„A on mu reče: šta je napisano u zakonu? kako čitaš? A on odgovarajući reče: ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe“ (Luka 10,26.27).

Ključni tekst: Luka 10, 25-37.

Da li bi već prvi pogled na spoljašnjost avokada mogao kod vas da izazove glad?

Zamislite da planinarite i primetite grm ananasa na strani brda pred vama. Da li biste odmah pomislili: „Ura, dobar smuti!“, ili biste pre izbegli tu biljku zato što vam izgleda opasno? Kad ugledate njegovu izbrazdanu koru, šarene krljušti na telu u obliku glave i oštro lišće u toj odbojnoj frizuri, možete pre u strahu pobeći od njega, ili ga bar prijaviti!

Ružno voće? Neka, hvala. Biljka hlebovac? Možda ćete osetiti trenutnu alergijsku reakciju samo zamišljajući da treba da je pojedete.

Kokos? Bez obzira da li vas je to drveno topovsko đule sa neba udarilo po glavi, ili ste se nepromišljeno peli na njegovo drvo bez grana kako biste stigli do plodova ispod gornjeg lišća, početno iskustvo sa njim nije baš impresivno. Ko može gledajući plod kokosovog oraha da pomisli: „Kakav izvrstan desert!“ ili: „Odlično alternativno ulje“, „Savršeni izbor za ukrašavanje pečenog hleba!“ ili: „Baš će se sjajno uklopiti sa čokoladom!“? Zaista? Kakva bi osoba mogla da zgrabi tu okruglastu tvrdu drvenastu kamenicu i da promrmlja: „Pitam se ima li mleka unutra?“

Na površini se čini da je neko voće običnog oblika. Unutrašnjost vas, međutim, može iznenaditi. Da li ste se već nekada našli u razgovoru o nekoj temi zbog koje ste se automatski isključili, prevrnuli očima, ili krenuli da radite nešto drugo?

Pitanja koja je Isus postavljao nisu u početku neminovno bila zanimljiva.

„Onda ustade jedan učitelj zakona da iskuša Isusa pa ga upita: ’Učitelju! šta treba da učinim da bih nasledio večni život?’ ’Šta piše u zakonu?’ reče mu Isus. ’Šta čitaš tamo?’“ (Luka 10,25.26; SSP).
Zakonik je postavio pitanje. Njegove reči su verovatno bile lukavo smišljene. Pre svega, možda ćete primetiti da zakonik nije pitao kako „da zaradi“ večni život, već kako da ga „nasledi“. Tako da se, dakle, razgovor ne vodi o očiglednom legalizmu. Upleten je u to dublji problem. Jedini način da se nešto „nasledi“ jeste da neko umre kako bi zakonski naslednik, ili određena osoba, dobila svoje „nasledstvo“.

Pravo pitanje u tome nije „kako postati naslednik?“ Lak odgovor na to bi bio: „Rođenjem kao Jevrejin, kao Avramovo dete“. Teško je zamisliti da su Jevreji u to vreme verovali kako su oni jedini koji će naslediti večni život. Sama priroda Avramovog životnog iskustva govorila je o njegovoj misiji u svetu: „U tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji“ (1. Mojsijeva 12,3). Isaija 56 zapisuje pesmu o tuđinima koji postaju bliži od članova domaćinstva:

I neka ne govori tuđin
koji pristane uz Gospoda:
Gospod me je odlučio od svoga naroda.
[…] Njima ću dati u domu svom
i među zidovima svojim
mjesto i ime bolje
nego sinova i kćeri,
ime vječno daću svakome od njih,
koje se neće zatrti (Isaija 56,3.5).

Smešna je cela ta zamisao da je jedini put do neba preko toga što će neko postati „Jevrejin“. Može se dogoditi da imate potpuna obaveštenja a da ipak propustite da shvatite smisao. Jevreje je kao narod pratio glas da se odvajaju i izoluju od sveta.

„Šta treba da učinim da bih nasledio večni život?“

Umesto da neposredno odgovori na njegovo pitanje, Isus je zakoniku postavio dva nova pitanja: „Šta je napisano u zakonu?“ i „kako čitaš?“ Isus najverovatnije navodi zakonika da pronađe dublji odgovor nego što je nameravao. Isus ga je upitao o sadržaju (šta je u zakonu?) i o tumačenju (kako ga čitaš?). Postavljajući ta dva pitanja bolje ćete usmeriti osobu nego ako je usredsredite samo na jedno. Svako od ova dva pitanja je opasno ako stoji samo za sebe. Sadržaj bez konteksta i osobe koja će ga primenjivati može biti sasvim promašen. A opet tumačenje bez obaveštenja o stvarnosti je neobavešteno mišljenje – uobičajeno, ali bezvredno.

Zakonik je odgovorio na oba pitanja rekavši: „Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe. Reče mu [Isus]: pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ“ (Luka 10,27.28).

