Mi smo Božji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede i blagoslove Zemlje i njena sredstva. Mi odgovaramo Njemu za njihovo pravilno korišćenje. Mi priznajemo Božje vlasništvo vernom službom Njemu i našim bližnjima, vraćanjem desetka, davanjem darova za objavljivanje Njegovog Jevanđelja i podupiranjem Njegove Crkve i njenim rastom. Pristavska služba je prednost koju nam je Bog dao za negovanje ljubavi i za pobedu nad sebičnošću i pohlepom. Pristav se raduje blagoslovima koji se kao rezultat njegove vernosti izlivaju na druge.
PRISTAVSKA SLUŽBA
Više od bilo čega drugog, živeti hrišćanskim životom znači predanje – samoodricanje i prihvatanje Hrista. Kada vidimo kako se Isus predao, kako je sebe predao za nas, mi uzvikujemo: “Šta mogu da učinim za Tebe?”
Tada, kada smatramo da smo se potpuno predali, često se desi nešto što pokazuje kako je površno naše predanje. Kako otkrivamo nove oblasti našeg života koje treba da se predaju Bogu, naše predanje raste. Zatim, uvek tako nežno, On nam skreće pažnju na drugu oblast u kojoj naše ja treba da se preda. Na taj način život opet prolazi kroz hrišćansko ponovno predanje koje, sve dublje i dublje, zadire u naše stvarno ja, u naš način života, u ono kako delujemo i reagujemo.
Kada predamo Bogu sve što nas sačinjava i sve što imamo, kome u svakom slučaju sve i pripada (1. Korinćanima 3,21-4,2), On to prihvata, ali nas tada s tim ponovo zadužuje, čineći nas pristavima ili starateljima svega što “posedujemo”. Tada se naša težnja da živimo udobnim, sebičnim životom rasprštava u saznanju da je naš Gospod bio bez odeće, da je bio u zatvoru, da je bio tuđin. Njegov nalog “Idite dakle i naučite sve narode” čini da delovanje Crkve – sudelovanje, poučavanje, propovedanje, krštavanje – postaje mnogo dragocenije za nas. Zbog Njega težimo da budemo verni pristavi.
Šta je pristavska služba?
“Ili ne znate da su telesa vaša crkva svetoga Duha … i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telesima svojim i dušama svojim, što je Božje.” (1. Korinćanima 6,19.20) Visokom cenom smo otkupljeni, izbavljeni. Mi pripadamo Bogu. Ali to je samo povraćaj, zato što nas je On stvorio; mi smo pripadali Njemu od početka, jer “u početku stvori Bog…” (1. Mojsijeva 1,1) Sveto pismo jasno tvrdi: “Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj.” (Psalam 24,1)
Prilikom stvaranja Bog je podelio svoja dobra sa ljudskim rodom, ali je i dalje ostao pravi sopstvenik Zemlje, njenih stanovnika i njenih dobara (Psalam 24,1). Na krstu On je povratio u svojinu ono što je čovek predao sotoni prilikom pada u greh (1. Korinćanima 6,19.20). On je sada naimenovao svoj narod da služi kao pristav na svim Njegovim posedima.Pristav je osoba “kome je povereno upravljanje gazdinstvom ili imanjem druge osobe”. Pristavska služba je “položaj, dužnost ili služba pristava”.[1] Hrišćaninu pristavska služba znači “čovekovu odgovornost za sve što mu je Bog poverio – život, fizičko zdravlje, vreme, talente i sposobnosti, materijalna dobra, prilike da služi drugima, njegovo poznavanje istine i korišćenje istine.”[2] Hrišćani služe kao upravnici Božjih dobara i posmatraju život kao božansku priliku “da uče kako da budu verni pristavi, osposobljavajući se time za uzvišeniju pristavsku službu za večne stvari u budućem životu”.[3]
U svojim širim razmerama, pristavska služba “obuhvata mudro i nesebično korišćenje života”.[4]
Način priznavanja Božjeg vlasništva
Život može da se podeli u četiri osnovne oblasti i svaka od njih je dar od Boga. On nam daje telo, sposobnosti, vreme i materijalna dobra. Pored toga, moramo da vodimo brigu o svetu oko sebe, nad kojim nam je data vlast.
