Bog je Tvorac svega koji je u Svetom pismu otkrio verodostojan izveštaj o svojoj stvaralačkoj delatnosti. Za šest dana Gospod je stvorio „nebo i zemlju”, sva bića na Zemlji i počinuo sedmog dana te prve sedmice. Na taj način On je uspostavio Subotu kao večnu uspomenu na svoje završeno stvaralačko delo. Prvi čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju kao kruna stvaralačkog dela. Čoveku je data vlast nad svetom, ali i odgovornost da se brine o njemu. Kada je stvaranje sveta bio završeno, svet je bio „veoma dobar” spreman da objavljuje Božju slavu.
STVARANJE
Biblijski izveštaj je jednostavan. Na Božju stvaralačku zapovest „nebo i zemlja, more i što je god u njima” (2. Mojsijeva 20,11) odmah su se pojavili. Za samo šest dana pokazala se promena od „bez obličja i pusta” do bujne planete prepune potpuno razvijenim stvorenjima i biljnim oblicima. Naša planeta bila je ukrašena čistim, jasnim, jarkim bojama, oblicima i mirisima, sastavljenih sa naročitim ukusom i tačno određenim pojedinostima i funkcijama.
Tada se Bog „odmorio”, zastao je da svetkuje i uživa. Lepota i veličanstvenost ovih šest dana večno će se pamtiti zbog toga što je On zastao. Da brzo pogledamo biblijski izveštaj o Početku.
„U početku stvori Bog nebo i zemlju.” Zemlja je bila pokrivena vodom i tamom. Prvog dana Bog je odvojio svetlost od tame, nazvavši svetlost „dan” a tamu „noć”.
Drugog dana Bog „rastavlja vodu od vode”, odvojivši atmosferu od vode koja se zadržala na Zemlji, stvarajući tako uslove pogodne za život. Trećeg dana Bog je sabrao vode na jednom mestu i stvorio kopno i more. Tada je Bog zaodenuo gole obale, brda i doline. „I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je seme njegovo po njegovim vrstama.” (1. Mojsijeva 1,12)
Četvrtog dana Bog je postavio Sunce, Mesec i zvezde „da budu znaci vremenima i danima i godinama”. Sunce da upravlja danom, a mesec noći (1. Mojsijeva 1,14-16).
Bog je petog dana oblikovao ptice i svet u moru. On ih je stvorio „po vrstama njihovim” (1. Mojsijeva 1,21), ukazujući na to da će se sva bića koja je On stvorio, razmnožavati po svojim vrstama.
Šestog dana Bog je stvorio više oblike životinjskog sveta. On je rekao: „Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim.” (1. Mojsijeva 1,24)
Tada, kao krunu celokupnog stvaranja, Bog je stvorio čoveka „po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga; muško i žensko stvori ih”. (1. Mojsijeva 1,27) Bog je pogledao sve što je stvorio i „dobro beše veoma”. (1. Mojsijeva 1,31)
Božja stvaralačka reč
„Rečju Gospodnjom” pisao je psalmista, „nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova”. (Psalam 33,6) Kako je delovala ova stvaralačka reč?
Stvaralačka reč i pramaterija. Reči iz Prve knjige Mojsijeve „reče Bog” upoznaju nas sa silnom božanskom zapovešću pokretačem veličanstvenih događaja u toku šest dana stvaranja (1. Mojsijeva 1,3.6; 9,11.14.20.24). Svaka zapovest došla je nabijena stvaralačkom snagom koja je planetu „bez obličja i pustu” preobrazila u raj. „On reče, i postade; on zapovedi, i pokaza se.” (Psalam 33,9) Zaista, „svet je rečju Božjom svršen”. (Jevrejima 11,3)
Ova stvaralačka reč nije zavisila od ranije postojeće materije (ex nihilo – ni iz čega): „Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo.” (Jevrejima 11,3) Iako je Bog ponekad koristio ranije postojeću materiju – Adam i životinje stvoreni su od zemlje, a Eva je stvorena od Adamovog rebra (1. Mojsijeva 2,7.19.22) – On je stvorio svu materiju.
