Brak i porodica

Bog je ustanovio brak u Edemu, a Isus ga je ponovo potvrdio kao doživotnu zajednicu između čoveka i žene u druženju punom ljubavi. Za hrišćanina bračna obaveza je data Bogu kao i bračnom drugu i treba da se sklopi između partnera koji su iste vere. Obostrana ljubav, uvažavanje, poštovanje i odgovornosti su tkivo ove veze koja treba da odsjajuje ljubavlju, svetošću, bliskošću i postojanošću odnosa između Hrista i Njegove Crkve. Što se tiče rastave Isus je učio da osoba koja se razvede od bračnog druga, osim za preljubu, pa sklopi brak sa drugim bračnim drugom čini preljubu. Iako neki odnosi u porodici možda ne odgovaraju idealu, bračni drugovi koji se u Hristu potpuno predaju jedan drugome, mogu da postignu zajednicu ljubavi pomoću vođstva Duha i crkvenog vaspitanja. Bog blagosilja porodicu i želi da njeni članovi pomažu jedan drugome do potpune zrelosti. Roditelji treba da vaspitavaju svoju decu da vole Boga i da su Mu poslušni. Svojim primerom i svojim rečima treba da ih poučavaju da je Hristos vaspitač koji voli, koji je uvek nežan i brižan, koji želi da oni postanu udovi Njegovog tela, Božje porodice. Povećana bliskost u porodici jedan je od znakova poslednje vesti Jevanđelja.

BRAK I PORODICA

Dom je iskonska ustanova za obnovu Božjeg lika u ljudima. U okviru porodice otac, majka i deca mogu potpuno da se izraze, omogućavajući jedni drugima zadovoljenje potreba za pripadnošću, ljubavlju i prisnošću. Tu se postavljaju temelji identitetu i razvijaju osećanja lične vrednosti. Dom je takođe mesto gde se Božjom milošću, sprovode načela stvarnog hrišćanstva, a njegove vrednosti prenose sa jednog pokolenja na drugo.

Porodica može da bude mesto velike sreće. Ona može da bude i pozornica tragičnih ozleda. Skladan porodični život pokazuje načela hrišćanstva koja se istinski sprovode u životu, otkrivajući Božji karakter. Nažalost, ispoljavanje ovih odlika vrlo je retko u savremenim domovima. Umesto toga, u mnogim porodicama ispoljavaju se misli i namere sebičnog ljudskog srca – svađe, buntovnost, suparništvo, ljutnja, nepristojnost, pa čak i svirepost. Ove osobine nisu bile deo Božjeg prvobitnog plana. Isus je rekao: „A ispočetka nije bilo tako.” (Matej 19,8)

Od početka

Subota i brak su dva prvobitna Božja dara ljudskoj porodici. Oni su uspostavljeni da omoguće radost odmora i pripadnosti bez obzira na vreme, mesto i kulturu. Uspostavljanje ove dve ustanove predstavlja vrhunac Božjeg stvaranja na Zemlji. One su Njegovo finale, najbolje od izvanrednih dobrih darova koje je poklonio ljudskom rodu prilikom stvaranja. Time što je uspostavio Subotu, Bog je ljudskim bićima dao vreme za odmor i obnovu, vreme za druženje sa Njim. Stvarajući prvu porodicu, On je uspostavio osnovnu društvenu zajednicu u ljudskom rodu, dajući mu smisao pripadnosti i obezbeđujući priliku da se njegovi članovi razviju u dobro uravnotežene ličnosti u službi Bogu i bližnjima.

Muško i žensko po obličju Božjem. Tekst u 1. Mojsijevoj 1,26.27. opisuje Božje stvaranje ljudskih bića koja treba da nasele Zemlju: „Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svome obličju … I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.” Izraz čovek ovde se upotrebljava (i u jevrejskom jeziku) u opštem značenju, kao što se više od 500 puta upotrebljava na drugim mestima u Starom zavetu. Ovaj pojam obuhvata i muško i žensko biće. Tekst ističe da muškarac nije stvoren po Božjem, a žena po čovekovom obličju.[1] Naprotiv, oboje su stvoreni po Božjem obličju.

Isto kao što je Otac, Sin i Sveti Duh Bog, muško i žensko zajedno treba da čine „čoveka”. Slično Božanstvu, iako treba da budu jedno, oni nisu isti po funkcijama. Oni su jednaki po biću, dostojanstvu, ali nisu isti po ličnosti (Uporedi: Jovan 10,30; 1. Korinćanima 11,3). Njihov spoljašnji sastav se dopunjava, njihove funkcije sarađuju.

Oba roda su dobra (1. Mojsijeva 1,31), a tako i njihove različite uloge. Porodica i dom sazidani su na činjenici o razlici u polovima. Bog je mogao da razmnoži život na Zemlji bez stvaranja čoveka i žene, kao što se to može videti u bespolnom razmnožavanju nekih oblika iz životinjskog sveta. Ali Bog je stvorio, dve osobe, „istovetne po opštem izgledu i osobinama, ali svaka od njih sadrži u sebi nešto što nedostaje drugoj i što dopunjuje drugu”.[2] Svet isključivo sastavljen od članova samo jednog pola ne bi bio potpun. Pravo ispunjenje može da se ostvari samo u društvu koje obuhvata i muško i žensko. Ovde se ne postavlja pitanje o jednakosti, jer su i jedno i drugo bitni.

U toku svog prvog dana Adam, prvorođeni i glava ljudskog roda,[3] osetio je svoju jedinstvenost – nije postojao niko ko bi mu bio sličan. „Ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.” (1. Mojsijeva 2,20) Bog je osetio taj nedostatak, jer je rekao: „Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.” (1. Mojsijeva 2,18)

Jevrejska reč neged, prevedena sa „uporediv”, „prema njemu” je imenica povezana sa predlogom koja znači stajati „pred, usred, nasuprot, odgovarajući” nekome ili nečemu. U ovom slučaju osoba koja je trebalo da stoji pred Adamom trebalo je da ga dopuni, odgovarajući mu kao njegova kopija. Zato Bog „pusti tvrd san na Adama” i uzevši „jedno rebro” (1. Mojsijeva 2,21) stvori mu druga.[4]

Nakon buđenja, Adam je odmah prepoznao blisku i prisnu vezu koju je ovaj naročiti čin stvaranja učinio mogućom. On je uzviknuo: „Sada eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.” (1. Mojsijeva 2,23; uporedi: 1. Korinćanima 11,8)

Brak. Od različitnosti muškog i ženskog Bog je stvorio red, jedinstvo. On je tog prvog petka obavio prvo venčanje, udružujući ovo dvoje predstavnika Njegovog obličja u malome, da ih učini da postanu jedno. Brak je od tog vremena postao osnova porodice, osnova samoga društva.