Pristavska služba nad telom. Božji narod je pristav samome sebi. Mi treba da volimo Boga svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom snagom i svojim umom (Luka 10,27).
Hrišćani imaju tu prednost da razviju svoje fizičke i umne snage najbolje što mogu u skladu sa svojim sposobnostima i prilikama. Čineći tako oni doprinose poštovanju Boga i mogu da donesu veći blagoslov svojim bližnjima (vidi: 21. poglavlje u ovoj knjizi).
Pristavska služba nad sposobnostima. Svaka osoba ima naročite sposobnosti. Neko može da bude talentovan u oblasti muzike, drugi u zanatima kao što je šivenje ili automehanika. Neki lako mogu da se sprijatelje i da se dobro slažu sa drugima, dok drugi možda prirodno teže ka mirnijim zanimanjima.
Svaki talenat može da se iskoristi za proslavljanje ili onoga koji ga poseduje ili njegovog pravog Darodavca. Čovek može marljivo da usavrši neki talenat Bogu na slavu ili za svoju ličnu sebičnost.
Mi treba da razvijamo darove koje Sveti Duh daje svakome od nas da bismo ih umnožili (Matej 25). Božji pristavi štedro koriste svoje darove da bi doneli potpuniju dobit svom Gospodaru.
Pristavska služba nad vremenom. Kao verni pristavi mi proslavljamo Boga mudrim korišćenjem vremena. “I sve što god činite od srca činite kao Gospodu, a ne kao ljudima; znajući da ćete od Gospoda primiti platu nasledstva; jer Gospodu Hristu služite.” (Kološanima 3,23.24)
Biblija nas opominje da se ne ponašamo “kao nemudri nego kao mudri; pazite na vreme, jer su dani zli”. (Efescima 5,15.16) Kao Isus i mi moramo da budemo na Očevom poslu (Luka 2,49). Pošto je vreme Božji dar, svaki trenutak je dragocen. On je dat za oblikovanje karaktera za večni život. Verna pristavska služba u naše vreme znači mogućnost za upoznavanje našeg Gospoda, za pomaganje bližnjima i objavljivanje Jevanđelja.
Kada nam je, prilikom stvaranja, dao vreme, On je namenio sedmi dan Subotu kao sveto vreme za opštenje sa Njim. Međutim, šest dana je dato ljudskoj porodici da se bavi korisnim zanimanjem.
Pristavska služba nad materijalnim dobrima. Bog je našim praroditeljima dao u zadatak osvajanje zemlje, upravljanje životinjskim carstvom i vođenje brige o edemskom vrtu (1. Mojsijeva 1,28; 2,15). Sve ovo bilo je njihovo, ali ne samo da uživaju, već i da time upravljaju.
Postavljeno im je samo jedno ograničenje. Nisu smeli da jedu sa drveta poznavanja dobra i zla. Ovo drvo neprekidno ih je podsećalo na to da je Bog sopstvenik i konačna vlast na celoj Zemlji. Poštovanjem ovog ograničenja, prvi par je ispoljavao svoju veru u Njega i svoju potčinjenost Njemu.
Nakon pada, Bog više nije mogao da proverava pomoću drveta od znanja. Međutim, ljudskom rodu je još uvek bio potreban stalan podsetnik da je Bog izvor svakog dobrog i savršenog dara (Jakov 1,17) i da je On taj koji nam daje snagu da budemo bogati (5. Mojsijeva 8,18). Da bi nas podsetio da je izvor blagoslova, Bog je ustanovio sistem desetka i darova.
Ovaj sistem konačno je obezbedio finansijska sredstva za potporu svešteničke službe u izrailjskom Hramu. Adventisti su usvojili levitski sistem kao dosledan biblijski metod za finansiranje širenja Jevanđelja po celom svetu. Bog je ustanovio da širenje dobre vesti bude zavisno od napora i darova Njegovog naroda. On ga poziva da postane nesebičan saradnik sa Njim time što Mu daje desetke i prinose.