Neverovatno! Spojiti svih pet Mojsijevih knjiga u ove dve izvanredne izjave kao rezime Zakona! Prvi deo je preuzet iz 5. Mojsijeve 6,5, a drugi iz 3. Mojsijeve 19,18. U jednom odgovoru zakonik je sjajno udružio ljubav prema Bogu i ljubav prema ljudima. Dobro obavljeno! Nastava završena.

Jer kad pažljivo pogledate pitanje i zakonikov odgovor, poslednji deo je savršen:

„Kako nasleđujete večni život?“

„Jedino što možete ’da učinite’ jeste da budete naslednik – to jest da volite Boga svim onim što imate. Da volite Boga. Ta veza je uvek u središtu najvažnijih životnih tokova.“

„Ako poznajete i volite Boga, volećete i druge.“

Razmotrite molitvu kojom se Isus molio Bogu: „A ovo je život vječni da poznaju tebe jedinoga i istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista“ (Jovan 17,3).

Zakonik još uvek pritiska Isusa dajući mu prostora da u potpunosti odgovori na pitanje u skladu sa Njegovim genijalnim učiteljskim sposobnostima. To je tako mali pomak, da biste ga mogli propustiti ukoliko niste veoma pažljivi. Zakonik dalje pita: „A ko je bližnji moj?“

Do ovog trenutka zakonik je pitao o šta. Šta treba da uradim? Šta je sve na tom spisku? Kakva su to dela? Šta se zahteva kao odgovor? Njegovo celokupno usmerenje predstavljaju zahtevi da dobije obaveštenja, sve dok se pitanje ne prebaci sa obaveštenja na osobu – na ko.

Razgovor o zakonu je poput kokosa, ili avokada, koji čekaju da ih neko pogleda unutra, umesto da se usredsredi na neimpresivni spoljašnji izgled. O zakonu je moguće razmišljati u tri sfere, ili na tri nivoa. Najistaknutiji deo bilo koje istine naziva se pravilom, ili merilom kojim možemo da merimo, opišemo i definišemo kako treba da se ponašamo. Ako pogledate oko sebe, videćete milione pravila koja organizuju parametre ponašanja. Međutim, iza većine zakona koje doživljavate u svom iskustvu postoji dublji motiv. Kad se deci ne sviđa, ili ne razumeju neko pravilo, oni mogu da pitaju: „A zašto?“ To nas dovodi do drugog nivoa ili sfere istine, a to je razlog. Pravila će se vremenom menjati, ali razlog za određenu istinu će i dalje postojati. Na primer, ograničenje brzine na putu se promenilo kad su se poboljšale osobine automobila, puteva i vozačkih veština, a da svim tim promenama nije bilo ugroženo osnovno načelo – načelo bezbednosti. Isus je u Propovedi na gori objasnio odnos između pravila i njihovog razloga (ili zbog čega su data):

„Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu“ (Matej 5,21.22).

Pravilo glasi: „Ne ubij“. Ali, vi možete zaobići slovo zakona kršeći duh istine i oštećujući svetost života sebičnošću. Kad dublje pogledate pravila, obično pronalazite motiv, ili razlog za primenu načela.

Ipak, ako želite da saznate „Istinu“ koja stoji iza bilo koje „istine“, morate da pogledate poreklo bilo kog pravila. Načela koja objašnjavaju razlog zbog kojeg su zakoni korisni potiču iz izvora – iz odnosa. Istina nije izjava vere, već Ličnost. Osoba. „Ko“ jeste u stvari Onaj koji stoji iza „šta“ i „zašto“ istine.

„Ne ubij!“ Zašto? Zato što je „život svet.“ A zašto? „Jer je Bog život.“ Sama Božja priroda je izobilni život (Jovan 10,10).

„Ne laži!“ Zašto? Zato što je „istina sveta“. Zašto? Zato „što je Bog istina“. Bog ne može da laže.

Isus je put, istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim kroz Njega (Jovan 14,6). Kad god pratite nit Božjih zakona u istoriji do samog njihovog kraja, uviđate da se ne radi o knjizi, nego o Osobi.

Nazad na pitanje: „Ko je moj bližnji?“

„Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci? A on reče: onaj koji se smilovao na njega. A Isus mu reče: idi, i ti čini tako“ (Luka 10,36.37).
Opet, odgovor nije „šta“ ili „kako“, već ko i kome? Idite i činite isto tako u kontekstu zajedništva sa Bogom ispunjenog ljubavlju, a ne kao delova nekog spiska, prepunog odgovora na „šta“, a bez ljubavi.

Navod iz dela EGV:

„Ako ne postoji stvarna samopožrtvovnost za dobro drugih u porodičnom krugu, u susedstvu, u crkvi i gde god se nalazimo, tada bez obzira na to šta kažemo za sebe, nismo hrišćani“ (Elen G. Vajt, Čežnja vekova, str. 505).