Sveto pismo opisuje brak kao presudni čin i rastavljanja i sastavljanja: Čovek će ostaviti „oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo”. (1. Mojsijeva 2,24)

1. Ostaviti. Od najveće važnosti za bračni odnos je ostavljanje ranijih prvobitnih odnosa. Bračni odnos treba da zameni odnos roditelja i deteta. U ovom smislu „ostaviti” znači da čovekov odnos sa roditeljima omogućuje čoveku da se „prilepi” za drugoga. Bez ovog postupka, ne postoji nikakva čvrsta osnova za brak.
2. Prilepiti se. Jevrejski izraz preveden sa „prilepiti se” dolazi od reči koja znači „prilepiti se, pričvrstiti se, sjediniti se i držati se”. Kao imenica može da se koristi čak i za oznaku spajanja, lemljenja (Isaija 41,7). Čvrstina i snaga ove veze slikovito prikazuje prirodu bračne veze. Svaki pokušaj da se slomi ovo zajedništvo ozlediće osobe njime prisno povezane. Da je ova veza prisna veza, naglašava i činjenica da se isti glagol koristi u opisivanju veze između Boga i Njegovog naroda: „Njemu služi i njega se drži, i njegovim se imenom kuni.” (5. Mojsijeva 10,20)
3. Zavetovanje. U Svetom pismu o ovom zavetovanju, ovom obećanju kojim je bračni par sjedinjen, govori se kao o „zavetu”, izraz koji se koristi za najsvečaniji i najobavezujući sporazum poznat u Božjoj Reči (Malahija 2,14; Priče 2,16.17). Odnos između muža i žene treba da bude uspostavljen po uzoru na Božji večni zavet sa Njegovim narodom, Crkvom (Efescima 5,21-33). Njihovo predanje jedno drugome treba da sadrži vernost i postojanost koje karakterišu Božji zavet (Psalam 89,34; Plač 3,23).

Bog i porodica bračnih drugova, prijatelji i zajednica svedoci su zaveta koji sklapaju jedno sa drugim. Taj zavet je potvrđen na nebu. „Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.” (Matej 19,6) Hrišćanski bračni par shvata da time što su sklopili brak, zavetovali su se da doživotno budu verni jedno drugome.[5]

4. Postaju jedno telo. Rezultati ostavljanja i zavetovanja da se prilepe u zajednicu predstavlja tajnu. Ovde se radi o jedinstvu u punom smislu – bračni par hoda zajedno, stoji zajedno i deli duboku prisnost. Na početku ovo jedinstvo se odnosi na fizičku sjedinjenost u braku. Ali izvan toga, ono se takođe odnosi na prisnu povezanost uma i osećanja koja podupire ovu fizičku stranu odnosa.

a) Hodanje zajedno. Bog postavlja pitanje o svom odnosu sa svojim narodom: „Hoće li dvojica ići zajedno, ako se ne sastanu?” (Amos 3,3) Ovo pitanje je podesno i za one koji će postati jedno telo. Bog je dao uputstvo Izrailjcima da ne stupaju u brak sa susednim narodima, „jer bi otpadila sina tvojega od mene , i služio bi bogovima drugim”. (5. Mojsijeva 7,4; uporedi: Isus Navin 23,11-13) Kada su Izrailjci zapostavili ova uputstva, suočili su se sa kobnim posledicama (Sudije 14-16. glave; 1. O carevima 11,1-10; Jezdra 9;10).

Apostol Pavle je široko ponavljao ovo načelo: „Ne vucite u tuđem jarmu nevernika; jer šta ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom; Kako li se slaže Hristos s Velijarom? ili kakav deo ima verni s nevernikom? Ili kako se udara crkva Božja s idolima? Jer ste vi crkve Boga živoga.” (2. Korinćanima 6,14-16; uporedi stihove: 17.18).

Sveto pismo ističe da vernici treba da sklope brak samo sa drugim vernicima. Međutim, načelo ide dalje od ovoga. Pravo jedinstvo zahteva skladnost i vere i života. Razlike u verskim iskustvima vode razlikama u načinu života koje mogu da stvore duboku zategnutost i rascep u braku. Da bi se postiglo jedinstvo o kome govori Sveto pismo, brak treba sklopiti sa osobom iz svoje verske zajednice.[6]

b) Stajanje zajedno. Da bi postale jedno telo dve osobe moraju da budu potpuno odane jedna drugoj. Kada se stupa u brak, rizikuje se sve i prihvata se sve što dolazi sa bračnim drugom. Oni koji stupaju u brak objavljuju svoju voljnost da dele odgovornosti sa bračnim drugom, i u bilo čemu stoje uz svog bračnog druga. Brak zahteva delotvornu ljubav koja se primenjuje i koja neće prestati.

„Dve osobe dele sve što imaju, ne samo svoje telo, ne samo svoja materijalna dobra, već i svoje mišljenje i osećanja, svoje radosti i patnje, svoje nade i strahovanja, svoje uspehe i neuspehe. ‘Postati jedno telo’ znači da dve osobe postaju potpuno jedno u telu, duši i duhu, ali ipak ostaju dve različite ličnosti.”[7]

c) Prisnost. Postati jedno telo obuhvata i seksualno jedinstvo: „Adam pozna Jevu ženu svoju i ona zatrudne.” (1. Mojsijeva 4,1) U svojoj težnji da se sjedine, težnji koju su ljudi i žene osećali još od vremena Adama i Eve, svaki bračni par ponovo pridaje važnost prvoj priči o ljubavi. Čin seksualne privlačnosti je najbliža moguća činjenica za njih u fizičkom sjedinjenju; on predstavlja bliskost koju bračni par može da spozna emotivno i duhovno. Hrišćanska bračna ljubav treba da se odlikuje toplinom, radošću i ushićenjem (Priče 5,18.19).

„Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista.” (Jevrejima 13,4) „Sveto pismo nam jasno govori da radosni seksualni izraz ljubavi između muža i žene je Božji plan. On je, kako to naglašava pisac Jevrejima poslanice čist, nije grešan, nije prljav. To je mesto od velike časti u braku – svetinja nad svetinjama gde se prisno sastaje muž sa ženom da proslave svoju ljubav jedan prema drugome. To je vreme koje je određeno da bude sveto i prijatno.”[8]

Biblijska ljubav. Bračna ljubav je bezuslovna nežna i prisna predanost jedno drugome koja podstiče obostrani rast, po obličju Božjemu u svim vidovima jedne ličnosti: fizičkom, osećajnom, intelektualnom i duhovnom. U braku dejstvuju različite vrste ljubavi; on ima svoje romantično, strasno vreme, svoje veoma sentimentalno vreme; svoje ugodno vreme; svoje vreme druženja i pripadanja. Ali agape ljubav opisana u Novom zavetu – nesebična ljubav, usmerena potpuno na druge – čini osnovu prave, trajne ljubavi.

Isus je pokazao najuzvišeniji oblik ove vrste ljubavi kada je, prihvativši i krivicu i posledice naših grehova, pošao na krst. „Kako je ljubio svoje koji bejahu na svetu, do kraja ih ljubi.” (Jovan 13,1). On nas je voleo uprkos smrti u koju su Ga odveli naši gresi. To je bila i to jeste bezuslovna agape ljubav Isusa Hrista.

Opisujući ovu ljubav, apostol Pavle je rekao: „Ljubav dugo trpi, milokrvna je, ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikada ne prestaje.” (1. Korinćanima 13,4-8)

Komentarišući ovaj odsek, Ed Vit (Ed Njheat) pisao je: „Agape ljubav je uključena u večni izvor napona i ona može da nastavi da radi onda kada svaka druga vrsta ljubavi prestane … Ona voli bez obzira ko je to. Bez obzira koliko druga osoba ne voli, agape može stalno da se izliva. Agape je isto toliko bezuslovna koliko je i Božja ljubav prema nama. To je mentalni stav zasnovan na promišljenom izboru volje.”[9]

6. Pojedinačna duhovna odgovornost. Iako su bračni drugovi dali zavetno obećanje jedan drugome, ipak moraju, svako ponaosob, da snose odgovornost za izbor koji učine (2. Korinćanima 5,10).

Preuzeti takvu odgovornost znači da oni nikada neće okriviti drugu osobu za ono što su sami učinili. Oni takođe moraju da prihvate odgovornost za svoj lični duhovni rast. Nijedan se ne može osloniti na duhovnu snagu drugoga. Ipak, sa druge strane, odnos sa Bogom svakome od njih može da posluži kao izvor snage i ohrabrenja drugome.

Posledice pada u greh

Iskrivljeno odsjajivanje Božjeg obličja u ljudskom rodu koje je donelo greh ima svoj uticaj i na brak isto tako pouzdano kao što ima i na druge oblasti ljudskog života. Čuvanje ličnog interesa nametnulo se tamo gde je vladala savršena ljubav i jedinstvo. Sebičnost je najveći motivator svih onih koje ne goni Hristova ljubav. Zajednički imenitelj svih hrišćanskih neuspeha je gaženje svih načela predanja, službe i onoga što Jevanđelje predstavlja.

Svojom neposlušnošću Adam i Eva poricali su svrhu svoga stvaranja. Pre nego što su zgrešili, živeli su u potpunoj iskrenosti pred Bogom. Posle toga, umesto da su radosno došli k Njemu, oni su se u strahu sakrili od Njega, pokušavajući da sakriju istinu o sebi i poričući odgovornost za svoja dela. Obuzeti dubokim osećanjem krivice koju njihov razum nije mogao da izbriše, oni se nisu mogli susresti sa Božjim okom i svetim anđelima. Otada je ovo izbegavanje i samoopravdajuće poricanje postalo opšti model ljudskih odnosa sa Bogom.

Strah koji ih je naterao da se sakriju, izopačio je njihov međusobni odnos i odnos prema Bogu. Kada ih je Bog ispitivao, težili su da zaštite sebe na račun drugoga. Njihove optužbe postale su dokaz o ozbiljnom prekidu koji je nastao u odnosu ljubavi koji je Bog uspostavio prilikom stvaranja.

Posle pada u greh Bog je rekao ženi: „Volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.” (1. Mojsijeva 3,16) On je odredio ovo načelo koje nije izmenilo osnovnu jednakost čoveka i žene, za dobro i prvom paru i potonjim bračnim parovima.[10] Nažalost ovo načelo se izvitoperilo. Počevši od tog vremena vladanje silom, manipulacijom i razaranjem individualnosti obeležilo je brak u toku svih vekova. Samoživost je uskratila međusobno uvažavanje i poštovanje.

Suština hrišćanstva je življenje u skladu ispunjenom samoodricanjem koje je bilo obeležje braka pre pada u greh koji je uništio ovaj sklad. Ljubav muža i žene treba da doprinese međusobnoj sreći. Svako od njih treba da gaji sreću drugoga. Oni treba da se stope u jedno, ali ipak nijedan od njih ne treba da izgubi ličnu individualnost koja pripada Bogu.[11]

Odstupanje od Božjeg ideala

Mnogoženstvo. Običaj da jedan muž ima nekoliko žena suprotan je jedinstvu i zajednici koju je Bog prvim brakom uspostavio u Edemu. U mnogoženstvu ne postoji prestanak opštenja sa drugima. Iako Sveto pismo opisuje mnogoženstvo kao kulturnu stvarnost u vreme patrijaraha, njegovo opisivanje jasno pokazuje da ti brakovi nisu postigli božanski ideal. Sporedne jedinice u okviru ovakvih brakova bile su uključene u žestoke borbe, gorku mržnju i otuđenost (vidi: 1. Mojsijeva 16; uporedi: 29,16-30,24. i drugo), koristeći decu kao emocionalno oružje da učine nepravdu drugim članovima porodice.