- Desetak. Kao što jedna sedmina našeg vremena (Subota) pripada Bogu, tako i jedna desetina svih materijalnih dobara koje stičemo pripada Njemu. Sveto pismo nam govori da je desetak “svetinja Gospodu”, simbol Božjeg vlasništva nad svim dobrima (3. Mojsijeva 27,30.32). On treba da Mu se vrati kao Njegova svojina.
Sistem desetka je veličanstven u svojoj jednostavnosti. Njegova pravičnost otkriva se u njegovom srazmernom zahtevu i od bogatih i od siromašnih. U onolikoj srazmeri koliko nam je Bog dao da koristimo Njegovu svojinu, toliko treba da Mu vratimo u desetku.
Kada Bog zahteva desetak (Matej 3,10), On se uopšte ne poziva na zahvalnost ili velikodušnost. Iako zahvalnost treba da bude deo svih naših obraćanja Bogu, mi dajemo desetak zato što je Bog to naredio. Desetak pripada Bogu i On traži da Mu ga vratimo.
a) Primeri davanja desetka. Davanje desetka je prihvaćena praksa kroz celo Sveto pismo. Avram je dao Melhisedeku, svešteniku Boga Višnjega, “desetak od svega”. (1. Mojsijeva 14,20) Čineći tako, on je priznao Melhisedekovu božansku svešteničku službu i pokazao da je bio dobro upoznat sa ovom svetom ustanovom. Ovaj slučajni podatak o davanju desetka pokazuje da je u to rano vreme ovo već bilo uspostavljen običaj.
Očigledno i Jakov je shvatio zahtev za davanje desetka. Kao prognanik i begunac, on je dao svečanu obavezu Gospodu: “Što god mi daš, od svega ću deseto dati tebi.” (1. Mojsijeva 28,22) Nakon izlaska, kada je Izrailj bio organizovan kao narod, Bog je ponovo potvrdio zakon o davanju desetka kao božanske ustanove od koje je zavisio napredak Izrailja (3. Mojsijeva 27,30-32; 4. Mojsijeva 18,24.28; 5. Mojsijeva 12,6.11.17).
Daleko od ukidanja ove ustanove, Novi zavet usvaja njenu važnost. Isus je potvrdio davanje desetka i osuđivao one koje su kršili njegov duh (Matej 23,23). Dok su obredni zakoni koji su regulisali žrtvene darove, simbole Hristove žrtve pomirenja, prestali prilikom Njegove smrti, zakon o davanju desetka nije prestao.
Pošto je Avram otac svih vernika, on je uzor hrišćanima u davanju desetka. Kao što je Avram davao desetak Melhisedeku, svešteniku Boga Višnjega, tako i novozavetni vernici daju desetak Hristu, našem Prvosvešteniku po redu Melhisedekovu (Jevrejima 5,9.10; 7,1-22).[5]
b) Korišćenje desetka. Desetak je svet i treba ga koristiti samo za ostvarenje svetih ciljeva. Gospod je zapovedio: “I svaki desetak zemaljski od useva zemaljskoga i od voća, Gospodnji je, svetinja je Gospodu … i desetak od goveda i od sitne stoke … da je sveto Gospodu.” (3. Mojsijeva 27,30-32) “Donesite sve desetke u spreme”, rekao je On, “da bude hrane u mojoj kući.” (Mal. 3,10)
Desetak je u Izrailju isključivo korišćen za izdržavanje Levita, koji su – pošto nisu primili nikakav plemenski deo zemlje – sve svoje vreme trebalo da upotrebe za negovanje bogosluženja u Izrailju, službu u svetinji i poučavanje naroda Božjem zakonu (4. Mojsijeva 18,21.24).