Izveštaj o stvaranju
Mnoga pitanja bila su postavljana o izveštaju o stvaranju iz 1. Knjige Mojsijeve. Da li oba izveštaja o stvaranju koja sadrži prva knjiga Biblije protivreče jedan drugome ili su u saglasnosti? Da li su dani stvaranja doslovni ili predstavljaju velika vremenska razdoblja? Da li je nebo – Sunce, Mesec, pa čak i zvezde – zaista stvoreno samo pre 6.000 godina?
Izveštaj o stvaranju. Da li su dva biblijska izveštaja o stvaranju, jedan u 1. Mojsijevoj od 1,1 do 2,3, a drugi u 1. Mojsijevoj 2,4-25 u skladu?
Prvi izveštaj hronološki redom iznosi stvaranje svega.
Drugi izveštaj počinje rečima: „Ovo je pleme…” izraz kojim se u 1. Mojsijevoj prikazuje istorijat jedne porodice (uporedi 1. Mojsijeva 5,1; 6,9; 10,1). Ovaj izveštaj opisuje čovekovo mesto u Stvaranju. On hronološki nije tačan, ali otkriva da je sve služilo pripremi životne sredine za čoveka.”[1] On pruža više pojedinosti o stvaranju Adama i Eve i sredini koju je Bog obezbedio u Edemskom vrtu nego što čini prvi izveštaj. Osim toga, on nas obaveštava o prirodi ljudske i božanske vladavine. Ako se ova dva izveštaja o stvaranju prihvate kao doslovni i istorijski, onda su oni u skladu sa ostalim Svetim pismom.
Dani stvaranja. U biblijskom izveštaju o stvaranju dani označavaju doslovne vremenske razmake od 24 sata. Tipično za način kako su Božji ljudi Staroga zaveta merili vreme izraz „veče i jutro” (1. Mojsijeva 1,5.8.13.19.23.31) označava pojedinačne dane, kada dan počinje uveče, odnosno sa zalaskom Sunca (vidi: 3. Mojsijeva 23,32; 5. Mojsijeva 16,6). Nema opravdanja kada se kaže da ovaj izraz na primer označava jedan doslovan dan u 3. Knjizi Mojsijevoj, a hiljade ili milione godina u 1. Mojsijevoj.
Jevrejska reč prevedena sa dan u 1. Mojsijevoj je yom (jom). Kada reč yom prati određeni broj, onda ona uvek označava doslovni dan od 24 sata. (1. Mojsijeva 7,11; 2. Mojsijeva 16,1) i predstavlja još jedno ukazivanje na činjenicu da izveštaj o stvaranju govori o doslovnim danima od dvadeset i četiri sata.
Deset zapovesti pružaju još jedan dokaz da se izveštaj o stvaranju iz 1. Knjige Mojsijeve odnosi na doslovne dane. U četvrtoj zapovesti Bog kaže: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu, tada nemoj raditi nijednoga posla… jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.” (2. Mojsijeva 20,8-11)
Bog ponovo jezgrovito iznosi izveštaj o Stvaranju. Svaki dan (džom) bio je ispunjen stvaralačkim radom, a posle toga Subota se pojavljuje kao vrhunac sedmice stvaranja. Subotni dan od 24 sata, obnavlja tako uspomenu na doslovnu sedmicu Stvaranja. Četvrta zapovest ne bi imala nikakvog smisla kada bi se svaki dan prostirao u eone.”[2]
Oni koji navode tekst iz 2. Petrove 3,8 „da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina” pokušavaju da dokažu da dani stvaranja nisu bili doslovni dani od dvadeset i četiri sata, prelazeći preko činjenice da se isti stih završava sa „hiljadu godina” su „kao jedan dan”. Oni koji dane Stvaranja tumače kao hiljade godina ili ogromne neodređene vremenske razmake od mnogo miliona, pa čak i milijardi godina sumnjaju u verodostojnost Božje reči – onako kako je zmija kušala Evu da to učini.