Jednoženstvo pruža bračnim parovima osećanje pripadanja koje jača njihovu prisnost i vezu. Oni shvataju da je njihov odnos jedinstven i da niko drugi ne može sa njima da deli ono što oni čine. Odnos jednoženstva najjasnije odražava odnos između Hrista i Njegove crkve i odnos između pojedinca i Boga.[12]

Blud i brakolomstvo. Sadašnje mišljenje i običaj omalovažavaju trajno zavetovanje oba bračna druga na seksualnu vernost do smrti. Međutim, Sveto pismo smatra grehom svaku seksualnu vezu izvan braka. Sedma zapovest ostaje na snazi i nepromenjena: „Ne čini preljube.” (2. Mojsijeva 20,14) Ovde se ne spominju nikakve bliže odrednice ili ono što diskvalifikuje. Ova zapovest je načelo koje ljubomorno čuva bračnu vezu.

Potpuni značaj biblijskog pogleda na blud i brakolomstvo stoji u neposrednoj suprotnosti sa današnjom tolerancijom takvog delovanja „odraslih koji to odobravaju”. Mnogi tekstovi i u Starom i u Novom zavetu osuđuju takav postupak (3. Mojsijeva 20,10-12; Priče 6,24-32; 7,6-27; 1. Korinćanima 6,9.13.18; Galatima 5,19; Efescima 5,3; 1. Solunjanima 4,3; itd)

Takav odnos može da ima dalekosežne i dugotrajne posledice. Oni varaju zakonitog bračnog druga, i mogu da mu nanesu fizičku, emocionalnu, finansijsku, pravnu i društvenu štetu. Oni vređaju širu porodicu, a decu naročito ozleđuju. Čest ishod ovih veza je prenošenje veneričnih oboljenja i rađanje vanbračne dece. Osim toga mnoštvo laži i nepoštenja koje lebdi nad ovakvim postupcima tako uništava poverenje da se ono nikada više ne može obnoviti. Čak i ne uzimajući u obzir biblijsku zabranu ovakvih oblika nemorala, čitav niz nesrećnih posledica velika je opomena protiv uzimanja učešća u njima.

Nečiste misli. Greh nije samo spoljašnji čin; on je i pitanje srca koje duboko zadire u oblik mišljenja. Ako su izvori zagađeni, reke verovatno neće biti čiste. Isus je video da unutrašnji rezervoar uma pokreće ljudsko ponašanje „jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga”. (Matej 15,19) U ovoj sklonosti On je otkrio čin neverstva misli i osećanja: „Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.” (Matej 5,27.28)

Čitava industrija razvila se i stiče kapital na perverznoj mašti. Filmovi i knjige puni sladostrašća koje ona proizvodi, nemaju mesta u hrišćanskom životu. Oni ne samo da podstiču nedopuštene odnose, nego svode ljude i žene na čisto seksualne jedinke, iskrivljujući na taj način pravo značenje seksualnosti i umanjujući Božje obličje. Hrišćani su pozvani da gaje čiste misli i žive čistim životom, zato što se pripremaju da kroz svu večnost žive u čistoj društvenoj sredini.

Incest. Neki roditelji prelaze granice koje obeležavaju zdravo izražavanje ljubavi prema svojoj deci time što postaju prisni sa njima fizički i emocionalno. Često se to dešava kada se zapostavi normalni odnos muž-žena i jedno od dece izabere da bude u ulozi supružnika. Ova pomućenost granica može takođe da se desi među rođacima i daljim članovima porodice.

Rodoskvrnuće je bilo zabranjeno u Starom zavetu (3. Mojsijeva 18,6-29; 5. Mojsijeva 27,20-23) i osuđeno u Novom zavetu (1. Korinćanima 5,1-5). Ova vrsta zloupotrebe nanosi štetu detetu koje je u razvoju i stvara u njemu nesnošljiv teret sramote i krivice koji će ono kasnije uneti u brak. Kada roditelji naruše te granice oni povređuju dečje osećanje poverenja koje se razvija – koje je od tolike životne važnosti za veru u Boga.

Razvod. Izjava koju je Isus dao sažima biblijsko učenje o razvodu: „Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.” (Matej 19,6; Marko 10,7-9) Brak je svet zato što ga je Bog posvetio. Najzad Bog je taj koji udružuje muža i ženu, a ne samo ljudske reči ili seksualni čin. Zato je On taj koji je zapečatio njihovo ujedinjenje. Hrišćansko shvatanje razvoda i ponovno stupanje u brak, zbog toga mora da se izgradi na osnovama Svetog pisma.

Isusova tvrdnja čini jasnijim osnovno biblijsko načelo koje podupire hrišćansko shvatanje razvoda: Bog je nameravao da brak bude nerazrešiv. Kad su Ga fariseji upitali da li je nesloga u braku dovoljan razlog za razvod, On je ponovo potvrdio edemski model braka kao trajnu zajednicu. Kada su dalje navaljivali na Njega u vezi sa Mojsijevim zakonom o razvodu, On je odgovorio: „Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako.” (Matej 19,8) On je nastavio da potvrđuje da je jedini zakonski razlog za razvod seksualna nevernost (Matej 5,32; 19,9).

Isusov odgovor farisejima objašnjava da je On imao mnogo dublje shvatanje vernosti nego što su to oni imali. Iz onoga što je rekao i iz načela o braku i iz Starog i iz Novog zaveta, može se potvrditi da Bog želi da oni koji sklapaju brak treba da odsjajuju Božji lik svojom neraskidivom zajednicom.

