovi lišeni ljubavi izazivaju zbrku i razdor u Crkvi. Zato je najbolji put, za svakoga sa duhovnim darovima da poseduje takođe i ovu potpuno nesebičnu ljubav. “Držite se ljubavi, a starajte se za duhovne dare.” (1. Korinćanima 14,1)
Živeti na slavu Bogu. Apostol Pavle takođe govori o duhovnim darovima u svojoj Poslanici Rimljanima. Pozivajući svakog vernika da živi na slavu Bogu (Rimljanima 11,36-12,2), Pavle ponovo koristi sliku udova tela da bi slikovito prikazao različitosti, a ipak jedinstvo koje je obeležje vernika združenih u zajednicu Crkve (stihovi 3-6).
Priznanjem da i vera i duhovni darovi imaju svoj izvor u Božjoj milosti, vernici ostaju ponizni. Ukoliko je više darova poklonjeno jednom verniku, utoliko je veći njegov duhovni uticaj, utoliko veća mora da bude njegova zavisnost od Boga.
U ovom poglavlju apostol Pavle nabraja sledeće darove: proroštvo (produhovljeni način govora, objavljivanja), služba, poučavanje, utešavanje (hrabrenje), davanje (deljenje), upraviteljstvo i milost (samilost). Kao i u 1. Korinćanima 12. glavi on svoju raspravu završava najvećim načelom hrišćanstva – ljubavlju (stih 9).
Apostol Petar iznosio je temu o duhovnim darovima u čijoj se pozadini nalazio svemu kraj koji se “približi” (1. Petrova 4,7). Hitnost tog trenutka nalaže da vernici moraju da koriste te darove. “Služite se među sobom”, kaže on, “svaki darom koji je primio, kao dobri pristavi različne blagodati Božje”. (stih 10) Apostol Petar, kao i Pavle, učio je da ovi darovi nisu za hvalisanje već “da se u svačemu slavi Bog”. (stih 11) On je takođe združio ljubav sa darovima (st. 8).
Rast Crkve. Pavle u trećoj i poslednjoj raspravi o duhovnim darovima, podstrekava vernike “da se vladate kao što prilikuje vašem zvanju u koje ste pozvani, sa svakom poniznošću i krotošću, s trpljenjem, trpeći jedan drugoga u ljubavi, starajući se držati jedinstvo Duha u svezi mira”. (Efescima 4,1-3)
Duhovni darovi doprinose negovanju jedinstva koje se pokazuje u rastu Crkve. Svaki vernik primio je “blagodat po meri dara Hristova”. (stih 7)
Sam Hristos “je dao jedne apostole, jedne proroke, a jedne jevanđeliste a jedne pastire i učitelje?” Ovi darovi su dužnosti usmerene ka službi “da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove”. (stihovi 11-13) Oni koji su primili duhovne darove moraju naročito da služe vernicima, pripremajući ih za vrstu službe koja je u skladu sa njihovim darovima. To izgrađuje Crkvu do zrelosti koja dostiže “meru rasta visine Hristove”.
Ove službe povećavaju duhovnu postojanost i jačaju odbranu Crkve protiv lažnih nauka, tako da vernici neće biti “više mala deca koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovečjoj, putem prevare; nego vladajući se po istini u ljubavi da u svemu uzrastemo u onome koji je glava Hristos”. (stihovi 14.15)
Najzad, u Hristu duhovni darovi stvaraju i jedinstvo i napredak Crkve. Iz Njega “je sve telo sastavljeno i sklopljeno svakim zglavkom, da jedno drugome pomaže dobro po meri svakoga uda, i čini da raste telo na popravljanje samoga sebe u ljubavi”. (stih 16) Da bi Crkva doživela rast, Božja namera je da svaki vernik mora da koristi duhovne darove koje On daje.
Kao ishod svega, Crkva će iskusiti dvostruki rast – rast broja vernika i rast pojedinačnih duhovnih darova. Pored toga, ljubav je deo ovog zvanja, jer Crkva može da iskusi ovu izgradnju i rast samo kada u ljubavi koristi ove darove.
Delovanje duhovnih darova
Opšta služba. Sveto pismo ne podupire gledište da sveštenstvo treba da vrši službu, dok se vernici oduševljavaju u crkvenim sedištima i čekaju da budu nahranjeni. I propovednici i pastva sačinjavaju Crkvu, “sveti narod”. (1. Petrova 2,9) Oni su zajednički odgovorni za dobrobit Crkve i njen napredak. Oni su pozvani da zajednički rade, svaki prema svojim naročitim, Hristom danim darovima. Različitost darova ishod je različitih službi, koje su sve sjedinjene u njihovom svedočenju da bi se raširilo Božje carstvo i da bi se svet pripremio za susret sa svojim Spasiteljem (Matej 28,18-20; Otkrivenje 14,6-12).