Nakon raspeća, kada se od Boga usmerena uloga levitske svešteničke službe završila, desetak je još uvek trebalo koristiti za potpomaganje službe Božje crkve. Apostol Pavle slikovito je prikazao načelo koje leži u njegovoj osnovi tako što je povukao paralelu između levitske službe i novoosnovane evanđeoske službe. On kaže: “Kada mi vama duhovna sijasmo, je li to što veliko ako mi vama telesna požnjemo? Kad se drugi mešaju u vašu vlast, akamoli da ne bi mi? … Ne znate li da oni koji čine svetu službu od svetinje se hrane? i koji oltaru službe s oltarom dele? Tako i Gospod zapovedi da oni koji jevanđelje propovedaju od jevanđelja žive.” (1. Korinćanima 9,11-14) /Engleski NIV: “Sejali smo duhovno seme među vama, da li je suviše mnogo ako požnjemo materijalnu žetvu od vas? Ako drugi imaju ovo pravo potpore od vas, zar nećemo mi imati mnogo više?…/
Vernici Crkve, onda, voljno donose svoje desetke “u spreme da bude hrane u mojoj kući” (Malahija 3,10) – drugim rečima, tako da bude dovoljno sredstava u Božjoj crkvi da se obezbedi život za njenu propovedničku službu i da se ostvari širenje Jevanđelja.[6],[7]
- Darovi (prinosi). Zahvalni hrišćani ne mogu da ograniče svoje doprinose Crkvi samo na desetak. U Izrailju je Šator od sastanka, a kasnije i Hram sagrađen od “dragovoljnih priloga” – darova koji su davani od srca onih koji su želeli (2. Mojsijeva 36,2-7; uporedi: 1. Dnevnika 29,14). Naročiti darovi pokrivali su troškove održavanja ovih mesta za službu Bogu (2. Mojsijeva 30,12-16; 2. O carevima 12,4.5; 2. Dnevnika 24,4-13; Nemija 10,32.33). Izrailjci su verovatno jednom četvrtinom ili jednom trećinom od prihoda doprinosili za verske i milosrdne ciljeve. Da li su ovako veliki doprinosi doveli do siromaštva? Sasvim suprotno od toga, Bog je obećao da će ih blagosloviti zbog njihove vernosti (Malahija 3,10-12).[8]
Bog nas i danas, u skladu sa onim kako nas je obdario, poziva na dragovoljno davanje. Darovi su potrebni za građenje, održavanje i rad Crkve i uspostavljanje medicinsko-misionarskog dela, pokazujući tako praktično značenje Jevanđelja.
Da li treba da dajemo toliko koliko i Izrailjci, ili se njihove šeme davanja više ne primenjuju? U Novom zavetu Hristos je postavio načalo prave pristavske službe – da naši darovi Bogu treba da budu u srazmeri sa svetlošću i prednostima koje uživamo. On je rekao: “Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega.” (Luka 12,48) Kada je poslao svoje sledbenike u misiju, Hristos je rekao: “Zabadava ste dobili, zabadava i dajte.” (Matej 10,8) Ovo načelo primenjuje se i u podeli naših finansijskih blagoslova.
Novi zavet nigde ne ukida ili olabavljuje ovo načelo. Kada upoređujemo naše prednosti i blagoslove sa onima koje su imali Izrailjci, vidimo da je u Isusu naš deo nesumnjivo veći. Naša zahvalnost naći će odgovarajući izraz u većoj slobodi, tako da Jevanđelje o spasenju može da se pruži i drugima.[9] Što se Jevanđelje više objavljuje, utoliko mu je potrebnija veća potpora.
- Načelo koje je nastavilo da postoji. Načelo pristavske službe odnosi se na ono što zadržavamo, kao i na ono što dajemo. Pošto je desetak osnovna proba naše pristavske službe nad našim privremenim materijalnim dobrima[10], primena očuvanog načela takođe nas ispituje.
Korišćenje materijalnih dobara otkriva koliko volimo Boga i svoje bližnje. Novac može da bude sila za dobro u našim rukama jer može da obezbedi hranu za gladne, piće za žedne, odeću za gole (Matej 25,34-40). Iz Božje perspektive novac ima najveću vrednost kada se koristi za obezbeđivanje životnih potreba, kao blagoslov drugima i za potpomaganje Njegovog dela.