Neverstvo jednog bračnog druga ne mora neminovno da znači da brak mora da se okonča razvodom. Smisao Krsta podstiče duboko kajanje i praštanje, uklanjanje korena gorčine. Čak i u slučaju preljube, praštanjem i Božjom silom pomirenja, povređeni bračni drug treba da teži da očuva Božju prvobitnu stvaralačku nameru. „Biblijski govoreći, preljuba ne bi trebalo da bude razornija za vaš brak od bilo kog drugog greha … Kada ste spremni da oprostite i odbacite svoj negativni stav, Bog će biti više nego spreman da vas isceli i obnovi vašu ljubav jedno prema drugome.”[13]

Dok je božanski ideal za brak trajna zajednica ljubavi koja se nastavlja sve do smrti jednog bračnog druga, ponekad zakonska rastava biva neophodna zbog sablažnjavanja kao što je fizička zloupotreba bračnog druga ili deteta. „U nekom građanskom pravosuđu takva rastava može da se dobije samo razvodom braka, koji pod takvim okolnostima nije za osudu. Ali takva rastava ili razvod kada, neverstvo bračnom zavetu nije u pitanju, nikome ne daje biblijsko pravo da ponovo stupi u brak, osim ako je u međuvremenu drugi bračni drug stupio u brak, učinio preljubu ili blud ili ako ga je smrt uklonila.”[14]

Pošto je brak božanska ustanova, Crkva ima jedinstvenu i svečanu obavezu da spreči razvod i, ako dođe do razvoda, da leči koliko je god moguće rane koje on izaziva.

Homoseksualnost. Bog je stvorio muško i žensko da se razlikuju jedno od drugoga, a ipak da dopunjuju jedno drugo. A kada je tako učinio, On je usmerio njihova seksualna osećanja prema suprotnom polu. Diferencijacija i povezanost koja karakteriše ljude ispoljava se u privlačnosti dva pola jedan prema drugom koji tako stvaraju potpunu srodnost.

U nekim slučajevima, greh, je uticao čak i na ovu osnovnu orijentaciju stvarajući jedan fenomen koji je nazvan inverzijom. U takvim slučajevima, prirodna orijentacija prema suprotnom polu izgleda invertna, stvarajući tako osnovnu seksualnu orijentaciju prema istom polu.

Sveto pismo osuđuje homoseksualnost izrazito negativnim izrazima (1. Mojsijeva 19,4-10; uporedi: Juda 7.8; 3. Mojsijeva 18,22; 20,13; Rimljanima 1,26-28; 1. Timotiju 1,8-10). Ovakva sklonost izaziva obziljnu izvitoperenost Božjeg lika u ljudima i ženama.

Pošto „svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (Rimljanima 3,23), hrišćani će postupati tako da spasu one koji pate od ovog poremećaja. Oni će ispoljiti stav koji je Hristos zauzeo prema ženi uhvaćenoj u preljubi: „Ni ja te ne osuđujem, idi, i otsele više ne greši.” (Jovan 8,11) Ne samo oni sa homosekusalnim sklonostima, već i sve osobe koje su uhvaćene u klopku ponašanja ili odnosa koji izazivaju zabrinutost, sramotu i krivicu imaju potrebu sa uhom koje saoseća, uhom nekog učenog i iskusnog savetnika – hrišćanina. Nikakvo ponašanje nije izvan domašaja Božje isceljujuće milosti.[15]

Porodica

Nakon što je stvorio Adama i Evu, Bog im je dao vlast nad svetom (1. Mojsijeva 1,26; 2,15). Oni su činili prvu porodicu, prvu crkvu i obeležili početak društva. Na taj način, društvo je bilo sazdano na braku i porodici. Pošto su bili jedina ljudska bića koja su nastanjivala Zemlju, Bog im je naložio: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju i vladajte njom.” (1. Mojsijeva 1,28)

Kako kazuju statistike o svetskom stanovništvu, nenastanjena Zemlja više ne viče tražeći da bude napunjena i potčinjena. Međutim, oni hrišćanski bračni parovi koji odluče da donesu decu na svet još uvek su pod obavezom da odgoje svoju decu u strahu Gospodnjem. Pre nego što se bračni par odluči na taj put, on mora da promisli o Božjem idealu za porodicu.

Roditelji

1. Otac. Sveto pismo odredilo je suprugu i ocu odgovornost da bude glava i sveštenik u domu (Kološanima 3,18-21; 1. Petrova 3,1-8). On postaje neka vrsta Hrista, glave Crkve. „Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tela. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu. Muževi! ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju. Da je osveti očistivši je kupanjem vodenim u reči; da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane. Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja telesa: jer koji ljubi svoju ženu, sebe samoga ljubi.” (Efescima 5,23-28)

Kao što Hristos vodi Crkvu, muž i žena „oboje treba da se pokoravaju, ali Božja reč daje prednost rasuđivanju supruga” tamo gde se ne radi o savesti.[16] Istovremeno on ima obavezu da sa najvećim poštovanjem postupa sa njenom idividualnošću. Kao što je Hristos pokazao nežno upravljanje koje je išlo do krsta u služenju drugima, tako i muž treba požrtvovno da upravlja.

„Hristovo načelo ponašanja je načelo mudrosti i ljubavi i kada muževi ispunjavaju svoje obaveze prema suprugama, oni će koristiti svoj autoritet sa istom nežnošću kao što je i Hristos koristio svoj prema Crkvi. Kada Hristov Duh upravlja mužem, ženino pokoravanje doneće mir i sreću, jer će on zahtevati od nje samo ono što će se pokazati u dobru i na isti način na koji i Hristos zahteva pokoravanje od Crkve… Neka oni koji stoje kao muževi proučavaju Hristove reči, ne da bi doznali koliko potpuna mora da bude ženina pokornost, već kako da zadobiju um Hristov i postanu očišćeni, oplemenjeni i podesni da budu gospodari u svome domu.”[17]

Kao sveštenik u porodici, slično Avramu, otac će sakupljati svoju porodicu svakog jutra i poveriće ih Gospodnjem staranju. Uveče će ih voditi u slavljenju i zahvaljivanju Njemu za blagoslove koje je podario. Ovo porodično bogosluženje biće spona koja povezuje – vreme kada se Bogu daje prednost u porodici.[18]  Mudri otac provodi vreme sa svojom decom. Dete može da primi mnoge pouke od oca, kao što je poštovanje i ljubav prema majci, ljubav prema Bogu, važnost molitve, ljubav prema drugim ljudima, način rada, skromnost, ljubav prema prirodi i svemu što je Bog stvorio. Međutim, ako je otac uvek odsutan, dete će biti lišeno ove prednosti i radosti.