Šta je „nebo”? Neki ljudi su zbunjeni, i razumljivo je što su zbunjeni – stihovima koji govore da Bog „stvori nebo i zemlju” (1. Mojsijeva 1,1. uporedi 2,1; 2. Mojsijeva 20,11) i što je stvorio Sunce, Mesec i zvezde četvrtog dana sedmice Stvaranja pre 6.000 godina (1. Mojsijeva 1,14-19). Da li su sva nebeska tela postala u to vreme?
Sedmica stvaranja ne obuhvata Nebo na kome Bog prebiva od večnih vremena. „Nebo” iz 1. Mojsijeve 1. i 2. glave verovatno se odnosi i na planete i zvezde koje su najbliže Zemlji.
Zemlja je po svoj prilici bila Isusovo poslednje delo stvaranja. Biblija prikazuje sinove Božje, verovatno Adame svetova koji nisu pali, koji se sastaju sa Bogom u nekom udaljenom delu svemira (O Jovu 1,6-12). Svemirske sonde zasada još nisu otkrile druge nastanjene svetove. Oni su očigledno smešteni u prostranstvima vasione – daleko od dodira sa našim Sunčanim sistemom zagađenim grehom, izdvojeni od zaraze grehom.
Bog Stvaranja
Kakav je Bog naš Tvorac? Da li se tako beskrajno Biće zanima za nas – sitno zrnce života u udaljenom uglu Njegovog svemira? Nakon stvaranja Zemlje, da li je nastavio da stvara veća i bolja dela?
Bog koji se stara. Biblijski izveštaj o Stvaranju počinje sa Bogom i kreće se ka ljudskim bićima. On nagoveštava da je stvaranjem neba i Zemlje, Bog pripremio savršenu sredinu za ljudski rod. Ljudski rod – čovek i žena – bili su Njegovo remek delo.
Izveštaj prikazuje Boga kao brižljivog planera koji brine o svojim stvorenjima. On je stvorio naročiti vrt – dom za njih – i obavezao ih da ga obrađuju. On je stvorio ljudska bića sposobna da održavaju vezu sa Njim. To nije trebalo da bude prinudni i neprirodni odnos; On ih je stvorio sa slobodom izbora i sposobnošću da Ga vole i da Mu služe.
Ko je bio Bog Tvorac? Sva Lica Božanstva povezana su sa Stvaranjem (1. Mojsijeva 1,2.26). Međutim, aktivni pokretač, bio je Božji Sin, Hristos koji je postojao pre svega. U prologu svoga izveštaja o stvaranju, Mojsije piše: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.” Sećajući se tih reči, apostol Jovan odredio je Hristovu ulogu u Stvaranju sledećim rečima: „U početku beše reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč… Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.” (Jovan 1,1-3) Kasnije u istom odseku Jovan vrlo jasno objašnjava o kome piše: „Reč postade telo, i useli se u nas.” (Jovan 1,14) Isus je bio Tvorac, Onaj čijom je reči Zemlja postala (vidi takođe: Efescima 3,9; Jevrejima 1,2).
Izraz Božje ljubavi. Koliko je duboka Božja ljubav! Kada je Hristos sa brigom punom ljubavi, klečao nad Adamom, oblikujući čovekovu prvu ruku, sigurno je znao da će čovekove ruke jednoga dana učiniti nepravdu i na kraju da će Ga prikovati na krst. U izvesnom smislu Stvaranje i Krst slivaju se u jedno, pošto je Hristos Tvorac „zaklan” od postanja sveta (Otkrivenje 13,8). Njegovo božansko proviđenje”[3] nije Ga zaustavilo. Pod zlokobnim oblakom Golgote, Hristos je dunuo u Adamove nozdrve dah života, znajući da će Ga Njegovo stvaralačko delo lišiti Njegovog daha života. Neshvatljiva ljubav je osnova Stvaranja.
Cilj Stvaranja
Ljubav pokreće sve što Bog čini, jer je On ljubav (1. Jovanova 4,8). On nas je stvorio ne samo da Ga volimo, već da nas i On može voleti. Njegova ljubav Ga je navela da prilikom Stvaranja podeli jedan od najvećih darova koji je mogao dati – život. Da li je onda, Biblija, ukazala sa kojim ciljem postoji svemir i njegovi stanovnici?