- Neverstvo u desetku i darovima. Uopšteno govoreći, ljudi ne znaju i zanemaruju božanska načela pristavske službe. Čak i među hrišćanima malo je onih koji priznaju svoju ulogu pristava. Božji odgovor na Izrailjevo neverstvo jasno nam pokazuje kako On gleda na ovaj predmet. Kada su koristili desetak i priloge za sopstvenu korist, On ih je opomenuo da je to preraslo u krađu (Malahija 3,8) i njihovo nazadovanje pripisivao njihovom finansijskom neverstvu: “Prokleti ste, jer me zakidate, vi, sav narod.” (Malahija 3,9)
Gospod je otkrio svoje strpljenje, ljubav i milost time što je načinio uvod ponudom milosti: “Vratite se k meni, i ja ću se vratiti k vama.” (Malahija 3,7) Ponudio im je izobilni blagoslov i pozvao ih da okušaju Njegovu vernost: “Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući i okušajte me u tom, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta. I zapretiću vas radi proždrljivcu, te vam neće kvariti roda zemaljskoga, i vinova loza u polju neće vam biti nerodna, veli Gospod nad vojskama. I zvaće vas blaženim svi narodi, jer ćete biti zemlja mila, veli Gospod nad vojskama.” (Malahija 3,10-12)
Pristavska služba za Zemlju. Savremena nauka načinila je od Zemlje prostranu laboratoriju za ispitivanje i eksperimentisanje. Takva istraživanja donose mnoge koristi, ali industrijska revolucija prouzrokovala je zagađenje vazduha, vode i zemlje. Tehnologija je u nekim slučajevima vešto iskorišćavala prirodu, umesto da njom mudro upravlja.
Mi smo pristavi ovoga sveta i treba da učinimo sve da održimo život na svim razinama, tako što ćemo održati netaknutom ekološku ravnotežu. Prilikom svog Drugog dolaska Hristos će pogubiti “one koji zemlju pogubiše”. (Otkrivenje 11,18) Iz ove perspekitive hrišćanski pristavi odgovorni ne samo za svoje posede, već i za svet koji ih okružuje.
Hristos kao pristav
Prava pristavska služba je nesebičnost; ona je potpuno samopredanje Bogu i služba čovečanstvu. Iz ljubavi prema nama Hristos je pretrpeo okrutnost krsta, čak i dublji bol izazvan odbacivanjem od onih koji su bili Njegovi i Božjim napuštanjem koje je stvorilo provaliju. U poređenju sa ovim darom, šta mi uopšte možemo da damo? Njegov dar je bio ne od onoga što je imao – iako je imao sve – već dar samoga Sebe. Takva je pristavska služba. Stalno posmatranje tog najvećeg dara treba da nas podstakne da postanemo slični Njemu. To će nas pokrenuti da postanemo Crkva koja vodi brigu, koja se stara za one koji su unutar zajednice vernika kao i za one koji su izvan nje. Pošto je Hristos umro za ceo svet, pristavska služba u njenom širem smislu je za ceo svet.
Blagoslovi pristavske službe
Bog nas je postavio da vršimo ulogu pristava radi naše, a ne radi Njegove koristi.
Lični blagoslov. Jedan od razloga što Bog traži od nas da Mu trajno posvetimo, sav svoj život – vreme, sposobnosti, telo i materijalna dobra – jeste da podstakne naš lični duhovni rast i razvoj karaktera. Kada smo stalno svesni Božje svojine koja obuhvata sve, kao i neprestane ljubavi koju nam daruje, naša ljubav i zahvalnost se vaspitava.
Verna pristavska služba pomaže nam da izvojujemo pobedu nad gramžljivošću i sebičnošću. Dekalog osuđuje gramžljivost kao jednog od najvećih čovekovih neprijatelja. Isus je takođe ukazivao na to: “Gledajte i čuvajte se od lakomstva; jer niko ne živi onim što je suviše bogat.” (Luka 12,15) Naše redovno davanje pomaže nam da iz svoga života iskorenimo gramžljivost i sebičnost.