2. Majka. Materinstvo na Zemlji predstavlja ono što je najbliskije u održavanju zajednice sa Bogom. „Vrhovni poglavar Zemlje nema uzvišeniji posao od majke. Majka je kraljica svoga doma. U njenim rukama je izgradnja karaktera njene dece, da bi mogla biti osposobljena za viši, besmrtni život. Ni anđeo ne bi mogao zahtevati uzvišeniji zadatak; jer obavljanjem ovoga posla ona služi Bogu… Neka bude svesna vrednosti svoga zadatka i neka se obuče u sve oružje Božje, da bi se mogla odupreti iskušenju da prihvati svetovna merila. Njen rad ima vrednost za ovaj i budući život.”[19]

Neko u porodici mora da ponese konačnu odgovornost za karakter dece. Vaspitanje dece ne može biti povereno slučaju ili drugima, jer niko za dete ne oseća toliko koliko njegovi roditelji. Bog je stvorio majku sa sposobnošću da nosi dete u svom telu, da doji svoje dete i da ga odgaja i voli. Osim u okolnostima kada treba da se ublaži težak finansijski teret ili kada postoji samo jedan roditelj[20], ako želi to da prihvati, majka ima izuzetnu prednost da sa svojim detetom ostane celi dan; ona može da uživa u radu sa Stvoriteljem u oblikovanju dečjeg karaktera za večnost.

„Neko u posebnom odnosu ima potrebu da na porodicu gleda kao na neku karijeru… Preuzeti na sebe karijeru majke i supruge je veoma redak životni poziv i veoma osporavani poziv u dvadesetom veku. Uzaludan napor? Nezahvalan posao? Rob bez dostojanstva? Ne, najuzbudljivija mogućnost okretanja toka događaja, spasavanja vrste, uticaja na istoriju, učiniti nešto što će se osetiti i čuti u krugovima koji se sve više šire.”[21]

U starozavetnim vremenima ime nekog čoveka predstavljalo je kratak opis osobe koja ga je nosila. Eva je dobila ime nakon pada u greh (1. Mojsijeva 3,20). Pošto je trebalo da postane majka svih ljudskih bića, njeno ime (jevrejski Chawwah) je izvedeno od reči „život” (jevrejski chay). Ono prikazuje njen izvanredan, počasni položaj koji zauzima u istoriji ljudskog roda. Kao što rađanje nije bilo jedino i isključivo pravo ni Adama ni Eve, isto tako nije bilo ni roditeljsko. Ovo poslednje trebalo je, takođe, da predstavlja odgovornost koja je morala da se podeli. To isto treba da bude i danas; ne samo rađati decu, već ih i vaspitavati. Svaki roditelj ima određene odgovornosti, i one treba da budu izvršene kao da se Gospodu čine. „Evo nasledstva od Gospoda: deca, porod je dar od njega.” (Psalam 127,3)

Deca

1. Prednost. Pored predanja Gospodu i svojim bračnim drugovima, za roditelje ne postoji uzvišenija odgovornost, od odgovornosti prema deci koju su doveli na svet. Oni interese svoje dece moraju da stave ispred svog sopstvenog napretka i udobnosti, deca nisu izabrala da dođu na svet i njima mora da se podari najbolji mogući početak. Pošto prenatalni uticaj vitalno deluje na čovekovo duhovno, mentalno i fizičko zdravlje, još pre rođenja mora da otpočne davanje prednosti detetovoj sreći.[22]
2. Ljubav. Roditeljska ljubav treba da bude bezuslovna i požrtvovna. Čak iako možda nikada neće biti uzvraćena, deca moraju da je imaju da bi izgradila dobar lični ugled i emocionalno zdravlje tokom celog života. Deca koja treba da zadobiju ljubav ili koja se osećaju odbačenom i nevažnom, pokušaće da steknu ljubav svojih roditelja neprihvatljivim ponašanjem koje će u njihovom životu postati ukorenjeno i uobičajeno.[23]

Deca sigurna u ljubav svojih roditelja, pružaće je i drugima. Ona mogu da nauče da daju kao što primaju i da osim ličnog postojanja postoji i drugi razlog za postojanje. Kako se deca razvijaju tako mogu da uče da proslavljaju Boga.

3. Predanje. Roditelji-hrišćani treba da posvete svoju decu službi Bogu u što ranijem životnom trenutku. Zajednice adventističkih hrišćana predvidele su takvo posvećenje jednostavnom svečanošću kada, pred Crkvom, roditelji u molitvi svoju decu predaju Bogu, isto kao što su Josif i Marija u Hramu posvetili dete Isusa Gospodu (Luka 2,22-39). Na taj način dete započinje život kao član velike duhovne porodice. Vernici crkve učestvuju u društvenom i duhovnom razvoju najmlađeg kao Božjeg deteta i uda Hristove crkve.

U ovoj službi roditelji se posvećuju da vaspitavaju dete putu Gospodnjem, tako da se Božji lik oblikuje u detetu. Da bi ovaj cilj bio postignut, roditelji će redovno dovoditi svoju decu u subotnu školu i crkvu tako da mališani još u najranijem životnom dobu postanu deo Hristovog tela. Kada dete dospe do školskog uzrasta, roditelji i Crkva učiniće svaki napor da ga osposobe da primi hrišćansko vaspitanje koje će nastaviti da ljubav tog deteta uzdiže prema Gospodu.

4. Vernost. Duhovno poučavanje koje roditelji vrše je neprekidan proces koji zahvata svako razdoblje u životu deteta.

„I često ih (Božje zapovesti) napominji sinovima svojim, i govori o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležeš i kad ustaješ. I veži ih sebi na ruku za znak, i neka ti budu kao počeonik među očima. I napiši ih na dovratnicima od kuće svoje i na vratima svojim.” (5. Mojsijeva 6,7-9;11,18 i dalje).