Da otkriju Božju slavu. Preko svojih dela koja je stvorio Bog otkriva svoju slavu: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov. Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene.” (Psalam 19,1-4)
Zašto takvo ispoljavanje Božje slave? Priroda deluje kao Božji svedok. Njegova je namera da Njegova stvorena dela uprave pojedince njihovom Tvorcu. Apostol Pavle kaže: „Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.” (Rimljanima 1,20)
Kada nas priroda privlači Bogu, mi doznajemo više o Božjim svojstvima, osobinama koje mogu da se ugrade i u naš život. Odsjajivanjem Božjeg karaktera, odajemo Mu slavu i na taj način ispunjavamo svrhu svoga stvaranja.
Naseliti svet. Stvoritelj nije nameravao da Zemlja ostane usamljena, pusta planeta. Trebalo je da bude nastanjena (Isaija 45,8). Kada je prvi čovek osetio potrebu za drugom, Bog je stvorio ženu (1. Mojsijeva 2,20; 1. Korinćanima 11,9). Na taj način On je uspostavio ustanovu braka (1. Mojsijeva 2,22-25). Ovom paru Stvoritelj nije dao samo upravu nad novostvorenim svetom – već mu je rečima „rađajte se i množite se” (1. Mojsijeva 1,28), dao prednost da učestvuju u njegovom stvaranju.
Značaj stvaranja
Ljudi često padaju u iskušenje da odbace doktrinu o stvaranju. „Ko razmišlja o tome”, govore oni, „kako je Bog stvorio svet? Ono što je nama potrebno da znamo je kako da stignemo u nebo.” Ipak, nauka o Božjem stvaranju predstavlja „neizbežan temelj hrišćanske i biblijske teologije”.”[4] Izvestan broj osnovnih biblijskih pojmova ukorenjen je na božanskom stvaranju.”[5] Zaista, saznanje o tome kako je Bog stvorio „nebo i zemlju” može da pomogne čoveku da pronađe svoj put ka novom nebu i novoj Zemlji o kojima govori vizionar apostol Jovan. Šta, u skladu sa ovim, sadrže neka učenja o stvaranju?
Lek protiv idolopoklonstva. Božje stvaralačko svojstvo pravi razliku između Njega i svih ostalih bogova (1. Dnevnika 16,24-27; Psalam 96,5.6; Isaija 40,18-26; 42,5-9; 44). Mi treba da obožavamo Boga koji nas je stvorio, a ne bogove koje smo sami načinili. Svojim stvaralaštvom On je zaslužio našu potpunu vernost. Svaki drugi odnosi koji remete ovu vernost predstavljaju idolopoklonstvo i podležu božanskoj osudi. Na taj način, vernost Tvorcu predstavlja odluku za život ili smrt.
Temelj istinskog obožavanja. Naše obožavanje Boga zasniva se na činjenici da je On naš Tvorac, a mi Njegova stvorenja (Psalam 95,6). Važnost ove teme pokazana je njenim uključenjem u poziv upućen stanovnicima Zemlje, upravo pre Hristovog povratka, da obožavaju Onoga „koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene”. (Otkrivenje 14,7)
Subota – Uspomena na Stvaranje. Bog je ustanovio sedmi dan Subotu, da bismo imali sedmični podsetnik da smo bića koja je On stvorio. Subota je bila dan milosti, koji ne govori o tome šta smo mi učinili, već o tome šta je Bog učinio. On je naročito blagoslovio ovaj dan i posvetio ga, da ne bismo nikada zaboravili da, pored rada, život treba da obuhvati i zajednicu sa Tvorcem, odmor i proslavljanje Božjih veličanstvenih dela koja je stvorio (1. Mojsijeva 2,2.3). Da bi naglasio njen značaj, Tvorac je stavio nalog da se sećamo ove svete uspomene na Njegovu stvaralačku moć u središte moralnog zakona kao večni znak i simbol Stvaranja (1. Mojsijeva 20,8-11; 31,13-17; Jezekilj 20,20; vidi: 19. poglavlje u ovoj knjizi).