Pristavska služba razvija naviku štednje i uspešnosti. Pošto smo raspeli “telo sa slastima i željama” (Galatima 5,24), ništa nećemo koristiti za sebično zadovoljstvo. “Kada se načelima pristavske službe dozvoli da upravljaju u životu, duša je prosvetljena, cilj je utvrđen, društvena zadovoljstva oslobođena nezdravih odlika, poslovni život rukovođen je nadmoćnim uticajem zlatnog pravila, a pridobijanje duša postaje uzvišena sklonost. Takvi su obilni blagoslovi Božjeg staranja u životu vere i vernosti.”[11]
Duboko zadovoljstvo i radost proističe iz obećanja da Učitelj zapisuje sve što smo dali za spasenje onih za koje je On umro, “kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste”. (Matej 25,40) “Ne postoji ništa što bi bilo toliko dragoceno za nas da to ne bismo dali Isusu. Ako Mu vratimo talente, sredstava koja nam je poverio na čuvanje, On će nam još više dati u ruke. Svaki napor koji činimo za Hrista, On će nagraditi, a svaka dužnost koju obavljamo u Njegovo ime, doprineće našoj ličnoj sreći.”[12]
Blagoslov drugima. Pravi pristavi donose blagoslov svima sa kojima dolaze u dodir. Oni sprovode Pavlov nalog za pristavsku službu: “Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka budu podašni, zajednični, sabirajući sebi temelj dobar za napredak, da prime život večni.” (1. Timotiju 6,18.19)
Pristavska služba obuhvata službu drugima i voljnost da delimo sve što nam je Bog milostivo podario, a što bi moglo da koristi drugome. To znači da “više ne smatramo da se život sastoji od toga koliko novaca imamo, koliko titula posedujemo, koliko važnih ličnosti poznajemo, od kuće i susedstva u kome živimo i od položaja i uticaja koji mislimo da posedujemo”.[13] Stvarni život znači poznavanje Boga, razvijanje ljubaznih i velikodušnih osobina sličnih Njegovim i davanje onoga što možemo, prema tome kako nas je On blagolovio. Davati stvarno u Hristovom duhu znači stvarno živeti.
Blagoslov Crkvi. Usvajanje biblijskog plana pristavske službe je neophodno za Crkvu. Neprekidno učestvovanje njenih vernika u davanju je kao vežba – ima kao ishod jako telo Crkve, koje obuhvata deljenje blagoslova koje joj je Hristos poklonio i spremnost da se odazove svim potrebama koje se javljaju u Božjem delu. Crkva će imati dovoljno sredstava da podupire propovedničku službu, da širi Božje carstvo u svom neposrednom susedstvu i da ga širi i do udaljenih mesta na Zemlji. Ona će voljno staviti Bogu na raspolaganje vreme, talente i sredstva iz ljubavi i zahvalnosti za Njegove blagoslove.
Imajući u vidu Hristovo čvrsto obećanje da će se vratiti kada se Jevanđelje o carstvu objavi “za svedočanstvo svim narodima” (Matej 24,14), svi su pozvani da Mu budu pristavi i saradnici. Na taj način svedočanstvo Crkve biće moćan blagoslov svetu, a njeni verni pristavi obradovaće se kada budu videli kako se blagoslovi Jevanđelja pružaju drugima.
[1] Webster’s New Universal Unabridged Dictionary, 2nd ed., 1970, p.1786.
[2] SDA Encyclopedia, rev. ed., p.1425.
[3] Isto
[4] Paul G. Smith, Managing God’s Goods (Nashville: Southern Pub. Assn., 1973), p.21.
[5] Vidi: C. G. Tuland, “Tithing in the New Testament”, Ministry, October 1961, p.12.
[6] Na primer u 2. Mojsijevoj 27,20 Gospod je dao naročita uputstva da se za žiške obezbedi maslinovo ulje. Snabdevanje uljem da bi mesto službe Bogu moglo da radi pravilno, bilo je stalna obaveza – ali ovi troškovi održavanja nisu pokrivani desetkom. Vidi: Counsels on Stenjardship (Washington, D. C.: Review and Herald, 1940) pp.102.103. Ona kaže da biblijski učitelji u školama koje Crkva vodi treba da budu plaćeni od desetka (isto, str. 103), ali da ne sme da se koristi za druge “svrhe školstva”, za stipendije, studentima, za izdržavanje skupljača pretplata i kolportere (White, Testimonies, vol. 9, pp. 248.249; White, Selected Messages, book 2, 209). Ove faze Božjeg dela treba da se izdržavaju od darova.