Na dete utiče celokupna atmosfera doma. Roditelji ne mogu da prenesu duhovnost samo preko porodičnog bogosluženja. Ona mora da se stiče njihovim neprekidnim poverenjem u Isusa; ona mora da se ispoljava u njihovom načinu života, odevanju, čak i u ukrašavanju doma. Poznavanje Boga kao Oca ljubavi ima životnu važnost u dečjem hrišćanskom rastu.

5. Učenje poslušnosti. „Uči dete prema putu kojim će ići, pa neće otstupiti od njega ni kad ostari.” (Priče 22,6) Šta ovo vaspitanje ostavlja u nasleđe? Disciplina obuhvata mnogo više od kazne. Kazna je obično povezana sa prošlošću, dok disciplina gleda u budućnost. Disciplina je proces u kome je dete kao učenik povereno roditelju za poučavanje, vaspitavanje, usmeravanje i pružanje primera. To podrazumeva poučavanje važnih načela kao što su poštenje, istinoljubivost, jednakost, vernost, strpljenje, red, milosrđe, velikodušnost i rad.

Kada deca rano nauče da bezuslovno slušaju svoje roditelje, autoritet u životu ne postavlja pred njih nikakav problem. Međutim, i oblik poslušnosti koju su naučili, veoma je važna. Prava poslušnost ne dolazi samo zato što se zahteva, već zato što izvire iz čovekove unutrašnjosti. Tajna ove vrste poslušnosti nalazi se u novorođenju.

„Čovek koji pokušava da drži Božje zapovesti samo iz osećanja obaveze – zato što se od njega zahteva da tako čini – nikada neće doživeti radost u poslušnosti. On nije poslušan … Prava poslušnost je spoljašnji izraz načela koje vlada u čovekovoj unutrašnjosti. Ona potiče iz ljubavi za pravdom, iz ljubavi prema Božjem zakonu. Suština svake pravde je odanost našem Iskupitelju. To će nas navesti da činimo ono što je pravo zato što je to pravo – zato što je po Božjoj volji činiti ono što je pravo.”[24]

6. Uključivanje u društvo i razvoj jezika. Unutar porodice deca se kao članovi ljudskog roda uključuju u društveni život, sa svim odgovornostima i prednostima koje on daje. Uključivanje u društvo je proces pomoću koga deca uče osnovne veštine kojima treba da deluju u društvu. Jezik zajedno sa svim njegovim nijansama u međuljudskom saobraćaju je jedna od prvih veština koje dete uči. Jezik koji se koristi u porodici mora brižljivo da se neguje, tako da otkriva Božji karakter. Dete često treba da sluša radosne i spontane izraze ljubavi i odavanja slave Bogu od članova porodice.
7. Identitet roda. Zdravim međusobnim uticajem u domu između muškarca i žene koji čine sistem porodice, deca uče da deluju u društvu kao muškarci ili žene. Odrasli treba da ih poučavaju lepoti njihove pripadnosti koja je u razvoju, davanjem ispravnih i pogodnih obaveštenja. Njihova je odgovornost takođe da zaštite decu od seksualne zloupotrebe.
8. Pouka o vrednosti. Osnovni zadatak doma u podruštvljavanju je da se stara za usvajanje onih vrednosti koje je prihvatila porodica. Porodične vrednosti i verska shvatanja uvek se ne podudaraju. Roditelji mogu da tvrde da se drže nekih verskih načela, ali vrednosti koje oni svojim primerom pokazuju pred detetom možda nisu u skladu sa tim načelima. Važno je da roditelji budu dosledni.

Proširena porodica. Brak, kako ga je Bog planirao, je isključiv; porodica to nije. U savremenom veoma nestalnom društvu, retko se nailazi na proširene porodice – dede i babe, sestre i braću od stričeva i tetaka kako svi žive u bliskoj prisnosti. Crkva kao porodica može da pomogne onima koji su daleko od rođaka, ili ih uopšte nemaju, da otkriju pravi smisao vrednosti i pripadnosti. Ovde sami očevi ili same majke takođe mogu da nađu udobno mesto gde će sa ljubavlju i nežnim staranjem podizati svoju decu. Crkva može da otkrije prikladne uzore uloga koje možda nedostaju u domu.

Razvijanjem ljubavi prema starim ljudima u crkvi, deca mogu da se uče poštovanju. Stariji ljudi mogu da dožive zadovoljstvo što oko sebe imaju mališane koje vole i u kojima uživaju. „Ni u starosti i kad osedeh nemoj me ostaviti, Bože, eda bih kazivao mišicu tvoju natražju, svoj omladini silu tvoju.” (Psalam 71,18)

Bog iskazuje naročito uvažavanje starijima, sledećim rečima: „Seda je kosa slavna kruna, nalazi se na putu pravednom” (Priče 16,31) i „do starosti vaše ja ću biti isti, i ja ću vas nositi do seda veka; ja sam stvorio i ja ću nositi, ja ću vas nositi i izbaviću.” (Isaija 64,4)

Neoženjeni i neudati u crkvi mogu da nađu naročito mesto na kome će biti voljeni i štićeni, i na kome će podeliti svoju ljubav i sposobnosti. Njenom službom oni mogu doći do saznanja o Božjoj brizi za njih: „Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost.” (Jeremija 31,3)

Deo je „vere čiste” voditi naročitu brigu o onima koji su u nevolji (Jakov 1,27; 2. Mojsijeva 22,22; 5. Mojsijeva 24,17; 26,12; Priče 23,10; Isaija 1,17). Crkvena porodica ima naročitu priliku da stvori nebo, pruži zaklon, mesto pripadanja onima koji nemaju porodicu; ona može da okruži i uključi svakog člana u svoju naročitu zajednicu za koju Hristos kaže da će biti znak samog hrišćanstva (Jovan 17,20-23).