Brak – božanska ustanova. U toku sedmice stvaranja, Bog je zasnovao brak kao božansku ustanovu. Njegova namera je bila da ova sveta zajednica između dva lica bude trajna: Čovek je trebalo da se „prilepi” svojoj ženi i tako postanu „dvoje jedno telo” (1. Mojsijeva 2,24; Marko 10,9; vidi: 22. poglavlje u ovoj knjizi).
Osnova za pravo vrednovanje svoje ličnosti. „D”Izveštaj o stvaranju otkriva da smo stvoreni po Božjem obličju. Ovo saznanje daje pravi pojam o vrednosti svakog pojedinca. On ne ostavlja mogućnost za samopotcenjivanje. Zaista, nama je dato jedinstveno mesto u stvaranju, sa naročitom prednošću neprekidnog opštenja sa Bogom i prilikom da postanemo što sličniji Njemu.
Osnova za istinsku zajednicu. Božje stvaralaštvo zasnovalo je Njegovo pravo očinstva (Malahija 2,10) i otkriva bratstvo celog ljudskog roda. On je naš Otac; mi smo Njegova deca. Bez obzira na pol, rasu, obrazovanje ili položaj – svi su stvorenja po Božjem obličju. Kada se shvati i primeni, ovaj pojam odbacuje rasizam, versku netrpeljivost i svaki drugi oblik diskriminacije.
Lična služba pristava. Pošto nas je Bog stvorio, mi pripadamo Njemu. Ova činjenica u suštini znači da imamo svetu odgovornost da budemo verni pristavi nad našim telesnim, umnim i duhovnim sposobnostima. Delovati potpuno nezavisno od Tvorca predstavlja sažeti izraz naše nezahvalnosti. (Vidi: 20. poglavlje u ovoj knjizi).
Odgovornost za životnu sredinu. Prilikom stvaranja Bog je prvog čoveka i ženu nastanio u vrtu (1. Mojsijeva 2,8). U vrtu je trebalo da obrađuju zemlju i „budu gospodari” (1. Mojsijeva 1,28) nad celim životinjskim svetom.
Na taj način primili smo božansku odgovornost da očuvamo životnu sredinu.
Dostojanstvo fizičkog rada. Tvorac je zahtevao da Adam „radi i čuva” vrt u Edemu. Stavljanje ovog korisnog zanimanja u deo ljudskom rodu u savršenom svetu, otkriva dostojanstvo fizičkog rada.
Vrednost fizičkog svemira. Prilikom svakog daljeg oblika stvaranja Bog je rekao da je ono što je stvorio „dobro” (1. Mojsijeva 1,10.12.17.21.25), a za svoje dovršeno delo stvaranja da je „veoma dobro” (1. Mojsijeva 1,31). Na taj način stvorena materija nije suštinski zla, već dobra.
Lek protiv pesimizma, usamljenosti i besmisla. Izveštaj o stvaranju otkriva da nismo postali slučajnom evolucijom, već da je sve stvoreno sa izvesnim ciljem. Život ljudskog roda zamišljen je u večnoj vezi sa samim Stvoriteljem. Kada shvatimo da smo stvoreni sa nekim razlogom, život postaje bogat i dobija značaj, pa bolna praznina i nezadovoljstvo koje mnogi iskazuju, iščezava, a njihovo mesto zauzima Božja ljubav.
Svetost Božjeg Zakona. Božji Zakon postojao je pre pada u greh. U svom stanju pre pada, ljudska bića bila su u skladu sa njim. On je trebalo da opominje protiv samouništenja, da otkrije granice slobode (1. Mojsijeva 2,17), da sačuva sreću i mir podanika Božjeg carstva (1. Mojsijeva 3,22-24; vidi: 18. poglavlje u ovoj knjizi).