Uloga sveštenstva. Nauka o duhovnim darovima stavlja odgovornost za poučavanje Crkve na propovednikova pleća. Bog je postavio apostole, proroke, jevanđeliste, pastire i učitelje da pripremi svoj narod za službu. “Propovednici ne treba da rade posao koji pripada Crkvi, iscrpljujući se na taj način i sprečavajući druge da izvrše svoju dužnost. Oni treba da poučavaju članove kako da rade u crkvi i u zajednici.”[5]
Propovednik koji nema dar da poučava, ne treba da pripada pastoralnoj službi, već nekoj drugoj grani Božjega dela.[6] Uspeh Božjeg plana za Crkvu zavisi od revnosti i sposobnosti njenih pastora da poučavaju vernike kako da koriste svoje od Boga dane darove.
Darovi i zadatak. Bog daje duhovne darove da bi bili od koristi celom telu, a ne samo pojedincima koji su ih primili. Pa kao što primalac ne dobija dar samo za sebe, tako i Crkva ne prima sveukupne darove za sebe. Bog je obdario crkvenu zajednicu darovima da bi je spremio za izvršenje zadatka koji je On odredio prema ovom svetu.
Duhovni darovi nisu nagrada za neki dobro obavljeni posao, već oruđa za dobro izvršenje zadatka. Duh obično daje darove koji su u skladu sa čovekovim prirodnim darovima, iako samo prirodni darovi nisu duhovni darovi. Potrebno je novorođenje da čovek dobije snagu Duha. Mi moramo biti nanovo rođeni da bismo dobili duhovne darove.
Jedinstvo u raznolikosti, ne u jednakosti. Neki hrišćani pokušavaju da sve ostale vernike učine sličnim sebi. To je ljudski plan, a ne Božji. To što Crkva ostaje sjedinjena uprkos raznolikosti duhovnih darova ukazuje na dopunjujuću prirodu darova. To ukazuje da napredak Božje crkve zavisi od svakog vernika. Bog namerava da se svi darovi, službe i postupci unutar Crkve stope u delo izgradnje na temelju koji je postavila istorijska Crkva. Na Isusu Hristu, glavnom ugaonom kamenu “sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu”. (Efescima 2,21)
Svedočenje – svrha darova. Vernici dobijaju različite darove što je znak da svako ima pojedinačnu službu. Ipak, svaki vernik treba da bude spreman da svedoči o svojoj veri, deleći verovanja sa drugima i saopštavajući drugima šta je Bog učinio u njegovom životu. Svrha Božjeg davanja svakog dara, bez obzira koji je to dar, je da osposobi njegovog posednika da svedoči.
Nekorišćenje duhovnih darova. Vernici koji odbijaju da koriste svoje duhovne darove, neće samo utvrditi da su njihovi darovi zakržljali, već da ugrožavaju i svoj večni život. U nežnom staranju Isus je svečano opomenuo da je sluga koji nije upotrebljavao svoj talanat bio ništa manje do “zli i lenjivi sluga” koji je izgubio večnu nagradu (Matej 25,26-30).[7] Neverni sluga otvoreno je priznao da je njegov propust bio hotimičan i sa predumišljajem. Na taj način on je morao da snosi odgovornost za svoj propust. “U veliki, poslednji dan suda oni koji su se prepustili strujama, izbegavajući prilike i izvlačeći se od odgovornosti, biće od strane velikog Sudije uvršteni sa zločincima.”[8]
Otkrivanje duhovnih darova
Da bi uspešno bili uključeni u zadatak Crkve, vernici moraju da shvate svoje darove. Darovi deluju kao kompas, usmeravajući onoga koji ih poseduje ka službi i uživanju u životu izobilja (Jovan 10,10). U onoj meri u kojoj “izaberemo da ne prepoznamo, razvijemo i koristimo svoje darove (ili to jednostavno zanemarimo), u toj meri Crkva je manja nego što bi mogla biti. Manja nego što je Bog nameravao da ona bude.”[9]
Način otkrivanja naših duhovnih darova[10] treba da karakteriše sledeće:
Duhovna priprema. Apostoli su se ozbiljno molili za sposobnost da govore reči koje će grešnike dovesti Hristu. Oni su odbacili sve razlike i želje za prvenstvom koje su postojale među njima. Priznanje greha i pokajanje dovelo ih je u usku zajednicu sa Hristom. Oni koji danas prihvataju Hrista potrebuju slično iskustvo u pripremi za krštenje Svetim Duhom.