Obraćenje

Pošto je porodica duša Crkve i društva, hrišćanska porodica biće sredstvo za zadobijanje i očuvanje njenih članova za Gospoda. Poslednji stihovi Svetoga pisma, Staroga zaveta, čuvaju proročanstvo o tome šta će se zbiti pre nego što se Gospod vrati: „Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji, i on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovim, da ne dođem i zatrem zemlju.” (Malahija 4,5.6) Dok danas mnoge sile pokušavaju da odvuku članove iz porodice, Bog poziva na ponovno sjedinjenje, ponovno utvrđivanje, obraćenje i obnovu. Porodice koje se odazovu Njegovom pozivu, dobiće silu koja će otkrivati pravo hrišćanstvo. Crkve sastavljene od takvih porodica napredovaće; njihova omladina neće otići; oni će svetu prikazati jasnu Božju sliku.

 

[1] Uporedi: Vajt, Vaspitanje str. 16.17.

[2] A. W. Spalding, Makers of the Home (Mountain View, CA: Pacific Press, 1928), p.58.

[3] Da je Adam bio odgovoran za ovu planetu vidi se po tome što ga je Bog pozvao na odgovornost, iako on nije prvi sagrešio (1. Mojsijeva 3,9 i dalje). Kada Novi zavet upoređuje ova dva „Adama”, on prvog Adama smatra odgovornim za ulazak greha i za „smrt” (Rimljanima 5,12 i dalje; 1. Korinćanima 15,22; uporedi: Vajt, Velika borba, str. 522.523).

[4] „Sam Bog je dao Adamu druga. On se postarao za ‘pomoćnika njemu’ – pomoćnika koji će mu odgovarati – nekoga koji je bio podesan da postane njegov drug i koji će postati jedno sa njim u ljubavi i saosećanju. Eva je bila stvorena od rebra uzetog od Adama, što je značilo da ona ne treba da vlada nad njim kao glava niti da bude gažena njegovim nogama kao niža od njega, već da stoji pored njega kao ravnopravno stvorenje, koje će on voleti i štititi.” (White, Patriarchs and Prophets, str. 46)

[5] Više o zavetnim pogledima na braka vidi: „Marriage as Covenant” u Covenant and Marriage: Partnership and Commitment (Leader’s Notebook) (Nashville: Family Ministry Department, Sunday School Board of the Southern Baptist Convention, 1987), pp. 51-60.

[6] Vidi: SDA Church Manual, pp. 150,151; F. M. Wilcox, „Marrying Unbelievers”, Review and Herald, July 2, 1914, pp.9.10; G. B. Thompson, „Marrying Unbelievers:, Can Two Walk Together, Except They Be Agreed?” Review and Herald, July 31,1941, pp.2,12-14; F. M. Wilcox „The Marriage Relationship Following the Divine Order”, Review and Herald, May 4,1944, pp.1-4; White, Testimonies, vol. 4, pp.503-508.

[7] Walter Trobisch, I Married You (New York, N. Y.; Harper and Row, 1971), p.18.

[8] Ed Wheat, Love Life for Every Married Couple (Grand Rapids: Zondervan, 1980), p.72.

[9] Ibid., p.62.

[10] White, Patriarchs and Prophets, pp. 58.59.

[11] Na primer vidi: White, The Ministry of Healing, p. 361; White, Messagers to Young People (Nashville: Southern Pub. Assn., 1930), p. 451.

[12] Vidi takođe: White, Patriarchs and Prophets, pp. 145, 208, 337, 338; White, Spiritual Gifts, vol. 3, pp.104,105. vol. 4a, p.86.

[13] Wheat, Love Life for Everyž Married Couple, p. 202. Vidi takođe: „The Divorce Court or the Cross”, in Roy Hession, Forgotten Factors… An Aid to Deeper Repentance of the Forgotten Factors of Senual Misbehaviour (Fort Washington, PA: Christian Literature Crusade, 1976); Wheat, „How to Save Your Marriage Alone”, in Love Life; and Gary Chapman, Hope for Separated: Wounded Marriages Can Be Healed (Chicago: Moody Press, 1982).

[14] SDA Church Manual, p.175.

[15] Vidi: Hession, Forgotten Factors. U pomaganju prestupnicima da se pokaju i nađu oproštenje u Bogu ljubavi, ova izvrsna knjiga brižljivo opisuje dublje probleme seksualne nemoralnosti.

[16] White, Testimonies, vol.1. p.307. Ona je, takođe, pisala: „Mi žene moramo da imamo na umu da nas je Bog postavio u podređen položaj mužu. On je glava i naš sud i naši pogledi i rasuđivanja moraju da budu u saglasnosti sa njegovim, ako je to moguće. Ako ne, prvenstvo se u Božjoj reči daje mužu kada se ne radi o predmetu savesti. Mi moramo da se pokoravamo glavi” (E. G. White letter 5,1861).

[17] E. G. White manuscrpit 17, 1891. Vidi takođe: Larry Christenson, The Christian Family (Minineapolis, MN: Bethany Felawship, 1970).

[18] Za ideje kako da se održi dinamično porodično bogosluženje, vidi: Jonh and Millee Youngberg, Heart Turning: A Guide to Better Family Worship (Washington, D. C.: Review and Herald, 1985); Christenson, the Christian Family, pp.157-197.

[19] Vajt, Temelji srećnoga doma, str. 187.188.

[20] Roditelji koji moraju da prepuste dete staranju drugoga, treba da izaberu nekoga koji se drži sličnih vrednosti kao i oni, tako da se uspostavi potrebna saradnja u podizanju deteta u ljubavi i „strahu Gospodnjem”. Roditelji treba pažljivo da posmatraju decu sa kojom se druži njihovo dete. Da li žele da njihovo dete bude kao i ta deca? Deca uče mnogo, brzo i neizbrisivo, sve vidove staranja o detetu treba savesno istražiti.

[21] Edith Schaefer, What Is a Family? (Old Tappan, N. J.: Fleming. H. Revell Co., 1975), p.47.

[22] Vajt, Čežnja vekova, str. 438; Vajt, Temelji srećnoga doma, str. 206-209.

[23] Vidi: Gary Smalley and John Trent, The Blessing (Nashville: Thomas Nelson Publishers, 1986). Autori brižljivo proučavaju kako je roditeljsko poklanjanje ili uskraćivanje bezuslovne ljubavi ključ za emocionalno i psihičko dobro deteta u razvoju.

[24] White, Christ’s Object Lessons, p.97.