Svetost života. Tvorac života nastavlja da se zanima za stvaranje ljudskog života i time život čini svetinjom. David hvali Boga što je brinuo prilikom njegovog rođenja: „Jer si ti stvorio što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje. Hvalim te, što sam divno sazdan… Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemlje. Zametak moj videše oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano.” (Psalam 139,13-16) U Knjizi proroka Isaije Gospod se izjednačuje sa Onim „koji te je sazdao od utrobe materine”. (Isaija 44,24) Pošto je život dar od Boga, mi moramo da ga cenimo. U stvari, naša je moralna dužnost da ga sačuvamo.
Božje delo stvaranja se nastavlja
Da li je Bog završio svoje stvaranje? Izveštaj o stvaranju završava se sa saopštenjem: „Tako se dovrši nebo i zemlja.” (1. Mojsijeva 2,1) Novi zavet potvrđuje da je Božje stvaranje dovršeno „od postanja sveta” (Jevrejima 4,3). Znači li to da Hristova stvaralačka sila više ne deluje? Uopšte ne. Stvoreni svet još uvek deluje na razne načine.
- Hristos i Njegova stvaralačka reč. Jedan rimski centurion, četiri hiljade godina posle stvaranja, rekao je Hristu: „Samo reci reč, i ozdraviće sluga moj.” (Matej 8,8) Upravo, Isus je tako delovao prilikom stvaranja, izgovorio je reč – i sluga je ozdravio. U toku cele Isusove zemaljske službe, ista stvaralačka sila koja je dala život Adamovom beživotnom telu, podizala je mrtve i donosila nov život bolesnima koji su tražili Njegovu pomoć.
- Stvaralačka reč danas. Ni ovaj svet ni svemir ne deluju nekom njima svojstvenom silom. Bog koji ih je stvorio čuva ih i održava. On „zastire nebo oblacima”, „sprema zemlji dažd” i „čini te raste na gorama trava. Daje stoci piću njezinu, i vranićima, koji viču k Njemu”. (Psalam 147,8.9; uporedi: O Jovu 26,7-14). On održava sve svojom rečju i „sve je u njemu” (Kološanima 1,17; uporedi: Jevrejima 1,3)
Rad svake ćelije u našem telu zavisi od Boga. Svaki dah, svaki otkucaj srca, svaki treptaj oka govori o staranju Tvorca punog ljubavi. „Kroz njega živimo, i mičemo se, i jesmo.” (Dela 17,28)
Božja stvaralačka sila nije uključena samo u stvaranje, nego i u otkupljenje i obnovljenje. Bog ponovo stvara srca (Isaija 44,21-28; Psalam 51,10). „Jer smo njegov posao”, kaže apostol Pavle, „sazdani u Hristu Isusu za dela dobra.” (Efescima 2,10) „Ako je ko u Hristu, nova je tvar.” (2. Korinćanima 5,17) Bog koji je stvorio mnoge galaksije u svemiru, koristi istu moć da po svome obličju nanovo stvori najponiženijeg grešnika.
Ova otkupiteljska, obnoviteljska sila nije ograničena samo na promenu ljudskih života. Ista sila koja je prvobitno stvorila nebo i Zemlju, nakon konačnog suda, ponovo će ih stvoriti – načiniti od njih novo i veličanstveno stvaralačko delo, novo nebo i novu Zemlju (Isaija 65, 17-19; Otkrivenje 21,22).
Stvaranje i spasenje
U Isusu Hristu su se tako sjedinili stvaranje i spasenje. On je stvorio veličanstveni svemir i savršen svet. Oba kontrasta i obe paralele između stvaranja i spasenja značajne su.
Trajanje stvaranja. Prilikom stvaranja Hristos je izdao naređenje i ono je odmah izvršeno. Njegova moćna reč je važna za stvaranje, a ne ogromna vremenska razdoblja preobražaja. Za šest dana On je stvorio sve. Ipak, zašto je bilo potrebno baš šest dana? Zar nije mogao da izgovori samo jedanput i sve stvori u jednom trenutku?
Možda je uživao u razvoju naše planete u toku tih šest dana. Ili je možda ovo „produženo” vreme bilo više u vezi sa vrednošću koju je pridavao svakom stvorenom delu ili u vezi sa željom da otkrije sedmodnevnu sedmicu kao uzor za ciklus rada i odmora koje je namenio čoveku.