Molitva dana:

Gospode, želim da ljubav bude preovlađujuće načelo u mom životu. Želim da Te volim iznad svega, a bližnje iz svoje okoline kao samog sebe. Pomozi mi da to pokažem u svojim stavovima i postupcima.

Pitanja za razmišljanje:

• Da li ste već nekada bili zavedeni onim što se videlo na prvi pogled? Možda ste procenjivali knjigu po koricama, ili osobu po njenom izgledu, samo da biste kasnije otkrili da one nisu ono što ste u početku mislili, već su mnogo bolje. Podelite svoje iskustvo sa grupom.
• Koja je razlika između verovanja da nasleđujemo večni život i verovanja da ga zarađujemo? Kako poznavanje te razlike utiče na vas, kao pojedinca i kao Crkvu? Koji je najtačniji način da se to izrazi u okvirima Božje blagodati?
• Zašto smatrate da je Isus odgovorio na zakonikovo pitanje o nasleđivanju večnog života sa dva pitanja o zakonu?
• U ovom razgovoru između Isusa i zakonika šta je najviše uticalo na vas? Podelite svoje misli sa grupom.
• Isus je završio ovaj razgovor o tome kako da nasledi večni život pozivajući zakonika da učini isto ono što je učinio Samarjanin (vidi Luka 10,30-37). Pre svega, ko je vaš bližnji? Na koji način vi i vaša crkva možete „otići i činiti isto“? Razmislite o jednoj ili dve zamisli koje biste mogli da ostvarite tokom sledećeg meseca.

Lični izazov:

• Isusov predlog je da delujemo, nadahnuti ljubavlju prema Bogu i posledično prema drugima.
• Odvojite malo vremena da odredite ko je vaš bližnji. Sa kim najviše komunicirate? Sa kakvim se strancima srećete?
• Izaberite jednu osobu o kojoj biste danas mogli dodatno da se pobrinete i pređete „dodatnih sat hoda“. To može značiti da je potrebno da preuredite svoj raspored, ili da žrtvujete neku aktivnost koja vam se sviđa, kako biste bili tamo zbog svog „bčižnjeg“. Zapamtite: „Idi i ti čini tako“ (Luka 10,37).

Zagazite u dublje vode:

• Matej 5,17-48; Matej 19,16-30; Luka 18,18-30; Efescima 2,8-9, Jakov 2,14-26; Osija 6,6; 1. Samuilova 15,22; Galatima 6,2.
• Elen G. Vajt, Čežnja vekova, pogl. 54, „Milostivi Samarjanin“, pogl. 57, „Još ti jedno nedostaje“ i pogl. 60, „Zakon Novog carstva“.
• Kad pročitate uputstvo: „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“ da li ste spremni da odustanete? Da li Isus očekuje nešto nemoguće? Pročitajte to uputstvo ponovo, ali umesto da „savršeni“ shvatite kao besprekorni, protumačite ga kao „zreli, kompletni, ili korišćeni u skladu sa planom“. Na primer, ako odvijač okreće vijak, odvijač je savršen. Ako je odvijač zarđan, ali okreće vijak, on je savršen. Ako je kratak ili tanak, ili na ručki ima kapljice boje ili ogrebotine, ali okreće vijak, još uvek je savršen. Nikada nećete biti sličniji Bogu nego kad opraštate i volite svoje neprijatelje. To je savršeno. (Troy Fitzgerald)
• „Isus nadmašuje druge učitelje. Propoveda jednostavan način života, budi uzvišene ideale i poučava duboku filozofiju postojanja… Od njih traži da budu ’savršeni’ (Matej 5,48), odnosno da dostignu svoj puni potencijal snagom božanske blagodati!“ (Youth Department of the Inter-European Division of SDA (Ed.). Decisive Encounters. Youth Week of Prayer 2019, str. 13. Dostupno za preuzimanje na: https://icor.church/resources/)
• „Prema Bibliji, svi smo mi nalik tom čoveku, koji umire na putu… i kad je Isus došao u naš opasni svet, sišao je našim putem… Došao je do nas i spasio nas, ne samo rizikujući Svoj život, kao u slučaju Samarjanina, već po cenu Svog sopstvenog života… Pre nego što budete mogli da date ovu ljubav bližnjima, potrebno je da je primite. Samo ako uvidite da vas je blagodaću spasio Neko ko bi trebalo da vam pokaže sve suprotno od toga, izaći ćete u svet želeći da pomognete apsolutno svima u potrebi. Jednom kad kroz Isusa primimo ovu krajnju, korenito drugačiju ljubav prema bližnjima, možemo početi da budemo onakvi bližnji kakve nas Biblija poziva da budemo.“ (Timothy Keller. Generous Justice: How God’s Grace Makes Us Just. New York: Riverhead Books, 2010, str. 77)