Krštenje Duhom nije događaj koji se zbiva jedanput; mi moramo da ga doživljavamo svakog dana. [11]Potrebno je da se zajedno sa Gospodom zauzimamo za to krštenje, zato što ono Crkvi daje silu da svedoči i objavi Jevanđelje. Da bismo to ostvarili, moramo svoj život stalno da predajemo Bogu, potpuno ostanemo u Hristu i molimo Ga za mudrost da nam otkrije naše darove (Jakov 1,5).
Proučavanje Svetog pisma. Naše proučavanje sa molitvom i istraživanje onoga što uči Novi zavet o duhovnim darovima, dopušta Svetom Duhu da u naš um utisne naročitu službu koju ima za nas. Važno je da verujemo da nam je Bog dao najmanje jedan dar da ga iskoristimo u Njegovoj službi.
Otvorenost prema vođstvu Proviđenja. Mi ne treba da koristimo Duh, već On treba da upotrebi nas, jer je Bog taj koji deluje u svom narodu “da hoćete i učinite što mu je ugodno”. (Filibljanima 2,13) Prednost je biti spreman da radiš u svakoj grani službe koju ti pruža Božje proviđenje. Bogu moramo dati priliku da radi preko drugih da zatraže našu pomoć. Zato treba da budemo spremni da odgovorimo potrebama Crkve kad god se one pojave. Ne treba da se plašimo da pokušamo nešto novo, ali takođe moramo biti slobodni da obavestimo one koji traže našu pomoć za svoje talente i iskustvo.
Potvrda od strane Crkve. Pošto Bog daje ove darove da bi izgradio svoju Crkvu, mi možemo očekivati konačnu potvrdu naših darova koja će poticati iz suda Hristovog tela, a ne od naših osećanja. Često je teže prepoznati svoje lične darove, nego darove drugih. Ne samo što moramo biti voljni da slušamo ono što drugi imaju da nam kažu o našim darovima, već je veoma važno da kod drugih prepoznamo i potvrdimo Božje darove.
Nema većeg uzbuđenja i zadovoljstva od saznanja da zauzimamo položaj, službu ili posao koji nam je Proviđenje odredilo. Kakav je blagoslov za nas da u Njegovoj službi upotrebimo taj naročiti dar koji nam je Hristos dao preko Svetoga Duha. Hristos čezne da podeli svoje duhovne darove. Danas možemo prihvatiti Njegov poziv i otkriti šta Njegovi darovi mogu da učine u životu ispunjenom Duhom!
[1] Vidi: White, Christ’s Object Lessons, pp. 327,328. Ne možemo uvek lako da napravimo razliku između natprirodnih, nasleđenih i stečenih sposobnosti. U onima kojima upravlja Duh ove sposobnosti često kao da se stapaju u jedno.
[2] Vidi: Richard Hammill, “Spiritual Gifts in the Church Today”, Ministry, July, 1982, str. 15.16.
[3] U najširem smislu ljubav je dar od Boga, jer sve što je dobro dolazi od Njega (Jovan 1,17). Ona je rod Duha (Galatima 5,22), ali nije duhovni dar u smislu da ga je Duh razdelio nekim vernicima, a ne svima. Svako treba da se “drži ljubavi”. (1. Korinćanima 14,1).
[4] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.6, p.778.
[5] White “Appeals for Our Missions” u Historical Sketches of the Foreign Misisions of the Seventh-day Adventists (Basel, Switzerland: Imprimerie Polyglotte, 1886), p.291. Uporedi: Rex D. Edwards, A New Frontier – Every Believer a Minister (Mountain View, CA: Pacific Press, 1979) pp.58-73).
[6] Uporedi: J. David Newman, “Seminar in Spiritual Gifts”, neobjavljeni rukopisi, str.3
[7] O ozbiljnosti ovog stanja vidi: White, “Home Discipline”, Review and Herald, June 13,1882, p.(1).
[8] SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.5, p.511.
[9] Don Jacobsen, “What Spiritual Gifts Mean to Me”, Adventist Review, December 25, 1986, p.12.
[10] Vidi: Roy C. Naden, Discovering Your Spiritual Gifts (Berrien Springs, MI.: Institute of Church Ministry, 1982); Mark A. Finley, The Way to Adventist Church Growth (Siloam Springs, A. R: Concerned Communications 1982); C. Peter Wagner, Your Spiritual Gifts Can Help Your Church Grow (Glendale, CA.: Regal Boks, 1979).
[11] Uporedi: White, Acts of the Apostles, p.50; White, Counsels to Parents, Teachers and Students (Mountain View, CA: Pacific Pres, 1943), p.131.