[7] T. H. Jemison dao je neke veoma praktične predloge kako da se obračuna desetak. On je napisao: “Desetak na platu lako je izračunati. Obično ne postoje nikakvi “troškovi poslovanja” – tj. stvarni troškovi u ostvarivanju dobiti – koji treba da se oduzmu. Deset procenata od plate je desetak… “Desetkovanje dobiti od poslovanja nešto se razlikuje od desetkovanja plate. Trgovac na veliko ili malo odbiće troškove neophodne za vođenje svog poslovanja pre nego što odredi desetak. To uključuje troškove iznajmljene pomoći, grejanja, osvetljenja, osiguranja, takse za iznajmljivanje ili za ličnu svojinu i slične stavke. Ova odbijanja svakako ne obuhvataju troškove života njega samoga ili njegove porodiceZemljoradnik oduzima svoje izdatke – dnevnice radnicima, veštačka đubriva, popravke, interes, porez i slično. Međutim, zemljoradnik treba da smatra svojom dobiti proizvode sa zemlje koje koristi njegova porodica, jer to smanjuje troškove života porodice i služi kao prihod.Sličan postupak mogu da primene proizvođač, investitor ili profesionalac. Tačan obračun koji je danas neophodan u svakom poslovanju, olakšava izračunavanje desetka na povećanje ili zaradu od troškova poslovanja. Neki poslovni ljudi uključuju svoj obračun desetka u svoj redovni sistem knjigovođstva. Ponekad neka žena čiji muž ne daje desetak, svoj odnos prema davanju desetka smatra teškoćom. U nekim slučajevima ona može da da desetak od novca koji joj je dat za troškove domaćinstva. U drugim slučajevima to je bilo zabranjeno. U takvim slučajevima ona će moći da da desetak samo od ekstra novca koji možda zaradi ili koji dobije kao poklon. ‘Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema’.” (2. Korinćanima 8,12; Hrišćansko verovanje, str. 267)
[8] Neki istraživači Biblije veruju da je Izrailj, pored različitih darova, davao najmanje dva desetka (neki misle tri). U pogledu prvog desetka Gospod je rekao: “A sinovima Levijevim evo dajem u nasledstvo sve desetke od Izrailja za službu njihovu što služe u šatoru od sastanka.” (4. Mojsijeva 18,21) Ali što se tiče drugog desetka, On je rekao: “I jedi pred Gospodom Bogom svojim na mestu koje izabere da onde nastani ime svoje, desetak od žita svojega, od vina svojega i od ulja svojega, i prvine od stoke svoje krupne i sitne, da se učiš bojati se Gospoda Boga svojega svagda.” (5. Mojsijeva 14,23) Tokom dve od tri godine, Izrailjci su trebalo da u svetinju donesu ovaj desetak, ili njegovu ekvivalentnu vrednost u novcu. Tu se koristio za proslavljanje verskih praznika, kao i za zbrinjavanje Levita, stranaca, siročadi i udovica. Svake treće godine Izrailjci su trebalo da koriste drugi desetak u domu da ugoste Levite i siromašne. Tako je drugi desetak korišćen za milosrđe i gostoprimstvo (5. Mojsijeva 14,27-29; 26,12). Vidi: White, Patriarchs and Prophets, p. 530; “Tithe” SDA Bible Dictionary, rev. ed., p. 1127.
[9] Uporedi: White, Testimonies, vol. 3, p.392.
[10] Iz biblijske perspektive posedovanje nije svojina. Naš stav prema desetku pokazuje da li priznajemo da smo samo upravnici ili pretendujemo da budemo sopstvenici.
[11] Froom, “Stewardship in Its Larger Aspects”, Ministry, p.20.
[12] White, Testimonies, vol. 4, p.19.
[13] P. G. Smith, p. 72.