Međutim, Hristos nije rečju stvorio spasenje. Postupak spasavanja ljudi zahvatio je hiljade godina. On obuhvata stari i novi zavet, Hristove 33 i po godine na Zemlji i naknadno nebesko posredovanje od gotovo 2.000 godina. To je veliko vremensko razdoblje – prema biblijskoj hronologiji oko 6.000 godina od stvaranja – i ljudi još uvek nisu vraćeni u edemski vrt.
Kontrast između vremena potrebnog za stvaranje i ponovno stvaranje pokazuje da je Božje delovanje uvek u interesu ljudskoga roda. Kratkoća stvaranja odražava želju da dovede potpuno razvijena bića koja bi mogla uživati u Njegovom stvaranju. Odugovlačenje sa dovršenjem stvaranja time što bi ono bilo zavisno od nekog procesa postepenog razvoja u toku dugih vremenskih razdoblja bilo bi suprotno karakteru Boga punog ljubavi. Dužina vremena za ponovno stvaranje otkriva Božju želju poteklu iz ljubavi da spase što više ljudi (2. Petrova 3,9).
Hristovo stvaralačko delo. U Edemu Hristos je izgovorio stvaralačku Reč. U Vitlejemu „reč postade telo, i useli se u nas” (Jovan 1,14) – Tvorac je postao deo stvaranja. Kakvo krajnje poniženje! Iako niko nije bio svedok Hristovog stvaranja sveta, mnogi su bili svedoci sile koja je dala vid slepome (Jovan 9,6.7), govor nemome (Matej 9,32.33), ozdravljenje gubavima (Matej 8,2.3) i život mrtvome (Jovan 11,14-45).
Hristos je došao kao drugi Adam, novi početak za ljudski rod (Rimljanima 5). On je čoveku u Edemu dao drvo života; čovek Ga je prikovao na drvo na Golgoti. U raju čovek je stajao visok po obličju Božjem, na Golgoti Čovek je visio mlitav u obličju zločinca. I u petak stvaranja i u petak raspeća, „Svrši se” govorilo je o završenom stvaralačkom delu (1. Mojsijeva 2,2; Jovan 19,30) – jedno je Hristos završio kao Bog, a drugo kao Čovek; jedno – brzom silom, drugo – ljudskom patnjom; jedno za ograničeno vreme, drugo za večnost; jedno podložno padu, drugo, pobedom nad sotonom.
Hristove savršene božanske ruke dale su prvom čoveku život; dok su Hristove probodene i krvlju umrljane ruke dale čoveku večni život. Jer čovek nije samo stvoren; on može da bude nanovo stvoren. Oba stvaranja podjednako su Hristovo delo – nijedno od njih nije nastalo nezavisno, prirodnim razvojem.
Stvoreni po Božjem obličju, mi smo pozvani da proslavljamo Boga. Kao vrhunski čin svoga stvaranja, Bog poziva svakoga od nas da stupi u zajednicu sa Njim, tražeći svakodnevno obnavljajuću silu od Hrista, tako da ćemo u slavu Bogu moći mnogo potpunije da odsjajujemo Njegov lik.
[1] L. Berkhof, Systematic Theology, 4th rev. ed. (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eardmans, 1941), p. 182.
[2] Čak i uzimanje u obzir da je svaki dan stvaranja bio dugačak samo 1.000 godina, stvorilo bi probleme. Sa takvom shemom, uveče šestog „dana” – prvom „danu” njegovog života – Adam bi bio mnogo stariji nego ukupan njegov životni vek koji mu Biblija određuje (1. Mojsijeva 5,5). Vidi: Jemison, Christian Beliefs, pp. 116,117.
[3] Vidi: 4. poglavlje u ovoj knjizi.
[4] „Creation” SDA Encyclopedia, p. 357.
[5] Isto; Arthur J. Ferch, „What Creation Means to Me”, Adventist Review, Oct. 9,1986, pp. 11-13.
